Srbiji je potreban monetarni suverenitet, a ne još jedan pion

Pre nekoliko dana u organizaciji „Srpske asocijacije menadžera“ održan je skup privrednika gde se kao gost pojavio i odlazeći guverner. Tom prilikom održao je prezentaciju o makroekonomskim pokazateljima u proteklom periodu, govorio o ulozi centralne banke i odgovarao na pitanja prisutnih. Reklo bi se ništa posebno, jer je u pitanju bio standardni repertoar praznih reči i dosadnih floskula namenjen anesteziranju domaće javnosti, ali jedna skandalozna izjava zaslužuje poseban osvrt.

Na pitanje zašto Srbija ne može da dobije svoju državnu razvojnu banku, Jelašić potpuno smireno i u maniru profesionalnog glumca odgovara:

"Ako je neko spreman da položi depozit na štednju sa kamatom od nula odsto onda je moguće da postoji banka koja će nuditi kredite sa interesom od dva do tri procenta. Svi bi hteli da novac oroče po kamati većoj od devet, a da zajam ne plate po većoj od sedam. U toj računici nešto ne štima."

Ovo je naravno verzija za neuku javnost naviklu da slepo veruje „autoritetima“, ali u realnosti stvari stoje sasvim drugačije. Evo šta o kreiranju novca u udžbeniku „Finansije“, podnaslov „Stvaranje i poništavanje novca“, kaže njegov kolega Vojin Bjelica, bankar i profesor na ekonomskom fakultetu, bivši predsednik Saveta NBS:

"Kreditna aktivnost banaka omogućava da banka stvara novacna taj način što monetizuje svoju aktivu. Najčešći i najtipičniji slučaj kreiranja novca je kada banka odobrava kredit nekom od svojih komintenata." I još dodaje: "Sa gledišta funkcije kreiranja novca, nije bitno da li se kredit odobrava u knjigama ili u gotovom!"

Dakle,poslovne banke same stvaraju novac i to knjiški ili bezgotovinski. Ne treba im nikakva štednja! Ovo ih čini emisionim ustanovama na isti način kao što su to centralne banke, s tom razlikom što emituju drugačiju vrstu novca. Da li se takav novac pušta u opticaj bezuslovno (debt-free) ili kao kredit je drugo pitanje. Naravno da je privatnim "bankarima" u interesu da štancuju isključivo kredite, jer se kamate slivaju u njihove džepove, a društvo postaje zavisno od komercijalnih banaka.

Ako znamo da banke rutinski kreiraju novac iz ničega na tekućim i drugim prolaznim računima uz nulte troškove, jasno je da kamate na takve kredite nemaju nikakve veze sa visinom kamatnih stopa na štedne uloge i da se ovakve grube obmane javnosti koriste kao paravan za nevidljivu kontrolu društva uz sticanje astronomskih profita bukvalno nizašta. Zašto banke onda primaju novac na štednju? Pre svega zato što moraju, jer bi ljudi u suprotnom počeli da postavljaju nezgodna pitanja u vezi sa poreklom njihovih kredita.

Prikupljanje štednje i kasnije odobravanje zajmova po većoj ceni je za privatne bankare dugo bio glavni izvor zarade, sve dok nisu otkrili način da se u tajnosti bave i emisijom novca (kredita) iz ničega. Dodatni motiv je što na taj način dolaze do gotovine koju ne mogu same da stvaraju i koja ih, barem u Srbiji, obično košta jeftinije nego da su je zajmili od centralne banke zbog visoke referentne kamatne stope. Prikupljanjem štednje imaju potreban alibi pred laicima i ekonomistima ispranog mozga, a troškove u vidu plaćanja kamate pokrivaju obavljajući neutralne bankarske poslove poput platnog prometa, menjačkih poslova itd, kao i onaj deo aktivnih koji se odnosi na novac koji zaista i poseduju prikupljanjem depozita.

Sve preko toga je čist ekstra profit, zloupotreba i prednost kakvu drugi privredni subjekti mogu samo da sanjaju – da ne rade ništa, a prisvajaju poput pijavica novac i tuđe stvorene vrednosti tako što svoj obrtni kapital kreiraju iz ničega! I ne samo to, već na najdirektniji način utiču na privredne tokove i životni standard građana Srbije, jer oni određuju ko može i pod kojim uslovima dobiti kredite, da li ih uopšte može dobiti, za koje svrhe itd, a ako iz bilo kojih razloga prestanu sa ekspanzijom kredita, privreda puca po svim šavovima, jer dugovi sa pripadajućim kamatama i dalje vise kao mač nad glavom, a novih kredita za njihovo servisiranje više nema. U takvoj situaciji dužnici su ostavljeni na milost i nemilost izloženi svakojakim ucenama, tužbama, opasnošću da im zaplene imovinu, preduzeća odlaze u stečaj, radnici se masovno otpuštaju, dok im vlastodršci preko medija serviraju priču kako je problem u njima, kako je privreda nekonkurentna, kako treba smanjiti javnu potrošnju, privatizovati sva preduzeća, čak i ona od strateškog značaja, svakakve izgovore će smisliti, samo neće narodu reći istinu o novcu i bankama.

Bez obzira na visinu kamatne stope, koja u slučaju sveže emitovanog novca, tj. kredita iz ničega nikako ne bi smela biti visoka, Jelašić prećutkuje da bi se u slučaju državnih razvojnih banaka ove kamate slivale u republički budžet za potrebe građana ove zemlje, umesto u džepove stranih privatnih „bankara“, čime zatvaramo krug i kreiramo jedan stabilan izvor za finansiranje javne potrošnje. Na ovaj način novac se vraća u promet (što danas nije slučaj) i to širokom krugu korisnika neopterećen bilo kakvim kamatama i dugovanjima, što povećava kupovnu moć stanovništva i blagotvorno deluje na domaću privredu. Budžetski deficit i nelikvidnost postaju prošlost, kao i aktuelni "krediti za likvidnost" koji su sami po sebi teška nebuloza i nusprodukt uzurpiranog monetarnog sistema.Pošto privatne banke defakto kontrolišu srpski bankarski sistem i vrše emisiju dinara mimo znanja javnosti i protivno svim zakonima, Jelašić kao njihov činovnik i saučesnik samo govori javnosti ono što se od njega očekuje, ni manje ni više. Nema sumnje da će se na isti način ponašati i njegov naslednik, ako mu je stalo do karijere, novca, titula, lažnih zvanja i priznanja. Srpski narod i država su tu samo kolateralna šteta.

Kao da sve to nije bilo dovoljno, dan kasnije u medijima je osvanula vest gde ovaj nesuđeni glumac nastavlja da zasipa srpsku javnost novim biserima kao deo unapred smišljene, režirane predstave. Ovaj put usledila je fenomenalna izjava da „strane banke nisu iznosile profit iz Srbije“, (taman posla, svi znamo da su ovde iz humanitarnih razloga) uz obrazloženje da su one ne samo zadržale, već i povećale svoju „izloženost“ prema Srbiji na osnovu tzv. bečke inicijative i dogovora iz marta prošle godine.

Ova tvrdnja je potpuno besmislena i predstavlja nastavak besomučnog laganja javnosti, pošto te banke nisu reinvestirale svoje profite kako bivši guverner sugeriše, već su nove kredite jednostavno kreirale iz ničega, što im otvara prostor da svoju zaradu nesmetano transferišu u inostranstvo. Ni tu nije kraj obmanama, jer ako u prilogu pogledate kretanje likvidne dinarske mase (M1 novčani agregat), koju pored gotovine čini i tzv. knjiški ili bezgotovinski novac i to u daleko većem iznosu od oko 144 milijarde dinara prema poslednjim podacima za februar mesec (NBS koristi naziv transferabilni depoziti, „da se Vlasi ne dosete“), videćete da nema govora o održanju kredita na istom nivou, a kamoli o njihovom povećanju, jer je dinarska masa skoro svo vreme ispod repera zvanog decembar 2008. nakon čega je i usledio strmoglav pad kreditne aktivnosti, da bi posle čas rasla, čas opadala, ali nije premašila pomenuti nivo sve do decembra 2009. kada je pored veće emisije bankarskog novca, emitovana i značajna količina novčanica. Međutim, već u januaru i februaru, opet je nestala velika količina dinara iz opticaja, tačnije preko 20 milijardi dinara.

Zbog čega dolazi do ovakvog povlačenja novca? Čak i bez intervencija monetarnih vlasti ili kupovine deviza za otplatu inostranih dugova, do povlačenja dinara iz opticaja dolazi usled jednostavne, ali u javnosti slabo poznate činjenice da je gotovo celokupna dinarska masa emitovana kao glavnica raznoraznih kredita (najčešće bezgotovinskih, dakle iz vazduha), što znači da su ukupni dugovi uvek veći od raspložive količine novca u opticaju upravo za iznos kamate i da je sav taj novac samo privremeno u opticaju jer mora se vratiti njegovim emiterima, tako da po logici stvari novac vremenom nestaje iz opticaja svakom otplatom rate, kao da ga nikada nije ni bilo. Ostaje samo kamata lažnim bankarima čije plaćanje stvara dodatni pritisak i nelikvidnost u sistemu i tako sve više otežava vraćanje preostalih dugova, ukoliko nema stalne ekspanzije kredita. Pošto je u današnjem uzurpiranom novčanom sistemu tok novca prekinut i kontrolisan na samom svom izvoru od strane šačice prevaranata (privatnika), a ne društva kome novac kao javno dobro pripada i treba da služi, država postaje veštački zavisna od stalnog dotoka njihovih iz ničega stvorenih kredita.

Već sam pomenuo i nije zgoreg ponoviti da je emisija knjiškog, tj. bankarskog novca potpuno nezakonita i u slučaju privatnih banaka krajnje nemoralna i dugoročno pogubna za društvo. Ne samo što se zakoni iz ove oblasti krše ili ignorišu, oni su i pisani da bi se u tajnosti mogli nesmetano zaobilaziti. Ovo je postignuto jednostavnim prećutkivanjem postojanja treće vrste novca u formi tekućih i drugih prolaznih računa. Drugim rečima, štampanje novca nasuprot uvreženom verovanju je tek sporedni i često marginalan način emisije novca. Ipak, i pored ovako dominantnog položaja u dinarskoj masi i samim tim ogromnog značaja u robno-novčanom promet u što se može proveriti uvidom u novčane agregate, mnoge će šokirati činjenica da ni jedan Zakon ne pominje, niti priznaje njegovo postojanje?!

Naime, u članu 53. Zakona o NBS, stav 2 piše: "Narodna banka Srbije ima isključivo pravo izdavanja novčanica i kovanog novca u Republici Srbiji."

Dakle, nigde se ne pominje bezgotovinski (knjiški ili bankarski) novac koji dominira u likvidnoj dinarskoj masi. Predlagač zakona je tako sakrio od narodnih poslanika i srpske javnosti postojanje treće vrste novca, čijim emitovanjem se bavi neko drugi. Ovo je dodatno zamaskirano u Zakonu o bankama, član 4. gde su javnost i poslanici dovedeni u zabludu nepotpunim navođenjem poslova koje banka obavlja:

1) depozitne poslove (primanje i polaganje depozita); 2) kreditne poslove (davanje i uzimanje kredita); 3) devizne, devizno-valutne i menjačke poslove; 4) poslove platnog prometa; 5) izdavanje platnih kartica; 6) poslove s hartijama od vrednosti (izdavanje hartija od vrednosti, poslovi kastodi banke i dr); 7) brokersko-dilerske poslove; 8) izdavanje garancija, avala i drugih oblika jemstva (garancijski posao) 9) kupovinu, prodaju i naplatu potraživanja (faktoring, forfeting i dr); 10) poslove zastupanja u osiguranju; 11) poslove za koje je ovlašćena zakonom(da kreira novac svakako nije, prim. aut.)

Kreiranje svežeg novca (kredita) iz ničega, kao najvažniji posao i de fakto izvor moći i bogatstva za privatne bankare je izostavljen, naravno "slučajno i greškom". Čitalac zakona koji je nesvestan postojanja bezgotovinskog novca upada u zamku da poveruje kako su prikupljeni depoziti osnov za davanje kredita, što naravno nije istina, ali je javnost dovedena u zabludu da tako veruje. Treća u nizu obmana jeste tvrdnja da je NBS nezavisna (sem od domaćih ustanova i institucija društva, što je van pameti), iako se pritom "gospoda" iz NBS uopšte ne libe da na svom sajtu objave kako već uveliko rade na primeni tzv. bazelskih standardai propisa o „adekvatnosti kapitala" kojima se na najdirektniji način ograničava kreditna aktivnost banaka, što u uslovima sveopšte zaduženosti znači samo jedno – nepodnošljive dugove i destrukciju ekonomije. Ove propise inače donosi BIS (Bank for International Settlement) sa sedištem u Švajcarskoj (Bazel), koja je privatna banka, ima čak i svoju privatnu gardu i nad kojom ni jedna Vlada u svetu nema ingerenciju. O kakvoj se "nezavisnosti i državnosti" tu onda radi? I da li je ova vrsta podobnosti, poslušništva i „usluge“ srpskom društvu uračunata u guvernersku platu od 4000€ ili su za to predviđeni posebni bonusi?

U svakom slučaju, sve ovo se odvija pod pokroviteljstvom ustanove zvane „Narodna banka“ koja je narodna samo u nazivu i čiji glavni zadatak je da pruža logističku i medijsku podršku lažnim bankarima i uzurpatorima koji su od države preoteli njeno suvereno pravo i obavezu – da emituje sopstvenu valutu u bilo kojoj formi, jer je to temeljna pretpostavka ekonomskog prosperiteta i istinske slobode u jednom društvu. Guverner je u celoj priči samo protokolarna ličnost, PR menadžer sa zadatkom da zamajava narod i izvršava tuđe naloge, dok sve konce zapravo vuku strane privatne banke kao glavni emiteri i kreatori dinarske mase. Zato je ostavka guvernera i dolazak novog čoveka na tu funkciju samo kozmetička promena i prilika da se operu ruke, a sva krivica za stanje u ekonomiji prebaci na neodgovornu i korumpiranu Vladu. Za nosioce monetarne vlasti i skrivene gospodare ovo je svakako poželjan ishod, jer dok njihovi štićenici i dalje nesmetano divljaju po Srbiji krivotvoreći kredite, gladan narod će imati čime da se zabavlja i koga da krivi. Izbori dolaze i prolaze, stranke se menjaju, ali bez monetarnog suvereniteta i državnih razvojnih banaka, sve je to samo još jedna lutkarska predstava.

Prilozi:

http://www.politika.rs/rubrike/Ekonomija/Jelashic-otvorio-dushu-pred-kriticharima.lt.html

http://www.smedia.rs/biznis/detalji.php?id=11240

http://www.nbs.rs/export/internet/latinica/80/80_2/novcani_agregati_2009.pdf

http://www.nbs.rs/export/internet/latinica/80/80_2/novcani_agregati_2010.pdf

http://www.webofdebt.com/articles/big_brother_basel.php

http://www.webofdebt.com/articles/basel.php

http://www.nbs.rs/internet/latinica/55/55_2/index.html