Srbija i EU nakon zaključivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (2008–2010)

Sažetak: U članku se analiziraju pravni i ekonomski efekti zaključivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju između Srbije i EU u periodu od 2008. godine do 2010. godine. U uvodnom delu se razmatra početak procesa zaključivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju u jugoistočnoj Evropi i regionu. Zatim se razmatraju pravni aspekti zaključivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju između Srbije i EU. Poseban naglasak je na analizi najvažnijeg, ekonomskog dela, Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju zaključenog između Srbije i EU, Prelaznog trgovinskog sporazuma. Prelazni trgovinski sporazum se razmatra i u kontekstu novog protekcionizma EU.

Ključne reči: Srbija, EU, Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, Prelazni trgovinski sporazum, novi protekcionizam.

Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju kao vrsta političkog i ekonomskog ugovora koji se nudi zemljama jugoistočne Evrope

Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (u daljem tekstu SSP) jeste vrsta pravnog i ekonomskog ugovora koji EU nudi zemljama jugoistočne Evrope. Ovaj proces je počeo 1999. godine. Prema Verneru Vajdenfeldu i Volfganu Veselsu iz Fondacije Konard Adenauer, „od 1999. EU nudi sporazume za stabilizaciju i pridruživanje. Ova nova vrsta ugovora trebalo bi da svim zemljama jugoistočne Evrope ponudi perspektivu mira i blagostanja. Težišta Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju su: otvaranje perspektive za potpunu integraciju u strukture EU, izgledi za sticanje političkog statusa kandidata za pristupanje EU, unapređenje demokratije, pravne države, privrednog razvoja, primene strukture uprave i regionalna saradnja, pravosuđe i unutrašnji poslovi, preferencijalan trgovina, uključujući i mogućnost uspostavljanja slobodnih trgovinskih zona, privredni kao i politički dijalog“.[1] U kontekstu ove definicije može se zaključiti da proces nove vrste integracije započet u jugoistočnoj Evropi ima veze i sa događajima na prostoru bivše Jugoslavije. Uostalom, o tom kontekstu pišu i Verner Vajdenfeld i Volfganu Vesels: „Na predlog EU, G8 je na svom samitu, održanom u Kelnu juna 1999, usvojila ‘Pakt stabilnosti Jugoistočne Evrope’. U njemu učestvuje više od 40 zemalja, među kojima su i države i članice EU i G8 (i međunarodne organizacije, kao što su Ujedinjene nacije, OEBS i EU). Pakt stabilnosti počiva na procesu iz Roajomona i regionalnoj postavci, ali uključuje i druge inicijative, kao što je na primer američka Inicijativa za saradnju istočne Evrope (SECI) iz 1996. godine. Time Pakt stabilnosti predstavlja sveobuhvatni okvir koordinacije aktivnosti međunarodne zajednice kojima je cilj predupređivanje kriza. EU je u julu 1999. postavila Nemca Boda Hombaha za specijalnog izaslanika za koordinaciju Pakta stabilnosti. EU preuzima posebnu odgovornost za privrednu obnovu Kosova. Ona obezbeđuje zemljama trgovinske preferencijale, oslobođenje od carina i ukidanje količinskih ograničenja kako bi zemlje ponovo oživele trgovinsku razmenu.“[2]

Države u regionu i Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju

Prof. dr Emilija Vukadin iznosi i da EU predviđa za zemlje iz srednje i istočne Evrope: „bilateralne ugovore, odnosno evropske sporazume; za dvanaest zemalja ZND to su sporazumi o partnerstvu i saradnji i za jugoistočnu Evropu to su sporazumi o stabilizaciji i pridruživanju“. Zato se može tvrditi da za našu zemlju pregovori sa EU imaju nekoliko osnovnih faza.[3]Uslovno se može reći da posle takozvane pripremne faze postoji nekoliko „stepenica ka EU“:

-        prva – Studija o izvodljivosti

-        druga – pregovori o SSP

-        treća – potpisivanje SSP

-        četvrta – kandidatura za članstvo

-        peta – pregovori o punopravnom članstvu

-        šesta – poziv Evropskog saveta i potpisivanje sporazuma o pristupanju.

Takođe, u tom kontekstu, Radovan Vukadinović, profesor na Fakultetu političkih nauka u Zagrebu, smatra da su za ulazak u EU važniji politički od ekonomskih kriterijuma.[4] Slično tome, predsednik Saveta stranih investitora (FIC) Majkl Ahern je još 2005. izjavio: „Najpozitivniji uticaj početka pregovora o pridruživanju SCG EU je to što predstavlja značajan korak ka popravljanju negativnog imidža Srbije koji još postoji u svetu.“[5] Treba istaći da je susedna Makedonija potpisala SSP 2001. godine (četiri godine kasnije je dobila status kandidata), Crna Gora je potpisala ugovor u oktobru 2007, Albanija u junu 2006, Bosna i Hercegovina u junu 2008. godine. Ali treba dodati da sve ove države u ekonomskom smislu još uvek zaostaju za Srbijom. Na primer, na listi Svetskog ekonomskog foruma koja analizira 27 tranzicionih država u drugoj fazi razvoja Makedonija je slabije rangirana od Srbije. Prema podacima Državnog zavoda za statistiku Makedonije, prosečna neto zarada u martu 2008. godine u Makedoniji je iznosila 250 evra. U istom periodu, prema Republičkom zavodu za statistiku, prosečna neto zarada u Srbiji bila je oko 385 evra. Prema zvaničnim procenama makedonskih državnih organa, stopa nezaposlenosti u Makedoniji u 2007. godini je iznosila skoro neverovatnih 37%! Takođe, prosečne zarade u novim članicama EU Bugarskoj (220 evra) i Rumuniji (312 evra) u 2007. godini bile su manje nego u Srbiji.[6] Dakle, napredak u takozvanim evropskim integracijama i zaključivanje SSP ne donosi i ekonomski progres.

Srbija i Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju

Nakon promene vlasti 2000. godine Srbija se opredelila, u ekonomskom, pravnom i političkom smislu, za bezuslovnu saradnju sa EU kao glavnim partnerom. Taj odnos najbolje oslikava rečenica koja se tako često koristi u našoj javnosti od 2000. do 2010. godine: ''EU nema alternativu''. U tom kontekstu, dva meseca nakon proglašenja nezavisnosti takozvane države Kosovo (i priznanja te tvorevine od 18 država članica EU), potpredsednik srpske „tehničke“ vlade je 29. aprila 2008. godine u Briselu potpisao Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju između Srbije i EU.

Inače, tekst Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju je parafiran 7. novembra 2007. Koordinator pregovora i savetnik u Kancelariji za pridruživanje EU Vlade Srbije Vladimir Međak je izjavio tim povodom da parafiranje Sporazuma znači da je tekst sporazuma dogovoren i da se ne može suštinski menjati, već da se mogu eventualno ispravljati tehničke greške.[7]

U međuvremenu je 18 od 27 država EU od februara do aprila 2008. godine priznalo lažnu državu Kosovo (nakon potpisivanja još nekoliko država EU). U tom kontekstu (i pošto se u našoj javnosti neprestano govori da će potpisivanje SSP doneti ekonomsko blagostanje Srbiji, ili da je kauza ugovora u suštini ekonomska), uslovno se može napraviti poređenje sa nekim opštim pravnim pravilima, kao i pravilima iz obligacionog prava. Zašto je moguće takvo poređenje? Prema Leksikonu građanskog prava[8] obligaciono pravo u "širem smislu obuhvata i privredno (trgovačko pravo)". Profesor međunarodnog privrednog prava sa Pravnog fakulteta u Beogradu dr Radomir Đurović ističe da je "Država subjekt međunarodnog prava, pa samim tim i međunarodnog privrednog prava... država i sama neposredno stupa u razne poslovne odnose i to bilo s drugim državama, bilo sa ostalim subjektima međunarodnog privrednog prava... Najčešći pravni akti kojim nastaju međunarodni ekonomski odnosi u kojima je država subjekt su međunarodni ugovori..." Profesor Đurović iznosi: "Ovde samo podsećamo na odgovarajuće pojmove iz opšteg obligacionog prava... U cilju zadovoljenja određenih potreba država kao subjekt međunarodnog prava, uže međunarodnog privrednog prava, stupa neposredno u razne poslovne odnose. Pojavljuje se kao ugovorna strana kod nekih neposrednih privrednih poslova i drugih poslova privrednog prava". Takođe profesor Đurović ističe povezanost domaćeg zakonodavstva sa međunarodnim pravom: "Pravne norme i pravila domaćeg zakonodavstva, kao što je već istaknuto, predstavljaju pretpostavku postojanja međunarodnog privrednog prava. Ova pravila domaćeg prava koja uslovljavaju postojanje međunarodnog privrednog prava su bilo javnog–pravnog, bilo građanskog–pravnog u širem smislu karaktera".[9] Isto tako, obligacioni odnosi "obuhvataju potraživanje i dug".[10] U tom smislu, opšte je poznato da je Republika Srbija dužnik, a EU poverilac (tačnije evropske banke). Profesor Đurović piše i da država može dati i "garancije za međunarodne ugovore za koje su drugi subjekti našeg privrednog prava zaključili sa nekim međunarodnim bankarskim i drugim organizacijama.[11] Konačno, profesor Đurović ističe da čak i "često čisto politički ugovori imaju značajne ekonomske posledice i obratno". Dodajmo ovim pravnim definicijama i odredbe iz Bečke konvencije o ugovornom pravu iz 1969. godine. U članu 62 reguliše se prestanak ili povlačenje iz ugovora zbog suštinske promene okolnosti. Priznanje takozvane države Kosovo je upravo takva okolnost. U članu 47 stav 1 navodi se "Država se može pozvati na zabludu u ugovoru koja čini ništavnim njen pristanak da bude vezana ugovorom , ako se zabluda odnosi na činjenicu ili situaciju za koju je ova država pretpostavljala da postoji u trenutku kada je ugovor zaključen i koji je sačinjavao bitnu osnovu pristanka ove države da bude vezana ugovorom". (Sve to postoji u SSP-u.) Takođe, u članu 49 piše "Ako je država navedena da zaključi ugovorom obmanjivim postupkom neke druge države koja je učestvovala u pregovorima, ona se može pozvati na prevaru koja čini ništavnim pristanak da bude vezana ugovorom." U članu 50 navodi se: "Ako je izražavanje pristanka neke države da bude vezana ugovorom dobijeno putem korupcije njenog predstavnika neposrednim ili posrednim delovanjem neke druge države koja je učestvovala u pregovorima, država se može pozvati na ovu korupciju koja čini ništavnim njen pristanak da bude vezana ugovorom."[12]Dakle, u pravnom kontekstu, može se napraviti uslovno poređenje sa opštim pravnim pravilom o "raskidanju ili izmeni ugovora zbog promenjenih okolnosti (clausula rebus sic stantibus).

U pravnoj nauci dejstvo promenjenih okolnosti se priznaje kada postoje sledeći uslovi:

– "novonastale okolnosti treba da su takve da 'otežavaju ispunjenje obaveze jedne strane' ili da se zbog njih 'ne može ostvariti svrha ugovora';

'otežanost ispunjenja', odnosno 'nemogućnost ostvarenja svrhe', treba da bude u tolikoj meri 'da je očigledno da ugovor više ne odgovara očekivanjima ugovornih strana i da bi po opštem mišljenju bilo nepravično održati ga na snazi takav kakav je';

– promenama pogođena strana ne sme biti kriva za njihovo nastupanje, odnosno ona ne može zahtevati raskidanje ili izmenu ako je promenjene okolnosti 'bila dužna da uzme u obzir ili ih je mogla izbeći ili savladati';

– promenjene okolnosti moraju nastupiti posle zaključenja ugovora, a pre isteka roka za izvršenje ugovorne obaveze."

Kada se sagledaju sve ove pravne činjenice, može se zaključiti sledeće. Opšte je poznata da je nakon završetka pregovora o SSP, većina država EU priznala takozvanu državu Kosovo(na početku 2010. godine preko 2/3 EU priznaje Kosovo kao državu).

Pravna analiza pojedinih članova Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju u svetlu međunarodnog prava

Već na početku SSP[13] EU iznosi da želi da doprinese "političkoj, privrednoj i institucionalnoj stabilizaciji u Srbiji". Slično se ponavlja i članu 1 u kome se navodi da su ciljevi pridruživanja "podržavanje napora Srbije u jačanju demokratije i vladavine prava "i "doprinos političkoj, privrednoj i institucionalnoj stabilnosti u Srbiji". Da je reč o netačnim tvrdnjama, govori i činjenica da je EU podržala nezavisnost takozvane države Kosovo, i da je tako izazvala ogromnu političku napetost u Srbiji, koja je kulminirala padom srpske vlade. EU na početku SSP[14] objavljuje i da uzima u obzir "sva načela i odredbe Povelje UN, OEBS-a, posebno onih sadržanih u Završnom aktu Konferencije o evropskoj bezbednosti i saradnji". Ali, rasparčavanje suverene države Srbije koje sprovodi Brisel u protivnosti je sa osnovnim načelima međunarodnog prava na koje se poziva EU u SSP. Takav zaključak proizilazi iz analize grčkog profesora Panajotisa G. Haritosa: "Odgovor na pitanje o statusu Kosova i Metohije je jednostavan: Kosovo i Metohija su deo teritorije Srbije. Stoga je taj deo teritorije Srbije pravno podložan jedino državnom suverenitetu Srbije. Na naučnim osnovama, ova činjenica se ne može osporiti.Ovo je iskazano kroz načelo suvereniteta država, koji čini temelj međunarodnog prava. Na ovom načelu je zasnovana cela međunarodna zajednica, koja je organizovana u okviru Ujedinjenih nacija, i kroz koje se to načelo i iskazuje. U Povelji Ujedinjenih nacija (član 2, stav 1) stoji: 'Ova Organizacija je zasnovana na načelu suverene jednakosti svih njenih članova'. Suverena država sama određuje svoje unutrašnje zakonodavstvo. Ovo je na najjasniji način naznačeno u Završnom aktu Konferencije o evropskoj bezbednosti i saradnji, potpisanom u Helsinkiju 1. avgusta 1974. od velikog broja država, uključujući i bivši Sovjetski Savez i Sjedinjenje Američke Države. U 1. delu, stav prvi Helsinškog akta navodi se sledeće:

Države učesnice će međusobno poštovati svoju suverenu jednakost i individualnost kao i sva prava koja čine i obuhvataju suverenost, posebno uključujući pravo svake države na pravnu ravnopravnost, teritorijalnu celovitost i slobodu i političku nezavisnost. One će takođe međusobno poštovati pravo druge države da slobodno bira i razvija svoj politički, društveni i privredni i kulturni sistem, kao i njeno pravo da donosi sopstvene zakone i propise'. Autonomija određenog regiona unutar teritorije jedne suverene države po definiciji se određuje u okviru zakonodavstva te države. Stoga se autonomija Kosova i Metohije unutar Srbije ne može postaviti na bilo koji drugi način osim kao autonomija u skladu sa zakonodavstvom Srbije. Stoga 'pitanje statusa Kosova' ne postoji", zaključuje grčki profesor.[15] Iz prethodnog proizilazi da i pravna nauka pokazuje da EU grubo krši čak i međunarodno pravo u celini.

Prelazni trgovinski sporazum i njegovo „odmrzavanje“ u svetlu novog protekcionizma

Ni u ekonomskom smislu, zaključivanje SSP nije donelo napredak Srbiji u periodu od 2008. godine do početka 2010. godine. Tačnije, na takav zaključak upućuju sledeće činjenice. Predstavnica za štampu EU komesara za proširenje Kristina Nađ je 6. maja 2008. godine izjavila: "Na potpisivanju SSP i Privremenog sporazuma prošle nedelje odlučeno je da se Privremeni sporazum primeni čim Srbija bude ostvarila punu saradnju sa Haškim tribunalom".[16] Portparol holandskog ministarstva inostranih poslova Bart Rijs je 11. juna 2008. godine izjavio: "Ministar Ferhagen je ponovio jednoglasnu odluku EU da se SSP ne upućuju na ratifikaciju u nacionalne parlamente, niti da Privremeni sporazum može da se primenjuje sve dok Srbija ne ostvari punu saradnju sa Haškim tribunalom".[17]

Inače, naša javnost nije bila u prilici da vidi tekst Prelaznog trgovinskog sporazuma (ili Privremenog sporazuma) pre potpisivanja SSP jer su "u vladinoj Kancelariji za evropske integracije rekli su nam da tekst tog sporazuma postoji samo u elektronskoj formi i da je priređen u posebnom kompjuterskom programu, tako da 'zbog tehničkih problema' nije bilo mogućnosti da ga do sada objave na sajtu.[18]Ipak, jasno je da je, u suštini, Prelazni trgovinski sporazum ekonomski (i najvažniji) deo SSP-a. Iz prethodno iznetog je jasno i da se on nije ni primenjivao nakon zaključivanja SSP-a. Takvo ''zamrznuto'' stanje je trajalo sve do kraja 2009. godine.

Ipak, Savet ministara spoljnih poslova Evropske unije je 7. decembra 2009. godine doneo odluku da se „odmrzne“ Prelazni trgovinski sporazuma sa Srbijom. U Prelaznom trgovinskom sporazumu se, pre svega, reguliše ukidanje carina u međusobnoj trgovini između EU i Srbije. Ali, vlada u Beogradu je početkom 2009. odlučila da jednostrano primenjuje Prelazni trgovinski sporazum, iako je to donelo gubitak od nekoliko stotina miliona evra budžetu Srbije (prema priznanju srpskog ministra finansija od decembra 2008). Ovakvu ekonomsku politiku srpskih vlasti su, pohvalili iz EU. Vodeći ekonomista Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD) Piter Senfej je konstatovao predstavljajući Tranzicioni izveštaj EBRD za Srbiju u 2009. godini: „U Izveštaju posebno naglašavamo posvećenost Srbije slobodnoj trgovini, uočljivu i iz odluke da unilaterano primeni Prelazni trgovinski sporazum sa EU. To je hrabra odluka Vlade Srbije, jer podrazumeva privremeni gubitak carinskih prihoda u periodu kada ukupni prihodi padaju“.[19]

Ipak, kao što je već navedeno, nakon 12 meseci jednostrane primene Prelaznog trgovinskog sporazuma, i EU je konačno pristala da „odmrzne“ Prelazni trgovinski sporazum sa Srbijom. Na skupu pod nazivom „Nova era na Zapadnom Balkanu“, održanom 8. decembra 2009, potpredsednik srpske vlade zadužen za evropske integracije Božidar Đelić je izjavio tim povodom: „Sad Srbija prvi put ulazi u šestogodišnji ugovorni odnos s EU, a kao što se pokazalo, zemlje sa takvim ugovornim odnosom su bez izuzetka bile zemlje koje su na dobrom putu da postanu članice EU“. Nešto kasnije, 19. decembra 2009 u Briselu, komesar za proširenje EU Oli Ren naglasio je da će Prelazni trgovinski sporazum doneti Srbiji dobrobit, rast izvoza i nova radna mesta. Ohrabrena „odmrzavanjem“ Prelaznog trgovinskog sporazuma, istog dana vlast u Srbiji je objavila i da će podneti i kandidaturu za članstvo u EU.

Međutim, u čitavoj toj euforiji, zanemareno je osnovno ekonomsko pitanje. Kakve koristi će imati građani Srbije od „odmrzavanja“ Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU? U tom kontekstu, izneto je nekoliko opravdanja. Srbija će navodno imati lakši pristup tržištu od 500 miliona ljudi. Navodno, iz tih razloga će doći do rasta izvoza u Srbiji i pokretanja proizvodnje. Na prvi pogled, ovaj argument je tačan. Ukidaju se i smanjuju carine od EU, biće lakše poslovanje srpskim firmama koje izvoze u EU. Međutim, prećutkuje se da takvu mogućnost Srbija ima još od novembra 2000. godine. Tada je EU omogućila Srbiji, (zajedno sa drugim zemljama Zapadnog Balkana) preferencijalni pristup tržištu EU .[20] To je, u suštini, podrazumevalo izvoz iz Srbije bez carina i količinskih ograničenja. To mere su važile gotovo za sve proizvoda iz Srbije (osim nekih vrsta ribe, mesa i vina). Međutim, od 2001. do 2008. nije došlo do smanjenja spoljnotrgovinskog deficita Srbije. Naprotiv, u periodu od 2001. do 2008. došlo je do ogromnog rasta srpskog spoljnotrgovinskog deficita. Samo u 2008. godini spoljnotrgovinski deficit je dostigao neverovatnih 12 milijardi dolara. Takođe, kumulativni spoljnotrgovinski deficit u periodu 2001. do 2008. bio je preko 50 milijardi dolara. Ako se zna da se više od 50% spoljnotrgovinske razmene Srbije obavlja sa EU, onda se dolazi do zaključka da je spoljnotrgovinski srpski deficit porastao upravo zbog jednostrane orijentacije ka EU (ili ka tržištu EU). Dakle, Srbija nije ostvarila pozitivne rezultate u trgovini sa EU u periodu od 2001. do 2008. Na takav zaključak upućuje i činjenica da Srbije nije uspela da u tom periodu dostigne nivo industrijske proizvodnje iz 1998. Dakle, iz godine kada je bila u predratnom stanju na Kosovo i Metohiji. Takođe, nezaposlenost u istom periodu od 2001. do 2008 nije smanjena. Upravo suprotno, povećana je u tom periodu kada se u se primenjivale olakšice u trgovini sa EU.

Navedene su u srpskoj javnosti još neke tvrdnje povodom „odmrzavanja“ Prelaznog trgovinskog sporazuma. Isticano je da će „odmrzavanje“ Prelaznog trgovinskog sporazuma dovesti do trajnog važenja trgovinskih pogodnosti za Srbiju. Na primer, ministar trgovine je izjavio 23. decembra 2009. na konferenciji za novinare da će Srbija sa EU imati režim slobodne trgovine koji više neće moći biti suspendovan.[21] Na prvi pogled, i ovo je tačno. Uredbom EU br. 1946/2005 od 14. novembra 2005. godine trgovinske pogodnosti iz novembra 2000. za Srbiju su produžene do 2010. Ali ponovo se postavlja logično pitanje. Da li je važnije formalno važenje trgovinskih i carinskih olakšica ili njihova primena u praksi? Tačnije, nema nikakvog dokaza za tvrdnju da će srpska privreda uspeti da ostvari u narednom periodu ono što nije uspela da ostvari u periodu 2001 do 2008. Očigledno upoznata sa ovim, Tanja Miščević, bivši šef Kancelarije za evropske integracije Vlade Srbije, iskreno priznaje kada piše o Prelaznom trgovinskom sporazumu 10. decembra 2009. godine: „Sada u potpunosti naša roba ima pristup tržištu od pola milijarde stanovnika, a bićemo dobri koliko je ta roba konkurentna i odgovora standardima koje traži potrošač u Evropi. Dakle, velika mogućnost, a kako ćemo je iskoristi, zavisi u potpunosti od nas. Politički značaj početka primene Prelaznog sporazuma je veći''.[22]Dakle, politički a ne ekonomski značaj Prelaznog trgovinskog sporazuma je dominantan. Ali to više nema veze sa ekonomijom, reč je o politici.

Tačnije, o ekonomskoj politici koja, svesno ili nesvesno, prećutkuje činjenicu da su carine drugorazredno sredstvo zaštite u savremenoj trgovini. Čitave knjige su napisane o ovim novim okolnostima u međunarodnoj trgovini. Na primer, dr Predrag Bjelić sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu opisuje u Necarinskim barijerama u međunarodnoj trgovini tu novu realnost. Posebno kada je reč o EU: „Mnogi izveštaji i analize navode da je ovo ekonomski entitet koji najviše koristi necarinske barijere u regulisanju trgovine sa ostatkom sveta“.[23] Takođe: „U praksi se stalno pojavljuju novi propisi i standardi“, kao i „najveći broj ovih mera uvela je Evropska unija, odnosno njene zemlje članice“.[24] O kakvim se ogromnim barijerama radi, pokazuju i podaci koje iznosi dr Bjelić u vezi sa Srbijom i SR Jugoslavijom: „I kao što prelevmani značajno utiču na smanjenje jugoslovenskog izvoza poljoprivrednih proizvoda u EU, tako i primena subvencija u poljoprivredi EU doprinosi njihovom velikom izvozu u SR Jugoslaviju i tako negativno utiče na domaću poljoprivrednu proizvodnju“[25]. Ovaj ekspert za međunarodnu trgovinu navodi i: „U pogledu tehničkih barijera međunarodnoj trgovini, pristup tržištu EU je znatno otežan. Ako se zna samo da je EU, i njene države članice, u periodu 1995 godine, od kada evidenciju vodi WTO, pa do 2001. godine uvela oko 1.4000 novih tehničkih propisa i standarda, može se samo pretpostaviti koliku barijeru u trgovini kreiraju tehnički propisi i standardi“.[26]

Dakle, novi protekcionizam se gradi pomoću necarinskih barijera. Za to pre svega imaju mogućnosti veliki i bogati. Ili, EU pre svih. Siromašnim zemljama kao što je Srbija ostaju carine, kao „poslednja linija“ odbrane domaće proizvodnje. Međutim, pomoću fraze o slobodnoj trgovini i nametanja političkog i štetnog ugovora kakav je Prelazni trgovinski sporazum (i SSP u celini) i ta zaštita se ukida. Zato raste spoljnotrgovinski deficit u Srbiji, kao i nezaposlenost. Iz tih razloga industrijska proizvodnja ne može da dostigne 1998. godinu. Sve to, uprkos činjenici da je još od 2000. godine Srbija u navodnom režimu slobodne trgovine sa EU. Zato ne može biti ni govora o nekakvoj fer trgovini između EU i Srbije. Srpski građani u tom kontekstu treba da posmatraju pravne i ekonomske odnose između Srbije i EU nakon zaključivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju.