Razgrađivanje supstance ekonomije – zašto smo tu gde smo

Sažetak. Koreni naših današnjih ekonomskih, ali i društvenih, problema sežu nekoliko decenija u prošlost. Ne bismo pogrešili ako bismo kazali da su naši ekonomski problemi „danas“ ujedno bili i naši problemi „juče“, odnosno problemi naše ekonomije i društva su endemski – a globalne krize (Prva naftna kriza 1973-1974, Druga naftna kriza 1979-1980 i Svetska ekonomska kriza 2007-2008) samo su produbljivale neodrživo i nezavidno stanje. „Kozmetičke“ promene i eksperimenti kojima je nekad „popravljana“ jugoslovenska ekonomija nisu bili dovoljni, već su bile neophodne suštinske (strukturne) promene države, koje nisu izvršene. Drugim rečima, temelji (druge) Jugoslavije su bili pogrešno postavljeni i trebalo ih je ojačati. Pre nego što je došlo do razgradnje Jugoslavije, „potrošeno“ je više modela njenog finansiranja – preraspodela nacionalizacijom, bespovratna pomoć iz inostranstva, finansiranje iz deviznih doznaka, zaduživanje, inflatorno finansiranje i posezanje za deviznom štednjom građana (1990-1991), o čemu će biti reči. Međutim, pomenute „dečje bolesti“ iz tog vremena su se kao recidiv (bolje reći „relikt“) vratile i posle 2000. godine – reforme (slikovitiji izraz je „šok terapije“) „su u toku“, a sistem zvani DRŽAVA nikako da izgradimo.

Uvod

Nije nepoznato da se u SFRJ se najbolje živelo u godinama kada se zemlja najviše zaduživala (1975-1979) i u drugoj godini mandata vlade Ante Markovića (1990), što će reći – u vremenima kada su stvarane iluzije prosperiteta (živelo se daleko iznad produktivnosti) i kada je ugrožavana i trošena ekonomska supstanca države. Zemlja je već 1979. godine bila u velikim ekonomskim problemima, koji su se produbljivali do njenog raspada – svaka savezna vlada je ostavljala nagomilane goruće probleme narednoj. Država nije mogla redovno da otplaćuje (servisira) uzete kredite, bez obzira što je spoljna neto zaduženost zemlje (spoljna zaduženost države umanjena za plasirane kredite u inostranstvo) bila maksimalno 36,4% (1986) zvanično obračunatog BDP-a. Samim tim, makroekonomski pokazatelj BDP-a (bruto domaći proizvod), koji predstavlja tržišnu vrednost svih finalnih dobara i usluga proizvedenih u nekoj zemlji u datom periodu vremena, nije sâm po sebi dovoljan za karakterizaciju neke ekonomije, već je neophodno izabrati pravilnu metodologiju obračuna realnog BDP-a sagledati njegovu strukturu, a naročito strukturu izvoza (roba i usluga).

Analiza stanja jugoslovenske ekonomije (1945-1991)

„Sistem koji mi živimo i koji je oblikovao svakog od nas je deficitno finansiranje, koje se samo na različite načine pokriva. (...) Od uvođenja komunizma 1945. godine mi smo novom preraspodelom („otimanjem“ imovine od njenih vlasnika, prim. autora) stvorili dohodak koji je zadovoljio mase. Zatim smo do 1948. godine dobijali bespovratnu pomoć od Sovjetskog Saveza (SSSR). Kada je došlo do raskida sa SSSR-om, mi smo (kao država) upali u problem. Posle toga smo se obratili Sjedinjenim Američkim Državama (SAD) za pomoć. Već 1957. godine prvi put kod nas se upotrebljava reč »reforma« – znači shvatili smo da u sistemu nešto ne valja. Zatim je došlo do privrednih reformi 1961. (poznata kao Mini-reforma, prim. autora) i 1965. godine (Privredna i društvena reforma). I šta je, onda, Tito uradio – »višak« stanovništva koji se nije mogao zaposliti u tom (našem) ekonomskom modelu poslao je u Nemačku. Naši građani su odlazili tamo »privremeno« i slali devizne doznake u zemlju (...). Međutim, 1971. godine je uočeno da se taj prvi »kontigent« naših radnika, koji je otišao 1960-ih, neće vratiti nazad u zemlju – jer su mnogi »povukli« svoje porodice u inostranstvo, a neki su i oženili Nemice. Posledica je da su opale devizne doznake, (...) pa od 1971. godine Tito počinje da se strahovito zadužuje (...), da bi 1980. godine dostignuta je gornja granica spoljne zaduženosti. Malo se ljudi sada seća da su 1980. godine, kada je Tito umro, odmah nastupili sistem vožnje »par-nepar«, nestašice benzina, kafe itd. Pošto i dalje nije mogla da se popuni kasa, prešlo se na inflatorno finansiranje – eskalacijom inflacije stvaran je priliv. Kada se i to iskoristilo, poseglo se za deviznom štednjom i raspao se sistem. I mi smo završili u ratu“[1].

Bon za ograničenu kupovinu pet litara benzina iz 1984.

U periodu 1945-1991. je iscrpljeno (bolje reći „potrošeno“) više modela finansiranja jugoslovenskog ekonomskog sistema – najpre nacionalizacijom (1945-1953), a zatim se ekonomija održavala (1) preko bespovratne pomoći iz inostranstva (1945-1966), (2) iz deviznih doznaka (od 1960-ih), (3) zaduživanjem (1957-1990), (4) inflatornim finansiranjem (1979-1991) i na kraju (5) posezanjem za deviznom štednjom građana (1990-1991).

1) Kolika inostrana pomoć je stigla iz SSSR-a do 1948. godine, a i posle 1955. godine, teško je proceniti. Kada su u pitanju SAD i finansijske institucije u kojima je ova država imala dominantan uticaj (Međunarodni monetarni fond - MMF, Svetska banka, Američka eksport-import banka), ukupna inostrana pomoć Jugoslaviji u periodu 1945-1966. iznosila je 1.650,10 miliona američkih dolara – „do 1955/6. godine dobila je 834 miliona dolara, a ostatak od 816,10 miliona dolara od 1955/56. do 1965/66“, prema zvaničnim podacima Saveznog zavoda za statistiku Jugoslavije[2]. Ne treba posebno naglašavati da je američki interes bio da Jugoslavija razvija, kako su to SAD nazvale, „nacionalni komunizam“, tj. „zemlja je trebalo da istovremeno bude i socijalistička i nezavisna od Moskve“[3]. Dodatna „obaveza“ Jugoslavije je bila stvaranje Pokreta nesvrstanih, koji je „prigrlio“ nove države, tek oslobođene od kolonijalizma, i držao ih koliko-toliko nezavisnim od Moskve – ali, to je već posebna tema.

2) Kako bi smanjila narastajuću nezaposlenost i deficit u platnom bilansu, Jugoslavija je počev od 1960-ih godina organizovano slala svoje građane „na privremeni rad“ u razvijene industrijske zemlje Evrope (pretežno u SR Nemačku, ali i u Švedsku, Francusku itd.). Polovinom 1968. godine oko 400 hiljada Jugoslovena je radilo van zemlje – pored nekvalifikovanih i kvalifikovanih radnika, putem ekonomske emigracije odlazili su visokokvalifikovani radnici i stručnjaci, a „odlivanje“ radne snage narednih godina je raslo[4]. Međutim, posle Prve naftne krize (1973-1974) nastupila je recesija na Zapadu (1975), koja se početkom 1980-ih proširila na ceo svet – čemu je i te kako doprinela i Druga naftna kriza (1979-1980), tako da se deo jugoslovenskih radnika vratio iz inostranstva, a preostali su odlučili da tamo ostanu da žive, ako ne trajno ono bar dok se ne penzionišu. Gledano u relativnom odnosu, 1960-ih godina je od deviznih doznaka „pokrivano“ oko 50% deficita Jugoslavije, da bi 1978. godine doznake obezbeđivale „pokrivenost“ deficita od oko 25%[5]. Poslednja godina u kojoj je Jugoslavija ostvarila pozitivan platni bilans u razmeni sa inostranstvom bila je 1973. (+189 miliona tadašnjih dolara). Prema tome, dva značajna skoka cene nafte i smanjenje doznaka iz inostranstva uzrokovali su da se, možemo to reći bez zadrške, neefikasna i nefunkcionalna jugoslovenska ekonomija dodatno zadužuje kako bi „pokrivala“ galopirajući deficit (videti Tabelu 1 i Tabelu 2).

3) Država se do 1971. godine „kontrolisano“ zaduživala – „Kreditiranje iz inostranstva počinje tek 1957. godine. Krajem 1965. dug Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije iznosio je svega 1,2 milijardi (tadašnjih) dolara, (...) na kraju 1970. ukupno zaduženja Jugoslavije u inostranstvu iznosila su 2.350 miliona dolara (...), a već 1971. godine ukupno zaduženje je bilo 3.177 miliona dolara (1 $ [1965] = 1,29 $ [1971] = 1,81 $ [1976], prim. autora na osnovu[6]). (...) Samo za kupovinu sirove nafte utrošeno je preko 1/3 vrijednosti ukupno korišćenih kredita iz inostranstva u vremenu od 1952-1989. godine. (...) Kao granica kreditne sposobnosti zemlje, uzima se stepen zaduženosti, do 25%, izraženo odnosom ukupnog deviznog priliva i iznosa ukupne otplate duga. U Jugoslaviji, zbog različite dinamike tekućeg priliva deviza i otplate duga, mijenjao se stepen zaduženosti. Od 1965. do 1972. godine, stepen zaduženost Jugoslavije kretao se nekoliko procenata iznad granice stepena zaduženosti. Od 1973. do 1980. godine, bio je za nekoliko procenata ispod stepena zaduženosti. Međutim, poslije 1980. godine otplata duga brže je rasla od rasta deviznog priliva, što je povećalo stepen zaduženosti od 23,6% u 1979. na 41,9% u 1987. godini“[7]. Da je SFRJ još 1970-ih srljala u ekonomsku propast svedoče istraživanja publiciste Pere Simića, koji je napisao seriju knjiga o Josipu Brozu i njegovom vremenu – „Od 1974. do 1980. godine SFRJ je godišnje trošila 15% više nego što je proizvodila, tj. zemlja je (nemilice) trošila svoju budućnost, a prosečna iskorišćenost (dnevnog) radnog vremena bila je 4 časa i 32 minuta – dakle, država je već bila poprilično »raštimovana«“[8].

U skladu sa politikom „federiranja federacije“[9], posledice Ustava iz 1974. godine i ekonomske decentralizacije 1977. godine u vreme savezne vlade (pravi naziv je bio Savezno izvršno veće) Veselina Đuranovića (1977-1982) bile su sledeće: (1) savezna vlada nije više vodila nezavisnu fiskalnu politiku, već je moralo da dolazi do usaglašavanja između vlada republika i pokrajina, (2) polovina prihoda od savezne carine je preusmerena na udruženje preduzeća (na republičkom i pokrajinskom nivou) angažovanih u spoljnoj trgovini, (3) odluke u Narodnoj banci Jugoslavije (NBJ) su donošene konsenzusom, a ne većinom glasova. Procena jugoslovenskog rukovodstva je bila da će na ovaj način da se popravi finansijska disciplina u spoljnoj trgovini, kao i da će se poveća kapacitet za servisiranje inostranog (spoljnog) duga – „deobom platnog bilansa zemlje svaka republika (i pokrajina) je postala odgovorna za svoj deo spoljnog duga“. Međutim, spoljni dug Jugoslavije je sa oko 8 milijardi (tadašnjih) dolara u 1976. godini narastao na 20 milijardi dolara na kraju 1982. godine – odnosno, nominalno/realno se uvećao 2,5/1,47 puta (1$ [1976] = 1,7$ [1982]). Povećanju duga je doprinelo i to što su posle Druge naftne krize udvostručene kamate na kredite uzete u američkim dolarima[10].

„Usled nedostatka vlastitih sredstava za realizaciju megalomanskih investicionih zamisli uveliko se koristio pritisak banaka i republika na Savezno izvršno veće (SIV), dovodeći do napuštanja plafona zaduženosti predviđenog Društvenim planom. SIV je 1979. »delilo« prava za nova zaduživanja u visini od osam milijardi i 427 miliona dolara, iako je zemlja već krajem te godine dugovala 14.952 miliona dolara (...) Decentralizacija je omogućavala nekontrolisano zaduživanje. Deo investicija pokazao se kao nerentabilan ili krajnje promašen – »Obrovac« (u Hrvatskoj), »Feni« (u Makedoniji) i drugi. Krediti su stvarali utisak prosperiteta, iako se živelo na nivou koji nije bio pokriven odgovarajućim radom i produktivnošću“. Dana 9. aprila 1982. godine u Rezimeu mišljenja, predloga i sugestija iznetih na sednicama radnih tela Veća republika i pokrajina Savezne skupštine, konstatovano je kako je „pogoršanje ekonomske situacije u toku ovog delegatskog perioda imalo je dublje korene. Ono je rezultat pogrešne razvojne politike u poslednjih 10 godina kada je otpočeo proces zatvaranja prema svetskoj privredi i enormno širenje potrošnje u zemlji u svim oblastima. To je izazvalo posledice na spoljnjem i unutrašnjem planu, a posebno u oblasti platnog bilansa i kretanja inflacije, koja preti da obezvredi sve rezultate koji se postižu u jačanju kvalitativnih faktora privređivanja (...)“[11].

Kako je već 1979. godine SFRJ bila u ozbiljnim problemima u vezi sa spoljnom likvidnošću i servisiranjem dugova, savezna vlada ne samo da je pozvala u pomoć MMF, već je krajem godine uvela i ograničenja uvoznih roba u domaćoj potrošnji i preduzela mere za stimulisanje izvoza, posebno na zapadna tržišta. Međutim, preduzete mere nisu bile dovoljne kako bi se popravio bilans u razmeni sa inostranstvom, jer je problem ležao u „deformacijama jugoslovenske ekonomije“, kako su smatrali ekonomski stručnjaci[12]. Pregovori sa pomenutom finansijskom institucijom su trajali do raspada SFRJ, s tim što su više puta prekidani i nastavljani i u vreme vlada koje su sledile – Milke Planinc (1982-1986), Branka Mikulića (1986-1989) i Ante Markovića (1989-1991). Osnovni zahtevi kojima je tih godina MMF uslovljavao svaku ozbiljniju pomoć (kredite) jugoslovenskoj saveznoj vladi bili su da država ojača nadležnosti iz fiskalne i monetarne politike i samim tim uspostavi ekonomsku (pre)vlast nad republikama i pokrajinama – prvenstveno, monetarna vlast je morala da bude vraćena Narodnoj banci Jugoslavije (NBJ), a njena nezavisnost ojačana, kako bi savezna vlada mogla da sprovodi makroekonomsku politiku. MMF je zamerao što se odluke u NBJ donose usaglašavanjem (konsenzusom) između guvernera, a ne većinskim odlučivanjem[13]. Predlozi MMF-a su podrazumevali i antiinflatornu politiku, značajno smanjenje javne potrošnje (strogu štednju), liberalizaciju cena i trgovine, tj. tržišnu transformaciju ekonomije. (Moramo da istaknemo kako od uvođenja evra, evrozona „boluje“ od sličnih problema kao nekada Jugoslavija – postoji jedinstven monetarni prostor, a različite fiskalne politike. Pri tome, svi u Brisel „donose“ svoje probleme i „pravdaju sebe okrivljujući druge“ za aktuelno stanje. Da bi opstala, EU će morati ili da stvori jedinstven fiskalni prostor – stvaranje „super-države“, ili da se opredeli za niži stepen integracije – carinska unija država.)

Milka Planinc

4) Savezne vlade Milke Planinc (1982-1986) i Branka Mikulića (1986-1989) su pokušavale da obezbede (1) uredno plaćanje (servisiranje) dugova i održavanje spoljne likvidnosti zemlje, s jedne strane, i (2) ekonomski rast, s druge strane. Na raspolaganju su imale izbor između dve ekonomske politike: (1) da štampanjem novca ignorišu programe fiskalne i monetarne stabilizacije dogovarane sa MMF-om, ili (2) da traže veće doprinose od republika i pokrajina[14]. Pošto republike i pokrajine nisu imale nameru da se odreknu ni dela fiskalnog suvereniteta (sve do kraja 1988. godine), koje su im garantovali Ustav iz 1974. i mere ekonomske decentralizacije iz 1977. godine, jugoslovenske savezne vlade (1982-1989) su se odlučivale da kombinuju dva pristupa – strogu štednju i inflatorno finansiranje.

Milka Planinc je maja 1982. godine prihvatila mandat s namerom da sprovede preporuke MMF-a, ali za vreme njenog mandata nije došlo do neophodne fiskalne i monetarne centralizacije. Te godine došlo je do „pucanja“ spoljne likvidnosti SFRJ – država je te godine utrošila devizne rezerve do poslednjeg dolara, ali nije mogla da servisira (otplaćuje) sve svoje obaveze prema inostranim poveriocima. Čak je i dva puta došlo do „zadržavanja“ (privremene zaplene) aviona JAT-a na inostranim aerodromima. Prema tadašnjoj analizi matematičara i ekonomiste Stojana Stamenkovića, koji je bio u timu Milke Planinc, 97% obaveza po osnovu duga koje dospevaju u narednih pet godina predstavljaju „promašene investicije“ u 50 velikih preduzeća („Smederevska železara“, „Feni“, „Obrovac“ itd.)[15]. Koliko je tada ekonomska situacija bila dramatična svedoči izlaganje Milke Planinc u Veću republika i pokrajina SFRJ godinu dana kasnije, tj. 3. jula 1983. godine – „ (...) 1982. godina, u pogledu unutrašnje situacije i razmjene sa svijetom bila je veoma teška. Znate da smo se iscrpeli plaćanjem pristiglih obaveza, da smo u protekloj godini platili oko 4,5 milijarde dolara naših obaveza (glavnica i kamate), da je deficit na kraju 1982. godine bio iznad predviđanja, pa smo relativno značajne obaveze morali iz prošle godine prenijeti u ovu. Također u velikoj mjeri su bile iscrpene rezerve Narodne banke Jugoslavije. Slika početkom 1983. godine jasno je pokazala da se moraju naći odgovori kako dalje. Naša materijalna situacija već od početka godine bila je jasna, u tom smislu da obaveze koje pristižu u 1983. godini mi nismo u stanju, ni uz najveće napore, platiti, i da je pred nama, ako ne nađemo neke druge mogućnosti, sasvim sigurno situacija u kojoj moramo proglasiti moratorij i ući u generalni reprogram naših obaveza prema inozemstvu“. Tokom 1982. godine Krajgerova komisija (Radna grupa na čijem čelu je bio Sergej Krajger, a u kojoj su se pored političara nalazili ekonomisti, pravnici, politikolozi i sociolozi) predložila je Dugoročni program ekonomske stabilizacije – koji nikada nije primenjen do kraja. Zaključak komisije je bio da „nagomilanim problemima u privredi i društvenim protivrečnostima“ (eufemizam za »duboku krizu«, prim. autora) treba rešiti dubokim zahvatima u strukturu privrede i u postojeće društvene odnose[16]. Tih godina, u očajničkim pokušajima države da dođe do deviza, nezvanično je uveden „sistem 1:3:9“ – građaninu koji u neku domaću banku donese određenu svotu deviza, pomenuta banka je odobravala kredit u trostruko većoj dinarskoj protivvrednosti; zatim je građanin sa odobrenim dinarskim sredstvima kupovao devize na „crnom tržištu“ i odlazio u drugu domaću banku da podigne novi kredit, koji je sada bio devetostruko veći u odnosu na početni devizni ulog. Oba odobrena kredita je narednih godina inflacija obezvređivala, a dugoročno gledano, banke (država) su bile na gubitku. Drugi primer je legalizacija „kupovine“ radnih mesta – domaći povratnici sa „privremenog rada iz inostranstva“ su mogli da „udružuju sredstva sa radnim organizacijama“, odnosno oni bi uplatili preduzeću devizna sredstva (npr. 15.000 DM) u zamenu za zasnivanje stalnog radnog odnosa.

Iznuđene mere štednje vlade Milke Planinc (nagomilani problemi su, ipak, nasleđeni iz prethodnog vremena) izazvala je velike potrese u privredi i posledice na životni standard stanovništva. Celokupni uvoz koji nije bio namenjen proizvodnji bio je zabranjen, uključujući i robu široke potrošnje. Građani su se susretali sa restrikcijama električne energije i nestašicama kafe, šećera, ulja, deterdženta itd. Već 1983. godine savezna vlada je objavila da je „zemlja u dubokoj privrednoj depresiji, BNP (bruto društveni/nacionalni proizvod) je u toj godini pao za 1,3%, a prosečna produktivnost u industriji ispod 70%. (...) Svi ekonomski indikatori su bili negativni i u stalnom pogoršanju posle 1982. godine. Krajem 1984. godine prosečan lični dohodak (plata) bio je za oko 70% niži od zvanično proglašenog minimuma za četvoročlanu porodicu, a deo stanovništva koji je živeo ispod nivo siromaštva popeo se sa 17% na 20%“. Prema zvaničnoj statistici stopa nezaposlenosti se iz godine u godinu povećavala – sa 13,8% (1979-1981) na 16,6% (1986); u 1985. godini 59,6% nezaposlenih je bilo mlađe od 25 godina (oko 38% stanovnika SFRJ je bilo mlađe od 25 godina). „Bilo bi teško reći koji je elementa ovog osiromašenja – rastuća inflacija, opadanje realnih prihoda, nestašica, nezaposlenost ili pretnje nezaposlenošću – najviše doprineo osećanju nesigurnosti. (...) Seoska domaćinstva su mogla da nastave sopstvenu proizvodnju hrane. Međutim, siromašniji stanovnici gradova, sa smanjenim platama i bez rođaka na selu“ su bili najviše pogođeni krizom[17].

Savezna vlada je morala, kao prva među jednakima, i da pregovara i da se konfrontira sa republičkim i pokrajinskim vladama oko rasporeda tereta ekonomske stabilizacije, a posebno oko saveznog budžeta. „Tekući prihodi, koji su ostvareni u 1983. i 1984. godini, nisu se mogli održati i u 1985. Savezna vlada se nalazila pod pritiskom industrije, manje razvijenih republika i jedne grupe ekonomista i političara koji su bili više naklonjeni postepenoj stabilizaciji i ekonomskim stimulansima, radi zaustavljanja recesije. (...) Od 1985. godine efekti spoljnotrgovinske liberalizacije i nametnutih ograničenja izazvali su dramatičan pad saveznih izvora prihoda od carina i poreza na promet. Budžetski deficit je porastao (...)“. Pregovori oko reprogramiranja dugova prema zapadnim bankama okupljenim oko Pariskog kluba započeli su 1983. godine, a potpisani aprila 1986. godine[18].

Branko Mikulić

U teškim ekonomskim okolnostima, novu saveznu vladu je maja 1986. godine formirao Branko Mikulić. „U prvih šest meseci 1986. nijedna republika i pokrajina, sem Slovenije i Bosne i Hercegovine, nije uplatila svoj deo u federalni (savezni) budžet. Dugotrajni sporovi oko budžeta su rešeni u novembru 1986, putem jednog sporazuma po kome je federalni (savezni) budžet finansiran samo iz prihoda koje ostvaruje federacija. Ovim (sporazumom) je republikama i pokrajinama povećan fiskalni suverenitet“[19]. Savezna vlada se iznova suočila sa problemom otplate (ovoga puta refinansiranih) dugova – pokušaj da se obezbedi trogodišnji moratorijum na isplate dugova Pariskom klubu nije uspeo (septembar 1987. godine). Da bi sprečila ekonomski kolaps, savezna vlada se ponovo obratila MMF-u i u oktobru 1987. dogovoren je paket mera (Majske mere iz 1988. godine). Ove mere su podrazumevale ograničenje ličnih dohodaka (plata), smanjenje javne potrošnje i otvaranje privede zemlje za strana ulaganja (pri čemu strani investitori ne bi bili u obavezi da prilikom odlučivanja konsultuju predstavnike radnika, a procedure za eventualna otpuštanja radnika bile bi pojednostavljene)[20]. Aranžman sa MMF-om je podrazumevao liberalizaciju i stvaranje jedinstvenog jugoslovenskog tržišta[21], što je zahtevalo ustavne promene. Diskusija o amandmanima je završena novembra 1987. u Saveznoj skupštini. Međutim, amandmani su mogli biti usvojeni tek pošto ih republičke i pokrajinske skupštine usvoje, uz donošenje amandmana na svoje ustave, što je potrajalo 12 meseci. Naime, tek su 25. novembra 1988. godine u Saveznoj skupštini usvojeni amandmani IX-XLVIII na Ustav SFRJ iz 1974. godine, koji su proširili „osnovu za jedinstveno jugoslovensko tržište i u izvesnoj meri zakonodavna prava federacije. Sačuvano je načelo konsenzusa u odlučivanju o bitnim pitanjima na nivou federacije“[22]. Međutim, inflacija – ekonomska pošast koja „nagrađuje dužnike a kažnjava poverioce“, nastavila je da raste, a inflatorno finansiranje je razgrađivalo supstancu jugoslovenskih banaka i preduzeća (čak i „zdravog“ dela privrede), koji su iz godine u godinu nastavili da beleže gubitke (videti Tabelu 1). Dana 30. decembra 1988. godine Branko Mikulić je podneo ostavku, zbog neizglasavanja saveznog budžeta[23]. 

Tabela 1. Inflacija, deficit i gubici ekonomije SFRJ (1980-1990)

¹ Bez obzira na visoku inflaciju, kurs je bio fiksan (1 DM = 7 konvertibilnih dinara). Zvanično, inflacija u SFRJ u 1990. je iznosila 121,3%; prema proračunu slovenačkog i jugoslovenskog ekonomiste J. Mecingera[24], na kraju 1990. inflacija je iznosila 588%.

² Platni bilans obuhvata izvoz/uvoz robe i usluga, prihode od investicija u inostranstvu, rashode od stranih investicija, priliv/odliv tekućih transfera (doznake, penzije, pomoć, pokloni), priliv/odliv stranih direktnih investicija, priliv/odliv portfolio investicija, priliv/odliv kapitala po osnovu kredita, smanjenje/povećanje monetarnih rezervi.

Dva i po meseca kasnije, odnosno 16. marta 1989. godine na čelo jugoslovenske savezne vlade došao je Ante Marković „ne kao izraz konsenzusa, nego kao gubitak pažnje za ekonomiju. To se dogodilo u vreme rovite ekonomske situacije i produbljenih političkih sukoba“. Ante Marković je čvrsto verovao da će ekonomskim reformama da zauzda političke tenzije i sukobe u SFRJ, a njegova vlada je nastavila liberalizaciju tržišta započetu krajem 1988. godine (ovog puta s namerom da u potpunosti sprovede preporuke MMF-a) i na početku svog mandata omogućila deregulacije cena – paketom mera tokom „maja i juna svesno je pustila da se inflacija ubrza do decembra, kako bi iznudila političku saglasnost za reforme“[25]. S obzirom na to da je godišnja inflacija bila 1.240%, ukupni gubici jugoslovenskih preduzeća u 1989. godini su iznosili čak 15% BDP-a (videti Tabelu 1).

Ante Marković

5) Kada je 18. decembra 1989. godine Ante Marković u Saveznoj skupštini SFRJ predstavio Program ekonomske reforme i mere za njegovu realizaciju (poznat kao Program Ante Markovića), kao „šok terapiju“ za posrnulu jugoslovensku ekonomiju, vlade republike i pokrajina SFRJ su dale formalnu podršku planu. Međutim, do kraja 1989. godine (pošto je usaglašavanje programa sa republičkim i pokrajinskim vladama trajalo desetak dana[26]), mnoga preduzeća i javne ustanove su povećale plate – iako je program podrazumevao njihovo „zamrzavanje“. Kao savetnika za reforme, Ante Marković je angažovao američkog ekonomistu i profesora sa Harvarda DŽefrija Saksa (o kontroverzama vezanim za ovog ekonomistu pogledati u člancima[27]). Markovićev program je podrazumevao: (1) denominaciju domaće valute, fiksiranje („vezivanje“) kursa dinara za nemačku marku (DM), zamrzavanje nominalnih plata na period od četiri meseca, nezavisnost NBJ koja više ne upravlja fiskalnom politikom (a njeni gubici se konvertuju u javni dug), sanaciju banaka i preduzeća preko posebnog fonda, pregovore sa Pariskim klubom oko reprogramiranja duga, pregovore sa MMF-om i Svetskom bankom (SB) o dobijanju kredita za stabilizaciju privrede, dalja finansijska i spoljnotrgovinska liberalizacija, zamenu socijalističkog ekonomskog sistema tržišnom ekonomijom, punu integraciju jugoslovenskog tržišta i promenu strukture preduzeća (tačnije, promene u vođenju poslovne politike u preduzećima i privatizaciju) kroz podelu akcija radnicima[28](umesto „akcija“ tada se koristio termin „deonica“). Projekcije programa za 1990. godinu su glasile: BDP će pasti za 2%, stopa inflacije će iznositi 13%, rast uvoza od 16%, a rast izvoza 8%, rast deviznih rezervi od 2,3 milijardi dolara, suficit platnog bilansa od 1,3 milijardi dolara[29]. Međutim, ekonomska i politička stvarnost u 1990. demantovale su ovakve optimistične prognoze, tačnije pogoršanje ekonomskih parametara je bilo dramatično.

Tabela 2. Makroekonomska i fiskalna kretanja ekonomije SFRJ (1985-1990)

¹ U periodu 1973-1989 u SFRJ je važio „plivajući“ kurs, a 1972. je uzimana kao bazična godina za proračun BDP-a, odnosno to je poslednja godina (do reforme Ante Markovića 1990. godine) u kojoj je korišćen fiksni kurs. Otuda su relativno velike oscilacije u vrednosti BDP-a izraženog u dolarima (podaci o BDP-u preuzeti iz[30]). Prema tome, procene[31] da je BDP tokom 1989. iznosio 129,5 milijardi dolara, a 1990. godine 120 milijardi dolara, nisu verodostojne.

² Gotovo celokupan iznos ovih kredita ostao je nenaplativ, jer su plasirani mahom u zemlje iz Pokreta nesvrstanih.

³ Podaci dati u tabeli, osim za procenu BDP-a, odnose se na prvih 10 meseci 1990. Prema proceni NBJ i MMF, izvoz SFRJ tokom cele 1990. iznosio je 14.303 miliona dolara, a postoje neslaganja koliki je bio uvoz: 16.984 miliona dolara (MMF) ili 18.871 miliona dolara (NBJ), videti[32].

Tabela 3. Liberalizacija uvoza roba i usluga u SFRJ (1987-1990)

Savezna vlada je tvrdila da „stabilnost kurs jamče devizne rezerve koje su neprestano rasle“[33]. Uporedo s tim, liberalizacija uvoza (koja je trebalo da bude sprovedena u sedam faza) odnosila se na oko 88% vrste robe (videti Tabelu 3), pri čemu je pomenutom liberalizacijom obuhvaćeno čak 94,5% robe široke potrošnje[34] – otuda su tokom 1990. godine širom zemlje otvarani „frišopovi“ (eng. free shop) u kojima su građani mogli da kupuju kvalitetnu uvoznu robu široke potrošnje za dinare (naročito se kupovala tehnička roba), što je i te kako uticalo porast popularnosti jugoslovenskog premijera. Ne treba smetnuti s uma da je Ante Marković i te kako radio na marketingu – često je nastupao u TV emisijama i plenio optimizmom, a stanovništvo je tih meseci „bombardovano“ plaćenim radio i TV reklamama (poruka iz jedne reklame je glasila – „Za samo 100 dana dinar je postao konvertibilan, za samo 100 dana dinar je dobio vrednost. (...) To nije bilo nimalo lako!“, po sećanju autora članka).

Prvi dan 1990. godine SFRJ je dočekala sa konvertibilnom valutom – izvršena je denominacija domaće valute („izbrisane su četiri nule“, tj. 1 konvertibilni dinar je vredeo 10.000 starih dinara), a domaća valuta je bila „vezana“ za nemačku marku (1 DM = 7 konvertibilnih dinara). Hvaleći „dostignuća“ reformi Ante Markovića, značajan broj ekonomista i ekonomskih novinara[35] kao argument posebno ističe da su 1990. devizne rezerve bile 10 milijardi (tadašnjih) dolara. Druga strana medalje je kako je do toga došlo. Objašnjenja se nalaze izveštajima Svetske trgovinske organizacije (STO) – „od početka 1990. godine devizne rezerve su porasle za 3.332 miliona dolara (...), zbog priliva stranog kapitala na račun uvezene robe sa odloženim plaćanjem i akontacije (avansa) za buduće isporuke domaće robe“. Avgusta 1990. godine devizne rezerve jesu dostigle 10 milijardi dolara, ali su decembra iste godine pale na oko 7 milijardi dolara[36] i nastavile su da se „rastakaju“ i u narednoj godini. Za prvih 10 meseci 1990. godine deficit u trgovini sa inostranstvom iznosio je oko 3,35 milijardi dolara (videti Tabelu 2). Sve u svemu, umesto planiranog suficita od 1,3 milijardi dolara, SFRJ je završila 1990. godinu sa deficitom platnog bilansa od 2,36 milijardi dolara (postoje velike razlike u stavkama platnog bilansa SFRJ u izveštajima NBJ i MMF, videti[37]), padom BDP-a od 6,5% i zvaničnom inflacijom od 121,3%, umesto planiranih 13%. Savezna vlada je u decembru priznala neuspeh i vrednost domaće valute je devalvirana za 28,57% (1 DM = 9 konvertibilnih dinara, od 1. januara 1991. godine), a uvedeno je ograničenje podizanja većih iznosa deviza iz banaka[38].

Zbog narastanja političkih tenzija, već u januaru 1991. godine, o SFRJ više nije moglo da se govori kao o jedinstvenom ekonomskom prostoru – finansijski tokovi između većine republika praktično nisu bili mogući, a produbio se problem finansiranja federacije (savezne države). Koliko je ekonomski sistem bio neuređen, svedoči i činjenica da je svaka od osam (republičkih i pokrajinskih) narodnih banaka bila u mogućnosti da emituje novac. Najpoznatiji „upad“ u platni sistem SFRJ je izvršila Narodna banka Srbije (NBS), nekoliko dana pred kraj 1990. godine. Naime, NBS je preko Beogradske banke emitovala dinare u protivvrednosti od oko 2 milijarde (tadašnjih) nemačkih maraka („da se plati seljacima pšenica otkupljena u mesecu junu, da se obezbedi likvidnost banaka, isplata plata“). Iako potez Srbije nije bio usamljen (to su činile i Narodna banka Slovenije, Narodna banka Hrvatske i dr.), to je, ipak, bio najveći „upad“ u platni sistem u istoriji Jugoslavije[39].

Novčanice iz doba SFRJ

Navešćemo i to da su se devizne rezerve SFRJ (u koju je spadala i devizna štednja građana), osim kod NBJ i njenih računa u inostranstvu, nalazile i kod republičkih i pokrajinskih narodnih banaka, kao i kod komercijalnih banaka (prema Zakonu o bankama iz 1985, koji je dopunjen 1988. godine, komercijalnim bankama je omogućeno da deponuju devize na račune inostranih banaka). Prema reformi iz 1989-1990, SFRJ je ukinula dotadašnji sistem osnovnih i udruženih banaka, što je omogućilo „nekim osnovnim bankama da se odluče za nezavisan status, a druge osnovne banke su postale filijale (bez pravnog subjektiviteta) bivših udruženih banaka kojima su ranije pripadale“. Svaka banka je garantovala za uloženu deviznu štednju, a garancije države bi se aktivirale samo u slučaju stečaja ili insolventnosti banke. Kasnije, države pravne naslednice SFRJ nisu mogle da se dogovore oko toga ko treba da preuzme obavezu isplate (stare) devizne štednje – država u kojoj je predmetna banka imala centralu ili država na čijoj teritoriji je devizna štednja uložena? O svemu ovome detaljno je izloženo u[40].

Naše zablude

Problem je što se u delu javnosti gaji uverenje, tačnije predrasuda, da bi Ante Marković, da je dobio veću političku podršku i u potpunosti sproveo svoj program, već za 2-3 godine uveo SFRJ u Evropsku zajednicu (kasnije je Mastrihtskim ugovorom iz EZ izrasla EU[41]). S druge strane, gostujući u jednoj TV emisiji u drugoj polovini 1990-ih, jedan jugoslovenski diplomata je saopštio sledeću zanimljivu epizodu iz svoje karijere – „U drugoj polovini 1980-ih imao sam priliku da učestvujem u razgovoru sa tadašnjim generalnim sekretarom NATO pakta lordom Karingtonom[42] i postavim mu pitanje da li, prema njegovom mišljenju, Evropska zajednica (EZ) namerava da primi SFRJ u punopravno članstvo. Otvoreno mi je saopštio kako EZ već ima dva »ekonomska bogalja«, Grčku i Portugaliju, tako da im treći nije potreban“ (po beleškama autora članka). Tokom 1990-ih, politika proširenja Evropske unije (EU) se promenila (na čemu je posebno insistirala Nemačka), da bi 2004. godine, posle dugog pređenog puta do članstva, bilo primljeno nekoliko zemalja iz Istočne Evrope, među kojima i Slovenija. Dakle, najrazvijenijoj i najuređenijoj republici u bivšoj SFRJ bilo je potrebno 13 godina od „razdruživanja od SFRJ“ do članstva u EU.

Zaključak 

Druga Jugoslavija je kao država bila ekonomski neefikasna (bez obzira što mnogi građani sa nostalgijom govore o tom vremenu – po obrascu „što je prošlost dalje, izgleda lepše“), a ustavnim promenama iz 1974. i merama ekonomske decentralizacije 1977. učinjena je gotovo nefunkcionalnom – njeni temelji su poprilično potkopani, dok se finansiranje federacije katkad svodilo na voluntarizam. Navešćemo i podatak da stopa zaposlenosti nije bila veća od 40% (po evropskim standardima, to je odnos broja zaposlenih i broja radno sposobnog stanovništva od 15 do 64 godine), a da bi ekonomija bila održiva – trebalo bi da bude bar 60%; da i ne spominjemo slučajeve beneficiranog radnog staža na osnovu kojih su relativno mladi ljudi odlazili u penziju. Pošto država nije imala novca da finansira visoka socijalna davanja i megalomanske investicije u republikama i pokrajinama (uzgred, mnoge su bile „promašene“), pozajmljivala se u inostranstvu sve dok nije došla u situaciju da ne može da otplaćuje (servisira) kredite. Istaći ćemo da je pod pritiskom banaka i republika i pokrajina, samo 1979. godine, kada je država već bila u problemu otplate spoljnih dugova, savezna vlada dala garancije za zaduživanje od 8.427 miliona (tadašnjih) dolara. Dakle, svako je nastojao da obezbedi investicije za svoju republiku, odnosno pokrajinu – prostije rečeno, pristup je bio ko će više da „otme“ iz savezne kase. Krediti su stvarali utisak prosperiteta, a isplaćivane plate nisu odslikavale produktivnost rada. U periodu 1945-1991, Jugoslavija je „potrošila“ više modela finansiranja – preraspodela nacionalizacijom imovine, bespovratna pomoć iz inostranstva, zaduživanje u inostranstvu, finansiranje iz deviznih doznaka, inflatorno finansiranje, posezanje za deviznom štednjom građana. Mere štednje i liberalizacije tržišta u poslednjoj deceniji Jugoslavije nisu pomogle u saniranju posrnule ekonomije, već su, uz geostrateške promene na svetskoj pozornici (dolazak Mihaila Gorbačova i završetak Hladnog rata), samo ubrzale raspad države. Zapadne zemlje, posebno SAD, počele su da gube interesovanje za „održavanje u životu“ SFRJ i Pokreta nesvrstanih. Kada su jugoslovenski ekonomski problemi eskalirali, političke tenzije i sukobi dobili su dramatične razmere i „prelili“ su se na kulturu (setimo se samo sukoba u Udruženju književnika Jugoslavije, koji su se rasplamsali još 1987. godine), a zatim i na fudbalske stadione. Nastavak je bio tragičan.