Potpuna restitucija je naprosto nemoguća

Zakon o restituciji uskladiti s realnim ekonomskim mogućnostima zemlje: Prilog javnoj raspravi o predlogu zakona o restituciji

Dnevni list „Politika“ (4.8.2011) objavio je intervju o predlogu zakona o restituciji sa Božidarom Đelićem, potpredsednikom Vlade Srbije, pod naslovom „Da stare ne naprave nove nepravde“, a iz samog intervjua lako se može zaključiti da rešenja koja se predlažu nisu ni približno pravedna prema onima koji će za imovinu dobiti novčano obeštećenje u odnosu na one kojima će imovina biti vraćena u naturi.

Na bazi pristiglih prijava Poreska uprava je izvršila procenu imovine koja se potražuje i, prema toj proceni, njena najniža vrednost premašuje iznos od 100 milijardi, a najviša 225 milijardi evra.

Podsetimo se da su bivši vlasnici, odnosno njihovi naslednici, u zakonski propisanom roku (30.06.2006) Direkciji za imovinu podneli više od 100.000 prijava za vraćanje oduzete imovine, od kojih i nekoliko hiljada i iz inostranstva (najviše iz Mađarske, Nemačke i Austrije). Na bazi pristiglih prijava Poreska uprava je izvršila procenu imovine koja se potražuje i, prema toj proceni, njena najniža vrednost premašuje iznos od 100 milijardi, a najviša 225 milijardi evra. U isto vreme na računu Fonda za restituciju Vlade Srbije  (u koji se uplaćuje novac od privatizacije, i to po 5% od prodaje preduzeća i 50% prikupljene naplatom naknade za zamene prava korišćenja zemljišta u svojinu) trenutno ima oko 100 miliona evra, a što je zanemarljiv iznos u odnosu na imovinu koja se potražuje. Prema proceni Ministarstva finansija samo oko 10 odsto imovine može da bude vraćeno u naturi.

U intervju gospodin B. Đelić kaže da „ćemo vratiti imovinu u naturi, a tamo gde to nije moguće, isplatiti realno novčano obeštećenje“, te da će se krajem 2014. znati „koliko bivših vlasnika treba da bude obeštećeno i u kom iznosu. Onda ćemo ukupnu osnovicu za obeštećenje uporediti sa sumom od 200 milijardi dinara ili oko dve milijarde evra, koja se ovim zakonom garantuje za obeštećenje i definisati koeficijent obeštećenja.“ Tako bi kroz naturalnu restituciju obeštećenje bilo 100%, a ostali bi dobili obeštećenje u mnogo manjem procentu (1-2% na bazi gore navedenih procena).

Zbog osetljivosti problematike zakon o restituciji mora da bude pravičan prema svim podnosiocima zahteva, a sam proces krajnje transparentan.

Zbog osetljivosti problematike zakon o restituciji mora da bude pravičan prema svim podnosiocima zahteva, a sam proces krajnje transparentan. Imajući u vidu da se na bazi prvih procena potražuje imovina ogromne vrednosti, neophodno je da rešenja u zakonu o restituciji budu usklađeni sa realnim ekonomskim mogućnostima zemlje, te da rešavajući jedan ne napravimo još veći problem, odnosno da otklanjajući jednu ne načinimo još veće nepravde.

Već smo videli da je ogromna vrednost prijavljene imovine, te da se prema procenama Poreske uprave kroz restituciju potražuje imovina u vrednosti od 12 (po najniže) do 25 (po najviše procenjenoj vrednosti) godišnjih budžeta Srbije. Imajući to u vidu, s jedne strane, te ekonomske mogućnosti srpske privrede koja se nalazi pred kolapsom, s druge strane, nije realno da se restitucija izvrši uz 100% obeštećenje.

Na mnogo skromnije, a ne 100% obeštećenje, odlučile su se i zemlje koje imaju neuporedivo moćnije ekonomske potencijale, te relativno manja potraživanja po osnovu restitucije.

Uostalom na mnogo skromnije, a ne 100% obeštećenje, odlučile su se i zemlje koje imaju neuporedivo moćnije ekonomske potencijale, te relativno manja potraživanja po osnovu restitucije. Tako na primer u SR Nemačkoj je 1994. godine (posle pripajanja Istočne Nemačke) usvojen Zakon o obeštećenju prema kome  se obeštećenje isplaćuje u celini i u novcu do iznosa od 10.000 nemačkih maraka (DM), a za veće iznose ono se progresivno umanjuje za 30 do 95% i Fond za obeštećenje (za čije obaveze garantuje Federacija) je ovlašćen da izdaje obveznice.

Mislim da bi i u Srbiji na sličan način trebalo da se traži rešenja problema restitucije. Ali nisu ekonomski, odnosno finansijski razlozi jedini (mada su ključni) zbog kojih ne treba ići na restituciju uz 100% obeštećenje, pogotovo kada se radi o pojedinačnim velikim vrednostima oduzete imovine. O tome sam već pisao („U očekivanju zakona o restituciji“, NSPM, 4.6.2011) pa to ne treba da ponavljam.