Poreskom reformom do povećanja plata i zaposlenosti

Postoji li spremnost vlade za donošenje „popularnih“ mera u ekonomiji?

Još u toku predizborne kampanje, periodu u kome se politički takmaci nadmeću u obećavanju popularnih mera i rešenja, znalo se da će nakon izbora ko god da pobedi morati da povuče nepopularne mere – dakle, suprotno od onoga što je obećavano. Tako je i bilo. Rebalans budžeta nosio je sa sobom, u paketu, i veliki broj promena u fiskalnoj politici od kojih su samo neka od rešenja sistemskog karaktera sa efektom na sve privredne subjekte. Recimo, povećanje opšte stope PDV-a sa 18% na 20%, povećanje akciza itd... Bilo je u javnosti kritičkih primedaba analitičara i novinara koji su bili za ili protiv nekih od predloženih mera, ali uglavnom su to bile površne kritike i polemike, katkad i suštinski pogrešne. Tako su mnogi, a u tome su prednjačili novinari koji su postali ekonomski eksperti i stalni gosti jedni drugima u TV emisijama, govorili da se stopa PDV-a povećava za 2%?! Gospodo, 2% od 18% je 0.36% što bi značilo da je nova stopa PDV-a 18,36%! Vlada je povećala stopu PDV-a za 2 procentna poena, a ne za 2%! No, na stranu kritike, resorni ministar je povukao potez u velikom cajtnotu kako bi obezbedio funkcionisanje države u narednom periodu. U suštini pomenute mere fokusirane su na prihodnu stranu budžeta. Međutim, pomenute mere utiču na smanjenje agregatne tražnje i neće imati pozitivan efekat na rast ekonomske aktivnosti. Neophodno je ovim merama pridodati druge koje će snažnije uticati na povećanje ekonomske aktivnosti, a bez dodatnog opterećivanja rashodne strane budžeta.

Upravo u tom smislu predlažemo jedno sistemsko rešenje koje će imati uticaj na prihodnu stranu budžeta i istovremeno daleko jači uticaj na ekonomsku aktivnost i poboljšanje životnog standarda zaposlenih. Rešenje je sasvim jednostavno i podrazumeva uspostavljanje mehanizma uslovljenog smanjenja određenih poreskih stopa. Kada kažemo uslovljenog, to znači da ako poslodavac ispuni određeni uslov, onda može da računa na smanjenje određenih poreskih stopa. U suštini, na ovaj način otvara se mogućnost poslodavcu da sam upravlja sopstvenim poreskim opterećenjem.

Sistemsko rešenje – mogućnost upravljanja sopstvenim poreskim opterećenjem

Da bi predstavili ovo sistemsko rešenje na što jednostavniji način kako bi se lakše uočio smisao uslovljenosti, poslužićemo se konkretnim primerom. Pretpostavimo da imamo preduzeće sa pedeset zaposlenih i da je prosečna plata zaposlenih 20,000 dinara. (Plata je vrlo mala, ali za predlog rešenja koji želimo prikažemo, daleko su bitniji odnosi između poreza i doprinosa, i neto i bruto plate.) Takođe, pretpostavićemo da posmatrano preduzeće ostvaruje dobit na godišnjem nivou od 4,200000 dinara što je u evrima po kursu od 1 evro=115 din, oko 200,000 evra.

U tabeli 1. dat je prikaz poreskih obaveza koje poslodavac mora da isplati kako bi zaposleni dobili platu na kraju meseca. Podaci su dati za mesečni i godišnji nivo. Kao što vidimo za neto platu od 20,000 dinara po radniku, a već smo se složili da je ta plata bezobrazno mala, poslodavac na mesečnom nivou izdvaja milion dinara ili 8695 evra za 50 radnika. Na godišnjem nivou to iznosi dvanaest miliona dinara ili oko 104,347 evra.

Tabela 1. Plata, porezi i doprinosi (50 radnika)

Ali to nije sve! Kao što možete videti iz tabele 1. pri isplaćivanju neto plate poslodavac mora da podmiri sve obaveze u pogledu poreza i doprinosa. U našem postojećem poreskom sistemu te obaveze nisu male. Mesečno, posmatrano za 50 radnika sa neto platom od 20,000 dinara, poslodavac mora da plati oko 602,932 dinara ili oko 5242 evra, odnosno nešto malo više od 60% ukupnog neto iznosa koji radnici dobijaju u vidu neto plate. Na godišnjem nivo to iznosi oko 7,235,195 dinara ili oko 62,914 evra. Nije malo! Svakako, drugačije zvuči kada se kaže porez na zarade iznosi 12%, doprinos za penziono invalidsko osiguranje 11% na teret radnika i isto toliko na teret poslodavca, doprinos za zdravstvo 6.15% na teret radnika i isto toliko na teret poslodavca, i doprinos za nezaposlenost 0.75% na teret i radnika i poslodavca. Prosto niste u mogućnosti da sagledate poresko opterećenje sve dok ne vidite konkretne cifre.

No, svi mi prirodno želimo povećanje plate! Hajde da vidimo kakvi su efekti povećanja neto plata za dvadeset posto tj. sa 20,000 na 24,000. Slažemo se da je to i dalje bezobrazno mala plata, ali da vidimo šta nam kažu podaci iz tabele 2.

Tabela 2. Upoređivanje plata, poreza i doprinosa pre i nakon povećanja od 20%

Podaci nisu nimalo ohrabrujući po pitanju naše želje za većom platom. Ako poslodavac poveća platu za 20%, onda će na mesečnom nivou za neto plate izdvajati 1,200.000 dinara ili u evrima oko 10,434 evra. Na godišnjem nivou to iznosi oko 14,4 miliona dinara ili oko 125,000 evra. Naravno, ovo nije jedini trošak za poslodavca jer on sa povećanjem plata svojim radnicima mora da računa i sa povećanjem poreskih obaveza prema državi. Upravo podaci iz poslednje dve kolone pokazuju da je ta razlika nakon povećanja plate značajna, i da poslodavac ako poveća platu radniku mora značajno da poveća izdvajanja i državi za poreze i doprinose. U suštini, to je i najveći problem trenutno za povećanje ekonomske aktivnosti, jer kako povećati proizvodnju ako ne postoji rast agregatne tražnje, odnosno ako nema značajnijeg rasta plata, a značajniji rast plata je skoro nemoguć pri ovom poreskom opterećenju. Šta pokazuju podaci iz poslednje dve kolone tabele 2? Govore nam da povećanje plata radnicima (ta plata je nepristojno mala čak i nakon povećanja od 20%) uzrokuje i povećanje poreza i doprinosa za oko 1,67 miliona dinara ili oko 14,5 hiljada evra na godišnjem nivou! Kao što vidimo, minimalno povećanje čak i tako niskih plata, generiše značajne poslovne troškove poslodavcu.

I hoćemo li dočekati povećanje plata? Postoji li rešenje koje bi istovremeno uticalo pozitivno na standard radnika i budžet Republike Srbije sa stanovišta poreskih prihoda? Upravo o tome je ovde reč.

Kako sa manje učiniti više

Evo ideje i rešenja koje je sistemskog karaktera i pruža mogućnost izbora menadžmentu preduzeća da upravlja poreskim opterećenjem kroz upravljanje poslovnim troškovima i profitom. Ukratko, ova ideja može da se predstavi kao potencijalna mogućnost smanjenja poreza na zarade, poreza na dobit i pojedinih doprinosa na platu uz uslov da se poveća fond plata. Drugim rečima, ako povećate fond plata onda možete da računate sa smanjenjem poreza i doprinosa, i to je u suštini ta uslovljenost o kojoj govorimo. 

Prikazaćemo rešenje na konkretnom primeru. U prethodnom delu videli smo da povećanje neto plata za 20% predstavlja veliko opterećenje preduzeću sa stanovišta troškova, i preti značajno da umanji profit na kraju godine. U skladu sa predloženim rešenjem definišemo mogućnost da sa povećanjem fonda plata poslodavac može da računa sa umanjenjem poreza i doprinosa. U tabeli 3. dat je prikaz poreza i doprinosa za povećanje fonda plata od 20% i 40%. Ova tabela je u suštini srž ideje i mehanizma samostalnog upravljanja sopstvenim poreskim opterećenjem.

Tabela 3. Osnovni i umanjeni porezi i doprinosi

1 Identičan iznos doprinosa ide na teret radnika i poslodavca, što znači da je doprinos za PIO 22%, za zdravstvo 12.5%, i nezaposlenost 1,5%. U tabeli je dat prikaz koliko je smanjenje i za radnika i za poslodavca.

2 Predlog zakona o izmenama zakona o porezu na dobit koji se nalazi na javnoj raspravi u toku pisanja ovog teksta predlaže povećanje poreza na dobit sa 10% na 15%. Stoga se u primeru koristi buduća stopa poreza na dobit.

Na osnovu definisanih poreskih umanjenja u tabeli 3. možemo da uporedimo kakvi su efekti povećanja fonda plata sa i bez smanjenja poreza i doprinosa. Kako bi lakše pratili efekte podaci su prikazani u evrima, a do dinarskih iznosa se dolazi množenjem iznosa u evrima sa 115 (kurs 1 evro = 115 din).

Tabela 4. Upoređivanje plata, poreza i doprinosa pre i nakon povećanja od 20%

Prvo što možemo da primetimo jeste rast poreza i doprinosa posle povećanja fonda plata, u odnosu na nepromenjen fond plata, na godišnjem nivou za samo 611 evra!!! Da vas podsetimo, u primeru bez smanjenja stopa poreza i doprinosa pri povećanju fonda plata od 20% imali smo povećanje od 14,5 hiljada evra!!! Ovo je dramatična razlika od skoro 14 hiljada evra i svakako pozitivno utiče na poslovni rezultat preduzeća, i pored toga što su zaposlenima povećane plate. Da, sada će neko reći - ali to je gubitak poreskih prihoda! Prvo, o kojem gubitku poreskih prihoda govorimo ako ne usledi povećanje plata. Drugo, ako imamo povećanje plata, mi ne gubimo 14 hiljada evra poreskih prihoda jer se povećava prihod na bazi indirektnih poreza, prevashodno PDV-a. Prikazano rešenje predstavlja elegantan način za preusmeravanje poreskih prihoda sa direktnih na indirektne poreze, a na to nam i najviše ukazuju strane finansijske institucije kada govore o problemima u našem ekonomskom sistemu.

Sa ovim rešenjem poslodavac ima daleko bolju situaciju po pitanju troškova vezanih za direktno poresko opterećenje na platu, ali daleko od toga da je situacija za poslodavca sjajna. Naime, sa povećanjem fonda plata od 20% ipak se povećavaju troškovi poslovanja koji umanjuju dobit na kraju godine. Zato se drugi deo ideje bazira na podsticanju poslodavca da nakon povećanja plate radnicima ima mogućnost da ostvari umanjenje poreske stope na dobit. Pretpostavimo da poslodavac iz našeg primera ostvaruje dobit od 200,000 evra pre i posle povećanja fonda plata, to jest i pored rasta prihoda i produktivnosti, troškovi povećanja fonda plata nisu uslovili i rast dobiti na godišnjem nivou. Na osnovu nacrta zakona o izmenama i dopunama zakona o porezu na dobit nova stopa poreza na dobit iznosiće 15% (trenutno iznosi 10%) i to je ono što poslodavci i privatan sektor neće dočekati sa oduševljenjem. No, ako se vratimo na tabelu 3. vidimo da povećanje fonda plata od 20%, omogućava smanjenje stope poreza na dobit za 4 procentna poena sa 15% na 11%.

U slučaju da poslodavac odluči da ne menja nivo plata, on će na kraju godine morati da plati oko 30,000 evra poreza na dobit (15% na 200,000 evra). Sa druge strane ako se odluči za povećanje fonda plata imaće dobru situaciju po pitanju poreskog opterećenja na plate, ali se povećavaju troškovi poslovanja i umanjuje dobit na kraju godine. Stoga bi bilo dobro podsticajno delovati na poslodavca tako što će se omogućiti da razliku u povećanju fonda bruto plata odbije od dobiti pre oporezivanja. U našem primeru to bi uz smanjenje poreske stope na dobit značilo da se poreska stopa od 11% primenjuje na dobit od 180,127 evra, a ne 200,000 evra, jer smo od dobiti koja je 200,000 oduzeli rast bruto plata od 19,873 evra. Primena umanjene poreske stope na ovu osnovicu rezultira porezom na dobit u iznosu od 19,813 evra, što je svakako daleko manje od 30,000 evra!

U tabeli 3. prikazano je i umanjenje poreskih stopa za povećanje plata od 40% na godišnjem nivou. Stoga, navedimo ukratko efekte tog povećanja na poreske prihode. Na godišnjem nivou (bez umanjenja poreza i doprinosa) ako bi poslodavac povećao fonda plata za 40% onda bi morao da plati oko 28,000 evra više za poreze i doprinose (50 radnika). Sa druge strane na osnovu umanjenih poreskih stopa iz tabele 3. povećanje poreza i doprinosa pri povećanju plate od 40% iznosilo bi oko 2350 evra na godišnjem nivou. To znači da čak i pri tako velikom povećanju fonda plata, opterećenje po pitanju direktnih poreza i doprinosa ne utiče zanačajno na porast troškova poslovanja. Sa druge strane rast fonda bruto plata povećava troškove poslovanja, ali poslodavac ima značajno olakšanje kada je u pitanju oporezivanje dobiti. U pogledu poreza na dobit ako zadržimo isti iznos dobiti pre i posle povećanja fonda plata u iznosu od 200,000 evra, onda uz smanjenje poreske stope i uz odbitak razlike u rastu fonda bruto plate, nakon primene poreske stope od 8%, poslodavac plaća oko 12,500 evra poreza na dobit. Podsetimo se da, bez povećanja fonda plata, poslodavac bi izdvajao oko 30,000 evra po novoj poreskoj stopi od 15%.

Dakle, da li poslodavac sada ima dovoljno podsticaja da poveća plate ako mu ekonomska situacija omogućava da ostvari bolji poslovni rezultat? Naravno da ima! Takođe treba napomenuti da ovo rešenje nije ograničeno na jednu godinu, poslodavac će svake godine moći da upravlja svojim poreskim opterećenjem, nekada će ostvarivati veći a nekada manji rast fonda plata, sve u zavisnosti od nivoa poslovne aktivnosti.

Rešenost resornog ministra u preduzimanju nepopularnih mera s ciljem potencijalnog zatvaranja budžetskog deficita na počeku mandata vlade, videla se na delu kroz povećanje stope PDV-a sa 18% na 20%, i verovatno, povećanje poreza na dobit sa 10% na 15%. Ali ključno pitanje je da li ministar i vlada pored odlučnosti, poseduju i hrabrost da primene „popularnu“, ali neuobičajenu meru (jer predstavljeno rešenje nije prepisano na bazi iskustva neke druge zemlje) u vidu omogućavanja svakom privrednom subjektu u privatnom sektoru da sam upravlja svojim poreskim opterećenjem.

Implementacija ove ideje u praksi predstavljala bi sistemsko rešenje oslobođeno bilo čije subjektivnosti pri ostvarivanju poreskih smanjenja. Donosilac odluke u pogledu poreskog smanjenja, onaj koji upravlja u ovom slučaju svojim poreskim opterećenjem, jeste poslodavac. Ministarstvo finansija bi moralo tehnički da organizuje procedure za prijavu u pogledu smanjenja poreskog opterećenja gde bi svaki poreski obveznik, pre ulaska u sistem smanjenja poreskog opterećenja, morao da ima ispunjene sve obaveze iz prethodnog perioda po pitanju poreza i doprinosa. Takođe poreski obaveznik morao bi da poveća fond plata na nivo potreban za smanjenje poreskog opterećenja u toku tri meseca, tj. u prvom kvartalu od dana prijavljivanja. (Ovo su već tehnički detalji i na ovom mestu nema potrebe čitaoce dalje opterećivati time.)

Na kraju, uporedimo korisnost već usvojenih sistemskih mera, i onih koje će tek biti donete, sa ovim predloženim sistemskim rešenjem. Rast stope PDV-a predstavlja opštu sistemsku meru koja pogađa sve građane. Povećanje PDV-a bi trebalo da ima pozitivan efekat na prihodnu stranu budžeta kroz rast poreskih prihoda. Kažemo „trebalo bi“ jer uvek postoji realna (u Srbiji skoro izvesna) mogućnost da se smanji agregatna tražnja, a samim tim i potrošnja, što neće dovesti do planiranog rasta poreskih prihoda, osim kratkoročno. Ali, hajde ipak da kažemo da će PDV imati pozitivan uticaj na rast poreskih prihoda. Međutim, sa stanovišta građana imamo negativan uticaj kroz povećanje cena i smanjenje tražnje... Što se tiče povećanja poreske stope na dobit sa 10% na 15%, treba reći da povećanje stope na dobit ide u korist ovog predloženog rešenja. Naime, što je veća poreska stopa na dobit, navedeno rešenje koje predlaže umanjenje poreske stope uz uslov da se poveća fond plata, poslodavcima deluje sve primamljivije.[1]

Prethodno prikazan mehanizam upravljanja sopstvenim poreskim opterećenjem otvara vrata privatnom sektoru za značajniji razvoj. Sa druge strane, javni sektor ostaje uskraćen za tu mogućnost jer će plate u javnom sektoru beležiti daleko manji rast. Javni sektor bi mogao da računa sa povećanjem plata tek sa smanjenjem broja zaposlenih (koji bi prešli u privatni sektor). Dakle, u pitanju je srednjoročno sistemsko rešenje iza kojeg stoje brojne koristi.

Prvo, POVEĆANjE PLATA ZAPOSLENIMA (malo li je!). Drugo, povećanje zaposlenosti. Naime, fond plata možete povećati ili povećanjem plata ili povećanjem broja zaposlenih. Treće, stimuliše se smanjenje sive ekonomije i rad na crno. Četvrto, povećava se potrošnja i agregatna tražnja. Peto, sa povećanjem agregatne tražnje, i na osnovu postojeće stope PDV-a, uslediće i povećanje indirektnih poreskih prihoda (tu je i rast prihoda na bazi akciza). Šesto, pozitivan aspekt sa stanovišta pokretljivosti radne snage na tržištu rada, jer će se tražiti posao kod onih poslodavaca koji primenjuju predloženo rešenje. Sedmo, tokom vremena možemo očekivati smanjenje zaposlenih u državnoj administraciji i javnom sektoru jer tamo plate neće beležiti rast kao u privatnom sektoru. Državni sektor ne može da primenjuje predstavljeno rešenje jer neće imati mogućnost da povećava fond plata u skladu sa predloženim rešenjem. Osmo, promena u strukturi poreskih prihoda u smislu povećanja indirektnih i smanjenja direktnih poreskih prihoda... Naravno, postoje i drugi pozitivni efekti ali i navedeno je dovoljno da bi se ozbiljno razmislilo o primeni ovog rešenja.

Na potezu su premijer i resorni ministri.