Narodna banka Srbije kao ekspozitura internacionalnih bankara

Velika tajna i zabluda šire javnosti koja joj se nameće kroz masovne medije (na kojima pristup imaju samo gore opisani) vezana je za domaću centralnu banku. Narodna banka Srbije nije ni po čemu narodna da se razumemo, već se radi o poluprivatnoj ustanovi koja nikome u zemlji ne polaže račune, tj. nije dužna da prima i uvažava uputstva drugih državnih organa koliko-toliko demokratski izabranih i podložnih kontroli, a tu pre svega mislim na Vladu Srbije i Narodnu Skupštinu. Ovo uostalom piše i u samom Zakonu o NBS, član 2, ali se odmah potom u istom stavu navodi i to da NBS za svoj rad odgovara Skupštini Srbije?! Ova očigledna kontradikcija ili bolje reći podmetačina narodnim poslanicima i srpskoj javnosti je „pojašnjena“ znatno kasnije u članu 73. Zakona, gde se kaže da NBS dostavlja program monetarne politike za iduću godinu Narodnoj Skupštini, radi informisanja,najkasnije do 15. decembra tekuće godine... Znači, srpski parlament je u čitavom procesu samo statista koji se ništa ne pita, nije mu dozvoljeno da utiče na monetarnu politiku, tu je tek toliko da bude informisan?! Pa ako je tako, čemu ono „kukavičijejaje“ na početku teksta Zakona o NBS? Kome je to bilo potrebno i zašto? Srpskom društvu i državi sigurno ne.

Iako se u domaćoj javnosti predstavlja kao nezavisna i samostalna u svom radu, tzv. Narodna banka Srbije rado izvršava naloge i uputstva koje dobija iz inostranstva, pre svega od strane Banke za međunarodna poravnanja (Bankfor International Settlement – BIS) sa sedištem u Bazelu, Švajcarska. Kolokvijalni naziv za ovu organizaciju je „Centralna banka centralnih banaka“ što je i razumljivo, jer u njenom radu učestvuju isključivo guverneri centralnih banaka (koje su i same u privatnim rukama) uz učešće međunarodnih bankarskih organizacija sa ukupno 55 zemalja članica. Međutim, uže jezgro ili prsten koje donosi najvažnije odluke i odlučuje o sudbini svetske ekonomije čine centralne banke sledećih šest zemalja: SAD, Velike Britanije, Švajcarske, Japana, Italije i Nemačke. Ni jedna Vlada na svetu nema nadležnost nad ovom ustanovom koja uz sve to ima i svoju privatnu policiju ili gardu, što je praktično čini nedodirljivom.

Banka je inače osnovana 1930. na konferenciji u Hagu, a od samih početaka pratile su je brojne kontroverze i optužbe da je sarađivala sa nacistima i pomagala im oko sklanjanja pokradenog zlata širom Evrope. Gotovo pola veka bila je smeštena u jednom napuštenom hotelu sa očiglednom namerom da ne privlači suviše pažnje, da bi konačno 1977. izgradila velelepnu upravnu zgradu u obliku čizme, verovali ili ne (sliku možete videti u prilozima na kraju teksta). Ovo neodoljivo podseća na roman DŽordža Orvela „1984“, u kojem on opisuje budućnost čovečanstva kao čizmu koja gazi ljudsko lice, zauvek.

Šta je to toliko interesantno u vezi ove banke sa današnjeg aspekta i kakve to naloge i pravila nameće zemljama članicama, naravno ne kroz demokratski izabrane institucije, već uz pomoć uskog kruga ljudi koji su davno uzurpirali kreditno-monetarni sistem kao izvor vrhunske moći i kontrole nad ljudima. Radi se o određenim pravilima ili „standardima“ pod nazivom „Bazel 1“ i „Bazel 2“ koji se odnose na tzv. adekvatnost kapitala banaka izraženu u procentima kao odnos datih kredita i drugih plasmana (različitog stepena rizika) i sopstvenog kapitala banke i koji se nameću zemljama širom sveta bez znanja njihove javnosti. Niko ne pominje da kada bi privatne banke zajmile samo štednju, tj. postojeći novac kako javnost veruje, nikakve krize, poremećaji i prekomerni rizici ne bi postojali. Ovi fenomeni su usko vezani za diskreciono pravo komercijalnih banaka da same stvaraju (defakto krivotvore) žiralni ili transakcioni novac u vidu kredita koji čini glavninu likvidne novčane mase, što je glavni generator svih mogućih poremećaja u ekonomiji. Mnogi su stekli visoke akademske titule i izdašne beneficije, samo da bi ćutali o ovome.

Postavlja se pitanje kako to da je navodno loše po ekonomiju i monetarnu politiku jedne zemlje ako se u rad centralne banke mešaju Vlada i Parlament (ili je ne daj bože direktno kontrolišu kao što je slučaj u Kini), ali je zato sasvim u redu ako njom upravlja jedna strana ustanova u privatnim rukama kao što je BIS koja sastanči i svoje odluke donosi daleko od očiju i pažnje široke javnosti. Ako to nisu dvostruki standardi i bacanje prašine u oči laicima po sistemu „jedno pričam, drugo radim“, onda ne znam šta jeste.

Ono što bode oči u vezi „bazelskih“ propisa je to što se njihovo uvođenje poklapa sa izbijanjem velikih regionalnih i svetskih kriza. Najpre u Japanu gde je krajem `80-tih izbila recesija koja se pojavila bukvalno niotkuda kad je Japan bio na vrhuncu ekonomske moći i najveći svetski kreditor, čemu je prethodilo nametanje „Bazel 1“ standarda od strane BIS 1988. godine. Japanskim bankama do tada savršeno zdravim i likvidnim, ali sa znatno manjom „adekvatnosti kapitala“ nego u ostalim delovima sveta (što je i razumljivo jer im je privreda bila u žestokoj ekspanziji), jednom čisto admistrativnom merom kakvi su „bazelski standardi“ vezane su ruke, te su morale obustaviti kreditiranje kako bi svoje plasmane vratile u „propisane“ okvire, što je uzrokovalo domino efekat i dugogodišnju recesiju od koje se nisu oporavili do dana današnjeg. Razlog za to je vrlo jednostavan. U postojećem sistemu gde se sav novac kreira i emituje kao dug i to od strane privatnika, (ne države ili institucija društva kako ljudi veruju), svaka obustava kreditiranja, tj. emitovanja svežeg novca vodi ka opštoj nelikvidnosti i recesiji, jer se stari krediti vraćaju, a novih nema da služe kao sredstvo razmene iliti novac. Ovakva jedna podmetačina može proći samo uz dopuštenje i aktivnu ulogu domaćih kolaboracionista i „eksperata“ koji su to podržali, ispirajući mozak narodu na isti način kako to danas rade u Srbiji i širom sveta.

Kasnije uvođenje još restriktivnijih „Bazel 2“ standarda 2006. se, gle čuda, upravo poklapa sa početkom globalne ekonomske krize, sasvim nalik onoj koja je skoro dve decenije ranije pogodila Japan, koji je izgleda poslužio kao probni balon i eksperiment. Razlog više je taj što se Japan razvio u ekonomsku supersilu koristeći tzv. „state-guided“ model razvoja sa aktivnom ulogom države kao suprotnost sistemu „slobodnog tržišta“ koje su nametale SAD, tj. privatni bankari i korporacije koje je kontrolišu. Ovakav superiorni i socijalno daleko pravedniji model koji su počele usvajati i druge azijske zemlje u to vreme, predstavljao bi „loš primer“ za postkomunističke zemlje, pa su internacionalni bankari rešili da napadnu i osakate japansku privredu, kako drugim zemljama ne bi palo na pamet da je kopiraju, jer zaduživanje, rasprodaja nacionalnih resursa i privatizacija, uz kasniju „šok terapiju“ u vidu stezanja kaiša i siromašenja – nemaju alternativu?! (što bi rekli danas pojedini u Srbiji).

Nakon uvođenja „Bazel 1“ restrikcija, pojedine banke u SAD su našle načina da zaobiđu ove propise tako što su svoje plasmane bez obzira na nivo rizika, prodavale „investitorima“ širom sveta koji nisu bili svesni da kupuju „mačku u džaku“, jer su ih korumpirane agencije za rejting „častile“ precenjenim oznakama. Na ovakav način banke su uspele da održe adekvatnost kapitala u utvrđenim granicama, ali im se to osladilo pa su počele smišljati sve egzotičnije instrumente kojima su varali svoje klijente, između ostalih i penzione fondove. Ne želim naravno ni na koji način da opravdam te banke, ali činjenica je da su ovakvi potezi samo posledica i dalja degeneracija postojećeg kreditno-monetarnog sistema u kome gospodare privatni emiteri novca umesto demokratski izabranih Vlada i nacionalnih Parlamenata. „Bazel 2“ standardi koji se unazad par godina nameću bankama (uključujući i one u Srbiji) i tako ih sprečavaju da zajme novac, efikasnije uništavaju privrede širom sveta nego bilo koja druga mera. Pošto su krediti jedini novac u opticaju, njihovom kontrakcijom smanjuje se novčana masa, preduzećima je sve teže poslovati i izmirivati obaveze jer su ostala kao ribe na suvom, ni kriva ni dužna, pošto sva odgovornost nesumnjivo leži na bankarima i ekonomistima-otpadnicima od struke i morala koji su im svojim ćutanjem to dozvolili. Da ekonomisti i profesori pošteno rade svoj posao i govore narodu istinu o novcu, budite sigurni da bi se i političari i bankari kao njihovi sponzori doveli u red i ne bi mogli tako divljati i „zavlačiti“ ljude zarad sve veće koncentracije moći i socijalnog raslojavanja. Jer bogati i uticajni ljudi imaju nezgodnu osobinu da se strašno unervoze kada široki slojevi društva (tzv. srednja klasa) počnu sticati značajnije bogatstvo i time nezavisnost i slobodu, pa zato gledaju da to svim silama spreče. Nije interesantno biti jako imućan, kada i svi drugi oko tebe imaju para.

Kina koju sam ranije pomenuo je formalno članica BIS od 1995, čisto da bi imala prohodnost u međunarodnoj trgovini i biznisu koji kontrolišu zapadnjaci, ali ne dozvoljava da joj ista kroji sudbinu i nameće „standarde“ u monetarnoj politici. Tako je barem bilo do sada, iako se u tom smislu najavljuju neke promene. Međutim, čitajući izjave kineskih zvaničnika, stiče se utisak da je im cilj da što duže zavlače internacionalne bankare kako bi dobili na vremenu i što bolje se pozicionirali na međunarodnoj sceni. Ostaviću u prilozima jedan link o tome, pa prosudite sami. U Kini inače dominiraju velike državne banke, svaka zadužena za neku oblast privrede, za infrastrukturu, za poljoprivredu, za industriju i trgovinu i sl, uz brojne manje bankarske ustanove takođe u vlasništvu države. Novac se u velikoj meri emituje kao poklon (tj. bezuslovno) državnim firmama i za infrastrukturne projekte, što zapadni ekonomisti ispranog mozga navikli na privatno kreiran novac zovu "non-performing" zajmovi. Vic godine rekli bi Kinezi, ali nisu blesavi da svoje tajne otkrivaju zapadnoj javnosti. Jer u ekonomiji je kao u ratu. Radije će da je preplave i pokore svojom robom, a drugi neka misle za sebe ako imaju čim. Četiri najveće kineske banke u 2002. godini su imale 1/4 ovako plasiranih bespovratnih sredstava. Zato je kineska roba tako konkurentna, a privreda jaka, uz najveću stopu rasta i rekordne devizne rezerve.

Koncept „nezavisne i samostalne“ centralne banke je tamo nezamisliv, a guverner ne samo što za svoj rad odgovara izvršnoj i zakonodavnoj vlasti, nego se sve važne odluke donose tako što prethodno idu na Vladu radi odobrenja. Zamislite tako nešto u Srbiji?! Teško, je l da? Naravno, zato je Kina ekonomska supersila, a Srbija je tu gde jeste da je svako ponižava i vuče za nos, jer nema monetarni suverenitet. Onaj ko rukovodi državom i fiskalnom politikom, mora isto tako imati u svojim rukama i kontrolu nad emisijom novca i uopšte monetarnom politikom, jer ona je alfa i omega privrednog razvoja. U suprotnom, što je slučaj u Srbiji i mnogim drugim zemljama, Vlada će se naći u situaciji da puzi i moli privatne emitere za malo novca kreiranog „iz vazduha“ gomilajući dugove pod zelenaškim uslovima, novca koji bi, da ima imalo pameti i državne odgovornosti, sama emitovala i koristila za stvaranje nove vrednost, podmazujući privredni mehanizam srazmerno raspoloživim resursima i radnoj snazi. Ako se ovaj koncept dosledno primeni i sa iskrenim namerama, tj. u jednoj istinski demokratskoj atmosferi, nema inflacije, nema dugova, nema nezaposlenih, privreda radi punim kapacitetom, standard raste munjevito. Fiskalna opterećenja su neuporedivo manja, privreda i stanovništvo dišu punim plućima, jer više ne moraju da plaćaju reket privatnim emiterima novca, niti besmisleno visoke poreze državi (od kojih dobar deo služi takođe za plaćanje reketa, jer je i država zadužena kod privatnika) ili grcaju pod teretom nelikvidnosti kada privatni bankari i gospodari „zavrnu slavinu“. Novac postaje javno dobro, dostupan svima koji žele da proizvode robu i usluge. Posla ima za sve, para takođe, tako da je robu ili uslugu ako je iole kvalitetna teže neprodati nego prodati. U ovom pravcu bi se kapitalizam i razvijao da ga nisu u startu „zajašili“ i pod svoju kontrolu stavili uzurpatori i prevaranti najgore vrste, a na račun privrede, društva i države kao celine.

Linkovi:

1. http://www.pbc.gov.cn/english/renhangjianjie/arrangement.asp

2. http://www.webofdebt.com/articles/secret_of_china.php

3. http://www.bobsguide.com/guide/news/2006/Apr/13/China_sets_2010_date_for_Basel_II.html

4. http://img30.imageshack.us/img30/6803/bistowerinbasel.jpg (Upravna zgrada BIS, pazite samo oblik)