понедељак, 23. октобар 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Економска политика > Компрадорска рачуница и "довођење" страних инвеститора
Економска политика

Компрадорска рачуница и "довођење" страних инвеститора

PDF Штампа Ел. пошта
Данијел Цвјетићанин   
недеља, 23. јул 2017.

Фабрика аутомобила у Крагујевцу деценијама осцилира између „пословних подухвата столећа“ и „узрочника Долине глади“. Овога лета су се заоштриле противречности између капитала и рада. Дежурне птице злослутнице у домаћим медијима почеле су да најављују одлазак Фијата из Крагујевца. Злонамерни аналитичари сумњиче Фијат да жели да се повуче из Србије, па понижавајућим надницама практично подстиче штрајк и престанак производње у овој нашој фабрици.

ИНДУСТРИЈСКА ПОЛИТИКА Политичари, који су се, у предизборним периодима, гурали да приграбе заслуге за „довођење“ Фијата, сада не журе да нешто предузму.  Као што не желе ни да извуку поуке о положају „земље периферије“ у евроатлантском глобалном поретку, иако је, узгред, свима постало јасно да су правила страног инвеститора – Фијата (да не води преговоре са радницима док траје штрајк), изнад закона Србије (да пословодство мора да преговара са штрајкачима).

Динкићева антилиберална „индустријска политика“, инспирисана инструкцијама евроатлантских саветника у време „довођења Фијата“ тек је добијала на замаху, а Вучић, тада још у опозицији, био је далеко од жеље да је прихвати са овим данашњим жаром и одушевљењем. У међувремену, изгледа да су се економски видици А. Вучића знатно променили (проширили?), па је Динкићева политика „довођења“ страних инвеститора, постала један од главних разлога и ослонца Вучићевог „поноса“. Чини ми се да је председник СНС-а чак поноснији на доведене инвеститоре, него на банкрот пред знатним делом пензионерске популације (на који је такође веома поносан). А овај банкрот је држава прогласила да би избегла банкрот пред банкама.

Па добро, с годинама, и ја сам постао попустљивији према „довођењу“ страних инвеститора, нарочито када сам уочио да се у свету, а посебно на западном Балкану, међу евроатлантским лидерима и владама распламсало такмичење у томе ко ће страним инвеститорима понудити боље услове, веће привилегије, субвенције и друге конкурентске предности на домаћем тржишту. Да ли је српска влада могла да се одупре овој моди (или наређењима евроатлантских пријатеља)? Да ли је Србија морала да се укључи у ову нездраву трку, посебно када се узме у обзир чињеница да сваки привилеговани инвеститор обично потисне са овог економског простора оне који би, и без икаквих привилегија, били спремни да инвестирају, под условом да на  тржишту њихове конкуренте није заштитила држава и партија?

РАСТ БДП И НЕЈЕДНАКОСТ Истина је да постоје земље у којима су стране инвестиције знатно убрзале раст БДП-а, запослености и потрошње. Али је исто тако истина да су, у многим државама, које су се тркале у давању привилегија страним инвеститорима, очекивани резултати изостали. Зато би било разумно размислити о питању: како (и зашто) исте мере, у различитим земљама (и условима) могу да имају супротне последице? Како објаснити због чега, често,  прилив страног капитала изазива истовремено драстично ширење јаза економских и социјалних разлика, па статистички значајан раст БДП-а остаје непримећен пред сликом беде, у коју клизи већи део становништва? Поред тога, најчешће, несразмерно велики део произведеног резултата бива „исисан“ у иностранство, па и поред добрих статистичких показатеља развоја на макронивоу, ниво општег благостања може да буде веома скроман, па и да опада.

Страни инвеститори (па и Фијат) долазе у Србију привучени ниским трошковима радне снаге, али и субвенцијама, које им власти (на свим нивоима) нуде. Фијат је, међутим, на почетку овог аранжмана, имао и додатни разлог: рачунао је да ће, индиректно, отворити торинској фабрици пут за извоз на велико руско тржиште. Ова се нада делимично остварила, али ни издалека у оној мери у којој су Фијатови менаџери и власници рачунали.

Уверен сам да ће Фијатови стручњаци умети да израчунају да ли им се исплати производња аутомобила у Крагујевцу.

Било би, међутим, исто тако добро да наши стручњаци себи разјасне шта је основни проблем наше аутомобилске индустрије: недостатак финансијских средстава за инвестирање, или пласман аутомобила на светско тржите – по конкурентним ценама (и трошковима)? Чини ми се да је основни проблем ово последње, пошто новца за рентабилне пројекте на глобалном тржишту има у изобиљу.

РАЧУНИЦА? Изгледа да наша евроатлантска партија и влада имају неку своју рачуницу. Као да им одговара модел у коме је довођење страних инвеститора (ваљда уз пристојну провизију) основна полуга развоја. Домаћи сектор би своје активности усредсредио на индустрију забаве, дроге, коцке и проституције, који би  такође били ослонци раста друштвеног богатства. Нико не сумња да такав модел пружа сјајне прилике за богаћење и скоро неограничену моћ владајуће компрадорске елите. Очигледно је да  многи (слични) режими широм света са одушевљењем прихватају и спроводе овакав облик „привредног живота“.

Уколико пак овај модел развоја не сматрамо пожељним, требало би размишљати о алтернативним моделима развоја, односно о новим начинима повезивања са растућим тржиштима Русије, Кине и других земаља које настоје да измакну притиску Волстрита. Пре свега, требало би да се запитамо зашто смо на тим тржиштима присутни са тако скромним уделом? И да отворимо, сами пред собом, питање нових облика револуционарне праксе!

(НСПМ)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће заједно са београдским бити расписани и ванредни парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер