Početna strana > Rubrike > Ekonomska politika > Kako je kineska mačka postala tigar
Ekonomska politika

Kako je kineska mačka postala tigar

PDF Štampa El. pošta
Jovan B. Dušanić   
utorak, 18. jun 2013.

Nije bitno da li je mačka crna ili bela,

bitno je da lovi miševe.

Deng Sjaoping

Jedna poslovica, koja kaže da uspeh ima mnogo roditelja, a poraz je uvek siroče, pala mi je na pamet kada sam pročitao uzgrednu opasku kolege Ljubomira Madžara u tekstu Globalna recesija: sistemske alternative i izgledi prevladavanja (koji sam dobio uz poziv za raspravu koju organizuje Akademija ekonomskih nauka– AEN), a koja glasi: Krajnje je vreme da se shvati da SAD nisu paradigma liberalnog modela nego njegova negacija, zemlja koja se krupnim koracima socijalizuje, uz poznate hazarde kolektivističkih, nedavno urušenih sistema ... a kao istinsko ovaploćenje liberalnih ideja, kao (bar u izgledima) autentična kapitalistička zemlja, ukazuje se u sve većem stepenu brzo rastuća Kina. Zemlja koja je otvorila široke prostore za preduzetničku inicijativu, koja je narodu dala dosad (tamo!) neviđene mogućnosti da radi i zaradi, a u kojoj je država uspela da uspešno upravlja sa onih nekoliko ključnih parametara (kurs, tržišno formiranje nadnica bez uobičajenog državnog „uređivanja“ i režim stranog direktnog investiranja). Kina je možda jedna od retkih zemalja koje su dobro razumele da je država jedna glomazna, inertna i trapava tvorevina koja sa mnogo više od para – ali ključnih – parametara niti nije u stanju da barata.

Nekoliko meseci posle toga dobio sam obaveštenje o pomeranju termina rasprave u AEN (za sedam dana) i novi tekst kolege Lj. Madžara pod nazivom: Slučaj Kine u svetlu liberalne misli. U ovom dosta opširnom tekstu (na  više od 30 strana) detaljno se razrađuje uzgredna opaska iz prethodnog teksta[1] i konstatuje da je Kina tumačena kao upadljivo i samo po sebi očigledno opovrgavanje ogromnog teorijskog korpusa koji je okrenut tržištu i samo u njegovim impulsima i dejstvima vidi put ka uspešnom i dugoročno održivom razvoju. Kina je isticana i slavodobitno tumačena kao poraz čitavog mnoštva doktrinarnih i ekonomskopolitičkih sistema i opredeljenja kao što su (neo)liberalizam, neoklasična sinteza, „tržišni fundamentalizam“, Vašingtonski konsenzus... Noseća poruka ovoga rada, a i razlog zbog koga se piše, upravo je suprotna netom pomenutom slavodobitnom hvatanju za Kinu kao tobožnji dokaz poraza doktrinarnih tvorevina koje su u odnosu na neposredni državni intervencionizam ispoljavale velike rezerve i direktno kritičko suprotstavljanje.

Ističući da je tumačenje kineskog uspeha koje će ovde biti ponuđeno veoma jednostavno, kolega Lj. Madžar na kraju zaključuje: U vezi sa kineskim ekonomskim uzletom ključna reč nije državna intervencija nego upravo sloboda. Doprinos politike kineskom uspešnom privrednom razvoju nije, dakle, pre svega u nekakvom „konstruktivnom“ ili bilo kakvom drugom činjenju nego, opet suprotno u odnosu na lako sklopljenu hipotezu, u nečinjenju. Može se reći da se epohalni potez, pa tako i doprinos visoke politike, a potom i ekonomske politike koja je njome uslovljena, sastoji u tome što je ona i privredu i društvo u celini oslobodila od sebe same, prestavši sa održavanjem ograničavajućih sistemskih rešenja i sa vođenjem odgovarajućih ekonomskih politika.

U nastavku ću pokušati da iznesem nešto drugačije viđenje privrednog uspeha Kine (ali i drugih istočnoazijskih zemalja), imajući u vidu upozorenje našeg najboljeg poznavaoca privreda azijskih zemalja, kolege Blagoja Babića (u knjizi Ekonomija Azije) da mnogi ponavljaju istu grešku pokušavajući da jednu složenu pojavu objasne samo jednim činiocem, te da su takve interpletacije, iako korisne, silom prilika jednostrane pa stoga nedovoljne. Pored toga, takođe ću pokušati da imam u vidu upozorenja ozbiljnih sinologa da se logikom zapadnog sveta ne može objasniti uspeh ni jedne azijske zemlje, a pogotovo drevne civilizacije kao što je Kina.

Pre svega, treba istaći da ekonomija Kine već duže od tri decenije beleži impresivne rezultate sa prosečnim godišnjim rastom BDP od 9,9%. Međutim, Kina je samo najsvežiji primer uspešnih istočnoazijskih zemalja koje su beležile, u dugim periodima od nekoliko decenija, isto tako visoke prosečne stope rasta BDP, počevši sa Japanom od 50-ih godina HH veka, te kasnije Južnom Korejom i drugim nešto manjim istočnoazijskim zemljama. Zajedničko za ove zemlje jeste i činjenica da su one otpočele sa dinamičnim privrednim rastom u uslovima koji nisu to obećavali. Japan je iz rata izašao kao poražena država, u Koreji je posle Drugog svetskog rata izbio i građanski rat, a Kini je posle Velikog skoka (1959-61) imala i Kulturnu revoluciju (1966-77). Bile su to nerazvijene zemlje koje su oskudevale u kapitalu, sa veoma siromašnim stanovništvom čiji standardom se poredio sa afričkim.[2]

Sve ove zemlje pri modernizaciji svojih privreda primenjivale su takozvani azijski model, a kome su naročito svojstveni sledeći faktori: strategija razvoja zasnovana na izvozno orijentisanoj industrijskoj politici, izuzetno visok nivo štednje i investiranja, te poetapnost i pragmatičnost u reformisanju privrede. Pored toga, sve ove zemlje karakteriše sličan tradicionalni sistem vrednosti i odsustvo demokratije.

Izvozno orijentisana industrijska politika. U skladu sa klasičnom teorijom o razmeštaju industrije (location theory) nije se očekivalo da Japan (pa kasnije i Južna Koreja i Kina) krene putem industrijalizacije pošto ne ispunjava osnovni preduslov za to – velika oskudica u prirodnim bogatstvima (ugalj, nafta, rude metala). Međutim, sve tri ove zemlje oslonile su se na strategiju razvoja zasnovanu na korišćenju najobilnijeg i najjeftinijeg činioca proizvodnje – radne snage, te industrijalizaciju otpočinjali sa radno intenzivnom proizvodnjom u lakoj industriji, pre svega u proizvodnji odeće i obuće. Regrutujući ogromnu novu radnu snagu sa sela, koja je uz to i jeftina, ostvarivani su značajni profiti koji su ulagani u proširenje i modernizaciju proizvodnje.

Sve ove zemlje ne samo da su svoj razvoj zasnivali na industrijalizaciji nego su preduzimale aktivne mere da ona bude izvozno orjentisana. To se realizovalo uz pomoć korišćenja protekcionističkih barijera i postepene, veoma dozirane liberalizacije spoljnoekonomske i devizne sfere. Uporedo sa carinskim i drugim merama zaštite domaćih proizvođača (ograničavanje uvoza pomoću kvota, uvoznih dozvola) država je raznim instrumentima podsticala izvoz (poreskim olakšicama, kreditnim subvencijama) gde se kao izuzetno efikasan pokazao veštački održavan (nizak) devizni kurs domaće valute.[3] Upravo izvozna orijentacija omogućila je dinamičan razvoj industrije i vremenom izmenu njene strukture.

Kako se zemlja ekonomski razvija industrijska radna snaga postaje sve kvalifikovanija[4] ali i skuplja, pa se postepeno prelazi sa radom intenzivnih na kapitalom intenzivne grane sa sve većim nivoom tehnologije. Tako se sada Kina sve više orijentiše na elektroniku (pa i na visoku), a proizvodnja obuće i odeće seli se u druge zemlje (Vijetnam, Kambodžu...) koje su tek nedavno krenule azijskim modelom ubrzanog razvoja. Pored toga, kako se zemlje razvijaju one veću pažnja poklanjaju i ekologiji, pa se postepeno oslobađaju prljavijih industrija.

Visok nivo štednje i investiranja. Za sve zemlje koje slede azijski model razvoja karakterističan je izrazito visok nivo štednje, visoke stope investiranja i visoke stope privrednog rasta. U periodu intenzivnog razvoja stopa štednje u Japanu i Južnoj Koreji iznosila je oko 35%, a u Kini čak 45% BDP. (Primera radi, u SAD ona iznosi manje od 10% BDP). Visok nivo štednje i investiranja (i nizak nivo potrošnje) ovih azijskih zemalja objašnjava se njihovim tradicionalnim sistemom vrednosti (o čemu će biti više reči kasnije) ali i čisto ekonomskim razlozima. Radi se naime o svojevrsnom začaranom krugu u kome svi žele da što više štede i investiraju jer privreda brzo raste i omogućava velike profite, a brz rast privrede i visoki profiti obezbeđuju visok nivo štednje i investicija.

Viši nivo štednje Kine u odnosu na Japan i Južnu Koreju DŽonatan Anderson (magistrirao i doktorirao na Univerzitetu Harvard, te u Kini godinama radio kao predstavnik MMF-a) objašnjava (u knjizi: The Five Great Myths About China and the World) činjenicom da je Kini sačuvala visoko učešće državnog sektora ekonomije koji takođe posluju po tržišnim principima kao i privatna, ali ima i jednu specifičnost – ostvareni profit automatski reinvestiraju pošto ne isplaćuju dividende jer su vlasniku (državi) obavezna samo da plaćaju poreze kao i ostala privatna preduzeća (koja privatnim vlasnicima, pored toga, isplaćuju i dividende). Kako on navodi, nivo štednje stanovništva u Kini ne razlikuje se od istih pokazatelja u Japanu i Južnoj Koreji, pa razlika potiče od štednje privrede, a u Kini, za razliku Japana i Južne Koreje, državno vlasništvo u privredi je još uvek visoko.

Budući da je Kini sada jedna od najvećih privreda u svetu koja uz to ima najveći nivo štednje i investicija, pa je logično da su i strane investicije u apsolutnom iznosu ogromne. Međutim, učešće stranih u ukupnim investicijama u Kini je relativno malo. Saradnici dva instituta iz Vašingtona (Centar strategijskih međunarodnih istraživanja i Institut međunarodne privrede) (u knjizi: China: The Balance Sheet - What the World Needs to Know Now about the Emerging Superpower) navode podatak da strane investicije, poslednjih godina, iznose samo 5% od ukupnih investicija u kinesku privredu.[5] Tome treba dodati i podatak da 80% ukupnih stranih investicija potiče od kineske dijaspore.

Postepenost i pragmatičnost. Azijski model takođe karakteriše postepenost u reformisanju privrede i pragmatizam koji najbolje ocrtava izreka (citirana na početku ovog dela teksta) koja se pripisuje Deng Sjaopingu: Nije bitno da li je mačka crna ili bela, bitno je da lovi miševe.

Kina je reformisanje svoje privrede otpočinjala u određenim segmentima ekonomije i na odabranim manjim teritorijama. Krenulo se sa pilot projektima (osnovano je nekoliko posebnih ekonomskih zona) i zavisno od dobijenih rezultata eksperiment se dalje širio (ako su efekti bili dobri) ili su se vršile određene korekcije (ako su uočeni nedostatci) ili se definitivno odustajalo (ako se nisu mogli dobiti očekivani rezultati). U zemlji postoji poseban Državni komitet koji se upravo bavi razradom reformi, a ta razrada se vrši na bazi ozbiljnog naučnog pristupa o čemu svedoči i postojanje veoma uglednog naučno istraživačkog instituta koji se nalazi pod njegovim okriljem. 

Privatizacija je takođe vršena postepeno. Preduzeća iz državnog sektora nisu privatizovana nego su ostala u istom svojinskom statusu, a uporedo sa njima su osnivana nova preduzeća investiranjem privatnog kapitala. Kasnije je privatnim investitorima omogućeno da mogu kupovati i akcije državnih preduzeća, ali je u njima većinski paket akcija država zadržala u svojim rukama.

S vremenom se državni sektor smanjivao, ali on i danas u Kini ima značajno učešće od oko 25%. Energetika, telekomunikacije, železnički i avio saobraćaj i mnogi sektori teške industrije nalaze se u celini ili u većinskom vlasništvu države. Ono što je važno državna preduzeća se u Kini malo razlikuju od privatnih – prepuštena su tržišnoj konkurenciji. Ona moraju ravnopravno da se nose sa privatnim preduzećima, a u oblastima gde ne postoje privatna preduzeća (ili ih ima malo) postoji jaka konkurencija između samih državnih preduzeća kojih ima na desetine u energetici i avio saobraćaju, a na stotine i hiljade u telekomunikacijama i teškoj industriji. Tako u Kini postoji 20-ak avio kompanija i sve one su državne, ali među njima se odvija veoma oštra tržišna konkurencija. Kinezi su odlično shvatili da ključ uspehu ne leži u privatizaciji nego u konkurenciji.[6]

Država je zadržala ulogu organizatora socijalnog i ekonomskog razvoja, biznis inkubatora, sprečavanje monopola i podsticanje konkurencije, zaštite unutrašnjeg tržišta i podrške domaćih proizvođača,[7] regulatora između domaćeg i inostranog kapitala, graditelja infrastrukture i drugih aktivnosti koje država mora da obavlja u svakoj zemlji. U kriznim vremenima država je odlučno reagovala i pomagala preduzećima svih formi sopstvenosti. Za vreme finansijske krize 1998. godine država je stimulisala investicije i dodatno povećala kreditiranje preduzeća u iznosu od 4.000 milijardi dolara, a po izbijanju globalne krize 2008. godine država je na sebe preuzela glavnu ulogu investitora, te omogućila preduzećima (bez obzira na formu vlasništva) reprogramiranje kredita kod državnih banaka. Na taj način država je doprinela da preduzeća uspešno preovladaju teška vremena, a zemlja održi relativno dinamičan privredni rast i u uslovima krize.

Tradicionalni sistem vrednosti. Pored toga što su sve istočnoazijske imale sličnu strategiju ekonomskog razvoja, brzom privrednom usponu pogodovao je i njihov tradicionalni sistem vrednosti čiji se koreni nalaze u konfučijanstvu, a koga karakteriše trudoljubivost, štedljivost, pravičnost, spremnost na žrtvovanje, a naročito izražen kolektivizam i hijerarhijska struktura društva gde postoji prioritet opštih nad individualnim interesima.

Kolektivna svest o nacionalnom interesu i kolektivna spremnost na žrtvovanje za njegovo ostvarenje[8] suprotstavljeni su zapadnom (protestantskom)[9] sistemu vrednosti u osnovu koga je premisa o neprikosnovenim pravima čoveka koja ne mogu biti otuđena od pojedinca ni pod kojim uslovima, čak ni za ostvarivanje bilo kakvih viših opštih interesa, naprimer dugoročno održivog visokog privrednog rasta i životnog standarda, te socijalne stabilnosti.

Iz prioriteta opštih nad individualnim interesima proističe i princip kompromisa (neophodan kako bi se dostigli viši opšti ciljevi), tolerantnost prema raznim oblicima društvenog uređenja,[10] uvažavanje alternativa, potreba za eksperimentisanjem, shvatanje da za opstanak i opšti napredak (nacije, civilizacije) ne treba robovati bilo kojim ideološkim „izmima“.

Samo nekoliko decenija unazad smatralo se da smo došli do „kraja istorije“ i da je Zapad, sa svojim sistemom vrednosti (u centru koga su individualne slobode i prava čoveka) izvojevao definitivnu pobedu nad drugim civilizacijama i svi treba samo da kopiraju zapadno iskustvo da bi postigli uspeh.[11] Međutim, zbivanja poslednjih decenija pokazuju da je još prerano za donošenje definitivnih zaključaka, te da su mnogi prerano otpisali najstariju među drevnim civilizacijama koja skladno povezuje duboku drevnost sa aktuelnom realnošću i na budućnost gleda kroz prizmu prošlosti.[12] Verovatno se upravo u tradicionalnom sistemu vrednosti i krije tajna drevnosti i stabilnosti kineske civilizacije i državnosti.

Odsustvo demokratije. Sve istočnoazijske države su u periodu dugoročnog uspešnog ekonomskog rasta, skoro bez izuzetka, imali jednopartijski sistem i bilo je primetno odsustvo demokratije, kako se ona shvata na Zapadu. Međutim, to nije bila prepreka da ove zemlje decenijama ostvaruju veoma dinamičan privredni rast. DŽonatan Anderson ističe da Kinezi pažljivo prate bučnu i bezdarnu demokratiju u Indoneziji i Filipinima koja onemogućava stabilan rast i plaše se da bi demokratija po zapadnom obrascu izazvala haos i u  njihovoj zemlji i sprečila privredni prosperitet.

Kolega Lj. Madžar ističe da je početkom 1990-ih godina došlo do regresivnog obrata (policyreversal) u kineskoj razvojnoj politici, te da je on uslovljen poznatim događajem na Tjenanmenu iz juna 1989. godine,[13]  koji je doveo do jačanja konzervativnih snaga, onih na liniji ortodoksnog marksizma i pravovernog sociajlizma.Na dva, neosporno velika istorijska događaja iz 1989. godine (masakr na Tjenanmenu i rušenje Berlinskog zida) isključivo se gleda kroz crno-bele naočare, mada oni nisu tako jednoznačni. Veliko je pitanje da li bi  danas uopšte govorili o izvanrednim razvojnim rezultatima Kine da su se događaju na Trgu nebeskog mira odigrali na način kako su to priželjkivale pristalice zapadne demokratije.

Čini se da sve što je kolega Lj. Madžar pisao o Kini da bi se pre moglo odnositi na Rusiju iz vremena Borisa Jelcina[14] u kojoj ključna reč nije bila državna intervencija, odnosno gde se nije radilo o nekakvom „konstruktivnom“ ili bilo kakvom drugom činjenju nego, opet suprotno u odnosu na lako sklopljenu hipotezu, u nečinjenju.

Upravo su se u Rusiji reforme zasnivale na ekonomskoj teoriji (neoklasična ekonomska misao), strategiji (šok terapija) i politici (Vašingtonski konsenzus)[15] i rezultati su bili katastrofalni, da bi u avgustu 1998. godine Rusija doživela finansijski krah.

BDP je u 1998. godini iznosio 52% istog iz 1989. godine.[16] Tako strmoglav pad BDP zemlje nije zabeležen ni u vreme Prvog svetskog rata (1914-1917, smanjenje od 25%), Građanskog rata koji je posle toga usledio (1918-1922, pad od 23%), a niti za vreme Drugog svetskog rata (1941-1945, smanjenje od 21%) kada je veliki deo zemlje bio fizički okupiran od strane fašista. Naročito drastičan pad beleži industrijska proizvodnja, a investicije u privredu Rusije smanjuju se iz godine u godinu i u 1998. godini činili su samo 20% onih iz 1991. godine. U isto vreme došlo je do brzog pada životnog standarda stanovništva i njihovog ogromnog raslojavanja.

Ekonomske teškoće prati i demografska katastrofa. U Rusiji dolazi do veoma zabrinjavajućeg procesa depopulacije (procenat smrtnosti stanovništva raste i veći je od procenta rođenih koji se smanjuje) što je u XX veku u Rusiji bilo zabeleženo jedino u ratnim vremenima. Smrtnost u Rusiji je veća nego bilo u kojoj zemlji Evrope, Amerike, Australije i Azije (sa izuzetkom Avganistana i Kambodže), te većine zemalja Afrike. Prosečni životni vek je znatno skraćen i danas trećina umrlih ne doživi penzioni uzrast. Kod muškaraca prosečni životni vek iznosi samo 57 godina i za više od 7 godina je kraći nego pre jedne decenije. Smrtnost jačeg pola u uzrastu od 16-59 godina veća je nego što je bila krajem XIX veka. Stručna istraživanja pokazuju da preko 70% odraslih živi u stanju dugotrajnog psihoemocionalnog i socijalnog stresa koji izaziva zabrinjavajući rast depresije, psihoze, alkoholizma i narkomanije.

Za razliku od Kine čije reforme karakteriše postepenost (gradualizam), Rusija se opredelila za šok terapiju. U skladu sa politikom Vašingtonskog konsenzusa (koji insistira na liberalizaciji, privatizaciji i stabilizaciji) Rusija je izvršila sveobuhvatnu i radikalnu liberalizaciju, masovnu i brzu privatizaciju državne imovine i finansijsku stabilnost, koja se svela na politiku precenjenog kursa nacionalne valute. Nasuprot Rusiji Kina je carinskim i necarinskim merama štitila domaće proizvođače, državna preduzeća nisu privatizovana, a vodi se politika potcenjenog kursa nacionalne valute da bi se obezbedila cenovna konkurentnost domaćih preduzeća.

Na kraju recimo da je kolega Lj. Madžar ceo svoj tekst zasnovao na stavovima Amerikanca kineskog porekla Huanga Jašenga i njegovoj knjizi Capitalism With Chinese Characteristics. Ozbiljni sinolozi upozoravaju da su u SAD, kao stručnjaci za Kinu, medijski najeksponiraniji upravo američki Kinezi koji tamošnje događanja objašnjavaju logikom zapadne civilizacije i na način kako bi Amerikanci voleli da vide Kinu. Dugo vremena u SAD je to bio Gordon Čeng (koji je čak i «dokazivao» kako će Kina 2005. godine doživeti privredni slom), a sada ga je zamenio Huang Jašeng.

Očigledno da nije dobro nekritički prihvatati ni ono što učitelji preporučuju i propovedaju, a naročito ono što učenici doturaju[17] ili, svesno ili nesvesno, poturaju.


[1] I u novom tekstu kolega Lj. Madžar ima takođe jednu uzgrednu opasku, koja mnogo govori, a koja glasi: Ovdašnji znakovit primer je Austrougarska monarhija za koju neki od nas veruju da je najbolja država koju je, ilustracije radi, srpski narod ikada imao u svojoj istoriji. U vezi sa tim, a naročito sa ulogom države u privredi, kolega Blagoje Babić (Ekonomsko stanje i perspektive Srbije, okrugli sto u organizaciji Centra za geostrateška istraživanja, održan 14.04.2008. godine u Međunarodnom pres centru) piše: Ekonomska istorija uči da su se razvili samo narodi koji su imali svoju državu. Upravo danas je postalo aktuelno proročko upozorenje Nikolaja J. Daniljevskog: Narodi koji izgube nezavisnost, osuđeni su da svoje trajanje nastave - ukoliko fizički prežive - kao "etnički materijal" za druge narode. U najvećoj opasnosti od takve sudbine je upravo naš narod. Zato je pitanje organske zaštite našeg društva i privrede od sudbonosne važnosti.

Inače, od kada postoji država, nesporno je da je njen glavni posao ekonomski. U pogledu uloge države ekonomska istorija ostavlja nam sledeće poruke:

a) Ni jedno društvo se nije ekonomski razvilo pre nego što je dobilo suverenu državu.

b) Uvođenjem zaštite domaćeg tržišta od spoljne konkurencije Aleksandar Hamilton je postao praotac industijalizacije SAD. To je u Nemačkoj postao njegov najpoznatiji sledbenik, Fridrih List, koji se smatra utemeljivačem protekcionizma.

v) Sem Velike Britanije, koja je kolevka industrijalizacije, ni u jednoj drugoj zemlji industrija nije zasnovana bez intervencije države. U Francuskoj za to je zaslužna Koblerova uprava. U Nemačkoj i Japanu industrijalizaciju je još neposrednije zasnovala država. I u drugim "uspešnim pričama", kao što su Južna Koreja i Kina, su nove potvrde te pouke ekonomske istorije. U ovim zemljama država je «naklonjena tržištu» (market friendly). Drugim rečima, intervencija države je «tržišno usmerena».

g) Ni oblik vladavine ni priroda političkog režima nisu odlučujući u pogledu uspešnosti intervencije države u privredi.

[2] Profesor Univerziteta u Kembridžu, Ha-DŽun Čang (u knjizi: Loši Samarićani: Mit o slobodnoj trgovini i tajna istorija kapitalizma) podseća na situaciju u Južnoj Koreji pre početka impresivnog privrednog rasta: 1961. godine, osam godina po završetku bratoubilačkog rata sa Severnom Korejom, godišnji prihod Južne Koreje bio je 82 dolara po stanovniku. Prosečni Korejac zarađivao je upola manje od prosečnog stanovnika Gane (179 dolara). Polovina južnokorejske industrije i preko 75 odsto njene železničke mreže bili su uništeni u ratu. Interni izveštaj USAID-a iz 50-ih godina proglasio je Koreju za ’rupu bez dna’...Koreja, jedno od najsiromašnijih mesta na svetu, bila je žalosna zemlja u kojoj sam se rodio 7. oktobra 1963. godine. Tokom mog života per capita prihod u Koreji porastao je oko 14 puta, mereno kupovnom moći stanovnika. Velikoj Britaniji trebalo je više od dva veka (između kasnog XVIII veka i danas) a Sjedinjenim Državama oko vek i po (između 1860-ih i danas) da postignu isti  rezultat..

[3] Ha-DŽun Čang ističe kako neoliberalni establišment želi da poverujemo da je Koreja, tokom svojih čudesnih godina između 60-ih i 80-ih, sprovodila neoliberalnu razvojnu strategiju. Stvarnost je, međutim, sasvim drugačija. Koreja je, zapravo, tokom ovih decenija gajila nekoliko novih industrija koje je vlada odabrala u konsultaciji s privatnim sektorom, kroz carinsku zaštitu, subvencije i druge oblike vladine podrške, sve dok te industrije nisu ’porasle’ dovoljno da izdrže međunarodnu konkurenciju. Vlada je bila vlasnik svih banaka, tako da je mogla da upravlja životnom tečnošću biznisa – kreditima. Korejsko ekonomsko čudo bilo je rezultat pametne i pragmatične mešavine tržišnih podstreka i državnog upravljanja. Iako je tržište shvatila ozbiljno, korejska strategija prepoznala je da zakoni tržišta često moraju da budu ispravljani državnim intervencijama.

[4] Kina je 1986. godine zakonski obavezno obrazovanje produžila sa pet na devet godina.

[5] Profesor na Univerzitetu u Čikagu, Raghuram Radžan (u knjizi: Fault Lines) piše kako je njegovo dosta opsežno istraživanje, na primeru velikog broja zemalja u razvoju, pokazalo da ekonomije ovih zemalja beleže visoke stope rasta kada svoje investicije finansira sopstvenom štednjom. I obratno, što se investicije više finansiraju iz stranih izvora sve je sporiji njihov ekonomski rast. Profesor R. Radžan zaključuje da su brzi i održivi rast imale samo one zemlje u razvoju koje nisu imale značajnije strane investicije.

[6] Sredinom 1996. godine predsedniku Borisu Jelcinu poznati američki (nobelovci Kenet Erou, Vasilij Leontijev, Lorenc Klajn, Robert Solou i DŽejms Tobin, te svetski poznati ekonomisti – profesori Majkl Intriligejtor i Maršal Poumer) i ruski (akademici Leonid Abalkin, Oleg Bogomolov, Stanislav Šatalin, Valerij Makarov, Jurij Jeremenko i Dmitrij Lavov) ekonomisti su uputili zajednički dokument u kome predlažu izmenu kursa dotadašnje ekonomske politike, a u kome između ostalog piše da ukolikoipostojitajnatržišneprivrede, onasenenalaziuprivatnojsvojininegoukonkurenciji. U dokumentu takođe piše da dotadašnja politika nemešanja države, koja je deo šok terapije nije bila opravdana, te da jedna od posledica povlačenja države iz privrednog života jeste prelaz ne ka tržišnoj, negoka kriminalnoj privredi. Koristeći nemešanje vlade, kriminalni elementi su popunili vakuum. (Integralni tekst objavljen je i u knjizi: O.T. Bogomolov, Moя letopisь perehodnogo vremeni, 2000)

[7] Pri tome Kina ne pravi razliku da li se radi o državnim ili privatnim preduzećima. Tako subvencije iz državnog budžeta dobija energetika (u državnom vlasništvu) ali i poljoprivreda (u privatnom vlasništvu).

[8] Kolega Blagoje Babić piše (u tekstu: Ekonomsko stanje i perspektive Srbije) da je stanovništvo pokazalo visoku spremnost da podnosi žrtve koja je bila praćena obavezom države da obezbedi pravično učešće svih u plodovima obnove. Upravo je pravednost u raspodeli obezbeđivalo pristajanje stanovništva na žrtve i otuda politički i socijalni mir pogodan za ekonomski razvoj.

[9] Azijski sistem vrednosti u kome postoji prioritet opštih nad individualnim interesima bio je univerzalni princip celog čovečanstva sve do pojave protestantizma u XVI veka. Setimo se samo Biblije: koliko je naroda Mojsije žrtvovao u ime opšteg cilja – dovesti svoj narod u obećanu zemlju i od njih stvoriti moćan i mnogobrojan narod.

[10] Upravo ta tolerantnost izaziva simpatije mnogih zemalja i često se protivpostavlja američkoj isključivosti i agresivnosti koja svet deli na naše i tuđe. Kina, za razliku od SAD, se ne meša u poslove drugih država, ne nameće im svoj sistem vrednosti i ne uči ih kako treba (moraju) da žive. Kina ne uvodi sankcije i embarga protiv drugih zemalja, smatrajući ih neumesnim u principu.

[11] Prenebregavala se činjenica da je Kina stara civilizacija koja je uglavnom (sem poslednjih par stoleća) bila i najmoćnija država sveta, te jedna od malobrojnih starih civilizacija koja nije prekinula vezu sa svojim drevnim korenima. Poštovanje prema precima obezbedilo je neprekidnost tradicije i sačuvalo ogromno pismeno nasledstvo. Drevni pisani dokumenti beleže istoriju zemlje za poslednjih pet hiljada godina. Kinezi su sačuvali svoje pismo (sa skoro 50.000 znakova) jer nisu želeli da obescene svoje ogromno pismeno nasleđe.

[12] Oni koji su duže boravili u Kini videli su kako i njihova televizija (umesto raznih rijaliti programa i filmova prepunih patologija raznih vrsta) uglavnom ima obrazovne i vaspitne sadržaje gde se stanovništvo stalno podseća na drevnu i slavnu istoriju; prikazuju se savremena dostignuća u različitim oblastima nauke, kulture, ekonomije; veličaju se rad i tradicionalne moralne vrednosti i ljudima objašnjava da se samo tako može doprineti prosperitetu svoga naroda i obezbediti sopstveno blagostanje. Kinezi već decenijama mogu da vide kako svake godine žive mnogo bolje nego prethodne i uvereni su da će sledeće živeti bolje nego ove i da je samo pitanje dana kada će njihova zemlja postati najmoćnija država u svetu, kako je to i bila u relativno dugom periodu ljudske istorije.

[13] O događajima na Trgu nebeskog mira 1989. godine (takozvanom «masakru na Tjenanmenu») decenijama je stvorena propagandna slika kako su bezdušni kineski vojnici na Trgu hladnokrvno masakrirali mirne prodemokratski nastrojene demonstrante. Nedavno smo mogli da pročitamo da diplomatske depeše iz Ambasade SAD u Kini pokazuju da tokom protesta na Trgu Tjenanmen 1989. kineski vojnici nisu pucali na demonstrante, što delimično potvrđuje verziju događaja kineskih vlasti (prema pisanju Dejli Telegrafa – videti: http:// www.naslovi.net/tema/278157).

[14] Rusiju iz tog vremena Zapad je hvalio kako brzo uspešno napreduje ka tržišnoj ekonomiji i divio se njenom brzom prihvatanju demokratije (čak i kada su tenkovi uvedeni u centar Moskve i iz njih pucano po Parlamentu), a za vreme Vladimira Putina (koji je zemlju odveo sa ivice ambisa, povratio nacionalno dostojanstvo ruskom narodu i poštovanje i uvažavanje u ogromnom delu sveta, te Rusiju učinio ekonomski i politički stabilnom i jakom) Zapad ima samo zamerke.

[15] Dejvid Harvi (u knjizi: Kratka istorija neoliberalizma) piše: Ono što se može reći sa sigurnošću, jeste da je Kina, ne prihvatajući put «šok terapije» koji je podrazumevao instant privatizaciju, a koju su kasnije MMF, Svetska banka i «Vašingtonski konsenzus» utrapili Rusiji i Centralnoj Evropi, uspela da otkloni mogućnost izbijanja ekonomske katastrofe koje su spopale te zemlje. Preuzimajući svoj vlastiti neobični put prema «socijalizmu sa koneskim karakteristikama», ona je uspela da izgradi formu državno manipulisane tržišne ekonomije koja je dala spektakularan privredni rast (krećući se u proseku oko 10% godišnje) i rastući životni standard za značajan deo stanovništva... Ključne odluke ratifikovane na kongresima partije postavljaju platformu za svaki korak na reformskom putu... Barijere podignute da spreče međunarodne portfelj investicije delotvorno ograničavaju moć međunarodnog finansijskog kapitala širom kineske države. Nevoljnost da se dozvoli bilo kakva forma finansijske intermedijacije (poput berzi i tržišta kapitala) osim državnih banaka lišava kapital jednog od njegovih ključnih oružja vis-a-vis državne moći.

[16] Dok je tada u (demokratskoj) Rusiji BDP prepolovljen u isto vreme (nedemokratska) Kina je udvostručila BDP.

[17] U svome tekstu posvećenom Kini, kolega Lj. Madžar na početku piše: Koristim ovu priliku da izrazim svoju veliku zahvalnost svom prijatelju i učeniku – toliko davnašnjem da mi iz ove perspektive taj determinativ izgleda pomalo smešan – dr Bošku Mijatoviću koji mi je, dobro znajući šta me inspiriše, elektronskom poštom poslao Huangovu izvanrednu knjigu. On i profesor Boris Begović, doturajući mi velike količine literature, zaslužni su (i odgovorni!) za mnogo toga što sam naučio, pa i onoga što sam objavio. Iako bi dr Mijatović verovatno pristao da snosi i deo odgovornosti za moje greške, moram da naglasim da je odgovornost za sve što u ovom tekstu ne valja isključivo moja.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će u narednih godinu dana u Srbiji biti održani novi parlamentarni izbori?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner