Početna strana > Rubrike > Ekonomska politika > Iz arhive NSPM - Može li islandsko sunce ogrejati Grke?
Ekonomska politika

Iz arhive NSPM - Može li islandsko sunce ogrejati Grke?

PDF Štampa El. pošta
Jovan B. Dušanić   
ponedeljak, 26. januar 2015.

Ali je novca nestalo,

i stoka koju imasmo u našega je gospodara;

i nije ostalo ništa da donesemo gospodaru svojemu

osim tjelesa naših i njiva naših.

Zašto da mremo na tvoje oči ?

evo i nas i naših njiva;

kupi nas i njive naše za hljeb,

da s njivama svojim budemo robovi Faraonu.

I zemlja postade Faraonova.

A oni rekoše: ti si nam život sačuvao,

neka nađemo milost pred gospodarem svojim

da budemo robovi Faraonu.

Prva knjiga Mojsijeva 18-20; 25.

U Grčkoj su ovih dana vođeni danonoćni pregovori sa predstavnicima inostranih kreditora – trojkom međunarodnih posrednika (MMF, Evropska komisija i Evropska centralna banka – ECB) o merama štednje neophodnim kako bi se obezbedio „spasilački kredit pomoći“ i izbegao bankrot zemlje. Merama štednje zahteva se smanjenje plata i penzija za 15% i spuštanje minimalne zarade za 20%, ukidanje 13. i 14. plate koje se tradicionalno dobijaju za Božić i Uskrs (postoje i u drugim zemljama EU – na primer, Austriji), otpuštanje 15.000 zaposlenih u javnom sektoru i ukupno 150.000 u naredne tri godine (stopa nezaposlenost je krajem prošle godine premašila 20%), itd. Međunarodni kreditori zahtevaju, ne samo od vlade, nego i od lidera tri najveće partije da se pismeno obavežu da će sprovoditi program smanjivanja plata i penzija i nakon predstojećih (aprilskih) izbora.

U „minut do 12“ pre ultimativnog roka predsednik ECB Mario Dragi je sa olakšanjem izjavio: „Pre nekoliko minuta imao sam poziv od grčkog premijera (Lukas Papadimos) koji mi je rekao da je sporazum postignut i da ga podržavaju lideri glavnih stranaka”. Usledilo je olakšanje. Kreditori su zadovoljni, a kancelarka Nemačke Angela Merkel i predsednik Francuske Nikola Sarkozi, sa zajedničkog sastanka, poslali su Atini „nedvosmoslenu“ poruku: „Grci su nam dali obećanje koje treba da striktno poštuju. Nema drugog izbora, vreme ističe.“  

Grčkim građanima se pokušava da nametne uverenje kako nacija sada može da odahne i da je najgore izbegnuto, te da oni treba da budu zadovoljni. Ministar finansija Evangelos Vanizelos naglasio je da „finansijski opstanak zemlje u narednim godinama zavisi od novog programa i vreme je da svi budu odgovorni“. Priznajući da dogovor predviđa oštre mere štednje u grčkim novinama se podvlači da „drugog izbora nije bilo“ i da je to „jedino moguće rešenje“. Tako finansijski dnevnik Imerisija piše da sporazum „izgleda, a u suštini jeste, teško i neizdržljivo breme za većinu Grka, ali, nažalost, to je jedini izbor kako zemlja ne bi pala u ambis”.

Međutim, većina grčkih građana ne misli tako (uz njih su sindikati i Crkva – videti postscript) i zemlja se mesecima suočava sa štrajkovima i sve masovnijim demonstracijama. Za vreme pregovora sa predstavnicima međunarodnih kreditora demonstranti su uzvikivali „Odlazite, uzmite budžet i gubite se odavde“. Dopisniku Politike jedan od demonstranata je rekao: „Šta očekuju kada imenuju premijera koji nije demokratski biran, a pri tome je bankar? Naravno da smo besni. Trebalo bi da odu“. Interesantno da se na demonstrancijama sve češće čuju uzvici: „Ugledajmo se na Island“ i „Island je naš cilj“.

Kako to da Island, mala ostrvska zemlja sa samo oko 320.000 stanovnika, može biti primer za ugled kada „nema drugog izbora“ (alternative) i kada postoji samo „jedno moguće rešenje“, jer sve drugo može „izazvati međunarodnu reakciju“ koja će zemlju dovesti u „međunarodnu izolaciju“, a njene građane gurnuti u još veću bedu ? Pod međunarodnom zajednicom se, dakako, podrazumevaju SAD i EU, pa mali, slabi i siromašni moraju da se bespogovorno povinuju volji velikih, moćnih i bogatih. To je takozvana realna politika koja se još propoveda i kao politika zdravog smisla.

Pre nego što odgovorimo na pitanje vezano za Island da vidimo kako izgleda to „jedno moguće rešenje“, i kako smo došli do politike koja nema alternative. Razmotrimo to na primeru najnovijih zbivanja u Evropi, gde se u glavnoj ulozi nalazi Grčka, a kao „spasilac“ institucije i birokratija EU (uz pomoć MMF –  civilizovanog uterivača dugova, kako to piše kolega Nebojša Katić.

U vreme vladavine neoliberalne ideologije koja propoveda apsolutnu efikasnost „nevidljive ruke“ tržišta i  potrebu maksimalnog ograničavanja uloge države, a uz to je indiferentna na kategorije pravičnosti i socijalne odgovornosti, bogatstvo sve manjeg (a sve egoističnijih i pohlepnijih) broja jakih i moćnih (takozvane, svetske oligarhije) raste na račun siromašenja sve većeg broja ljudi u svetu. U pohlepi za što većim bogatstvom stvoren je sistem jeftinih i lako dostupnih kredita, pa s vremenom dolazi do brzog rasta zaduživanja privatnog sektora (stanovništva i privrede, a naročito finansijskih i bankarskih kompanija).

Pošto takav sistem ne može dugo da traje, svet se 2008. godine suočio sa velikom ekonomskom krizom koja je prvo dovela do kolapsa privatnog bankarskog sistema, a onda se zaboravilo na efikasnost „nevidljive ruke“ tržišta i od države je zahtevano da spašava banke jer su one tobože „tako velike i značajne da se ne može dozvoliti njihov bankrot.“ Od države je traženo da se zadužuje i ogromna finansijska sredstva uloži u saniranje privatnih banaka. Tako je država (parama poreskih obveznika) pokrivala gubitke privatnih banaka koje su godinama, pre toga, iskazivali ogromne profite i na bazi kojih su isplaćivani ogromni bonusi i velike dividende. Time su gubici privatnog sektora, dobrim delom, prebačeni na pleća države i problem se premestio iz jednog dela ekonomije u drugi. Kada je problem premešten sa privatnih na državne dugove, neoliberali su ponovo postali glasni i ponovo agresivno propovedaju svoje poznate dogme. Tvrde da je problem uvek i jedino u državi i javnoj potrošnji, a nikada u privatnom sektoru i privatnoj potrošnji. Zbog toga, potrošnju privatnog sektora ne treba kontrolisati i ograničavati, jer se privatni sektor uvek racionalno ponaša – razumno se zadužuje, investira i troši, a kontrola javne (državna) potrošnje, odnosno javnog duga pretpostavka je uspešne ekonomske politike koja zemlju štiti od krize.

Države postaju prezadužene, zahvaljujući i saniranju privatnih banaka, i onda na scenu stupaju kreditori koji se nude kao spasitelji. Interesantno da se i tada od prezaduženim državama traži da nastave sa programima podrške bankama (grčke državne garancije bankama u vreme krize premašile su iznos od 100 milijardi evra), povećavaju vojne rashode u korist NATO (Grčka je 2010. godine od Francuske kupila vojne fragete u iznosu od 2,5 milijardi, a od Nemačke podmornice za 5 milijardi evra) itd.

U isto vreme, od prezaduženih država se zahteva da svojim građanima nametnu rigorozne mere štednje, da pod hitno rasprodaju preostalu državnu imovinu, te da dobrovoljno pristane na određeni vid protektorata, odnosno da mnoge državne ingerencije preda u ruke svetske oligarhije (prethodni grčki premijer koji je samo nagovestio da bi možda na referendumu grčki narod trebao da se izjasni o svojoj sudbini, izazvao je bes svetske oligarhije i bio je, po kratkom postupku, zamenjen članom evropske vlade Goldman Sachs-a, kako je to napisao pariski Le Monde.

Od građana se traži da sve više „stežu kaiš“, a i pored toga i „izdašne pomoći“ iz inostranstva dug se ne smanjuje nego se iz godine u godinu povećava. Tako je, prema podacima Evropske komisije, spoljni dug Grčke sa 142,8% u 2010, porastao na 157,7% u prošloj, a procena je da će on nastaviti da raste i u ovoj (2012) godini iznosiće 166,1% BDP.

Vratimo se sada na primer Islanda, koji nije prihvatio „jedno moguće rešenje“ i koji je, bar za sada, ponudio neku alternativu. Podsetimo se da je Island 2008. godine bio udarna vest u svim svetskim novostima jer je njegov bankarski sistem doživeo kolaps koji je (imajući u vidu veličinu ekonomije) bio, do sada, najveći bankarski slom u istoriji. Bankarski sistem ove zemlje, uglavnom su činile, tri banke – Landsbanki, Kaupthing u Glitnir. O tome šta se posle toga desilo malo se piše, jer to može biti opasan virus koji bi mogao da  masovnije „inficira“ male, slabe i siromašne, a od čega ih veliki, moćni i bogati nastoje po svaku cenu da „zaštite“.

Island je najbolji primer do čega može da dovede samo pet godina primene čiste neoliberalna ekonomska politika, čak i u zemlji koja je pre toga bila za primer. Devedesetih godina prošlog i prvih godina ovog veka Island je bio bogata i stabilna zemlja, u samom vrhu evropskih zemalja po visokim stopama rasta (4% godišnje) i maloj nezaposlenosti (1%), a po indeksu humanog razvoja UN je delio (sa Norveškom) čelnu poziciju u svetu.

U skladu sa neoliberalnom doktrinom u 2003. godini su privatizovane islandske banake i izvršena je liberalizacija u ovoj oblasti što je omogućilo nesmetanu i neograničenu pohlepu privatnih bankara, a što će na kraju dovesti do kolapsa banaka. Islandske banke su masovno privlačili depozite iz inostranstva preko svojih filijala – internet banaka nudeći relativno visoke (oko 6%) kamatne stope. Tako je Landsbanki imala u Velikoj Britaniji više od 300.000 klijenata, sa depozitima u iznosu od 5 milijardi evra, a u Holandiji 125.000 klijenata i 1,7 milijardi evra.

Ubrzo po izbijanju svetske krize islandske banke su doživele kolaps (u drugoj polovini 2008. godine), pa je tržišna kapitalizacija islandske berze (na kojoj su akcije banaka činile 60% aktive) pale za više od 90%, a vrednost islandske krune izgubila je 85% svoje vrednosti u odnosu na evro. Socijal-demokratska vladajuća koalicija počela je pregovore o višemilijardskom (evra) zaduživanju u inostranstvu, kako bi spasla islandske privatne banke. Ekonomska situacija u zemlji se ubrzano pogoršavala i ljudi su masovno izlazili na demonstracije protestujući protiv halapljivih bankara koji su zemlju doveli u takvo stanje ali i protiv neodgovornih političara koji su im to dozvolili, a sada ih još hoće da spasavaju. Na kraju je (januar 2009) vlada bila prisiljena da podnese ostavku.

Nova leva koaliciona vlada osudila je dotadašnju neoliberalnu ekonomsku politiku, ali je podlegla pritisku inostranih kreditora da pregovara o uzimanju novih kredita kako bi pokrila gubitke privatnih banaka, što je izazvalo ponovno nezadovoljstvo građana. Nezadovoljstvo je kulminiralo u momentu kada je (januar 2010) parlament usvojio zakon prema kome  država preuzima obavezu da namiri obaveze propalih islandskih banaka prema klijentima iz V. Britanije i Holandije, a što je u suštini značilo da bi svaki Islanđanin na sebe preuzeo obavezu da plati 18.000 evra zbog pohlepe i neodgovornosti privatnih islandskih banaka i njenih inostranih kreditora. Pod jakim pritiskom građana predsednik države je iskoristio svoje ustavno pravo i nije potpisao taj zakon, te je prepustio građanima da se na referendumu izjasne da li hoće na sebe da preuzmu obaveze privatnih banaka. Usledio je ogroman pritisak iz inostranstva. MMF je zapretio da će zemlju lišiti bilo kakve svoje pomoći. Britanski ministar lord Majners je upozorio da će odbacivanje zakona usvojenog u parlamentu imati dugoročne posledice, dodavši da će u tom slučaju „Island javno pokazati da ne želi da bude deo međunarodnog finansijskog sistema, da ima pristup međunarodnim i nacionalnim fondovima drugih zemalja, te da nije siguran biznis partner.“ Te i mnoge druge pretnje koje su upućivane Islandu na kraju je prokomentarisao i njen predsednik: „Nama govore da ukoliko ne prihvatimo uslove međunarodne zajednice da ćemo postati Kubom. No ukoliko se mi na to saglasimo – postaćemo Haiti.“ Posle svega, na referendumu (mart 2010) ogromna većina (preko 90%) izjasnila se protiv zakona koji je usvojen u parlamentu.

Island je uspešno (u praksi) demonstrirao da ne postoji samo „jedno moguće rešenje“ prema kome se mora bespogovorno povinovati diktatu moćnih i bogatih, te da uvek postoji alternativa. On je uradio upravo ono što je u potpunoj suprotnosti sa vladajućim neoliberalnim dogmama. Kada su druge države spašavali privatne banke prebacujući na građane (poreske obveznike) teret njenih ogromnih gubitaka nastalih zbog njihove pohlepe i neodgovornosti, Island je izvršio nacionalizaciju  i iz zdravog dela njenih aktiva formirao nove banke, a ostatak aktiva ostavio u „starim“ bankama i pustio ih da bankrotiraju. Kada su druge zemlje, zbog krize, skraćivale javne izdatke za socijalnu sferu Island je raširio mrežu socijalne zaštite kako bi u teško vreme ublažila probleme najugroženijih slojeva stanovništva. U uslovima ozbiljne krize sa kojom se Island suočio uvedena su  privremena restrikcije u kretanju kapitala sa inostranstvom, dok su druge zemlje nudile ogromne olakšice kako bi privukle inostrane investitore.

Pored toga, Island je pokrenuo sudske postupke (a za odbeglim raspisao međunarodne poternice) ne samo protiv ključne ličnosti iz privatnog sektora koji su odgovorni za krah banaka, nego i protiv političara (uključujući i bivšeg premijera) koji su dozvolili neodgovorno ponašanje bankara. I možda najvažnija lekcija koju pruža primer Islanda jeste da je moguće i malim državama da odbace neoliberalnu „ludačku košulju“ uz pomoć koje se obezbeđuje da lokalni političari služe interesima svetske oligarhije i krupnog kapitala, a ne interesima sopstvenog naroda.

Island je na taj način izbegao katastrofu koju su mu svi predviđali  i nije se pomirio sa dogmom kako „drugog izbora nema“ osim da se udovolji zahtevima svetske oligarhije i da država socijalizuje gubitke privatnih banaka i njihove dugove prema međunarodnim kreditorima (investitorima – kako se to u na neoliberalnim jeziku kaže) prebaci na pleća građane  (poreske obveznike). Za razliku od Grčke (i drugih evropskih država zahvaćenih dužničkom krizom – Irska, Portigal, Španija, Italija …) gde postoji privredna stagnacija ili pad, Island beleži ekonomski rast, nezaposlenost se posle „kriznog šoka“ smanjuje i sada je ispod  5% (u drugim zemljama koje su u dužničkoj krizi ona je dvocifrena), a u ovoj godini se očekuje suficit državnog budžeta za razliku od drugih država koje preduzimaju radikalne mere štednje (pre svega, otpuštajući zaposlene i smanjujući plate i penzije) kako bi smanjile budžetske deficite. Na kraju, što je možda i najvažnije, Island je u vreme svetske ekonomske krize uspeo da zaštiti najugroženije slojeve stanovništva poboljšavajući sistem socijalne zaštite, za razliku od većine drugih zemalja u kojima je teret krize (sa moćnih i bogatih koji su krizu i izazvali) najvećim delom prebačen na obične građane.

Očigledno je da se svetska oligarhija i krupni kapital plaše da se islandski „virus“ ne proširi i na druge zemlje i to je jedan od razloga zbog čega se o iskustvu Islanda ne piše u sredstvima javnog informisanja –  koja su, skoro u celosti, pod njihovom kontrolom ili direktno u njihovim rukama.

P.S.

Sveti sinod Grčke pravoslavne crkve narodu

Arhijereji Grčke pravoslavne crkve, koji su se okupili na redovnom zasedanju od 5. do 8. oktobra 2010. godine, smatraju za svoju dužnost da se obrate svojoj pastvi, narodu Božijem, kao i svim ljudima koji nisu ravnodušni prema jeziku istine i ljubavi.

Živimo u teškom i dramatičnom vremenu. Kao zemlja smo se suočili sa najtežom ekonomskom krizom koja kod većine ljudi izaziva osećaj nesigurnosti i straha. Ne znamo šta će nam doneti sledeći dan. Očigledno je da je naša otadžbina već porobljena, njome faktički upravljaju kreditori. Znamo da mnogi od vas čekaju da Crkva kaže svoju reč i zauzme poziciju u vezi sa događajima koje zajedno gledamo.

To što preživljava sada naša otadžbina nema presedana i veoma je potresno. Rame uz rame sa duhovnom, socijalnom i ekonomskom krizom ide rušenje svih naših temelja. Govorimo o pokušaju iskorenjivanja i uništavanja naše tradicije, onoga što se oduvek smatralo za temelj života naše otadžbine. U socijalnoj sferi pokušavaju da uklone naše temelje i prava. Pri tome, država to čini dajući neverovatno objašnjenje: "Mi smo prinuđeni na takve mere od strane naših kreditora". Na taj način mi, kao zemlja, faktički priznajemo da se nalazimo pod okupacijom i ispunjavamo volju naših novih (inostranih) vladara. U vezi sa tim javlja se sledeće pitanje - da li se njihovi zahtevi tiču samo finansijske i socijalne oblasti ili se šire i na duhovni i kulturni identitet, kao i na samostalnost naše otadžbine?

S obzirom na ovu situaciju u kojoj smo se našli, svaki razuman čovek će postaviti pitanje: Zašto ranije nismo preduzeli tako drastične mere o kojima se danas priča da su odavno bile potrebne? Zašto sva ta patologija našeg društvenog života koju sada sa takvim naporom pokušavamo da savladamo, nije bila na vreme lečena? Zašto je bilo neophodno čekati dok nismo došli u sadašnje kritično stanje? Eto, već nekoliko decenija našom državom upravljaju jedni te isti ljudi. Kojim političkim ciljevima su se rukovodili znajući da vode zemlju u katastrofu, a danas se osećaju bezbedno, doživljavajući sebe samo kao izvršioce tuđe volje? Danas se dešavaju takve radikalne reforme koje bi ranije podigle celu Grčku. Danas, međutim, skoro da nema otpora tome.

Naša ekonomska kriza povezana je sa neravnotežom između proizvodnje i potrošnje. Između sporog tempa proizvodnje koji smo uspeli da postignemo, i visokog nivoa života na koji smo navikli. Kada potrošnja značajno prevazilazi proizvodnju ekonomski balans neizbežno preteže na stranu rashoda. Da bi se izborila sa tim, naša zemlja je prinuđena da pribegava spoljašnjim zajmovima. Kada kreditori počnu da traže vraćanje dugova nastaje kriza, a za njom i bankrot. Međutim, ekonomska kriza koja gnječi i pritiska našu Otadžbinu je samo vrh ledenog brega. To je posledica i plod jedne druge – duhovne krize.

Disproporcija između potrošnje i proizvodnje nije samo ekonomska kategorija, već pre svega pokazatelj duhovnog sloma. Znak moralne krize koja je dotakla kako vlast, tako i narod. Vlast koja nije mogla da se ponaša odgovorno pred narodom, nije mogla ili nije htela da govori sa njim jezikom istine, propagirala je lažne ideale, pomagala korupciju. Jedini njen cilj je bio dolazak na vlast. Ona je faktički delovala protiv pravih interesa naroda i naše zemlje.

Sa druge strane, mi smo se kao narod ponašali neodgovorno. Obogotvorili smo bogatstvo, tražili sit i spokojan život, nismo prezirali obmanu i laku zaradu. Više nas nije bilo briga šta se događa u svetu i u našoj zemlji. Profesionalna udruženja i socijalne grupe su samovoljno zahtevale očuvanje svojih prava, bivajući potpuno ravnodušni prema tome kako će se ti zahtevi odraziti na naše društvo u celini i u velikoj meri su pomogli da se nađemo u sadašnjem položaju.  

Suština duhovne krize sastoji se u odsustvu smisla života i zatvaranju čoveka u jednodimenzionalnu sadašnjost –  svođenjem na njegov egocentrični samoljubivi instinkt. To je sadašnjost bez budućnosti, bez ideala i vizije. Sadašnjost osuđena na monotoniju i dosadu. To je pretvaranje života u privremeno rastojanje između dva događaja: rođenja i smrti, sa jedinom neizvesnošću koliko će vremena proći između. U takvoj perspektivi besciljnost se takmiči sa besmislom, što na kraju dovodi do tragičnih posledica. Tada na pitanje: "Zašto, sine, uzimaš narkotike?", čuješ kao odgovor: "Recite mi, zašto je ne bih uzimao? Ne nadam se više ničemu i ništa ne očekujem. Jedina moja radost je droga." A mi, umesto da pronađemo smisao života stremimo bogatstvu, komforu, blagostanju. Međutim, kada osim potrošnje ne postoji drugi cilj života, kada materijalna samostalnost i njeno pokazivanje postane jedino sredstvo da se domogneš društvenog priznanja, onda razvrat postaje jedini mogući način života. U protivnom, ako se nisi razvratio, glup si. Mnogi su tako razmišljali i činili, te smo tako dostigli da su se razvratile ne samo naše vlasti, već i veliki deo našeg naroda. Večno pitanje –  dilemu Dostojevskog "sloboda ili sreća" proživljavamo u svom njenom tragičnom razmahu. Izabrali smo umišljeno blagostanje, a izgubili slobodu i to ne samo našu ličnu, već i slobodu naše Otadžbine. Danas čovek (možda i opravdano) strepi od pomisli o smanjenju svoje zarade, ali ga skoro uopšte ne brinu deficiti novca koji država daje za obrazovanje. Ne brine ni za sopstvenu decu koja se gase u svojim mnogobrojnim zavisnostima, ne brine ni za obezvređivanje ljudske ličnosti i života. To je istinski smisao sadašnje krize i izvor ekonomskih teškoća, kojima se bez milosti koriste "svetski vladari".

Na zasedanju Svetog sinoda, mi, vaši duhovni oci, kritično smo ocenili svoja dela. Poželeli smo da preuzmemo odgovornost na sebe i nađemo svoju krivicu u krizi koju preživljavamo. Znamo da smo izazvali kod vas ogorčenost, a možda i doveli u iskušenje. Nismo reagovali brzo i stvarno na ponašanje klira koje vas je povredilo. Ljudi koji žele da raskinu vezu naroda sa Majkom Crkvom, koji se koriste istinitim ali i izmišljenim skandalima, potrudili su se da smanje vaše poverenje u Crkvu.

Želimo da vam kažemo da Crkva poseduje protivotrov kultu potrošnje, to je askeza (podvižništvo). Dok je potrošnja ćorsokak (jer život nema smisla), askeza je put (jer vodi pravom životu). Cilj askeze nije odbacivanje zadovoljstva, već ispunjenje života dubinom i sadržajem. Ona je nalik treningu sportiste koji ga dovodi do osvajanja medalje. Ta medalja nije ništa drugo do život, koji pobeđuje smrt, život obogaćen ljubavlju. Askeza je put slobode od ropstva suvišnim stvarima, ropstva koje nas je danas napravilo predmetom podsmeha.

Zabrinjava nas stanje našeg obrazovanja, jer savremeni obrazovni sistem gleda na učenika ne kao na ličnost, već kao na kompjuter. Jedina funkcija tog sistema je "ubacivanje" informacija u njega. Individualnost učenika se ne uzima u obzir i ne prihvata. Naša deca s pravom odbacuju takvo obrazovanje. Zato nas brine sledeća reforma srednjeg obrazovanja koja se priprema. Priznajemo da sastavljanje udžbenika spada u oblast odgovornosti države. Njihov sadržaj se, međutim, tiče svakog građanina. Mnogi od njih očekuju od Crkve da podigne svoj smireni glas po tom pitanju.

Želimo da svi naši hramovi otvore svoja vrata našoj omladini. U parohije koje su to uradile prilazi mnogo naše dece koja traže smisao i nadu.

Znamo da od nas, vaših pastira, tražite herojsku, živu Crkvu, sa proročkom rečju, aktuelnom propovedi za mlade, koja nije posvetovnjačena, već beskompromisna, slobodna i snažna. Crkvu koja se ne boji da se odupre lukavom sistemu ovoga sveta, čak i ako to dovede do progona i mučeništva.

Crkva je jedina institucija koja može stati uz čoveka i podržati ga. Međutim, Crkva –  to smo svi mi, i u tome se i sastoji Njena i naša sila. Jedinstvo između pastira i pastve žele, pre svega, da unište "svetski vladari". Oni znaju da ako poraze pastira, lako će rasterati i zarobiti stado. Sećate se istorije –  svuda gde su se borili sa Bogom, konačni cilj udara bio je čovek i njegovo potpuno svođenje na nivo životinje. Nasuprot tome, očovečenje Boga je najveće uzvišenje čoveka. Crkva istupa ne protiv države, već protiv onih koji stoje iza nje, koji pokušavaju da vas liše nade i ideala. Sećate se da je, saglasno sa ocenom mnogih ekonomista, ova kriza stvorena veštački da bi bila instrument za ostvarenje globalne države od strane sila kojima teško da se može pripisati ljubav prema čoveku.

Crkva ima svoj stav u vezi sa sadašnjim kritičnim položajem, jer nije prestala da bude deo istorije i ljudskog roda. Crkva ne može da zatvara oči na bilo kakvu nepravdu, već mora biti spremna na svedočenje i mučeništvo. Znamo da ljudi pored nas gladuju i da imaju potrebe, a da im dušu često ispunjava očajanje. Znamo to, jer je prvo mesto gde dolaze u potrazi za nadom i smislom njihov parohijski hram. Naš cilj i zadatak je da svaka parohija postane centar kroz koji bi pastirski rad dotakao i obgrlio celo društvo.

Odlučili smo da stvorimo centar za analizu socijalnih problema koji ne bi samo pratio, već se i uspešno borio sa problemima izazvanim današnjom krizom. Naš zadatak je razvoj dobrotvorne delatnosti svake parohije, tako da ne ostane ni jedan čovek koji bi mogao ostati bez obroka. Znate da Crkva u vezi sa tim sprovodi kolosalni napor. Znate, jer mnogi od vas podržavaju napore vaših parohija svojim trudom ili ekonomskom pomoći. Pozivamo vas da postanete bliži svojoj parohiji, da bismo zajedno mogli da se podržimo u ovim teškim vremenima.

Naš narod se i ranije suočavao sa siromaštvom i gladovanjem, ali je izdržao i pobedio jer je imao ideale i vrednosti. Svi zajedno možemo pomoći jednom čoveku, a jedan podržati sve. Bog nas nije stvorio plašljivim, već nam je darovao duh sile i ljubavi. Tim duhom, zbijeni oko naše velike porodice, naše Crkve, bivajući svesni naših grešaka, u potrazi za smislom života i ljubavi, izaći ćemo iz ovih složenih iskušenja.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će u narednih godinu dana u Srbiji biti održani novi parlamentarni izbori?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner