Početna strana > Rubrike > Ekonomska politika > GAZPROMNjEFT... i srpsko „njet“
Ekonomska politika

GAZPROMNjEFT... i srpsko „njet“

PDF Štampa El. pošta
Dušan Kovačev   
nedelja, 31. avgust 2008.

 

Naftni bećar

Dugo je poznata činjenica da je „Bećarska ekonomija“ Srbije od 2000. godine vođena tako, da nacija uporno živi od „prodaje porodičnog srebra“ . Da to nisu ocene vrlo referentnih autora, mogli bi da kažemo kako se radi o običnoj „opozicionoj pakosti“. Ipak, opšta privatizaciona pomama je počela sa krupnim nepravilnostima, a rukovođenje domaćom ekonomijom u Srbiji već hronično nema završnog računa . 
Ipak, uprkos svemu, gospodari Srbije još nisu uspeli da rasprodaju sve što su nam preci stekli. Telekom, RTB Bor, JAT, NIS, EPS i još po neki relikt „društvene svojine“, po oceni domaćih ekonomista, mogu da se rasprodaju i možda omoguće „bećarski“ vid privatizacionog finansiranja budžeta još nekoliko godina. 
Međutim, globalni privatizacioni uslovi su se promenili. Onaj tzv. „Zapad“, na veri u kojeg su na vlast došli srpski japiji „bećarske ekonomije“, pred dubokom je finansijskom krizom, čije dimenzije ne mogu da se sakriju, pa na nju već upozorava i sam Đerđ Šoroš. Da je đavo odneo šalu, vidi se iz privatizacionog trenda kod nas u zadnje dve godine, prema kome opada stvarni udeo kapitala iz EU i SAD, a naglo raste značaj Ruskog privatizacionog kapitala. 

Hoću – neću 

Ovu stvarnost su najpre vizionarski uvideli u Demokratskoj stranci i zauzeli pravilan stav da NIS treba privatizovati tako što će ga novoizabrni predsednik Srbije Boris Tadić ponuditi Rusiji, u ličnosti njenog tadašnjeg predsednika Putina. Rusija je glavni strateški proizvođač i izvoznik gasa u regionu, a obaška, proizvodi i izvozi naftu. Otud Demokratskoj stranci posle pogibije Zoran Đinđića i izostanka lakoverno očekivanih kredita Zapada, nije bilo teško da raščivija sa čijim to interesom treba uskladiti sopstvene interese. Prodaja srpskog NIS-a ruskom partneru GAZPROMNEFT-u, bio je jedan od retkih poduhvata oko kojeg su se složile dve glavne, inače nesložne, srpske partije na vlasti (DS i DSS), ali i glavna opoziciona srpska partija (SRS).

Međutim, protiv prodaje NIS-a ruskom partneru, odlučno je bio tadašnji ministar Dinkić Mlađan, koji je nakon ugovaranja prodaje tog preduzeća, nezadovoljan postignutom cenom, nazvao rusku ponudu „sramotnom“. Dinkić je bio jedan od retkih visokih državnih službenika koji nije euforično pohitao da se fotografiše s Putinom na potpisivanju ovog sporazuma, marketinškom izazovu kojem nije odoleo ni njegov, nekad prisni kolega, Božidar Đelić. Dinkić je odmah javno objavio o kojim propustima se radi i obazrivo, „da se Rusi ne dosete“, za propuste pri utvrđivanju cene okrivio ne rusku, već srpsku stranu.  

Novinari nekih domaćih medija naklonjenih privatizacionom Zapadu pokušali su odmah da otkriju „skupe“ strane NIS-a , zapostavljajući pri tom procene da ovo preduzeće zbog loše organizacije rada trpi ogromnu izmaklu dobit . Sasvim je zapostavljena činjenica da je državno-monopolski položaj izuzetno važan faktor kojim NIS ostvaruje svoje ogromne profite. Sve u svemu, u Srbiji je nastala prava javna kampanja protiv „niske cene“ koja je ugovorena za prodaju NIS-a. 
Upadljivo je bilo da je sinhronizovana kampanja počela da se vodi tek kad je cena postignuta, a ne pre niti u toku ugovaranja. Vrlo verovatno da je ovo učinjeno zato što su tvorci kampanje procenili da ne mogu da spreče prodaju NIS-a ruskoj firmi, ali da će moći naknadno da je diskredituju i uspore ulazak ruske strane u njen posed. Prava, strateška dimenzija naftne politike oko NIS ubrzo je postala jasna tek kada se sagleda problematika ulaska konkurentne ruske firme u Srbiju kao distributera gasa i nafte ka Jugozapadu EU. Moskva je morala da interveniše u pogledu poštovanja tog sporazuma već marta meseca . Zatim je dolazio u Beograd i ruski ministar za vanredne situacije Sergej Šojgu a samo je vojna intervencija Gruzijske armije onemogućila da se u vezi najava nepoštovanja prodaje NIS-a u avgustu Šojgu opet direktno umeša.
   
Odugovlačenje prodaje

Kada je na sednici Vlade, protivno obavezujućoj volji države i protivno volji Predsednika Vlade Vojisalva Koštunice, većina u vladi potpisani predlog sporazuma ipak odbila da pošalje na ratifikaciju Skupštini , to je postao stvarni razlog za pad srpske vlade. Tom prilikom su ministri DS direktno ispoljili važnu političku nedoslednost, jer se većina njih uzdržala po pitanju upućivanja sporazuma na ratifikaciju, iako je upravo Predsednik Tadić inicirao ovaj aranžman i iako su predstavnici DS javno podržavali potpisivanje sporazuma o prodaji NIS, te u svim segmentima učestvovali u pregovaranju i potpisivanju tog sporazuma. Očigledno je bilo da je DS radi predstojećih izbora, pre svega radi izbornog saveza s Dinkićevom partijom G17+ odlučila da se neodgovorno kocka s ruskim partnerom , ali i sa, za Srbiju životno značajnim projektom „Južnog Toka“ i čitavim projektom privatizacije NIS-a. Ruska strana je otvoreno iznela mogućnost da, na ovakvo srpsko nepoštovanje sopstvenog potpisa, izmeni plan razvoja svoje distribucione mreže i zaobiđe Srbiju.  
   
Koliki je bol pretrpeo MOL?

U beogradskoj intelektualnoj čaršiji vladalo je uverenje da je sprovođenje ovog sporazuma krajnje neizvesno. Srpska javnost uglavnom nije bila svesna da se radi o jednom pragmatičnom zamajavanju Rusa. Mnogo ozbiljnije od Srba je sličan problem procenio nemački narod, kada je, izgleda, američki faktor odlučujuće uticao da njihova kancelarka odbije Putinovu „ponudu veka“ . Što se tiče srednjeevropske energetike, tu je do skora bio odlučujući projekat „Nabuko“ , koji treba da obezbedi trajno snabdevanje EU energentima, ali i učini od Nemačke značajnog distributera ovih energenata. Efikasnom ruskom vojnom operacijom u Gruziji, pokazalo se u kojoj meri je dostupnost goriva iz Srednje Azije za NATO „na vrbi svirala“. U istinu, svetska javnost se mogla uveriti da Rusi i u Srednjoj Evropi dobro vladaju „geopolitikom nafte“.

Naša javnost je mogla da se u krhkost moći srednjeevropske naftno – gasne energetike uveri i ranije, kada je ruska strana napustila projekt izgradnje strateškog srednjeevropskog gasnog skladišta, koje u partnerstvu sa austrijskim MOL trebalo da se izgradi kod Bečkog Novog Mesta . Da je u srpskoj vladi, a i u samom NIS-u bilo puno raspoloženih koji bi voleli da aktivno „učipe“ svoje kolege sa „Zapada“ u prodaju NIS-a, videlo se po retorici koja je govorila o potrebi uključivanja raznih „privatizacionih savetnika“ . Da je srpska javnost bila iole svesna u kojoj meri se Meril Linč i Rajfajzen nalaze u finansijskim problemima, slatko bi se smejala toj priči, ali su Blic, Dnevnik i Danas nastavili da vode kampanju protiv ruske kupovine NIS-a , a srpski političari koji su činili većinu u vladi, otegli su stvar, bez obzira što su u sporazumu i sami učestvovali.  
   
Ugovaranje sramotne cene koja u stvari i ne postoji

Kao ministar ekonomije nove vlade Srbije, pod predsedavanjem Mirka Cvetkovića, Dinkić se ponovo usprotivio ceni sporazuma. Relativno teški pregovori o formiranju Vlade, učinili su da stvar sa preuzimanjem NIS od strane GAZPROM-a neko vreme stoji, za šta su Rusi imali razumevanja. 

Međutim, sa zakazivanjem sednice Skupštine Srbije, oglasio se odmah ministar Dinkić, izjavivši nešto neverovatno: „potpuno je jasno da gasnim sporazumom cena za NIS nije uvrštena kao element“. , a umesto Rajfajzena i Meril Linča, koji su netragom nestali iz priče, kao novo fensi ime „privatizacionog savetnika“, pojavila se američka revizijska firma „Dilojt end Tuš“ . Naravno, ni ruska reakcija nije izostala , i to nam se obratio bivši ruski ambasador, Aleksandar Aleksejev, osoba najvišeg, nesporno pozitivnog ugleda u Srbiji.

Za sve vreme ni premijer Cvetković, ni njegova stranka, a ni Predsednik DS i Srbije Tadić nisu ni pokušali da se, makar verbalno, suprotstave Dinkićevim najavama revalorizacije cene NIS-a koja za GAZPROM treba da poskupi. Ovog puta nije bilo nedoumice radi kog razloga su pravdali tolerantnost prema svom koalicionom partneru Dinkiću. Konačno je s Ruske strane došlo i do najave konkretnih mera pritiska , a tek tada se iz Vlade Srbije čulo da ona nema nameru da menja ugoverenu cenu. Međutim, ni tada to nije naveo Predsednik Vlade , niti se oglasio ma ko iz vrha noseće koalicije za proevropsku Srbiju. Neozbiljno je ovako komunicirati sa svetskim energetskim gigantom kakav je GAZPROM.

Ja hoću svoj deo, nećete da me prevarite?

Iz svega ovoga jasno je samo jedno. U današnjoj Srpskoj vladi postoji smelost da se ometa ruski kapital u svojoj najznačajnijoj investiciji u Srbiji, koja treba našoj zemlji da donese razvojni projekat od životne važnosti za uposlenost skoro kompletne naše privrede – „Plavi tok“ . Rusi su svakako svesni da srpska vlada svojom politikom odugovlačenja ne može još dugo da ih ucenjuje, bez obzira što se, uprkos svemu, Plavi tok u Srbiji često prikazuje kao nerealan projekat . 
Beogradska „filozofska čaršija“ zamislila je da je ministar Dinkić lobista austrijskog MOL-a i da hoće da inkasira sopstvenu proviziju radi prodaje NIS-a nekome sa zapada. To je prosto suviše banalno da bi bilo tačno. Pre svega, Dinkić sigurno nije naivan da ne izvuče pouke iz dosadašnjeg neuspeha sa prodajom RTB Bor . Pored toga, ministar Dinkić sigurno, a verovatno i premijer Cvetković, znaju u kakvoj je krizi finansijsko tržište tzv. Zapada, čije špekulacije radi spasa osnovnih hipotekarnih i finansijskih ustanova gutaju već sva raspoloživa likvidna sredstva. 

Složna braća

Zamislimo da imamo nesložnu kuću, punu naslednika koji su hronično u svađi. Oni hoće da prodaju očevu radionicu i dali su oglas. Kupac je došao i prihvatio njihovu cenu, doveli su advokata, svi su potpisali ugovor. E, kad kupac treba da uđe u posed, onda se jedan od naslednika uskopisti i kaže kako je ta cena „sramotna“, dok ostali počnu da se ćude i nikako da odu u sud da ugovor overe i prime isplatu cene na koju su već izričito pristali. To bi još imalo logike kad bi neko ozbiljno ponudio pošteniju cenu, ali toga nema. Samo „privatizacioni savetnici“ iz komšiluka koji dolaze (naravno i oni bez novaca i ponude) na kafu, znaju kako se sto posto moglo uzeti više para. Pa to je krajnje neozbiljno. 

Ima, međutim, i gore. Koalicioni partner Demokratske stranke u Vojvodini (preko koje treba da pređe GAZPROM-ova gasna mreža i gde se nalazi najznačajniji deo NIS-a), Nenad Čanak, u vezi s prodajom NIS-a Rusima, direktno je izjavio: „Što je SIDA za ljudsko telo, to je ruski kapital za ljudsko društvo“ . Zar ne bi bilo još gore da distribuciona mreža zaobiđe i visoko autonomnu Vojvodinu, a prođe kroz užu Srbiju. Čiju naftu i gas bi „Naš Neša“ onda doveo ispod „našeg žita“? Anglosaksonske kompanije više ne mogu da prodru ni u Centralnu Afriku, a GAZPROM-ova mreža prodire ispod ledene polarne kape Arktika.

Dakle, krajnje vreme je da se u Srbiji uozbiljimo. Ruski partneri su odavno rekli da se okanemo emocija, nade u demagoške „evroobveznice“ i slične koještarije i da razmišljamo o našim interesima i stvarnom položaju. Naš interes treba da bude da bolje živimo i u tom cilju bolje zarađujemo. Energenata i sirovina nemamo ni blizu onoliko koliko nam treba i to neće popraviti nikakva retorika ili „privatizacioni savetnici“. Da bi smo zaradili, naročito nije dovoljno da maštamo o Zapadu iz doba naših očeva, koji su glumili „miroljubivu koegzistenciju“, već da se prisetimo realpolitike o kojoj su oni i te kako vodili računa. Radi toga, konačno, bez obzira na sve, moramo ozbiljno da shvatimo kako Zapadu predstoji najdublja ekonomska kriza u zadnjih sto godina. I to bez namere da likujemo, pošto smo godinama upozoravali da su domaći evroutopisti zagledani u „čardak ni na nebu ni na zemlji“ koji postoji samo u našim narodnim pesmama. Danas se bojimo da nam taj čardak ne padne svima na glave. U tom cilju, podsetimo se na upozorenja koja već duže vreme javno iznose najveća imena svetske ekonomije, redom odustajući od liberalizma i bespogovorne vere u samoregulišuću moć tržišta. Najzad, ako su se naše političke vlasti samohipnotisane evroutopijom, neka bar pročitaju Soroševo upozorenje o nadolazećoj svetskoj finansijskoj krizi i razmisle: jesu li dolari zaista „bezvredni komadi papira“ kao što je pre pola godine objavio Čaves. 

Samo treba razmišljati jednostavno i tačno: gde mi to izvozimo svoje proizvode, ko to hoće odmah sve da plati, ko danas raspolaže investicionim kapitalom i energentima koji su nama potrebni, i ko ne obećava lažno skupa plaćanja, za koje para nema. Zapad? Teško biće. U svakom slučaju, gubimo vreme ostajući pod slovom „Z“, dok na zimu jednog jutra ne otkrijemo da su radijatori hladni, benzin nemoguće skup, a sa posla, iz kancelarija ili iz hala pogona kojima se više ne isporučuje gas i mazut, nas pošalju na „prinudni odmor“ bez plate.  

23. 8. 2008.

verzija teksta sa fusnotama


 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će u narednih godinu dana u Srbiji biti održani novi parlamentarni izbori?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner