''Evropski'' zakon o poreskom postupku i administraciji

Narodna skupština Republike Srbije usvojila je u oktobru 2010. godine Zakon o o izmenama i dopunama Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji (Zakon o poreskom postupku i administraciji). To je bio prvi srpski zakon koji je u svom obrazloženju imao i ''Izjavu o usklađenosti sa propisima Evropske unije''. Sa druge strane, u obrazloženju Zakona o poreskom postupku i administraciji se navodi da fiskalna pravila imaju dugu istoriju i da 80 zemalja primenjuje svoja nacionalna pravila u ovoj oblasti. Već iz ovih definicija je jasno da je Zakon o poreskom postupku i administraciji kontradiktoran u svojoj suštini. Ili, da je u suprotnosti sa realnom praksom koja postoji u EU. Tačnije Aki komuniter (ili pravo EU) skoro i da ne reguliše poresku politiku na nivou EU. Zato se može tvrditi da je, potpuno neprimereno (i u suprotnosti sa praksom u EU) da upravo zakon koji reguliše poreze u Srbiji sadrži nekakvu svečanu ''Izjavu o usklađenosti sa propisima Evropske unije''. Ili, kao da u glavama onih koji danas vode Srbiju postoje dve EU. Jedna virtuelna i ona stvarna koju očigledno ne poznaju.

Kao što navode priznati eksperti u oblasti Aki komunitera, članice EU se ne odriču suverenosti u poreskoj oblasti.

Na ovakav zapanjujući utisak ukazuju i sledeće činjenice. Kao što navode priznati eksperti u oblasti Aki komunitera,[1] članice EU se ne odriču suverenosti u poreskoj oblasti. Ili, dok srpske vlasti pod uticajem MMF i Brisela donose poreski zakon koji će ograničiti fiskalnu suverenost zemlje, u zapadnoj Evropi i SAD su vekovima upravo zbog poreza vođeni ratovi (ili su padale vlade). Na primer, holandske pokrajine su zbog poreza započele rat sa Španijom, poznati Zakon o čaju je doveo do američke revolucije („Bostonska čajanka“). Takođe, Švajcarci su poveli svoj rat za nezavisnost zbog poreza a vlada Margaret Tačer je pala kada je 15 miliona Britanaca odbilo da plati porez. Isto tako, osnovni izvori Aki komunitera, kao što je Rimski ugovor EZ, imaju tek nekoliko članova o porezima. Takođe, čak ni posle skoro 60 godina od osnivanja EZ nema jedinstvene stope na dohodak preduzeća (postoji samo sporazum EU o arbitraži koji treba da eliminiše dvostruko oporezivanje). Činjenica je i da posle skoro 60 godina od osnivanja EZ nema ni jedinstvenog poreza na nivou EU u vezi sa ličnim dohotkom. Konačno, ne postoje čak ni jedinstvene stope PDV-a na nivou EU. Dakle, u EU, kao što to piše poznati ekspert za Aki komuniter prof. dr Miroslav N. Jovanović: „Veoma je malo urađeno na planu poreskog približavanja“ jer se zbog političkih razloga članice EU ne mogu usaglasiti u ovoj oblasti[2]. Tačnije, zemlje EU ljubomorno čuvaju svoje poreze i nikakve evropske integracije nisu suštinski uspele u ovoj oblasti za poslednjih 60 godina. Ta činjenica pokazuje i da je mit o nekakvom slobodnom evropskom tržištu i evropskoj nadnacionalnoj državi u dobroj meri lažan. Ako nije tako, onda bi cene istih tipova i marki automobila trebale da budu jednake u svim zemljama EU.

Da jedinstvena poreska politika EU postoji samo u glavama srpskih vlasti, pokazuje i sledeći primer. U novembru 2010. godine ministri finansija EU i Evropski parlament nisu uspeli da postignu dogovor o budžetu za 2011. jer su se vodeće zemlje odupirale uvođenju novih poreza za građane na nivou EU. Predsednik budžetskog odbora EP Alen Lamaspur je čak izneo i da je 10 država EU odbilo da pregovara o zahtevima EP za dodatno oporezivanje.[3] Među tim državama su i države kao što su Velika Britanija, Holandija Danska, Finska, Švedska. Takođe, Angela Merker, koja predvodi najvažniju zemlju EU, odbacila je i samu ideju o dodatnom oporezivanju avio-prevoznika, finansijskog i energetskog sektora u korist budžeta EU. Dakle, nema ni govora o nekakvoj zajedničkoj poreskoj politici na nivou EU. Ali, izgleda da u Srbiji nekako treba opravdati fraza da EU nema alternativu i da je u EU sve idealno i najbolje. Posebno je ta namera uočljiva u drugom pasusu obrazloženja Zakona o poreskom postupku i administraciji. U tom pasusu se naglašava da je svrha zakona „jačanje fiskalne discipline i fiskalne odgovornosti“. Zatim se u obrazloženju zakona kritikuju velika javna potrošnja u Srbiji i poreske olakšice.

Zemlje EU ljubomorno čuvaju svoje poreze i nikakve evropske integracije nisu suštinski uspele u ovoj oblasti za poslednjih 60 godina. Ta činjenica pokazuje i da je mit o nekakvom slobodnom evropskom tržištu i evropskoj nadnacionalnoj državi u dobroj meri lažan.

Međutim, u Zakonu o poreskom postupku i administraciji nema ni reči o tome su da su poreske olakšice date najviše upravo firmama iz EU (primer Fijata je najpoznatiji). Štaviše, u članu 13 Zakona o poreskom postupku i administraciji se omogućava ministru da odloži plaćanje poreskog duga po svom nahođenju. Nije teško zamisliti takvu situaciju kada se radi o firmama iz EU koje rade na teritoriji Srbije. Da ne bi bilo nikakvih nejasnoća (i neprijatnosti) po firme iz EU, u članu 28 Zakona o poreskom postupku i administraciji se omogućava da se one i potpuno oslobode plaćanja poreza prilikom preuzimanja nekog srpskog preduzeća: „Vlada može, na predlog ministra, doneti odluku o delimičnom otpisu poreza poreskog obveznika kod kojeg je promenjena vlasnička struktura''. Skandalozno ali istinito. Taj član 28 ujedno i pokazuje i pravu svrhu „evropskog“ Zakona o poreskom postupku i administraciji. Svrha je oslobađanje od plaćanja poreza za firme iz EU. I sve to u trenutku kada je Srbija u velikoj ekonomskoj krizi .

Takođe, umesto da se fokusiraju ka onima koji su privilegovani u vezi sa plaćanjem poreza (ili ka firmama iz EU), vlasti u Zakonu o poreskom postupku i administraciji ispunjavaju naloge MMF. I sve to, zarad nerealnih pravila o budžetskom deficitu i javnom dugu koje niko, faktički, i ne poštuje u EU. Tačnije, u obrazloženju Zakona o poreskom postupku i administraciji se navodi da se on donosi po hitnom postupku zbog „obaveza prema MMF-u“ (dakle zbog smanjivanja budžetskog deficita) i da je njegov cilj „smanjenje javnih rashoda“ (opet zbog budžetskog deficita). Takođe, u obrazloženju Zakon o poreskom postupku i administraciji se pominju čak i „Mastrihtiski kriterijumi“, a ministarka koji je branila zakon u Narodnoj skupštini je govorila i o Paktu stabilnosti.

Dakle, nema ni govora o nekakvoj zajedničkoj poreskoj politici na nivou EU. Ali, izgleda da u Srbiji nekako treba opravdati fraza da EU nema alternativu i da je u EU sve idealno i najbolje.

Sa druge strane, za razliku od ovih nerealnih fraza u Zakonu o poreskom postupku i administraciji, u SAD se očekuje upravo povećanje budžetskog deficita na skoro neverovatnih 9,2% BDP-a (štamparija FED-a već radi punom parom jer treba ubrizgati i dodatnih 600 milijardi dolara u američku privredu). Takođe, još u 2003. godini vodeće zemlje EU Nemačka i Francuska su probile granicu iz Pakta stabilnosti od 3% budžetskog deficita (i nikada nisu kažnjene zbog toga). Isto tako, javni dug Italije i Belgije je bio veći 100% BDP-a i to pre stupanja ovih država u evrozonu. U tom kontekstu bahatog i očiglednog nepoštovanja pravila iz Pakta stabilnosti Romano Prodi, bivši predsednik Evropske komisije, bio je tako iskren da je čak 17. 10. 2002. godine izjavio: „Pakt stabilnosti je glupa ideja kao i sve druge odluke koje su krute“.

Ali, one „evropske“ ideje koje Romano Prodi naziva glupim i krutim se bez problema primenjuju u Srbiji. Da li su one samo opravdanje za izrabljivanje srpskih građana koje se krije iza člana 28 Zakon o poreskom postupku i administraciji, ili stvarno u njih veruju srpske vlasti, nije više toliko ni važno. Važan je njihov loš učinak na srpsku ekonomiju i društvo. Te činjenice se ne mogu sakriti iza svečane i patetične „Izjave o usklađenosti sa propisima Evropske unije“ koja se prvi put pojavila u Srbiji u Zakonu o poreskom postupku i administraciji.