Početna strana > Rubrike > Ekonomska politika > Dužničko ropstvo Srbije i spasavanje tajkuna
Ekonomska politika

Dužničko ropstvo Srbije i spasavanje tajkuna

PDF Štampa El. pošta
Branko Radun   
četvrtak, 16. april 2009.

Posle nedelja spekulacija o tome koliko ćemo se zadužiti kod međunarodnih bankara saznali smo da je cifra negde oko tri milijarde evra. Provladini mediji su to prikazali kao ko zna kakvu pobedu Srbije predvođenu „ekspertskim delom vlade“. Orvelovska medijska slika, poraz i stanje pred bankrot u kome se očajnički uzimaju milijarde od međunarodnih bankara predstavlja se kao uspeh, kao plod napornog, ozbiljnog i stručnog pregovaranja „naših, a svetskih eksperata“. A upućeniji u stvari vide da pravih pregovora nije ni bilo, već je iz „centrale“ u „periferiju“ stigao paket mera koji se mora odraditi i određena su sredstva za saniranje katastrofalno loše ekonomske politike poslednjih godina. Srbiji je „zvanično“ obećana finansijska infuzija u sledećim godinama. Osim toga, čini se da su zapadni bankari požurili u Srbiju, jer su se uplašili mogućnosti da naša zemlja uđe u povoljniji finansijski aranžman sa Rusijom.

Neko bi mogao reći da je Srbija prinuđena da uzima kredit da bi spasila budžet i dinar i tako nekako pregurala krizu. Ako bi odgovor na to bio da naša vlada nije samostalna u odlučivanju i da ne radi u interesu građana, već međunarodnih finansijera i njihovih bankara i tajkuna na terenu, mnogi bi rekli pa šta – bitno je da imamo plate i penzije, a za ostalo nas i nije briga. Manipulaciji medija o „uspehu u zaduživanju Srbije do grla“ ide i na ruku indiferentnost dela javnosti spram opšteg i strateškog interesa. Vladajuća oligarhija i igra na tu kratkovidost dela stanovništva koja kao da kaže „mi ćemo se zadužiti, a ko će to vraćati i pod kojim uslovima, nije bitno“. Priča o kreditu koji treba da spase Srbiju od bankrota jeste alibi kako za vlast, tako i za deo javnosti koji podržava vladu u takvom neodgovornom i štetnom zaduživanju.

Ono što je sporno u ovom „finansijskom aranžmanu sa MMF-om“ je prvo: pod kojim uslovima i kada ćemo dobiti navedena sredstva, a drugo: za šta će biti potrošena. Osim maglovite priče o tome kako će nas to izvaditi iz velike finansijske krize, čiji udar još nismo ni jače osetili, te da će to mnogo značiti za naš budžet i stabilnost dinara, mi nismo dobili iole pristojnu informaciju gde će da skrckaju tolike novce. Zanimljivo je da ih o tome ne propituju ni mediji, a ni opozicija. Kada se negde raspiše tender za tri miliona evra, mora se podneti detaljan i precizan račun gde će novac biti utrošen, a ovde je reč o tri hiljade miliona evra. Dakle, mi kao građani, posredstvom nedogovorne vlade uzimamo na sebe dug od tri milijarde evra, a da nam se ni u grubim crtama ne kaže gde će biti potrošeni i pod kojim uslovima su ta sredstva dobijena. Tu nije reč samo o „niskoj i rastegljivoj kamati“ (1, 47 do 3, 47 %) i o rokovima koji su isto tako u medijima rastegljivo prikazani, već i o tome ko će i koliko dobiti finansijskih sredstava.

U čemu je, dakle, prevara u vezi ovog i sličnih „finansijskih uspeha u zaduživanju“ ministra Dinkića i njegovog „benda“? Ta finansijska sredstva zapravo i neće ići u realni sektor, kako se sada naziva privreda i proizvodnja dobara, pa čak ni na plate i penzije. Ono što se čita između redova maglovitih ekspertskih izjava o podršci privatnom sektoru „ako strane banke ne prihvate da im refinansiraju dugove“ (Dinkić) jeste zaključak da će ovaj novi dug većim delom biti potrošen da bi se sanirala nelikvidnost tajkuna i stranih banaka u Srbiji od kojih su mnoge u teškoj situaciji, jer su špekulativno kupovale nekretnine, zemljište i druga trajnija dobra. Neki su tajkuni zadužili kod banaka i sada ne mogu servisirati kredite, pa je država ta koja će „sve to pozlatiti“. Tako „realna“ privreda koja još nije lipsala, ali i građani neće „videti“ deseti deo od ovog novca koji će, naravno, biti dug svih građana ove zemlje. Da pojednostavimo situaciju kako je vidimo – država se u naše ime zadužuje kod međunarodnih bankara da bi održala u životu „svoje“ bankare i tajkune u Srbiji. Država koja troši kredite na bankarske i tajkunske propale špekulacije i koja arči poslednje devizne rezerve da bi odbranila imaginarnu odbranu „Monetarne kadinjače“ u vidu nerealnog kursa dinara koji je odavno ubio svaku izvoznu aspiraciju privrede i nema nikakvu ekonomsku politiku.

Drugi prigovor bi mogao biti: da nije svako zaduživanje loše po sebi i da je, na primer, moguće da bi tri milijarde evra kroz investicione kredite preporodilo srpsku privredu i stvorilo šansu za veći izvoz. No, nažalost, ovo nije realno, jer naša politička oligarhija nije autonomna u odnosu na zapadne političke i finansijske centre i jedna je od najkorumpiranijih i u Evropi, pa joj je nacionalni interes i razvoj domaćeg privrednog potencijala zadnja rupa na svirali. Oni prvo rade ono što im međunarodni bankari i centri moći nalože (kroz navodne „uslove“ oko kojih se „pregovara“), a zatim uzimaju one kreditne linije u koje se ko zna ko „ugrađuje“. U tom destruktivnom, po nas, savezu interesa stranih finansijera i domaćih „izvođača radova“ nema mesta za razvoj domaće privrede, za izvoznu orijentaciju i razvoj novih privrednih grana i tehnologija. Čak postoji i niz formalnih ograničenja kojima se eliminiše mogućnost da se dobijeni krediti iskoriste za razvoj domaće proizvodnje. Jednostavno rečeno – globalnim centrima ekonomske moći nije potrebna naša proizvodnja i izvoz, već naše tržište i resursi.

Nažalost, u medijskom mraku u kojem se nalazi Srbija, čini nam se da ima malo razumnog i hrabrijeg sveta koji bi digao glas protiv ovakve finansijske kolaboracije „ekonomskog dela vlade“ sa globalnim bankarima koja je štetna po sve nas. (Možda se varamo?) Mnogi su naseli na priču da je „dug dobar drug“ u vremenu recesije, te ne vide da je reč o „odbrani tajkuna i poslednjim danima“ (pre svega Miškovića) jedne propale ekonomske politike koja bi zemlju dovela do bankrotstva i bez globalne recesije koja tek treba da pokaže svoj puni destruktivni potencijal. Drugi, pak, koji vide o čemu je reč – o ekonomskoj kapitulaciji – ne žele da rizikuju i da se suprotstave bahatom „ekspertskom klanu“ koji svojim protivrečnim (ministri jedni drugima protivreče u gotovo svakoj situaciji što je jedinstven slučaj u svetu) i tragikomičnim izjavama vređaju inteligenciju prosečnog građanina ove zemlje. No, kako za sada nema organizovane alternative ovakvoj orvelovskoj propagandi, ona ima određenog uspeha u zbunjivanju i sluđivanju prilično zabrinute javnosti.

U ovome posebnu ulogu imaju provladini ili prommfovski ekonomski analitičari, koji ne samo da podržavaju ovakvo neodgovorno i štetno zaduživanje, već govore o mnogo većim ciframa poput Bajeca koji govori o 5 milijardi deficita na koje bi se po njemu i sličnim trebala zadužiti naša zemlja. Pri tome se navode višestruko veće cifre zaduživanja „u regionu“ sa posebnim akcentom na Mađarsku i 25 milijardi dolara koje će dobiti od MMF-a. U svetlu tih spinovanih informacija tri milijarde i ne izgledaju tako mnogo. Mnogi, poput Đelića govore da mi nismo uopšte mnogo zaduženi (koliko bi mogli ili trebali biti po njihovim „standardima“). Dakako, niko od njih nema odgovor kako da se vraćaju te nove milijarde duga.

Vlada je ovim enormnim zaduživanjem, kao i jednostranom primenom SSP-a kojim se smanjuju prihodi u budžetu i povećava trgovinski deficit ugrozila ekonomsku stabilnost zemlje i njenu budućnost. Recesija će zbog ovakvih neodgovornih i štetočinskih poteza biti mnogo dublja i sa mogućim katastrofalnim posledicama u socijalnoj sferi. Odgovornost za to neće snositi anonimna „svetska ekonomska kriza“, već konkretni „eksperti za zaduživanje“ koji u Srbiji vode ekonomske resore poslednjih godina. Ovde nije reč samo o ovom kreditu od tri milijarde dolara i o drugim kreditima koji se najavljuju, već o činjenici da se ovako žrtvuju i poslednji ostaci ekonomskog suvereniteta u odnosu na MMF. Kako bez ekonomskog suvereniteta nema prosperiteta, ovakvim delovanjem vlade, buduće generacije će biti osuđene na siromaštvo i apatiju u jednom velikom getu zvanom Evrosrbija.