Узети зајам од сопственог народа нарочито није понижавајуће ако је ваша економија у депресији, ако су каматне стопе по којима можете узето зајам рекордно ниске и ако постоје сви аргументи да се сада троши, а опорезује касније. Понижавајуће је, међутим, да влада преполови пола милиона радних места.

Када би се Телеком и продао за 1,4 милијарде евра, и када би заиста 900 милиона евра отишло на градњу путева, нико не говори о томе где би требало да оде преосталих 500 милиона евра. Јасно је дакле да је режиму преко потребан новац.

Грађанско је право и обавеза да се о јавним инвестицијама, о користи или штети од уложеног државног новца, јавно расправља. То је основно демократско право, као што је трошење државног новца основно демократско питање. Морална је обавеза да се критички мисли и буде спреман да се изречено јавно брани.

Економска политика Владе има видљиву и невидљиву димензију. Видљива димензија представљена је у закону о буџету, а невидљива у бројним уредбама владе. Српском економијом управља се путем уредби. Главна радња се дешава иза кулиса.

После пада ултралибералног модела и финансијског краха, свет је запао у економску кризу без преседана. Изгледало је да ће се приступити радикалним реформама капиталистичког система. Али, изгледа да све ово није довољно упозорењe.

Све док зараде у земљама старог капитализма буду реално падале криза ће опстојати.Eкономски проблеми САД и старих чланица ЕУ разрешиће се када се наднице из земаља старог капитализма и новог капитализма изједначе.

Тако је креирана бајка “Цар је го”, према којој се политички и већи део економске елите дивио скупоценом царевом оделу, кога у нашем случају игра динар. Онај део економиста који је упозоравао на вештачки надувану вредност домаће валуте проглашаван је аматерима.

Позиција Србије је нарочито деликатна, јер се процес европске интеграције одвија у контексту дипломатске битке за компромисно решење везано за коначни статус КиМ. Узимајући у обзир taj контекст за европску интеграцију, многи гласови настоје да умање значај овог процеса.

У исто време јак динар у односу на стране валуте је водио већем увозу, смањивао извоз и проузроковао огроман дефицит текућег рачуна. Све ово је водило смањењу конкурентности домаће привреде и паду запослености. И тако пуних десет година.

Становништво би врло тешко поднело да курс оде на 150 или више динара за евро. Колику-толику стабилност динара одржавају само интервениције НБС, која је, да би спречила стрмоглави пад динара , само од почетка године продала чак 1,19 милијарди евра. Највећи део те суме отишао је изван Србије.