среда, 19. јун 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Документи > Издвојено мишљење у одлуци судског већа поводом захтева за ослобођење Војислава Шешеља (II)
Документи

Издвојено мишљење у одлуци судског већа поводом захтева за ослобођење Војислава Шешеља (II)

PDF Штампа Ел. пошта
Жан-Клод Антонети   
петак, 06. мај 2011.

Четвртак, 5. мај 2011. године, одлука по правилу 98бис

Данас, у четвртак 5. маја 2011. године поздрављам све присутне, господина Маркузена, госпођу Бирсеј, њихове сараднике. Поздрављам и господина Шешеља, као и све друге особе које нам помажу данас у раду.

Наставићу са читањем свог мишљења и стигао сам до параграфа 7 – Наређивање у складу са чланом 7.1 статута.

Тужилаштво у параграфима 144 и 145 претпретресног поступка сматра да је оптужени цитирам “лично наредио злочине, прогона, убиства, мучења, нехуманог поступања и присилног премештања у Вуковару”, тачке 1, 4, 8, 9 и 11, параграфи 15 до 18, 20 и 28 до 32 оптужнице, тиме што је дао за задатак “ниједан усташа не сме жив да изађе из Вуковара”. То је рекао сведок ВС-027.

Такође је “наредио злочине прогона, протеривања и присилног премештања у Хртковцима” тачке 1, 10 и 11, параграфи 15 до 17 и 31 до 33 оптужнице, “током својих састанака са сарадницима и симпатизерима у Војводини 1991. и 1992. године и имплицитно у свом говору одржаном у Хртковцима 6. маја 1992. године”, и најзад “ да је намера оптуженог да нареди злочине у Вуковару и Хртковцима нешто што се може извести из садржине говора и разговора и чињенице да су се злочини заиста после тога одиграли”, а при том се тужилаштво ослања на сведоке ВС-015, ВС-026 и ВС-1033.

Што се тиче реченице изговорене у Вуковару, коју сам управо цитирао, њу оптужени оспорава, а једини сведок који преноси те речи, по мени, није довољно веродостојан. Стога се не може закључити да оптужени треба да буде сматран одговорним за тај вид одговорности који проистиче из члана 7.1 статута.

У погледу говора у Хртковцима питање које се поставља јесте питање да ли оно што је изјавио током тог говора, што се карактерише следећом реченицом “Дубоко сам уверен да ви Срби из Хртковаца и оближњих села знате како да сачувате ваше јединство и живите у слози и да ћете се брзо отарасити Хрвата који остају у вашем селу”, дакле да то представља наређење. Тим пре што према судској пракси коју наводи тужилаштво у фус нотама 488, 489 и 490 у предметима Кордић, Блашкић, Крстић и Акајезу сматра и узима као претпоставку да особа која даје наређење треба да буде у позицији ауторитета и да је ситуација у којој је био оптужени омогућавала њему да издаје наређења. Оптужени у то време није имао никакву политичку ни војну власт и није имао могућност да издаје наређења.

Сагледавање говора који је одржан у Хртковцима 6. маја 1992. године, то сасвим потврђује, јер ту се можемо уверити да се он подсећа, да он подсећа на чињеницу да постоји један режим који је на власти и да постоји једна опозиција са Српском радикалном странком и он наглашава “Ми осуђујемо садашњи режим како у Србији, тако и у овој крњој Југославији”. Поред тога постоји и једна очигледна контрадикција која проистиче из видова одговорности, јер не може се с једне стране њему стављати на терет то што је давао наређења и с друге стране то што је подстицао на почињавање или чак сам почињавао. Могуће је да постоји само један или други вид одговорности. Сходно томе, по мени, оптуженог би требало ослободити за тај вид одговорности, који се дакле заснива на наређивању.

У реду. Сада ћу прећи на поглавље Ц – Почињавања. То је најважнији део мог мишљења.

Пре него што пређем на сам садржај овог поглавља, желим да кажем следеће, прелиминарно. На страници 43791 доказног предмета П-00031, оптужени као сведок у предмету Милошевић изјавио је следеће, одговарајући на једно питање господина Најса о његовој свечаној изјави везано за овај суд, цитирам у потпуности оно што је рекао “Сматрам да није објективно и да је овај суд изузетно пристрасан. Могао бих, што се мене тиче, да одмахнем руком и руком избришем овакве изјаве унутар извођења доказа и да кажем да је све то само фолклор и да сачекам мирно завршно већање да бих се усредсредио на кључно питање удруженог злочиначког подухвата”.

С обзиром да сам као судија део овог суда могу да сматрам да оптужени мисли да сам ја априори пристрасан и да се нећу упустити у суштину дебате, а то је удружени злочиначки подухват из параграфа 6 оптужнице. Али, ето учинићу то тиме што ћу врло брижљиво одмеравати становиште тужилаштва, као и становиште оптуженог да бих дошао до једног провизорног закључка у овој фази поступка. Реч је о једном изузетном сложеном питању које, нажалост, не могу да обрадим из свих углова с обзиром на усмени поступак. Међутим, ипак ћу томе посветити 20 страница, дакле нешто мање од целине мог издвојеног мишљења.

У реду. Дакле, сада ћу прећи на питање одговорности оптуженог унутар удруженог злочиначког подухвата.

У параграфу 6 оптужнице каже се “Војислав Шешељ је учествовао у удруженом злочиначком подухвату. Сврха тог удруженог злочиначког подухвата била је да се чињењем злочина, који представљају кршења одредби чланова 3 и 5 Статута Међународног суда, већина Хрвата, муслимана и других становника несрпске националности силом трајно уклони са отприлике једне трећине територије Републике Хрватске (у даљем тексту Хрватска) и великих делова Босне и Херцеговине, као неких делова Војводине у Републици Србији како би та подручја постала део нове државе под доминацијом Срба.”

У параграфу 8 наводе се учесници тог подухвата и ја ћу их цитирати, будући да је ово важно: Слободан Милошевић, генерал Вељко Кадијевић, генерал Благоје Аџић, пуковник Ратко Младић, Радмило Богдановић, Јовица Станишић, Франко Симатовић звани Френки, Радован Стојичић звани Баџа, Милан Мартић, Горан Хаџић, Милан Бабић, Радован Караџић, Момчило Крајишник, Биљана Плавшић, Жељко Ражнатовић звани Аркан, други политичари из бивше Југославије, из Републике Црне Горе и српски руководиоци из Босне и из Хрватске. Такође су у тај списак биле уврштене српске снаге, то је термин који колективно означава припаднике Југословенске народне армије ЈНА, која је после тога постала Војска Југославије, затим територијалне одбране, српске територијалне одбране у Хрватској и у Босни и Херцеговини, Војске Републике Српске Крајине ВРСК и Војске Републике Српске ВРС, као и припадници ТО Србије и Црне Горе, снаге српске локалне полиције, Републике Србије и снаге специјалне српске полиције САО Крајина и РСК које су се заједнички називале Мартићева полиција, мартићевци, полиција САО Крајине или милиција САО Крајине, као и припадници паравојних српских, црногорских, босанско-српских и хрватско-српских снага, као и добровољачке јединице, пре свега четници или Шешељевци.

Поткрепљујући тезу о удруженом злочиначком подухвату тужилац, поред доказних предмета које наводи у свом усменом излагању, позива се на параграфе 4 и следеће параграфе оптужнице у вези са учешћем тужиоца у удруженом злочиначком подухвату, разазнавајући три главна аспекта која ћу сада да наведем.

Као прво, оптужени је наводно искористио своју власт политичара да би обезбедио промовисање у медијима свог пројекта стварања, путем насиља, Велике Србије.

Друго, као председник Српске радикалне странке и као вођа СЧП-а Војислав Шешељ је наводно надзирао регрутовање, индоктринацију, финансирање, формирање, стварање, координацију, снабдевање и распоређивање добровољачких јединица које су често изазивале присилно премештање несрба који су живели у циљним подручјима.

Као треће, оптужени је наводно дао велики допринос стварању удруженог злочиначког подухвата тиме што је починио злочине прогона путем говора који су позивали на мржњу у Вуковару у Хрватској, Зворнику у Босни и Херцеговини и Хртковцима у Србији и путем протеривања и нехуманих дела, као што је присилно премештање у Хртковцима.

Поткрепљујући удружени злочиначки подухват тужилаштво наводи у свом претпретресном поднеску извештај сведока Томића, затим доказне предмете П -255, П-1200, П-32, П-1176, П-34, П-35, П-1196, П-1197, П-40, П-1185, П-1176, П-1196, П-1220, П-1086, П-163, П-34, П-35, П-644, П-1003, П-59, П-513, П-221 и П-915.

Извињавам се што читам све ове бројеве, међутим, као што сам рекао да ћу да подробно анализирам став тужиоца, морао сам ово све да наведем.

Такође тужилаштво се ослања, пре свега, на следеће сведоке: ВС-014, ВС-026, ВС-1104, ВС-1133, ВС-007, ВС-010, ВС-011, ВС-017, ВС-027, ВС-038, ВС-1008 и ВС-1136.

У реду. Дакле, у овоме је изнета читава теза тужилаштва, дакле, на основу сведока и докумената.

У фази поступка, сходно правилу 98бис, није нужно да се уђе у дубоку анализу примењивог права у овом погледу, јер током фазе предочавања доказних предмета није било сведока, ни вештака, ни пријатеља суда и њихових правних ставова, који не морају да се узму у разматрање, тек на крају, па ипак треба направити једну минималну слику појма удруженог злочиначког подухвата на основи праксе из жалбене пресуде у предмету Тадић. У вези с тим жалбено вијеће у предмету Тадић, у параграфу 227 пресуде, у вези с actus reus злочина, навело је следеће, ово ћу сад свима прочитати на информацију:

(i) Већи број оптужених, с тим да се конкретно наводи да ти оптужени не морају нужно бити припадници неке војне, политичке или административне структуре, како то сасвим јасно показује предмет линча у Есену и предмет Курт Гебл.

Друго, постојање пројекта, плана или циља заједничкога који се састоји од почињења једнога од злочина који се наводе у статуту или се пак имплицира почињење тих дјела. Тај пројект, план или циљ не мора се нужно разрадити или формулирати прије самог догађаја. Он се може конкретизирати спонтано и закључити се из чињенице да више особа, односно више појединаца дјелује заједно како би извршили један удружени злочиначки подухват.

Треће, учествовање оптуженога у заједничком плану, који имплицира почињење једног од злочина на основи статута. Ту судјеловање не укључује нужно и консумацију некога од конкретних злочина који се наводе у одредбама статута, убојство, истребљење, мучење, силовање и тако даље, него може бити у облику помоћи или у облику доприноса у циљу остварења заједничкога пројекта или циља. Што се пак тиче стања свијести, односно mens rea, веће је конкретно навело да се mens rea мијења овисно о категорији и у који улази заједнички план. Будући да постоје три категорије, односно три вида, ја ћу их набројити.

Код првог облика тражени елемент је намјера да се почини конкретан злочин, а то је намјера коју дјеле неколико супочинитеља.

Што се тиче другог облика потребно је да оптужени има лична сазнања о систему злостављања и то да се докаже на основи конкретних свједочења или пак да се закључи на основи овласти које оптужени има, те да је имао намјеру да допринесе томе заједничком систему злостављања.

Код трећега облика, такозваног проширеног, тражени елемент је намјера да се судјелује и да се допринесе криминалној активности или криминалном плану од стране групе и да се допринесе удруженом злочиначком подухвату у којем у сваком случају долази до извршења злочина од стране групе. Осим тога одговорност за злочин неки други осим онога који се планира заједничким планом вриједи само у сљедећим ситуацијама:

(i) Било је предвидљиво да се може починити такав злочин, тј. да га може починити један или други члан групе и

(ii) Оптужени се намјерно изложио том ризику.

Ова судска пракса далеко је од једногласне. Осим тога њу чак споре и суци овога међународног суда, како то и показује издвојено мишљење суца Шомбурга у вези с кривичном одговорношћу Милана Мартића.

Како бисмо изнијели ствар сажето, морам подсјетити да у статуту нема ниједне ријечи о удруженом злочиначком подухвату. Штавише, генерални секретар Уједињених народа је у свом извјештају од 3. маја 1993. године пред Вијећем сигурности рекао сљедеће, цитирам у цијелости “Међутим, поставља се питање да ли нека правна особа, неко удружење или организација могу као такве бити сматране починитељем злочина, јер су њезини чланови због тог јединог разлога стављени под надлежност неког међународног суда.”

Генерални секретар мисли да се не би требало држати тог концепта у погледу међународног суда. Криминална дјела која су наведена у статуту су дјела која су починиле физичке особе и те особе стављају се под надлежност међународног суда и то неовисно од њихове припадности било којој групи. То стоји у параграфу 51 његовог извјештаја.

Додајем и сљедеће – не може постојати колективна одговорност како се у своје вријеме изјаснио и Нинбершки суд “Људи су ти, а не апстрактни ентитети, који чине злочине за чије почињење казну изриче међународно право”. Осим тога морам казати с тим у вези да, када се позива на колективну одговорност, то је нешто што иде сасвим у супрот, односно сасвим против мисије међународнога суда, а оно је да се постигне мир и да се иде у прилог помирењу на територију бивше Југославије.

Како бисмо боље разрадили ову провизорну слику ја се морам позвати на једну новију одлуку, коју је донијело Прелиминарно вијеће Ванредних већа пред судовима Камбоџе, које прихваћајући примјену удруженог злочиначког подухвата и то његовог првог и другог вида одбацило примјену трећега вида удруженог злочиначког подухвата сматрајући да тај облик нема утемељења у међународном обичајном праву, односно да га није имао у вријеме почињених дјела. С тим у вези довољно је прочитати 83. параграф те одлуке.

У овоме тренутку, односно за вријеме поступка по правилу 98бис и без заузимања коначнога става у вези с теоријом удруженог злочиначког подухвата ја ћу је ипак унијети у своје излагање како бих провјерио да ли предочени докази омогућују да се донесе закључак о постојању наводног удруженог злочиначког подухвата.

Како бих покушао оквалифицирати тај удружени злочиначки подухват судац се осјећа дужним, у недостатку формалних докумената, који потврђују постојање заједничког пројекта да уђе у потрагу за индицијама, а међу тим индицијама ја сам дужан, само показивања ради, треба цитирати оне који су наведени у најновијој пресуди овога суда у предмету Ђорђевић.

Ево их, демографски подаци – Претјерана употреба силе од стране, од српских снага у кршењу споразума из октобра 1998. године, мотиви злочина – Координирано дејствовање МУП-а и јединица ВЈ, непропорционална употреба силе у антитерористичким акцијама, систематска контрола идентификацијских исправа и регистарских ознака возила Албанаца с Косова, настојања да се злочини сакрију, односно ти злочини који су почињени над албанским цивилима с Косова.

Као што се види, овај лов на индиције може се се показати неплодним у овом случају зато што на први поглед једноставно би се могло рећи да се ради о произведеним индицијама, о демографским индицијама, односно подацима и о мотивима злочина. Разумни судац не може закључити да постоји некакав пројект у којем се налазе све наведене особе. Заправо, мада се према ставу оптужбе треба закључити да је такав један пројект повезивао све те личности, доказни предмети у прилог тврдњама тужилаштва не иду формално у том смјеру. Очито је да чланови удруженог заједничког подухвата морају између себе имати некакву везу која настаје на основи стручних састанака друге врсте сусрета, заједничких ставова, припадности истој странци или припадности истој влади. Био би, наиме, парадоксално тврдити да су они чланови удруженог злочиначког подухвата на некакав аутоматски начин, због својих увјерења, због националне припадности, због вјероисповести или због свог начина мишљења, ако би судац уопће могао анализирати нечије интимне мисли.

Према томе, ја мислим да је важно да се на располагању имају и неопипљиви елементи који успостављају везу међу таквим људима. То није промакло тужилаштву, будући да је оно ограничило временски оквир овог удруженог злочиначког подухвата од 1. августа 1991. године до мјесеца септембра 1993. године и стварно је интересантно знати зашто је одређен тај баш мјесец септембар 1993. године.

Оптужба у 8. параграфу оптужнице каже сљедеће “Удружени злочиначки подухват, који се спомиње настао је пре 1. августа 1991. године и трајао најмање до децембра 1995. године. Војислав Шешељ је учествовао у овом удруженом злочиначком подухвату до септембра 1993. године, када је дошао у сукоб са Слободаном Милошевићем.”

Оптужба дакле признаје да постоји потреба за таквом везом јер очито након што је дошло до тога сукоба са Слободаном Милошевићем више није било заједничкога пројекта. Сасвим инкохерентно у том смислу у оптужници која је подигнута против Радована Караџића, која је свима позната, временски оквир траје све до децембра 1995. године и у њему се спомиње Војислав Шешељ као један од чланова удруженог злочиначког подухвата, без икаквога прекида у времену.

Тужилац је објаснио свој став у захтјеву од 17. маја 2010. године, којим се тражило директно прихваћање доказних предмета у спис. Према ставу тужилаштва радило се о релевантним документима, јер се односе на удружени злочиначки подухват и намјеру оптуженога и његов допринос удруженом злочиначком подухвату. Међутим, оптужба је дуго разрађивала своје стајалиште говорећи да је с порастом српскога национализма, за вријеме распада бивше Југославије, оптужени постао постао савезник Слободана Милошевића и других српских вођа, те су они заједно настојали постићи циљ уједињења свих Срба у једној држави, коју је оптужени називао Великом Србијом и та креација довела је до присилнога премјештања несрпскога становништва и почињења других злочина над таквим становништвом. У томе захтјеву тужитељ наводи слиједеће доказне предмете П-1321, П-1167, П-1169, П-1170, П-1263, П-1264, П-1275, П-1301, П-1206, П-1388 и П-1364. Дакле, тако каже тужитељство.

Оптужени је прихватио идеологију коју је заговарао Српски културни клуб и Српски четнички покрет, доказни предмет П-1170 и 1172. Оптужени Шешељ је пригрлио назив војводе, доказни предмет П-1170, П-1322 и П-1180.

Према ставу тужилаштва удружени злочиначки подухват настао је још у фебруару 1991. године. Године 1990. оптужени је формирао СЧП и настојао га је регистрирати, али без успјеха, доказни предмет П-1264. Онда је формирао СРС, односно Српску радикалну странку у фебруару 1991. године, која је призната као политичка странка, доказни предмет П-1265.

Према ономе што каже тужилаштво, оптужени је признао да је његова странка видјела у борби за обрану националних интереса Срба терен на који се могло ући у сурадњу са СПС-ом Слободана Милошевића, те са СДС-ом, мада тужилац цитира сљедећу реченицу “У вези са свим осталим ми се не слажемо, али морамо сурађивати да бисмо бранили српски идентитет. Ми водимо заједничку борбу и по том питању ништа нас не смије дијелити”, доказни предмет П-1204. У прилог овој аргументацији оптужба се позива на документе П-1282, П-1187, П-1233, П-1312, П-1243, П-1251, П-1252 и П-1327.

У свим тим доказним предметима тужилаштво је захтјевало прихваћање у спис исказа оптуженог из предмета Милошевић. Ради се о доказном предмету, односно документу П-31, који према ријечима тужилаштва карактеризира удружени злочиначки подухват. Тај документ има више од 1600 страница, ја сам га врло пажљиво проучио и то ријеч по ријеч.

Разматрање транскрипта од 42678. до 44370. странице омогућава да се установи да оптужени Шешељ није познавао неке чланове подухвата, примјерице Симатовића, вратићу се на њега, или да је имао тек спорадичне контакте с другима, на примјер с Бабићем, а што се тиче Милошевића, с њим се упознао тек у априлу 1992. године. Према томе, као што видимо јасно далеко након почетка постојања наводног удруженог злочиначког подухвата.

Наравно, Шешељеве тврдње изречене под заклетвом могу бити неистините или могу давати само један дјеломични приказ истине. Међутим, тужитељство није за вријеме унакрсног испитивања оборило те тврдње и у овој ситуацији оно што је говорио свједок Шешељ под заклетвом у предмету Милошевић може се узети у обзир од стране разумног суца као нешто што је посебно релевантно, па и од доказне вриједности.

Цитираћу неколико примјера.

Страница записника 43932 оптужени, који је овде присутан, рекао је, када је сједио на мјесту за свједок као свједок “Ја тврдим, односно инсистирам на чињеници да је Франко Симатовић нетко кога ја у животу нисам видио, односно сусрео”.

Конкретније што се тиче Слободана Милошевића и веза с њим, он је рекао на страници записника 43943 “У мају 1992. године почео сам се редовитије састајати с Милошевићем.”

На страници 44383 каже слиједеће “Био је немогуће указати на било какву везу између нас, зато што до априла 1992. године ми се уопће нисмо познавали.”

То, дакле, што је свједок рекао на страници записника 44100 “Хоћете да вам објасним какви су били односи између господина Милошевића и господина Хаџића? Хаџић је један од оних познатих бегунаца. И то од… ја сам од 1991. године у сукобу с господином Хаџићем. Ја сам о њему говорио само негативно.” Судац Бономи поставља питање и поставља сљедеће питање “Зар нисте рекли да не долази у обзир да је господин Хаџић био у некаквом удруженом злочиначком подухвату, без обзира којем, с оптужним?” Оптужени у том случају био је Слободан Милошевић. Одговор Војислава Шешеља “Ја сам рекао да је немогуће да он судјелује са мном у било чему, зато што је између нас двојице постојао стални сукоб.”

Оптужба, будући да нема релевантних елемената за свакога члана којега води на попису удруженог злочиначког подухвата, не доказује да су те особе имале неку везу у смислу праксе коју је поставило жалбено вијеће, како смо раније казали или да су имали исту намјеру. Према томе требало је да постоје доказни предмети, који установљавају да су чланови удруженог злочиначког подухвата имали исту намјеру, као и оптужени, да се изврши протјеривање несрба, конкретно да муслимани и Хрвати коначно напусте, дакле дефинитивно, једну трећину Републике Хрватске, широка подручја Републике Босне и Херцеговине, те неке дјелове Војводине како би се те регије увеле у нову државу у којој би доминирали Срби.

Ја ћу сада ући мало дубље у анализу.

Тако би коначни циљ удруженог злочиначког подухвата, према ријечима оптужбе, био да се те регије интегрирају у нову државу којом би доминирали Срби. Полазећи од те премисе, поставља се питање разумном суцу о границама те Велике Србије, како се спомиње у параграфу 9 оптужнице. Ту се каже да је оптужени “пропагирао политику која је имала за циљ објединити све српске територије у једну хомогену српску државу. Он је дефинирао линију Карлобаг-Огулин-Карловац-Вировитица као западну границу те нове српске државе, коју је називао Великом Србијом и која укључује Србију, Црну Гору, Македонију и знатне дијелове Хрватске и Босне и Херцеговине.

У претпретресном поднеску пише сљедеће “Војислав Шешељ је у великој мјери допринио удруженом злочиначком подухвату играјући улогу главнога пропагандиста стварања Велике Србије путем насиља, јединствене државе под доминацијом Срба. Средином деведесетих година двадесетог стољећа Војислав Шешељ је непрекидно позивао на стварање српске државе, која би имала актуелне границе Републике Србије и Црне Горе, те велике дјелове Хрватске, Македоније и Босне и Херцеговине.” У поткрепу овим аргументима оптужба наводи доказне предмете П-01321, П-1170, П-1169, П-150, П-1171, П-1172, П-1173 и П-39.

Потребно је установити да говори, било писани, било интервјуи, оптуженога су се догађали у току времена, а оптужба сама чини једну разлику у свом предрасправном поднеску између више врста тих говора. Говори одржани средином деведесетих година прошлог стољећа. Доказни предмети 1321, 1170, 1169, 150, 1171, 1172, 1173 и П-39. Овдје треба установити да се ту упућује захтјев за уједињењем у једну државу за све српске територије.

Говори који су одржани пред крај деведесетих година били су радикалнији. П-1174, П-1175 и П-37. Ту треба примјетити да се тражи да српски териториј и српски народ не буде одвојен од отаџбине.

Исто тако, чини ми се важним, прецизира се да унутар те српске државе требају живјети православни муслимани, католици и протестантски Срби у јединству. Дакле, ту се мора установити да нема ни трага етничким разматрањима.

Наводни радикални карактер ових говора мени се не чини довољним да би имао директне или индиректне послиједице за почињене злочине.

У периоду коју покрива оптужница оптужени је искористио ситуацију и погоршавао је како би силом створио српску државу, П-1264, П-1338, П-56, П-255, П-256, П-644, П-179, П-34, П-62 и П-56.

Сам концепт удруженог злочиначког подухвата с различитим протагонистима оспораван је, чини ми се, у одлуци коју је 10. новембра 2005. године донијело Вијеће број три, ријешавајући по захтјеву оптужбе, којом се тражило спајање предмета Милан Мартић, Јовица Станишић и Франко Симатовић, те Војислав Шешељ. У то је вријеме тужилаштво хтјело спојити ова три предмета. Занимљиво је размислити о разлозима и мотивима таквог захтјева.

Оптужба у свом захтјеву од 1. јуна 2005. године, у параграфу 23 поднеска наводи циљ удруженог злочиначког подухвата у три оптужнице. Вијеће III којим је предсједавао судац Робинсон, а у вијећу су били суци Агијус и Лију, одбацило је захтјев за спајањем предмета, рекавши у параграфима 20 и 21 одлуке, цитирам, слиједеће “Удружени злочиначки подухват, који се ту наводи није идентичан у свакој од ових оптужница, с тим да се мора примјетити да долази до дјеломичног преклапања између точки оптужнице, облика одговорности, временског оквира и мјеста злочина”.

Успут буди речно, морам казати да удружени злочиначки подухват, који се терети у оптужници, односно у предмету Мркшић, Радић и Шљиванчанин, се спомиње на слиједећи начин у параграфу П-169 пресуде која је сада већ свима позната, коју сви могу прочитати “У оптужници се тврди да су тројица оптужених у договору с другим особама, међу осталим Мирољубом Вујовићем, Станком Вујановићем, судјеловали у удруженом злочиначком подухвату, чији је циљ био прогон Хрвата и других несрба који су били у болници у Вуковару. Такођер се тврди да су злочини који се терете у оптужници били у оквиру циља који се приписује удруженом злочиначком подухвату, те да је сваки од оптужених посједовао потребни mens rea за почињење сваког од тих злочина. То је рекло вијеће.

У параграфу 608 вијеће каже сљедеће “Чињенице за које је вијеће закључило да су утврђене доказима не поткрепљују тезу тужилаштва да је постојао удружени злочиначки подухват у којем је заједно с другима учествовао било који од тројице оптужених и додаје као и други. Та пресуда, која представља правни ауторитет, по мом мишљењу не мора представљати узимање на знање опћепознате чињенице, али, према томе ако у Вуковару није било удруженог злочиначког подухвата, са члановима Српске радикалне странке, како би она у овоме предмету могао такав подухват постојати. Полазећи од те премисе анализу треба још мало продубити. И прије него што будемо … анализирали дијелове одлуке, жалбене одлуке из предмета Тадић потребно је испитати да ли је заједнички план постојао, у којем би били оптужени и други чланови удруженог злочиначког подухвата. Једном ријечју, пројект УЗП-а, како се дефинира у параграфу 6 оптужнице, који ћу поновно цитирати, зато што је то важно, који је имао за циљ да се дефинитивно истјера несрпско становништво са отприлике трећине територије Републике Хрватске, великих подручја територија Босне и Херцеговине и неких дјелова Војводине у Републици Србији како би се те регије интегрирале у нову државу, којим би доминирали Срби.

Дакле, ми схваћамо да би нови циљ био, односно да је циљ био коначан – нова држава под српском доминацијом.

Да ли је то стварно пројект који мотивира све његове судјелнике или нису ли, заправо, постојала два пројекта, два плана – стварање Велике Србије, ону коју тражи оптужени Шешељ и други план, који би био одржавање крње Југославије унутар некадашњих граница федералне, односно Савезне Југославије, што би био Милошевићев план. То питање налаже дубоку анализу. Начин да се постигне тај коначни циљ, дакле, је ли такав, то средство било одлазак несрба из Хрватске, дјелова Босне и Херцеговине или, пак, Војводине или је тај одлазак био мотивиран неким другим разлозима, који немају никакве везе са стварањем државе.

Дакле, на основи ових основних питања потребно је анализирати доказе тужилаштва.

Прије свега, очито је да постоје двије основне концепције које се налазе у темељу политичкога дјеловања Милошевића и Шешеља. Очити закључак је да се не ради точно о истоме пројекту и тако не може се примјенити облик одговорности који произлази из удруженог злочиначког подухвата.

У вези с другим питањем, што се тиче дефинитивног одласка несрба мора се установити да чак ако су Срби, не, опростите, поновићу. Дакле, чак ако су Хрвати са подручја Крајине напустили наведене територије, ипак морате закључити да је од 15. јануара 1992. године Република Хрватска међународно призната и то у оквиру граница какве су биле у Федеративној Југославији.

Исто тако што се тиче Републике Босне и Херцеговине није се могло радити о стварању неке нове државе, почев од априла 1992. године, тим пре што су Женевске конференције и план Венс-Овен признавали постојање територије под српском доминацијом у Републици Босни и Херцеговини, које данас чине Републику Српску.

И на крају, у погледу Војводине, за коју треба рећи да она и онако припада Србији, није било потребе за било каквим протеривањем да би се она припојила некој новој српској држави, пошто је она већ била у српској држави.

Слушајући шта је говорио оптужени у вези Хрвата, углавном, и у мањој мери у вези муслимана, чини се после прве анализе да је одлазак Хрвата можда једна мера репресије или репресолија после истеривања Срба из Хрватске, док је одлазак муслимана изгледа нешто што оспорава чак и сам оптужени, који сматра да су то Срби муслиманске вере. Овим питањем надугачко се бавило тужилаштво и господин Најс за време сведочења оптуженог у предмету Милошевић на тему Велике Србије.

Оптужени Шешељ, одговарајући на једно питање Слободана Милошевића рекао је следеће, цитирам (слободан превод без текста) “Ово је један идеолошки концепт који потиче из давнина, појавио се у јавности 1683. године у време слома Турака пред капијама Беча. Ја узимам за основу концепт који потиче из 17. века. У великом броју суђења пред Хашким трибуналом, а ја сам прочитао практично све пресуде, било је пуно сведока који су говорили о Великој Србији, а који немају појма о томе шта то значи и у великој бројем пресуда то се узима здраво за готово. Међутим ја, као највећи живи националиста и главни идеолог српског национализма, ја могу да вам да право, оригинално објашњење ове идеје, овог концепта. То би било корисно за ово суђење и за друга суђења исто тако”, он је тада вероватно већ имао у виду своје суђење, “јер нико од особа које су обухваћене удруженим злочиначким подухватом, нико од њих, осим мене, није говорио о Великој Србији и далеко од тога да је нешто радио у том циљу.

Мој ангажман за Велику Србију траје већ више од 30 година и он се овде користи да се друге особе за то оптуже, а с тим немају никакве везе. Ја сам спреман да живот дам за Велику Србију.” То је транскрипт 43214.

И он додаје на страни 43216 “Идеја Велике Србије подразумева једну уједињену српску државу, у коју би ушле све српске земље где су Срби већинско становништво, наглашавам већинско. Међутим ово је у супротности са покушајима Ватикана, Аустрије и осталих, који би желели да Србе сведу на држављане Србије или на становништво православне вере. Међутим, у српском бићу има Срба православаца, Срба католика и Срба муслимана.”

Међутим, ово се разликује од прогона на верској основи због тога што оптужени на страни 43222 истог транскрипта каже следеће “Идеја Велике Србије не може да се поистовећује са било каквом праксом прогона против муслиманског или католичког становништва, јер у свим документима везаним за програм Српског четничког покрета, покрета који је посвећен српској слободи и Српске радикалне странке, ми позивамо Србе православце, католике, муслимане, протестантне и Србе атеисте исто тако да живе у братској слози и да се уједине. Не може да се успостави икаква веза између идеје Велике Србије и тезе која се овде излаже о етничком чишћењу. То је оно то сам хтео да кажем, међутим, ви ме стално прекидате и због тога ми инсистирамо на потреби да укључимо у партију и католике и муслимане и да они дођу на високе положаје у нашој партији.”

Опис његовог деловања показује да су Срби побуњеници били у сукобу са Хрватима, да су се борили против Хрвата и изгледа, кажем изгледа, акције које су предузимане нису имале за циљ априори етничко чишћење већ једноставно преузимање контроле над једним аутономним регионом, покрајином и изгледа да је то био циљ. Мало ћу подробније ово разрадити.

Према оптужници дошло је до једног прекида ватре између ЈНА и Хрватске. ЈНА се повукла, остављајући своју војну опрему, и тако је настала Република Српска Крајина (даље РСК). Арканова група је основала своју базу у једној старој касарни ЈНА у Ердуту, у Хрватској.

Интересантно је читати ову оптужницу, јер каже се овако, и то је написало тужилаштво, које по дефиницији треба да буде сложно у свом мишљењу.

У оптужници каже “У Босни и Херцеговини ситуација се погоршала до те мере да је прешла у отворени сукоб и Арканови тигрови су били размештени у разним локалитетима где је било већинско несрпско становништво. Бијељина и Зворник су били међу тим градовима. Важно је констатовати да је ситуација та која се погоршала и прешла у отворени сукоб и да се не помиње никакав конкретни план било које зараћене стране да спроведе било какво етничко чишћење. У истој оптужници каже се за једну општину, која није у нашој оптужници у овом предмету, Сански Мост, за период између 1992. и септембра 1995. године да је један велики део становништва муслимана и Хрвата у то време избегао, док су они који су остали били подвргнути драконском режиму.

Ово што је написало тужилаштво, ово што они помињу бежање муслиманског и хрватског становништва не омогућава нам да знамо тачно од чега су они побегли, немајући доказа о томе, да ли су побегли из страха од предстојећих борби или из неког другог разлога. То мени омогућава да направим везу са фус нотом 429 претпретресног поднеска тужилаштва. Фус ноте су увек важне и треба их пажљиво читати.

Да видимо шта се ту каже.

“Током овог периода једна јединица специјалне полиције Сремске Митровице била је послата у Хртковце да спречи да несрби буду протерани, нападнути или шиканирани. Ова реченица која говори о једном догађају, чињеница да је послата полиција, врло речито говори о томе да у то време није било никакве завере или заједничког деловања између Војислава Шешеља и других учесника у удруженом злочиначком подухвату због тога што су власти које су имале сву моћ, далеко од тога да су сарађивале у реализацији неког заједничког плана, оне су му правиле препреке шаљући полицију.”

Ово би могао бити доказ у прилог томе да је своју кампању дискриминација, а на ово ћу се вратити касније, оптужени водио сам, у чему с му помагали неки од његових добровољаца, као што и говоре неки сведоци који пак не кажу да су прогони спадали у заједнички циљ удруженог подухвата чији је циљ био да се избаце и протерају несрби из те општине. Ово ће бити разрађено мало касније у поглављу – Злочини које је физички починио оптужени, прогони, протеривања и присилна премештања.

И на крају, да се добро разуме појам удруженог злочиначког подухвата, један кључни и доказни елемент који треба прегледати је доказни предмет П-31, а то су транскрипти из сведочења оптуженог Шешеља у предмету Тужилац против Слободана Милошевића.

Када прочитамо свих тих 1092 стране, пажљиво прегледање текста показује нам да је дошло до великих противречности и дебате на тему удруженог злочиначког подухвата између тужиоца, господина Најса, сведока под заклетвом, Војислава Шешеља, оптуженог Милошевића и самих судија, овај доказни елемент је много значајнији него искази бројних сведока који су били било жртве, било особе врло удаљене од политичке власти, било сведоци вештаци из тужилаштва.

Према тужилаштву, кога је заступао господин Најс, транскрипт 43248 Шешељ и Милошевић су делили заједнички циљ да створе Велику Србију и да протерају већину несрпског становништва.

Теза тужилаштва почива на постулату према коме је покрет Велике Србије, основан током Другог светског рата, био заједнички претеча који лежи у основи тог циља, коме је тежила и Српска радикална странка Шешеља и СПС Милошевића, транскрипт страна 44240.

Тужилаштво тврди да су теоријске основе ове две партије у неким тачкама различите, међутим њихова два пројекта су доста блиска у својој реализацији, страница транскрипта 43255, 43260, 43262, 43263.

Тужилаштво тврди да је Милошевићев режим давао привилеговани приступ медијима оптуженом да би му омогућио да шири своју поруку мржње и да га тако инструментализује у свом сопственом интересу, странице транскрипта 44052 и 44053. Ово виђење тужилаштва оспорио је како Шешељ тако и Милошевић.

Концепт Велике Србије потиче из давнина, будући да је настао после разни и сукцесивних најезда на Балкан, османлијског царства, аустроугарског и руског царства. Чини се да је термин Велика Србија први пут нађен у меморандуму који је упућен руском цару 1803. године. Касније су га више пута користили истакнути српски интелектуалци, политичке организације и дефинитивно је постао актуелан у делима Васе Чубриловића и Драгана Васића, док га није забранио комунистички режим.

Идеја Велике Србије изгледа да је у супротности са Савезном Југославијом, због тога што почива, пре свега на идеји уједињене српске државе. Велика Србија треба да буде једна унитаристичка и централистичка држава, која, иако даје велика права националним мањинама, не би имала никакве аутономне покрајине, укинула би их, транскрипт страна 43322. Велика Србија обухвата српске земље, све српске земље. То ће рећи територије где су Срби у већини.

Према оптуженом, српски народ није дефинисан својом вером, већ језиком који говори, штокавским, страна 43113.

Пошто ја лично нисам упућен у ове ствари, говорим у кондиционалу, у Југославији, у бившој Југославији, наравно, постоји три дијалекта, то су штокавски, чакавски и кајкавски. Има пуно, пуно чланака о томе, о разним дијалектима, ја их нисам имао времена читати. Међутим, према оптуженом, све особе које говоре штокавски су Срби, независно од своје вере, то је страна 43217. По његовом мишљењу, у свим српским земљама сви Срби говоре исти језик, Срби, српски који проистиче из штокавског. То је страна транскрипта 43219.

И тако, према оптуженом, Хрвати и Бошњаци или Босанци су, заправо, Срби католици или муслимани и за стварање Велике Србије био би довољно убедити Хрвате и муслимане да су они, заправо, део српског народа. То је страна 43220.

Српске земље не поклапају се у потпуности са Југославијом. То је страна 43219.

Штокавски се говори у целој Србији, у Босни и Херцеговини, у Црној Гори и у једном, доста великом, делу Хрватске. То је та територија која чини територијалну основу Велике Србије, какву замишља Војислав Шешељ. Према томе, Велика Србија одговара ономе што је оптужени прекрстио Србославија, то ће рећи Југославија од које би били одсечени Словенија и кајкавски део Хрватске. То је страна 43837.

Линија Карлобаг-Вировитица-Огулин-Карловац представља западну границу Велике Србије, какву је замишља оптужени. Ова линија представља границу српских земаља западно од којих се налазе Загреб, Крижевци и Вараждин, са својим ширим подручјима, који чине кајкавску Хрватску, колевку стварног хрватског народа. Ова линија није граница сама по себи, то је једна линија која, чини се, одговара једном историјском и лингвистичком виђењу овог региона. То је страна 43437.

Питање, које лежи у основи у овом сведочењу оптуженог у предмету Милошевић, тиче се значења термина “заједнички циљ” у наводном удруженом злочиначком подухвату. Да ли се постојање заједничког циља, да ли је може доказати само тиме што ће тужилаштво доказати да су наводни учесници у УЗП-у имали заједнички жељу да имају српску државу која би ујединила све Србе или пак заједнички циљ мора бити нешто прецизно и, на пример, подразумевати међусобну сагласност у погледима између тих учесника, у погледу државног модела који се проповеда и политичке идеологије која би му била у основи.

Тужилаштво прихвата да је циљ, по коме сви Срби треба да живе у истој држави, различито од историјског и филозофског концепта Велике Србије. То је тужилаштво говорило у предмету Милошевић.

Тужилаштво додаје да оптужени Милошевић никад није користио термин Велика Србија као такав и никад се са њим није идентификовао, није њега нико везивао за Велику Србију. Милошевић је само дозволио на свом положају, који је тада имао, људима који су се залагали за ову идеју, као што је био Шешељ, да је изражавају и да је заговарају. То су стране 43224 до 43226.

Па, ипак, по виђењу тужилаштва, чињеница да је циљ оптуженог Милошевића био да омогући свим Србима да живе у истој држави, даје право да се каже да је циљ оптуженог де факто био Велика Србија. Ово је све износио господин Најс, као тужилац, али исто тако могао је бити и господин Маркузен, то је једна те иста ствар. Тужилац је додао само практичне чињенице у овом предмету.

У овом погледу тужилаштво додаје “Практичне чињенице и конкретни ефекти онога што је желео оптужени су исти у погледу географског домета, као и ефекат који би имала реализација Велике Србије, какву је замишљао и какву је желео сведок”. То је страница 43246.

Заправо, по њиховом мишљењу, жеља, изражена жеља да сви Срби живе у једној држави. То је то де факто, то се поклапа са истим географским подручјем, које би било добијено када би се остварила жеља присталица Велике Србије. То је страница 43249.

Тужилаштво даље каже да чим је постало немогуће одржати Југославију, као савезну државу, требало је реализовати и неки други план и који је почео заиста и да се примењује. Управо у тој фази је идеја Велике Србије, по њиховом мишљењу, постала реалност, у његовој глави. Ова визија је нешто чему су се жестоко противили и Милошевић и Шешељ. У свом прилазу тужилаштво, кога је заступао господин Најс, поистовећује чињеницу да сви Срби треба да живе у једној држави, Југославији и то поистовећују са идејом Велике Србије, кажу да је то једна опипљива материјална чињеница.

Међутим, како каже Слободан Милошевић, таква једна концепција заједничког циља улази у сукоб са чињеницом да је Југославија већ обједињавала сво српско становништво у једној држави и да је то држава која је имала, која је била правно и међународно призната. Он каже у овом погледу “Сви Срби у једној држави, то није један слоган, то је стварност која траје већ 70 година, од оснивања Југославије до 1991. године. Уколико господин Најс жели да подигне оптужницу против свих који желе да очувају неку суверену и међународно признату државу, једну од оснивача Уједињених нација после Другог светског рата, претпостављам да је дугачак списак кандидата.” То је на страни 43264.

Оптужени Шешељ додаје, у прилог овоме, “Српска радикална странка је направила једну географску карту Велике Србије. Она се често објављује у нашем часопису “Велика Србија” и то на првој или некој главној страни и ту видимо границу, западну границу, која се налази на линији Карлобаг-Огулин-Вировитица. Ова карта Велике Србије обухвата не само територије где је православно српско становништво у већини. Он каже “Никад нико није помињао ставове који се тичу територијалних амбиција Србије. Срби у Савезној Републици Хрватској, у то време, су јасно дали до знања Хрватима да ’ако ви желите да се отцепите од Југославије, ми не желимо. Ми не желимо да идемо из Југославије’. Ово је речено јасно и гласно пре почетка сваког рата. ’Нисмо ми желели да напустите Југославију, то сте желели ви’”. То је страница 43275. “То је оно што су желели православни Срби очување Југославије, а не неку увећану Србију. Већина Срба нису желели Велику Србију, они су… Само је Српска радикална странка то желела”. Због тога бивша Југославија, према Милошевићу, је већ била држава која је уједињавала све Србе у једној држави и распад те државе је поставио питање како ће се политички реорганизовати српски народ.

Према ставу тужилаштва у предмету Милошевић, ставови који су заузимали оптужени Милошевић и Шешељ и питање о постојању или непостојању неког заједничког циља међу њима или неког криминалног циља, може да се постави овако – да ли заједнички циљ треба да буде дефинисан својим коначним циљем, окупљањем свих Срба у једној држави, или треба да се дефинише неким конкретним планом да се успостави овакав или онакав државни модел базиран на одређеној политичкој идеологији.

У првој случају може се рећи да су постојале идеолошке разлике између Шешеља и Милошевића, али да је могуће, на први поглед, да је постојао неки заједнички циљ који их је обједињавао и са другима, а резултат коме су они тежили је било стварање српске државе у једној државној структури која би обједињавала све Србе.

Сад ћу ускоро да направим паузу.

Међутим, ова теза наилази на озбиљне препреке, јер не узима у обзир да је Југославија већ постојала и самим тим улази у противречност са чињеницом да су сви Срби самим тим већ били обједињени у југословенској држави, коју је Милошевић желео да сачува. Ова концепција има за последицу да обухвата у једном истом подухвату појединце који нису имали ништа више од спорадичних контаката, јер су тежили неком коначном циљу, притом понекад улазећи у сукоб интереса.

У другом случају, чини се да су циљеви, којима су тежили Шешељ и Милошевић, различити. За Милошевића радило се о томе да се сачува савезна држава која је већ постојала, која би омогућила Србима да остану у истој држави, док је за Шешеља било пожељно да се створи једна унитарна и централистичка држава која би обухватила историјске српске земље и у којој би сви становници говорили исти језик – штокавски. Узимајући у обзир све ове параметре један разумни судија не би могао да закључи, ван сваке разумне сумње, да је оптужени Шешељ имао исти циљ као и други учесници удруженог злочиначког подухвата, због тога што су њихови коначни циљеви били дијаметрално различити. Ја не могу због тога да закључим да је оптужени учествовао у удруженом злочиначком подухвату који је имао за циљ да насилно и злочинима натера несрбе да напусте, дефинитивно, једну трећину Хрватске, велике делове Републике Босне и Херцеговине и неке делове Војводине, да би се те регије припојиле једној новој српској држави.

(Пауза)

Настављамо са заседањем. Сада ћу дакле да прочитам поглавље посвећеном прогону и морам да кажем да већ сада да не постоји разлика у ставовима између мене и других судија, с обзиром да се у потпуности слажемо у вези са овим питањем. Члан 5 статута пода називом “Злочини против човечности” утврђује надлежност овог суда у случају међународног или интерног конфликта усмереног против цивилног становништва. Убиство, истребљење, поробљавање, протеривање, затварање, мучење, силовање, прогон на политичким, расним или верским основама и на крају друга нехумана поступања. По мени аутори члана 5 статута су у погледу злочина против човечности успоставили лествицу тежине, при чему је убиство злочин који је највише на лествици док су нехумана поступања на дну лествице и док је прогон само један ниво испод њих. Због чега постоји та лествица? Без сумње случајеви а. и б. стичу се физичког одстрањења цивилног становништва док други случајеви од ц. до и. стичу се дела вршених против цивилног становништва који не иду до смрти. Без обзира на то, свако од тих кривичних дела може бити кажњено максималном казном. Дакле, унутар те класификације не треба правити разлику с обзиром на евентуалну тежину кривичног дела. Стога сматрам да је прогон на расној, политичкој и верској основи једнако озбиљно и тешко кривично дело као убиство, истребљење или поробљавање. Иако је тачно да постоји дебата између судија овог суда у погледу доктрине, поводом питања да ли су прогони једнако тешко кривично дело као и убиство, јер наравно цивилно становништво може да буде прогањано путем дискриминације на пример приликом запошљавања да нико не ризикује живот на тај начин. Међутим прогон путем говора, речи, писане речи, може да буде детонатор па чак и гориво крвних деликата.

Под А. прогон које је примењиво право, то је нешто што је већ било разрађено у одлуци коју сам јуче прочитао, међутим подубићу одређене аспекте. Питање говора мржње у погледу прогона злочина против човечности, постављено је пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију у предмету Кордић и Черкез и пред ?????и Анту у предмету Нахимана и других у предмету Черкез и Кордић, претресно веће је у параграфу 209, пресуда од 26. фебруара 2001, утврдило. Оптужница подигнута против Дарија Кордића је прва у историји овог суда где се говори о потпаривању мржње из политичких или других разлога као злочину против човечности. Претресно веће је констатовало да то дело какво је наведено у оптужници не представља само по себи прогон као злочин против човечности јер се нигде као такво кривично дело не помиње у Статуту Међународног суда и пре свега зато што не достиже исти ниво тежине као и друга дела обухваћена чланом 5 и такође је речено да међународно обичајно прво не сматра да је то злочин и да би се тиме нарушио принцип легалности у колико би оптужени био осуђен за такво дело под тачком прогона.

Правна анализа коју је применило претресно веће, поменута је у фус ноти 272 где се помиње предмет Штрајшер и где се каже да је Међународни војни суд осудио оптуженог за прогон јер је навео немачки народ да се упусти у непријатељске акције. Тај суд је закључио да су радња оптуженог објављивања атисемитског дневника, навеле на убиства и истребљивања. Дакле то је предмет Штрајшер и то је пресуда Међународног војног суда, страница 321 до 324 – предмет Штрајшер. На исти начин у пресуди ??а. к. параграфи 672 до 675, Међународни суд за Руанду је осудио оптуженог за директно и јавно подстицање на геноцид забрањено дело по члану 23ц. статута тог суда. У предмету ???жалбено веће је у параграфу б. 979 пресуде од 28. новембра 2007. године, навело да поднесци страна а пре свега пријатеља суда који указују на чињеницу да је интерпертација предмета Штрајшер од стране претресног већа била погрешна јер он није осуђен за прогон због антисемитскиг текстова написаних много пре истребљивања Јевреја 40. година, већ зато што је навео на убиство и истребљење у време када су на Истоку, Јевреји масакрирани у ужасним условима. Веће је такође навело да та интерпретација предмета Штрајшер се потврђује чињеницом да је Међународни војни суд ослободио прича, зато што његови говори мржње нису имали за циљ да наведу Немце да почине свирепости против освојених народа.

Жалбено веће је са своје стране сматрало да злочин прогона се састоји од радње или пропуста који уводи де факто дискриминацију и који негира или крши једно основно право признато Међународним обичајним или конвенционалним правом, aktus reus или материјални елемент злочина и који је почињен намерно са намером да се дискриминише из забрањеног разлога. Односно, из расних, верских или политичких разлика, дакле то је mens rea или морални елемент злочина. То је у параграфу 985 одлуке Нахимана. Веће међутим додаје сваки чин дискриминације не сачињава злочин прогона. Кривична дела у основи прогона која сачињавају злочин против човечности, било да се разматрају одвојено или заједно са другим делима, морају да имају исти степен тежине као и злочини наведени у члану 3 статута. Она такође наводи да није неопходно да та кривична дела у основи сама по себи представљају злочин по Међународном праву. У параграфима 986 и 987, веће иде даље у својој анализи и тако јасно успоставља судску праксу, тиме што каже да сматра, (сада ћу полако овај део прочитати јер је реч о судској пракси) да говор мржње који је усмерен на једно становништво из националних разлога из било којих других дискриминационих разлога крши право на поштовање људског достојанства.

Према универзалној декларацији о људским правима припадника те групе злостављање, понижавање и психолошко злостављање и представља де факто дискриминацију. Поред тога жалбено веће сматра да говор који позива на насиље против одређеног становништва из националних разлога или из било којих других дискриминаторних разлога, нарушава прво на безбедност припадника групе на коју је усмерен и представља на тај начин де факто дискриминацију, члан 3 Универзалне декларације о људским правима. Међутим жалбено веће није убеђено да говор мржње сам по себи може да представља кршење права на живот, на слободу и на физички интегритет. Заиста потребна је интервенција других фактора да би се таква кршење конкретизовала. Један говор не убија директно припаднике неке групе, као што их не трује или не повређује физички. Најзад у погледу питања да ли повреда основних прва, право на поштовање људског достојанства, право на безбедност је једнако озбиљна као што је то случај са другим злочинима против човечности поменутим у члану 3 статута.

Жалбено веће сматра да није неопходно да се у конкретном случају донесе одлука у колико обични говори мржње који не позивају на насиље припадника једне групе, етничке групе су једнако тешки као и други злочини против човечности. Према жалбеном већу није неопходно да свако кривично дело у основи прогона мора да има једнаку тежину као и други злочини против човечности. Кривична дела у основи прогона могу да буду разматрана заједно. Кумулативан ефекат свих тих кривичних дела у основи мора да буде једнако тежак као и други злочини против човечности у осталом контекст у којем се одвијају кривична дела у основи је посебно важан да би се проценила тежина. Дакле, који је мој закључак о томе? Што се мене тиче ја се слажем са анализом жалбеног већа које позива судије у тренутку када утврђују да ли постоји прогон да комплетно размотре предмете и посебно обрате пажњу на кривична дела у основи која ће кумулативно довести до одређеног нивоа тежине који ће омогућити разумном судији да закључи да постоји прогон. С моје тачке гледишта, ово се може учинити тек у тренутку када се доноси крајња одлука и у овој фази ја се нећу упустити у разматрање свако кривичног дела у основи, нити у општу процену са кумулативног становишта у складу са наводима жалбеног већа. У овој фази ћу се задовољити тиме што ћу задржати као што је нагласило жалбено веће само намеру да се дискриминише из забрањеног разлога. Сада ћу дакле прећи на следећи део свог излагања а то је разматрање предочених доказних предмета у склопу одређивања дискриминаторне намере. Ја ћу да бих то учинио разматрати по годинама елементе и зауставићу се на свим интервјуима и извештајима и изјавама господина Шешеља из 1990, 1991, 1992, 1993. године, као и два које немају датуме и та техника ће ми омогућити да укажем на њихов општи тон. Дакле, одређени елементи овог типа су већ поменути у већинској одлуци, међутим сада је интересантно да их прикажемо хронолошки. Тако сам почео са 25. јуном 1990. године, где у једном интервјуу са новинаром “Вечерњег листа” господин Шешељ изјављује да Хрвати мрзе Србе и да имају мегаломанске амбиције. Он додаје да се мржња рађа само у новоствореним нацијама П-1169. Неколико месеци касније, током интервјуа за ТВ Студио Б, 1. новембра 1990. године, оптужени изјављује да је генетски и етнички Србин, то је доказни предмет П-1172. Месец дана касније током интервјуа са једним новинарем који се зове Мирослав Перановић једног босанског недељника од 1. децембра 1990, он изјављује да усташки покрет, дакле уводи тај израз “усташки” је типично фашистички покрет који је одговоран за геноцид почињен против Српског народа – Хрватска по њему је тоталитарна држава П-1173. Он такође заговара укидање Универзитета на шиптарском језику, неколико дана касније у интервјуу за ТВ Београд 6. децембра 1990. године, он каже да са неколико ретких изузетака Хрвати су сви злочинци и треба да буду кажњени, губитком стотина својих територија Т-32 и он поново користи израз “усташе” више пута.

Прелазимо на годину 1991. на заседању Народне скупштине, излаже 23. фебруара 1991. године, то је П-1255 и каже ми смо спремни на крвопролиће. Приликом једног телевизијског излагања на ТВ Политици од 5. априла 1991. године, господин Шешељ каже да Хрвати покушавају да употребе муслимане да би их окренули против Срба и тврди да стварање јединствене српске државе ће омогућити српском народу да има милион и по непријатеља мање. Он такође изјављује да Срби почињавају једно од својих највећих грешака тиме што мисле да су им Хрвати равни. Први мај 1991. године, у једном интервјуу за телевизију Нови Сад, оптужени објашњава да освета Срба против Хрвата подразумева убиство хрватских цивила и да он то не може да спречи и да на исти начин Срби по њему не могу да преузму одговорност за то стога што по њему је та освета оправдана, то је доказни предмет П-1177, затим има један видео снимак П-1003 хтео сам да прикажем снимке, међутим нећу имати времена за то. 6. мај 1991. године, ево шта он каже: “Нашим непријатељима који још једном стављају усташки нож под српско грло, ми кажемо да ћемо осветити садашње жртве, међутим и да ћемо сравнити рачуне из прошлости”. Током једног интервјуа за телевизију Нови Сад, шест дана касније 11. маја, оптужени игнорише поводом чињенице да када четник пуца директно Хрвату у главу, пушке “томсон” су толико ефикасне да им очи искоче из очних дупљи П-1254. У новинама “Он” он изјављује 24. маја 1991. године, како преговарати са усташама зар не видите да данас читав хрватски народ су “усташе” са неколико ретких изузетака П-34. Знате репресалије доводе до слепе освете, доћи ће до невиних жртава, али како поступити касније, нека Хрвати добро размисле пре него што ступе у акцију. Уколико они постану грађани Србије уживаће сва права и све слободе грађана. У супротном треба да спакују своје кофере, 1. јуни 1991, телевизија Нови Сад, ево шта изјављује: “Изгледа да се хвали што је пролио усташку крв у Славонију” П-1180. Током предизборне кампање 4. јуна 1991. године, у новинама “Хорват усташа” ?? он изјављује у колико вас Хрвати поново буду користили, освета Срба биће ужасна и завршићете иза анатолија П-35. Хрвати се наоружавају, нови усташки вођа Туђман данас располаже са 80.000 усташких командоса наоружаних до зуба. Рекли смо Хрватима у колико се поново упустите у геноцид против Српског народа нећемо се задовољити тиме што ћемо осветити сваку жртву. Ми ћемо то искористити да сравнимо са вама рачуне у име свих жртава два светска рата. Као што можемо да видимо већ два пута он говори о сравњивању рачуна. Током једног телевизијског интервјуа за Телевизију Нови Сад 25. јула 1991. године, он тврди да је у Хрватској природи да буду кукавице и да шаљу плаћенике да се боре уместо својих оружаних снага да би бранили своје интересе. Он додаје да су Хрвати генетски застрашени и оптужује их да су злочиначки народ, то је доказни предмет П-1181. У једном интервјуу са једним новинарем “Дуге” српским двомесечником од 13. септембра 1991. године, оптужени предлаже гранично разграничење П-1182 и каже између осталог да су Хрвати генетски кукавице. Као што је такође рекао у доказном предмету П-34. Дакле ја ћу сада замолити послужитеља да нам прикаже доказни предмет П-34 и П-1182, да их стави на графоскоп. Иначе, могу дати своју верзију, дакле видите то. Ја сам ставио П-34 и П-1182 на енглеском а на језику господина Шешеља сам ставио његову изјаву. На заседању Народне скупштине Републике Србије од 26. септембра 1991. године, он се залаже за успостављање привремене југословенске владе, способне да уколико је то неопходно формира војну хунту тако да ће свет бити застрашен таквом променом. На истом заседању Скупштине 27. септембра 1991. године, он тражи од Народне скупштине да се супротстави свим мерама које би довеле до тога да Срби живе са Хрватима и Словенцима П-258. Ја ћу сада да прикажем још један документ који је по мени изузетно релевантан то је интервју дат новинару “Ратних новина” од 24. новембра 1991. године, оптужени ту изјављује да су Словенци лопови који су увек разочаравали Србе када су та два народа живела заједно. Ево текста на енглеском језику и на језику оптуженог.

Прелазимо на 1992. годину, то је интервју за Телевизију Студио Б, 8. априла 1992. године, оптужени изјављује да у свом животу никада није срео доброг Хрвата и тврди да су Хрвати најгори непријатељи Срба П-1195, 21. априла 1992. године, интервју дат новинару српског дневника “Јединство” где оптужени позива државне радије да отпусте своје македонске, бугарске и хрватске службенике када се они супротстављају одбрани интереса Српског народа П-1197. После неколико месеци у интервју датом телевизији “Политика” он каже да не постоји добар Хрват ни у Имотском ни у читавој западној Херцеговини то је П-1201. Сада прелазим на 1993. годину и ослањам се на једну конференцију за штампу о којој је реч у једној од књига господина Шешеља под насловом “Начелник генералштаба на коленима” и он ту каже да Српска радикална странка има 16 ракета тима “ЦЦ 22” и прети да ће их лансирати на италијанско цивилно становништво у колико Италија интервенише на српској територији П-1219, не знам какве везе Италија има са тим, међутим то је оно што је тада изјављено. Током једног интервјуа датом новинару недељника НИН после недељу дана, дакле 21. маја 1993. године, оптужени каже да су Хрвати највећи непријатељи муслимана и он тиме можемо закључити потпирује мржњу и сада када сам навео све ове документе навешћу и да имам два документа без датума и цитирајући доказне предмете П-1264, П-1338, П-255 и П-256.

Проф. др Војислав Шешељ: Ви сте господине председавајући рекли, цитирали моју изјаву да су Хрвати највећи непријатељи муслимана. Тако ми је преведено на српском језику и то може одговарати мојим речима. Али, у преводу на енглески језик, овде стоји (на енглеском) муслимани су највећи непријатељи Хрвата. Али, ово се дешава стално, ја сам узео да контролишем све транскрипте и на енглеском и на француском језику има око 4.000 грешака ове врсте.

Жан-Клод Антонети: У реду. Да ли ја могу нешто да кажем. Дакле, ви тако добро говорите енглески и француски, морам да приметим да сам врло задовољан и да вам честитам јер у једно нећете да добијате текстове на енглеском и француском јер тако добро говорите те језике. Дакле, у реду је.

Проф. др Војислав Шешељ: Могу да се сналазим и у италијанском, учио сам латински и својевремено мало сам га освежавао италијанским.

Жан-Клод Антонети: Мислим да је транскрипт исправљен и заиста транскрипт треба да буде тачан, посебно што знам да господин Шешељ све проверава и не желим да починим никакву грешку и водим рачуна да не починим грешку. Можда ја једноставно пребрзо читам и извињавам се на томе. Дакле, он је у тим документима без датума рекао наводно ни један злочин неће остати некажњен. А затим ту је једна реченица коју вреди размотрити цитирам: “Усташке хорде харају нашим селима, устремљују се на наше жене и нашу децу и покушавају да заврше геноцид започет против српског народа П-62”. У извештају Обершал ви се сећате да је тужилаштво довело као сведока оптужбе, сведока Обершала да би он сведочио о националистичкој пропаганди оптуженог током 1990 – 1994. године. Вештак на страницама 18, 22 и 24 свог извештаја говори о прогону а на страницама 29 и следећим, анализира говоре о протеривању становништва и правичности ради подсетићу на то да је веће у одлуци од 30. новембра 2007. године, одбацило својство вештака овог сведока, међутим је усвојило из практичних разлога његов извештај путем једне касније одлуке од 24. јануара 2008. године наглашавајући да ће претресно веће водити рачуна о одбацивању својства вештака приликом процене доказне вредности тог доказног предмета П-5. Током сведочења овог вештака приказивани су видео снимци а неки од њих су изузетно релевантни у погледу прогона. Тако видео снимак П-14, да имамо времена ми би смо то приказали, то је говор оптуженог у Јагодњаку из априла 1991. године, ту оптужени говори о генералу Туђману и о новим усташким властима које по њему су још једном ставиле нож под грло српског народа и покушавају да изазову нови геноцид и он додаје сваки српски живот биће освећен. Током једног говора од 13. маја 1993. године, одржаног у склопу посете руководиоцима СРС-а у Бањалуци П-18 каже следећи пут када буду ударили треба их, мисли на муслимане и Хрвате скршити да не би поново устали да нас никада поново не би ударили. Требаћу конкретније размотрити говоре одржане у Хртковцима.

У 125 параграфу предрасправног поднеска говори се о оном што су говорили сведоци ВС-026 и ВС-1133, према ставу тужитељства ти свједоци говорили су истину, дакле, морам казати следеће. У сваком случају ја морам констатирати да свједок ВС-026 у потпуној контрадикцији са садржајем говора тврди да је оптужени Шешељ говорио да ће несрбима, Хрватима и Мађарима из Суботице копати очи, зарђалим жлицама и вилицама то није било у томе говору. Тај исти свједок изјавио је да се оптужени сусрео с вођама СРС и са СУП-ом и да је том приликом позивао на протјеривање и на убојство несрба. Свједок ВС-026 није свједочио због здравствених разлога то знамо, но он је свакако свједочио у предмету Милошевић. Али, он је касније повукао своје изјаве и чак је унаточ свом лошем здравственом стању, хтио бити свједок одбране. У том смислу дао више изјава у складу с тим у оваквој ситуацији није могуће да разумни судац поклони вјеру ријечима таквога свједока које не поткрепљује свједок у вези с којим се не може дискутирати. Оно што је изјавио свједок ВС-233 па према ријечима тога свједока Шешељ је рекао следеће: “Требало је очистити мјешане бракове између Срба и Хрвата и дјецу из тих бракова поубијати, те да је навео имена људа несрба који морају отићи из Хртковаца”. Те ријечи нису потврђене говором којега вијеће има у посједу. Затим у параграфу 127 предрасправног поднеска оптужба тврди да је оптужени одржао говор 6. маја 1992. године у Хртковцима. Те да је прије тога говора се пуштала музика и два сата прије његова доласка дошли су добровољци СРС-а, СЧП-а аутобусима, обучени у црне униформе и наоружани с пушкама. За име говора којега сам прочитао од ријечи до ријечи и то десетак пута можда да не бих погријешио. Један од говорника наводио је имена несрба који су отишли из Хртковаца и сасвим супротно ономе што тврди тужитељство није оптужени био тај који је наводио имена тих особа. Довољно је погледати документ којега и тужитељство има у посједу. Према ставу тужилаштва након говора неки Хрвати су одлучили отићи из Хртковаца. Свједок ВС-1136 а свједок ВС-1134 каже да је дошло до опште кампање застрашивања и малтретирања над несрбима конкретно на Хрватима из Хртковцима. Њима су упућивали пријетње телефоном као и директне пријетње. Тачно је да је оптужени рекао да ниједан злочин неће остати некажњен, те да ће бити одговорни, но те ријечи и ако су изговорене у напетој ситуацији, само су репродукција онога што се данас говори у демократским државама када се ради о терористичким нападима на пример. Имајући у виду предочене доказне елементе, разматрање оптужнице, предрасправног поднеска, прихваћених доказних предмета и изјава свједока ми омогућује да ријечи, интервјуе и изјаве оптуженога оквалифицирам као такве које би се могле оквалифицирати говором мржње које садржи дискриминаторни мотив – толико о прогонима.

А сада у вези с протеривањем и присилним премијештањем, мјеродавно право с тим у вези. Протеривање и присилно премјештање несрпских цивила конкретно Хрвата и муслимана налазе у темељу трију тачака оптужнице које се тамо наводе. Прво оптужба обухваћа те злочине у тачки 1 за прогоне, с друге стране пак такође дисквалифицира протеривањем као злочин против човечности у тачки 10 и нехумана дјела у точки 11, оптужба у параграфу 31 до 33, оптужнице каже да је оптужени планирао, подстицао, чинио или на други начин помагао и подржавао планирање припрему и извршење злочина протеривања и присилног премјештања несрпских цивила, конкретно Хрвата и муслимана и то од 1. августа 1991. до маја 1992. у српским аутономним областима у Хрватској ?? од 1. марта 1992. до краја септембра 1993, у Босни и Херцеговини те између маја 1992. па до августа 1992, на неким подручјима Војводине. Пракса овога Међународнога суда чини разлику између протеривања које се назива и депортацијом које је кажњиво темељом члана 5д. Статута и присилног премјештања кажњивог чланом 5 и статута под квалификацијом друга нечовјечна дјела или нехумана дјела. Онима које то занима ради се о разлици која је установљена у пресуду у предмету Крстић од 2. 8. 2001. године, у којој је претресно вијеће изјавило следеће у параграфу 521 цитирам: “И депортација и присилно премјештање односе се на недобровољну и незакониту евекуацију појединаца с територије на којој бораве. Међутим, према међународном обичајном праву та два појма нису једнозначна. Депортација представља одвођење ван граница државе, док се присилно премјештање односи на расељавање унутар државе. То је дакле та разлика која не упућује да би требала бити једнозначна. Дакле, пракса се развијала и схватила прекогранични карактер премјештања. Вијеће је у предмету Стакић сматрало да депортација захтјева прелазак државне границе али да то може бити различите природе. Жалбено је вијеће у том истом предмету подсјетило на своју одлуку од 22. марта 2006, где каже да Међународно обичајно право имплиците признаје да жртве морају бити протјеране у неку другу земљу, дакле преко службено признатих граница, те да премјештање изван неког окупираног територија може бити довољно да се прогласи депортација. Вијеће из тога закључује да у одређеним околностима кретање преко де факто граница може бити депортација. Према сталној пракси међународног суда aktus reus протјеревања чини се чињеницом присилног премјештања особа тиме што им се протјерује, или неким другим средством принуде из регије ??простора у којима они законито живе и то преко службене, дакле државне границе или у неким случајевима преко де факто границе без мотива који би био прихваћен у Међународном праву.

Међутим, када говоримо о ??потреби да се докаже намјера оптуженога да се заувијек жртве истјерају, пракса Међународног суда још је мање сигурна. Када се говори о присилном карактеру премјештања или протјеривања, довољно је подсјетити да пракса суда међународног неограничава та дјела на примјер у физичке силе, већ такођер може се говорити о пријетњама, примјени силом или о некој другој принуди која се манифестира у облику насиља, присиле, притварања, психолошког притиска или злоупотребе власти, или да једноставно исход једне принудне климе. Имајући то у виду постоје околности које су карактеристичне за сваки случај и онда треба одредити да ли је стварно, да ли су особе које су премештане стварно имале могућности избора. Неколико ријечи о легалности премјештања или протјеривања.

Женевске конвенције одобравају принудна премјештања у неким конкретним случајевима. Дакле, 19 члан, треће Женевске конвенције која говори о поступању према ратним заробљеницима одобрава евакуацију ратних заробљеника из зоне у којој се воде борбе у логоре где ће бити изван опасности. Члан 49, 4 Женевске конвенције која говори о заштити цивила у рату одобрава потпуно или дјелимично евакуацију окупираног подручја цитирам: “Ако сигурност становништва или кључни војни разлози то налажу”. С тим да се мора прецизирати да се становништво мора вратити својим домовима чим заврше непријатељства у дотичном сектору. И на крају члан 17, додатног протокола 2 признаје да премјештање цивилног становништва се може наредити због разлога који имају везе са сукобом. Осим тога пристанак особа које се премјештају може оправдати њихово премјештање и учинити га легалним. С тим да се мора рећи да такав пристанак мора бити добровољан и на основи слободне воље. У параграфу 17и. оптужнице, оптуженог Шешеља се оптужује за прогон кажњив према члану 5х. Статута за протјеривање или присилно премјештање десетина хиљада хрватских, муслиманских и других несрпских цивила. Са горе наведених територија и онда се спомињу Мостар, Невесиње и неки дјелови Војводине. У више наврата је су претресна вијећа признала да су присилна премјештања становништва била заправо дјела прогона с тим што су мислила да је присилни карактер премјештања оно што повлачи одговорност особе које чини тако дјело а не одредиште на које се ти људи шаљу. Тај елемент се оцјењује у вези с истим критеријумима као и за злочине присилног примјештања и протјеривања према члану 5д. и 5и. Статута Међународног суда. Да би дјело протјеривања или присилног премјештања се могло сматрати као дјело у основи за злочин прогона, та дјела се морају бити било одвојено било кумулативно почињена са дискриминаторном намјером те морају чинити злочин прогона исте тежине као и други злочини о којима говори члан 5 статута. Будући да је то тако ја у овоме тренутку нећу доносити дефинитивну одлуку о питању морам ли разрађивати питање протјеривања или присилног премјештања као дјело у основи прогона што је описано у точки 1, будући да сам већ прије закључио имајући у виду предочене доказне елементе да је тако нешто постојало у точки 1. Но намеће се једно суштинско питање а то је постоји ли могућност да нека власт изврши премјештање становништва. Додатни протокол 2, Женевске конвенције 1949. године, у вези са заштитом жртава сукоба, односно жртава оружаних не међународних сукоба од 8. јуна 1977, у члану 17 он каже следеће цитирам зато што је ово јако важно: “Премјештање цивилног становништва не може се наредити због разлога који имају везе са сукобом осим у случајевима када се ради о сигурности цивила или пак кључних војних разлога. Ако треба извршити такво премјештање треба подузети све могуће мјере да се цивилно становништво прихвати у задовољавајућим увјетима у погледу смјештаја, здравствене заштите, хигијене, сигурности и прехране.

Цивилне особе не могу се натјерати да напусте свој териториј због разлога који би имали везе са сукобом. Коментар Међународног Црвеног крста с тим у вези каже да присилно премјештање цивилног становништва је забрањено осим у двије изнимне ситуације. Сигурност цивилног становништва и кључни војни разлози, чини ми се да те разлоге треба оцјенити за сваки случај посебно, те у сваком случају морају бити од кључне важности. Разматрајући говоре о којима ћемо говорити за неколико минута могу рећи да нисам у ријечима оптуженога наишао на такве ситуације. Сада ћу размотрити доказе у вези са премјештањем и протеривањима, то ћу учинити као и мало прије, ја ћу их испитати за сваку годину посебно, тако да на крају добијемо опћу слику о томе.

Године 1990, оптужени је дао интервју српском тједнику “Погледи” и то ??1990, тада је оптужени тражио да се премјести сво албанско становништво које живи на удаљености од 50 километара од албанске границе на друга мјеста у Југославији. Те подсећа да албанска национална мањина уз подршку Запада угрожава српску већину доказни предмет П-1168. Следеће године 1991, 11. маја 1991, за време интервјуа на телевизији Нови Сад, оптужени изјављује да Албанце треба протерати из Србије, доказни предмет П-1254. Неколико мјесеци касније током интервјуа новинару “Ратних новина” 24. новембра 1991, оптужени каже да би он био за размјену становништва и предлаже да Срби из Загреба оду у Жупању а да Хрвати из Жупање оду у Загреб и то зато што по његовом мишљењу Хрвати и Срби не могу живети заједно у једној држави. Дакле, поновићу речено је Срби и Хрвати не могу заједнички живјети у једној држави. Доказни предмет П-1186. Следећа година, интервју дат новинару Радио Нови Сад, 16. јануар 1992, оптужени позива да се изврши размјена становништва између Срба и Хрвата што би требало по његовом мишљењу остварити што је могуће прије. Доказни предмет П-1190. За време интервјуа с новинаром “Политике” он говори у прилог о размјени становништва, конкретно између Срба и Хрвата П-1298. На интервју са дневником “Јединство” то сам већ спомињао 21. априла 1992, оптужени позива пола милијуна дакле 500 тисућа албанских емиграната да се врате у Албанију П-1197. Приликом питања постављених на једној конференцији за штампу која је одржала Српска радикална странка 28. маја 1992, оптужени изјављује да нелојалне Хрвате треба искључити из Хрватске те да на њиховом мјесту треба доћи српски избјеглице у њихове домове П-1199. 12. јуна 1992, ТВ Политика оптужени изјављује да треба остварити размјену становништва између Срба и Хрвата П-1201. Приликом једног интервјуа датом новинару “Глобуса” 7. 8. 1992, оптужени објашњава да када Српска радикална странка буде на власти почеће са размјеном становништва између Срба и Хрвата П-1203. Приликом једног разговора са новинарима Тањуга 7. децембра 1992, оптужени позива да се протјера 360.000 албанских емиграната и њихових потомака који су дошли на Косово и Метохију, односно у ширем смислу у Југославију од 6. априла 1941. године, доказни предмет П-1208.

Сада прелазимо на годину 2993. Затим има један интервју наступ на радију за Радио Бањалука 20. марта 2003. године, где оптужени изјављује да је Српска радикална странка радила на томе да нађе смјештај српским избеглицама у становима који су претходно били напуштени. Он тврди поврх тога да треба спровести једну кампању да се изврши размјена становништва између Срба, муслимана и Хрвата који не могу по његовом мишљењу више живјети заједно на истој територији доказни предмет 1215, страница 22 и 24. Затим током једног наступа на радију Београд 22. марта 1993. године, оптужени објашњава да је Добрица Ћосић председник Савезне Републике Југославије позвао на реализацију једне размене становништва између Срба и Хрвата и да се Српска радикална странка ангажовала на томе, доказни предмет 1216. За време интервјуа за које немамо извор, међутим то је у једној од његових књига, оптужени 7. маја 1993. године изјављује да се и у Зворнику десила спонтана размена становништва за време које су Срби заузели места или настали се у кућама муслимана који су одатле отишли, доказни предмет 1218. За време интервјуа једном новинару Радио Поноса, 4. новембра 1993. године, оптужени позива на размену становништва између Срба и Хрвата и залаже се против насељавања муслимана у Београду, доказни предмет 1231. За време интервјуа једном новинару Танјуга 6. децембра 93. године, оптужени признаје да је одржао говоре пропаганде с циљем да то становништво напусти Србију, доказни предмет 1241. Документ П-574 од 20. септембра 2003. године, пореклом из Републике Србије показује да је на попису 2002. године, било 546 хиљада цивила који су живели у Аутономној покрајини Војводини док је по попису из 2001. године њих било 74.808, значи 18.262 цивила мање то јест 24,41 одсто мање. Овај документ показује да су ове цифре резултат прогона становништва цивилног становништва које представља ратни злочин. Овај документ је такве природе да иде у прилог народима тужилаштва о политици прогона која је довела до премештања или протеривања несрба. Тужилаштво у параграфу 11 претпретресног поднеска каже да су говори оптуженог постали све жешћи против Хрвата у Србији, доказни предмет П-35, П-892 и П-43. Он каже да су хиљаде функционера запослених у савезним институцијама били протерани и да ће бити сходно томе хиљаде станова расположивих у Београду. У овом говору директно се помиње одлазак запослених у савезним институцијама у Југославији. Оптужени такође помиње и размену становништва говорећи о Србима који су избачени из Загреба. То је једна каже он класична мера реторзије у Међународном праву и он ту посебно подвлачи. Ми вас нећемо убити, наравно, али ћемо вас једноставно убацити у аутобусе и камионе и возове и правац Загреб, доказни П-892. Он признаје у документу П-43 да би протерао хрвате из неколико разлога. Пре свега због тога што Хрвати нису одани Србији и зато што дестабилизују унутрашњу ситуацију а затим такође што су се показали као колаборанти “усташа” и на крају треба према њима применити репресалије као одговор због истеривања 160.000 Срба од стране Туђмана. Питање које се поставља у суштини овог проблема је следеће: Ви сте на оно питање које му се поставља а питање гласи ви сте били критиковани због тога што сте рекли да треба протерати све Хрвате из Србије и зар није противно традицији Српске радикалне странке? Оптужени ту не даје директно одговор на питање и само каже да Српска радикална странка решава проблеме у корену и да је у срж проблема. Новинар онда пита да ли ћете онда повући оно што сте рекли против Хрвата” А он каже никада. Да ли је овај одговор директно повезан са, да ли се он директно односи на протеривања Хрвата или се односи на оне аргументе о томе да су Хрвати протерали Србе. Ту с моје тачке гледишта нема апсолутно сигурности, напротив постоји сумња. Поврх тога за време свог сведочења госпођа Табо је у прилог свог извештаја вештака о исељавању Хрвата и других несрба из Хртковаца у Војводини 1992. године, приложила једну листу Хрвата који су напустили Хртковце 1992. године, то је документ П-565. У овом документу говори се да за неке од њих, да је њихово одредиште Хрватска или непознато. Исељавање становништва из Хртковаца по њеном мишљењу потврђена је информацијама које су добијене од бироа за регистрацију расељених особа избеглица које су основале хрватске власти. Овај биро је имао за задатак да региструје све пристигле и да процени њихову ситуацију да би знао да ли имају статус расељених особа или избеглица и у сваком случају давао им је неки број, тај регистрациони број, то је било на рочишту од 21. октобра од 2008. године страна 10839 до 10842. Исто тако сведок ВС-061 је рекао да су Хрватима који су напуштали Хртковце биле даване крштенице тј. радни листови, да би могли да пређу Хрватску границу. Један разумни судија не би могао да извуче закључак да је међу оних 722 људи који су записани на тим списковима, заправо има међу њима 233 чије је одредиште непознато и њих заправо треба избрисати са те листе. Један разумни судија који би одлучио да оптужене прогласи кривим за злочине прогона и присилног премештања почињеног у Хртковцима између 1992 и 1993, не би могао да га терети осим за прогон и премештање 489 особа који су од оних који су у Анексу 11 из оптужнице и чије је одредиште познато. Ја позивам стране да проуче табелу Анексу 11 коју смо видели мало пре. У закључку има довољно доказног материјала да би један разумни судија проценио да је оптужени починио злочине прогона и присилног премештања који се налазе у тачкама оптужнице 10 и 11. оптужнице.

Што се тиче у облика одговорности који је везан за помагање и подржавање тужилаштво је у параграфима 149, 150 и 151, 152 и 153, претпретресног поднеска ослонило се на судску праксу која је богата у својим фуснотама на странама 507 и 513 предмети Алексовски, Крнојелац, Кунарац, Влашкић, Курунџија, Тадић, Челебић и Васиљевић, да би утврдило да се чињеница помагања и подржавања састоји у томе да се пружа помоћ, подршка или морална подршка особи која чини неки злочин. Судска пракса предвиђа да деловање једног оптуженог мора давати значајни допринос почињењу злочина, помагање и подржавање могу бити пре злочина у време злочина или после њега. Присуство оптуженог може представљати само по себи један облик помагања и подржавања у колико је имало ефекта на почињење злочина. Морални елемент то јест ?? мора имати два аспекта. Оптужени мора бити свестан да ће злочин вероватно бити почињен и оптужени мора знати да ће његово деловање и његови поступци допринети почињену злочина од стране главног починитеља. Према тужилаштву параграф 153 из њиховог претпретресног поднеска, морални елемент је потврђен следећим. Његовим сопственим изјавама у којима је охрабривао и дизао морал српским снагама, доказни предмет П-00644 затим хушкачка природа његових говора у којима позива на насиље против несрба, његове вишекратне посете ратиштима и градовима у Војводини као што су Хртковци, затим континуирано слање добровољаца на фронт чак и када је знао да су они починили злочине то је говори сведок ВС-017, његова наређења давана добровољцима и другим српских снагама да чине злочине сведоци ВС-007, ВС-026, ВС-027 затим његов пропуст да санкционише и казни добровољце за чињење злочина то су сведоци ВС-007, ВС-026, ВС-034. Чини се због тога да помагање и подржавање проистичу из говора оптуженог, његовог претходног присуства на ратиштима и његовом слању добровољаца. У оптужници се помињу три регије Босна и Херцеговина, Хрватска и Србија. Било би у реду да ови поменути злочини у овим регијама буду разматрани имајући у виду два кључна датума то су проглашења независности Хрватске и Босне и Херцеговине. Ова два датума су јако важна због тога што су имали за резултат повлачење ЈНА и на чије су место дошле локалне снаге или неке наоружане групе из регионалних ентитета. Ту се поставља питање колику је и какву контролу имала Србија над трупама присутним на терену. Контрола Србије над српским снагама у смислу судске праксе Трибунала је једна глобална пракса контрола над војним операцијама не само финансирање. Заправо, жалбено веће подсећа у параграфу 137, жалбене пресуде Тадића од 15. јула 1999. године, да степен контроле које је тражено међународном праву, може се сматрати потврђеним у колико је једна држава игра улогу у организацији, координацији и планирању војних акција, једне војне групе а не само финансира, обучава, опрема и пружа оперативну подршку. Што се тиче контроле, Међународни суд правде у жалбеној пресуди под насловом “Примена конвенције за спречавање и сузбијање злочина геноцида у предмету Босна и Херцеговина против Србије и Црне Горе” од 26. фебруара 2007. године. Закључило је да Србија није вршила контролу над војницима војске Републике Српске, због чињенице да војска Републике Српске није предстајала да јури орган Савезне Републике Југославије у том смислу да није поседовала по унутрашњим законима те државе, статус органа ове потоње. Заправо у параграфима 392 и даље у овој жалбеној пресуди суд каже. Према судској пракси овог суда једна особа, група особа или било који ентитет може бити асимиловано у сврху одговорности по Међународном праву у један орган државе чак и када таква квалификација не проистиче из унутрашњег права у колико та особа, група или тај ентитет делује под тоталном зависношћу те државе чији је заправо само инструмент. Релевантност датума то јест у јулу 1995. године ни Република Српска ни Војска Републике Српске не могу се сматрати као самоинструменти деловања Савезне Републике Југославије лишени сваке реалне аутономије. Истина је да су претходних година политичке, војне и логистичке везе међу властима, савезним властима у Београду и властима на Палама, између југословенске војске и Војске Републике Српске биле врло јаке и врло блиске и да су ове везе без икакве сумње остале врло снажне. Међутим, нису били такве сигурно не у релевантном периоду да би политичке или војне структуре босанских Срба биле асимиловане као саставни део у органе Савезне Републике Југославије.

Суд је Међународног суда правде да би стигли до тог закључка прегледали су пресуде и документе из овог Трибунала. На тај начин ако Србија није вршила контролу над војницима војске Републике Српске на који би начин један опозиционар као што је Шешељ могао имати такву контролу. Овај оптужени терети се за помагање и подржавање у извршењу свих злочина тачке оптужница од 1 до 14 путем давања значајног појединачног доприноса и са пуном свешћу о томе. Овај облик одговорности који је веома широк мора се разматрати у светлу самих тачака оптужнице. Треба установити у најмању руку између злочина који су почињени и оптуженом, један облик везе који проистиче из његовог понашања и његових говора. Као прво није било никаквог доказа у погледу тачке оптужнице 4, убиства тачака оптужница 8 и 9, мучења и окрутног поступања, тачака оптужнице 12 до 14 безобзирно разарање и пљачка. У свом понашању и својим говорима оптужени није показао, тачније тужилаштво није доказало ван сваке разумне сумње да је он помагао и или подржавао оне који су починили злочине, мучења, разарања или пљачке. Међутим, доказни предмет П-644 који је један кључни доказни предмет за тужилаштво показује да је оптужени сам осудио ове тачке оптужнице у марту 1995. године. Цитирам њега: “Било је инцидената, ми смо били веома строги на фронту, одмах смо слали натраг такве људе” 2. мај ??2503. Ови полицајци и ови аркановци почели су да пустоше градове, то је била масовна пљачка. На почетку или усред саме операције у Зворнику почели су да пљачкају. Чак су пљачкали и Србе. Аркан је тај који је организовао чишћење муслимана, даље ови муслимани су убијени и режим не жели ништа о томе да обелодани. Њихове убице дошле су из Београда. Следећи цитат који се тиче Бјељине: “Аркан је био под контролом Караџића или под контролом српске војске а касније под командом ???Њега су спречили да има било какву улогу због тога што је пљачкао у Бјељини. Имао је 15-орицу људи тамо. Ситуација на терену је била тешка и компликована због тога што је било пуно злочина. И даље ово је врло важно, цитирам: Етничко чишћење

Проф. др Војислав Шешељ: Морам опет да интервенишем мада то не радо чиним. Ја бих волео да прецизирате ово око Аркана. Чини ми се да је у преводу на српски и у преводу на енглески језик преведено контра. Моја изјава је морала да буде да Аркан није био ни под контролом Караџића ни под контролом српске војске ни касније под контролом Благојевића. А преведено је као да је Аркан био под њиховом контролом. Нисам чуо добро како сте ви рекли на француском али би ми било интересантно ако можете ту реченицу да поновите, а онда би то требало проверити у оригиналу. Аркан је био ван контроле то је смисао мојих речи по мом најбољем сећању.

Жан-Клод Антонети: Требало би погледати подробније документ П-644 али допуштам да постоји нека грешка у преводу. Ја имам пред собом ове речи на француском, Аркан је био под контролом Караџића или српске војске а касније му је командовао Благојевић то је оно што сам ја прочитао. И сад најважнија реченица на крају то је оно што сте ви рекли, наравно увек постоји ограда због неке могуће грешке. Ја цитирам оно што пише у документу то је један видео 02 тачка 45, 4, тачка 59. Етничко чишћење није било организоване природе али је било очигледно ту и тамо неких дешавања где се десио неки облик етничког чишћења, то су значи те речи. С друге стране тачке оптужнице 1, 10 и 11, евентуално улазе у сферу одговорности оптуженог што се тиче помагања и подржавања чињеницом његових хушкачких говора, због тога оптужени би требало да буде ослобођен од оптужби за помагање и подржавање под тачкама оптужнице 4, 8, 9, 12 и 14 и могао би бити проглашен кривим према доказном материјалу под тачкама 1, 10 и 11 зависно наравно од даљих доказа које је оптужени пружао у фази извођења доказа одбране.

Прелазимо на поглавље тачке оптужнице то је последње поглавље ту се говори о тачкама 1, 4, 8, 9, 10, 11, 12, 13 и 14, ту се говори о разним САО Крајинама, нешто од тога ћу прескочити пошто није суштинско, зауставићу се само на оном што је суштинско и замолићу преслушатеља да стави на екран мој закључак да знате у чему бих вас ја ослободио а где бих вас као разумни судија ван сваке разумне сумње могао прогласити кривим по правилу 98бис, то је Анекс 13. Имајући у виду укупне елементе у све доказе које су предочени до сада били бисте ослобођени по тачкама оптужнице 1, 4, 8, 9, 10, 11, 12, 13 и 14. Што се тиче подстицања били бисте ослобођени под тачкама 4, 8, 9, 12, 13 и 14, што се тиче наређивања били бисте ослобођени под тачкама 1, 4, 8, 9, 10, 11, 12, 13 и 14. Што се тиче почињења или извршавања, ја бих вас ослободио за облике одговорности 1, 2 и 3 удруженог злочиначког подухвата, што се тиче подржавања и помагања ослободио бих вас под тачкама оптужнице 4, 8, 9, 12, 13 и 14. Могао бих да закључим у овом случају да треба да будете ослобођени. Сада ћу вам показати додатак или Анекс 14 то је једна прегледна табела онога где бих ја прихватио предочене доказе које је нама показало тужилаштво и то наравно не узима у обзир све оно што би сте ви могли да предочите током вашег поступка одбране, али хтео бих да кажем да што се тиче подстицања, ја бих могао да вас осудим по тачки 1 прогони, тачкама 10, 11 депортација и присилно премештање. У погледу почињења ја бих вас прогласио кривим за тачке 1, 10 и 11 то су прогони и депортације и присилно премештање и за помагање и подржавање могао бих такође да задржим тачке оптужнице 1, 10, 11 то су прогони, депортација и присилно премештање.

Хтео бих да кажем на крају као што видите на екрану. У овом тренутку ја сам задржао облике одговорности под називом подстицање на извршење, извршење на основу доказног материјала. Међутим, у фази пресуде мора се изабрати само један облик одговорности, јер оптужени је или је извршио, или је подстицао на извршење, или је помагао и подржавао. Са моје тачке гледишта не може бити и једно и друго истовремено, не може се бити извршитељ, саучесник, и подстрекивач то је закључак мог издвојеног мишљења. Треба да све буде савршено јасно, јер је све ово врло технички сложено, ја се апсолутно слажем са судским већем, са мојим колегама, што се тиче прогона, подстицања, помагања и подржавања, али се апсолутно не слажем с тим и такође се слажем и за присилно премештање и протеривање. Значи слажем се са већинским мишљењем за тачке 1, 10 и 11, већина је одлучила да ће задржати и све друге тачке оптужнице и ту постоје неслагање међу нама. Значи као и моје колеге ја сам за то да се суђење настави и с мојим издвојеним мишљењем ја такође одбијам ваш захтев да будете ослобођени, али по другим основама. Сада морамо да направимо паузу из техничких разлога, то ми је рекао послужитељ, 30 минута. Настављамо за 30 минута. Рећи ћу господину Шешељу, како ћемо наставити даље.

(Пауза)

Статусна конференција

Сједница се наставља, ја имам три мања техничка исправка зато што будући да је све било јако брзо, дошло је до неких грешака па ћу затражити да се то у транскрипту измени, 43 страница, 23 редак, умјесто 1033 радило се о свједоку ВС 1133, други технички исправак 44 страница, 16 редак, умјесто ВС 1136, ВС 1036, и трећи исправак, то ми је наиме, судац Хархоф скренуо пажњу на цитат из једне фусноте 429, ја сам био рекао да је током тог периода једна јединица специјалне полиције из Сремске Митровице била је распоређена у Хртковце да би спријечила протјеривање, напад или застрашивање несрба, из тога сам закључио да то установљава чињеницу да не може бити колузије зато што су власти послале полицију. Судац Хархоф ме је упозорио да у томе одломку такође пише, а то ћу цитирати тако да све буде комплетно, дакле, та јединица није штитила село, а чак је кадкада помагала припадницима СЧП-а, у протјеривању Хрвата. Ја овај други дио нисам изоставио намјерно зато што је оно што је мене занимало је било да се утврди како су власти послале једну јединицу те ако је та јединица сурађивала са људима који су били тамо на терену, ипак морам установити да су власти некога послале. И мислим да ту имамо и оно што се догађа данас у Либији или у Сирији, дакле, догоди се да власти пошаљу одређене снаге негде на некакав терен и онда оне пактирају, односно, пређу на страну устаника, но оно што је важно овде знати је да су власти послале једну јединицу и то је то што сам ја хтио показати а то што су они учинили сасвим нешто супротно од онога што је био задатак то је други проблем. Сада будући да је то тако, господине Шешељ, вијеће је одлучило наставити са суђењем и на основи правила 65тер г, ја ћу вам прочитати што ви сада требате направити. Зато што је лоптица на вашој страни терена, након што заврши извођење доказа оптужба прије извођења доказа одбране, ... судац налаже одбрани да нам достави, морате нам дати слиједеће, списак свједока које намјеравате позвати и навести њихова имена или псеудониме за свакога од њих, кратки резиме о чињеницама о којима ће сваки од тих свједока говорити, точке оптужнице, о којима ће сваки од тих свједока говорити, укупни број свједока као и број свједока који ће свједочити за сваку точку оптужнице посебно, затим морамо знати да ли ће свједоци свједочити лично или на основу правила 92бис или 92тер или кватер, процјену времена које је потребно за свједочење свакога од сведока, то нам је важно како бисмо могли одредити вријеме и списак доказних предмета које намјеравате предложити у ту сврху ће вијеће које се стално састаје је одлучило да вам се зато одреди почевши од данашњег дана шест тиједана, што значи да тај списак морамо добити, до 17. јуна, као што знате тужитељ ће свакако имати примједби након што се то све догоди ако се направи такав попис, а вијеће ће донијети одлуку имајући у виду све рокове и тако даље, зато што се још увијек ради о хипотези, но у овоме тренутку сасвим је могуће да бисмо могли почети са саслушавањем ваших свједока тек након љетне паузе, зато што је, дакле, рок до 16. јуна, па одлука вијећа ће бити седми мјесец, према томе тек након љетне судске паузе. То је најкраће што можемо рећи, дакле, господине Шешељ што ви имате за рећи?

Проф. др Војислав Шешељ: Господине председавајући, ја не могу у том року да поднесем ниједан од ових списака, и ниједан од ових спискова и ниједан од тражених података, ако се претходно не испуне неки услови засновани на мојим изворним правима, прво, мора се регулисати статус Зорана Красића, као мог правног саветника од првог дана од када сам овде коме је и судско веће ускратило нека статусна права, јер сте донели одлуку кад се говори о поверљивим стварима или кад се саслушавају заштићени сведоци да он не може да буде присутан у судници, ако мој правни саветник Зоран Красић, не буде равноправан са свим другим правним саветницима, ја нећу изводити одбрану. Друго, секретаријат је отпочео поступак, дисциплински поступак, против мог правног саветника Бориса Алексића, упутио је захтев адвокатскј комори која је овде у Хагу формирана, мада он није бранилац, нити члан те адвокатске коморе, али је већ тамо формирана и комисија којом председава адвокат Едина Решидовић, иначе чувени тужилац из процеса Алије Изетбеговићу, а заступала је тужилаштво и на мом првом појављивању пред истражним судијом окружног суда у Сарајеву 1984. године, заступала је тужилаштво тада. Она је одређена да буде председник дисциплинске комисије, ако се одмах то шиканирање мог правног саветника Бориса Алексића не заустави, ја нећу изводити одбрану. Даље, није решено питање финансирања моје одбране, ви сте донели једну одлуку које вам је потврдило Жалбено веће, пошто се секретаријат жалио, ја се нисам ни жалио, нећу се ни жалити, јер том одлуком ви сте одлучили да се мојим правним саветницима исплаћује 50 одсто од највишег износа за сиромашног оптуженика, до даљњега. Међутим, ништа нисте одлучили по питању ретроактивног плаћања за свих ових осам година, они су напорно самном радили, написали огроман број поднесака, хиљаде страна поднесака, дакле, постоје докази о њиховом раду, и преданом ангажману. Ако се њима све то не плати, ја нећу изводити одбрану. Како им се то може платити? Ја сам од првог дана када сам поднео захтев за финансирање моје одбране тражио и податке колико тужилаштво кошта процес који се против мене води. Никад нисам добио те податке. Тражио сам податке колико се новца Уједињених нација даје за финансирање одбране свих других оптужених који су овде суђени, никад нисам добио те податке. Рекли су ми да постоји то негде на интернету, али мене још нису прикључили на интернет, као и ниједног другог притвореника у затвору Уједињених нација. Ми немамо право да се прикључимо на интернет. Даље, пре неких десетак година секретаријат је направио три категорије оптуженика, прву, другу и трећу. Мене су одувек сврставали у трећу, кад је дошло време на основу ваше одлуке да почну да плаћају, е онда су хтели то да преиспитају па су чак мени упутили писмо шта ја мислим која би категорија била одговарајућа. Ваљда мислећи да бих ја тражио ону најслабију прву категорију да бих био релаксиран од опасности ваше законске пресуде. Ја сам од првог дана релаксиран јер мене ваша пресуда једноставно не интересује. Ја због јавности учествујем у овом процесу, ја желим да одбраним не само своју личну част и углед, него част десетак хиљада добровољаца Српске радикалне странке, и да докажем да су све оптужбе против мене лажне. И задовољан сам досадашњим успехом на том плану, иако ви мислите другачије. Сви ви чланови судског већа, наравно разликујете се у доста тих појединости, али у суштини мислите о неким стварима подударним, и ја то имам у виду. По тој одлуци од пре десетак година за трећу категорију у претпретресној фази за 18 месеци припрема одбране плаћа се 380.000 евра притворенику који нема могућности да сам плаћа, то 18 месеци може да се протекне највише на 24 месеца, међутим моја претпретресна фаза је трајала четири године и осам месеци, тај се износ мора удуплати. Дакле, то је 760.000 евра, по трећој категорији одбрана сваког оптуженог од дана почетка процеса месечно кошта 40.000 евра, од тих 40.000 евра 20.000 је плата главног браниоца а остало се распоређује на чланове тима одбране. Израчунајте ви колико је то месеци, ово из претпретресне фазе двоструко 760.000 евра, нека пола отпадне што сам себе браним, пола за рад чланова мог стручног тима то је 380.000 евра, за сваких месец дана од кад је почело суђењу у новембру ће бити четири године, по 20.000 евра то вам је 960.000 евра. Јел тако? Јел сам у праву? Јесам. Увек сам у праву. Дакле, пола нека отпадне на то што сам себе браним, у претпретресној фази и пола сваког месеца да се обрачунава кад траје процес, чланови тима моје одбране треба да добију негде око 1.300.000 евра, ако им се то не плати, ја нећу да изводим одбрану. Нећу дозволити да чланове тима који помаже моју одбрану понижавају на било који начин или како се овде популарно каже дискриминишу, пошто ја волим да дискриминишем чак многе, па чак и енглеске лекаре, али не волим кад неко моје дискриминише, моје правне саветнике, па се супротстављам туђим облицима дискриминаце, али уживам у својим. И постоје још два услова без којих се не може. Кондицио сине кванон. Мене су обавестили да је 2005. године тужилаштво поднело захтев за непоштовање суда против мене, и да је судско веће колико ме сећање служи господине Антонети ви се лично били члан тог судског већа одбацило захтев, а судија Агиус ме је потом у једној реченици обавестио, или његов секретар, неко ко опслужује судско веће, да је поднет захтев и да је одбачен, ја инсистирам да ми се да тај захтев, и да ми се да одлука о одбацивању тог захтева, пошто ми је то веома важно, ако ми то не дате ја нећу изводити одбрану. Крајем 2005. године тужилаштво ми је испоручило три, четири велика регистратора пуна докумената, а после два три дана послало је коњицу у моју затворску ћелију да ми по сваку цену отму неке од тих докумената, мене су довели, код управника, а онда рекли под стражом да иду у моју ћелију да то узму. И била је једна службеница секретаријата ваљда која је идентификовала те тражене документе, они су узети из мојих регистратора, однети у секретаријат и тамо запечаћени. Ја морам да добијем све те документе да видим о чему се ради, ако то не добијем, ја нећу изводити одбрану. Ви се сећате господо судије да је овде било великих проблема око превођења докумената одбране, ја сам инсистирао да се преведу моје две најважније књиге на енглески или француски језик, то су књиге “Идеологија српског национализма” и “Римокатолички злочиначки пројекат вештачке хрватске нације” ви сте прво дали један рок то да се преведе, тражили сте на француски па нису могли, па сте тражили од мене да ја нађем преводиоце, па сам ја нашао преводилачку агенцију, па секретаријат није хтео ту преводилачку агенцију, па су тражили да им се продужи рок, и последњи рок је био који сте ви дали као судско веће до краја извођења доказног поступка оптужбе. Ја ни до данас нисам добио превод те две књиге на енглески језик, и ја без њих не могу да осмислим своју одбрану нити да приступим личном сведочењу, а као што видимо већина чланова судског већа тренутно инсистира само на подстицању као облику извршења кривичног дела, игнорисали су остале облике извршења, мада по мом мишљењу то је представљало и кршење духа, одредбе правила 98бис правилника, јер је требало да се изјасне о свим облицима извршења, па ако постоји сагласност да неки од облика отпадне, бар један то би било у сврху економичности суђења, пошто то није урађено, ја се браним од целе оптужнице дакле, све је остало у оптужници и удружени злочиначки подухват, и извршење, и наређивање, и помагање, и подржавање, и подстицање и све остало. Дакле, без ове две књиге ја не могу да обарам суштину оптужнице против мене, а то је овај такозвани говор мржње, који сте склони сви да прихватите као кривично дело, иако немате никаквог правног основа у досадашњој међународној судској пракси. Позивате се неосновано на Штрајхера, игноришете Причеа, али неће мени бити тешко да изађем на крај са вама, поготову што имате склоност да се позивате на судску праксу Међународног кривичног суда за Руанду, а губите из вида чињеницу да су кривична дела која су тамо процесуирају извршена годину дана након окончања временског периода на који се односи оптужница против мене, 1993. године против мене се завршавају све оптужбе, а кривична дела геноцида и прогона у Руанди су вршена 1994. године. Дакле, не вреди вам позивање на њихову судску праксу. То је ваша ствар шта ћете ви да радите, ја сам вам само сада изнео које све сметње постоје за извођење доказног поступка одбране, ако нисте спремни да уклоните све ове сметње онда ћемо ствар поједноставити, закажите ми изношење уводне речи одбране, ја имам право на четири сата изношења уводне речи одбране то ми не можете ускратити. Било сведока, не било, било финансирања, не било, било чега другог, не било. Након та четири сата извођења уводне речи одбране ако не испуните све ове неопходне услове прелазимо на завршну реч. Или хоћете да се овај процес никад не заврши па да ме наследи онда овај резидуални механизам који је формирао Савет безбедности као најсмешнију у низу својих смешних креација. Чак смешнији од ових ад хок трибунала, ако се ови моји услови, који су заиста засновани апсолутно, на праву, испуне, што су засновани на Статуту, мени Статут тгарантује финансирање одбране, е онда ће ми требати најмање две године за припремање одбране. Зашто? Тужилаштву је требало четири године и осам месеци, ајде, можемо се унапред сви усагасити да сам ја више него двоструко паметнији и способнији од целог тужилаштва, па ми не треба четири године и осам месеци, али ми треба две године. Даље, мени треба 120 часова за главно испитивање, 120 сати колико је и тужилаштво добило, не рачунајући све оне злоупотребе око накнадних убацивања, тона и тона докумената у спис, без поседовања сведока, и без чак читања наслова и докумената у судници. Све је то нерегуларно и планирам да изведем 100 сведока.

Судија Флавиа Латанци: Господине Шешељ нисам добро схватила, да ли можете да ми објасните следеће, дакле, уколико ти услови које сте ви навели, ако им се не удовољи ви тражите да се директно пређе на крајњу пресуду, дакле, на завршној речи ваше и тужилаштва, или тражите две године да бисте припремили своју одбрану. То нисам схватила, јер имам утисак да ту постоји одређена контрадикторност, контрадикција између те две ствари које кажете. Да ли можете то да ми објасните, шта ви тражите тачно уколико ти услови које постављате, уколико им се не изађе у сусрет? Дакле, да се пређе на процедуру за дефинитивну пресуду или да вам одобримо још две године, молим да ми се то разјасни?

Проф. др Војислав Шешељ: Вероватно превод није био добар, прецизан или потпун. Ја сам рекао, ако испуните све ове на праву засноване услове онда ми ово треба, ово ја тражим, е сад шта ћете ви мени одобрити од те тражене две године од 120 сати, од 100 сведока, то ћемо да видимо, дакле, ја се онда уклапам у одредбе правилника. Ја тражим а ви доносите одлуку. Ја могу после да се жалим на одлуку ако нисам задовољан. Међутим, ових пет ствари које сам навео директно угрожавају мој статус овде, и моју могућност да изводим одбрану, ја морам знати зашто је пре шест година тужилаштво тражило да се против мене води поступак, ја не могу да спавам од радозналости. Ја морам да знам који су то били документи којим је коњица Уједињених нација отела пре шест година, ја то морам знати. И мора ми бити нормализован статуст свих правних саветника и кејс менаџера, сад сам имао посету два правна саветника и кејс менаџера Немање Шаровића, платили су путне трошкове за два правна саветника, али за кејс менаџера нису, он је руководилац мог предмета, он је шеф правним саветницима, и шта сада да радим? Нећу дозволити да ме неко понижава. Иако сам ја можда довољно досад понижавао секретаријат, али нећу дозвољавати узвратне мере. Дакле, то су моји захтеви без којих нећу да изводим одбрану. Ако ми не испуните те захтеве који су потпуно оправдани онда од вас тражим да одредите датум када ћу поднети уводну реч одбране. Нећу да се одрекнем та четири сата говора у судници. То можете до краја маја већ да урадите, ја сам спреман на то. Немојте само следеће недеље долази ми супруга у посету, па бих се нашао између две ватре. Дакле, после следеће недеље, било ког дана, закажите ми да поднесем уводну реч одбране и после тога прелазимо на завршну реч. Ако не будем изводио одбрану ја нећу подносити ни завршни поднесак одбране, и ту ћу вам скратити време, ако вама то одговара баш лепо. Да ли ћете онда моћи да створити утисак у јавности о фер суђењу то је онда ваш проблем, није мој. Ја знам да ће целокупна правничка јавност ове моје захтеве сматрати потпуно оправданим и то ми је довољно и ниједан правник не може ово да оспори што сам вам навео, а ви сада видите шта ћете.

Жан-Клод Антонети: Господине Шешељ, ви сте изнели један број захтева, претресно веће ће се окупити и ми ћемо већати о тим питањима, дакле, у овом тренутку вам не могу одговорити, међутим постоје веома једноставни елементи о којима могу да вам дам одређене назнаке. Ви сте изгледа мало пре оспоравали одлуку претресног већа на правном плану, ви имате апсолутно право на то и имате могућност да уложите жалбу на одлуку претресног већа. То је дакле, право којим располажете и можда ће Жалбено веће оборити одлуку претресног већа, то се никад не зна. Као друго

Проф. др Војислав Шешељ: Да вам одмах кажем, ја жалбу нећу подносити. Јер ви знате увек су они из Жалбеног већа били много гори од вас, тако да је бесмислено да им подносим жалбу, поднећу жалбу на првостепену пресуду наравну, а сад на ову прелиминарну вашу одлуку нећу да подносим жалбу.

Жан-Клод Антонети: У реду, ви сте ме цитирали, пре више година, као судију који је био у вашем претпретресном поступку и то је тачно, сасвим тачно, и ја се сећам да је претресно веће донело једну одлуку зато што је тужилаштво несмотрено послало вама документе које није требало да видите. Не знам на који начин ради тужилаштво, међутим то је било зачуђујуће и тужилаштво је хтело да добије назад документе које није требало да добијете, и у тим условима претресно веће је требало да донесе одлуку о њиховом враћању, заједно са представником секретаријата и тужилаштва, и ви сада кажете неки документи су ми одузети, треба да ми се врате, не знам о којим је документима реч. То ћемо испитати. Поред тога ви сте ми рекли да је постојала једна процедура, поступак због непоштовања суда, верујем, али ја се тога уопште не сећам, и ви остављате утисак да није донета одлука, или да је донета одлука коју ви нисте добили, ја ћу приступити претрагама, али не знам зашто би вам се било шта сакривало. Што се тиче финансирања

Проф. др Војислав Шешељ: Одлука је донешена, али и захтев и одлука су били екс парте, а мене су само у једној реченици обавестили да је постојао захтев и да је донесена одлука којом се одбија захтев тужиоца. Никад нисам обавештен о чему се ту ради.

Жан-Клод Антонети: У реду, сада боље схватам, дакле, тужилаштво је поднело екс парте захтев који је одбијен а ви нисте знали. Ако сам добро схватио ви се обраћате већу да би решили то питање, ја ћу консултовати своје колеге, и не видим зашто бисмо вам било шта скривали. Што се тиче финансирања ви знате да је претресно веће пуно тога учинило, и ја сам се лично ангажовао то сам вам и рекао, противно вољи мојих колега ја сам се обратио управи ваше земље, да бих се упознао са вашом пореском ситуацијом, и они су ми рекли да су све податке предали секретаријату и с обзиром на то претресно веће ће почети поступак донета је одлука секретаријат није био задовољан и уложио је жалбу и Жалбено веће је већинском одлуком, а двоје судија нису се слагали са тим, је одлучило у прилог наше одлуке, и због тога је одлучено да ће се ваша одбрана финансирати са 50 одсто, а ви тражите сада стотине хиљада евра. Дакле, ви сте нам дали тачан износ, сада да погледамо то, не желим да се играмо мачке и миша, увек сам био транспарентан са вама и дубоко сам уверен господине Шешељ да је ово питање финансирања лажан проблем, није прави проблем, јер као прво имате интелектуалну способност да се сами браните, ко познаје овај предмет боље него ви? Ви имате енциклпедијско знање о свим елементима, ви све знате, ви сте чак и способни да приметите уколико има грешака у преводу, гледајући транскрипт и на основу тога, наравно, да можете да добијете помоћ, али верујте ми на основу мог искуства могу вам рећи да ви имате тај капацитет. Дакле, за мене је то заиста погрешан проблем, то није прави проблем, међутим ви имате право на то према Статуту и да вам кажем до краја шта мислим, када сам био у претресном већу II, водим рачуна о времену, ви сте поднели један захтев и ја сам почео да припремам једно мишљење где сам говорио да ви имате право на финансирање и да се ваши сарадници могу исплатити на основу доказа који потврђују њихов ангажман и и даље то мислим, у међувремену је претресно веће промењено и нисам могао да спроведем у дело тај свој став, дакле, увек сам сматрао да је финансирање одобриво, али као што кажем сматрам да то није прави проблем, али донећемо одлуку, и видећемо касније тачно како ће то изгледати. Међутим, одбрана зависи у потпуности од вас, и као што је рекла судкиња Латанци, на вама је да нам кажете да ли ћете изводити доказе, да ли вам треба још две године, и тако даље, или можете да нам кажете да ћете прећи директно на завршну реч, вашу завршну реч, завршну реч тужиоца, и да онда судије могу да пређу на већање о дефинитивној пресуди. И наравно читава процедура може да траје и годинама, ви кажете на пример да имате у виду на стотине сведока, односно 120 сати и 100 сведока а то поставља велике проблеме, дакле, ако сам вас добро схватио уколико се не реше сви проблеми о којима говорите ви нећете поднети списак 65тер. Да ли сам добро схватио?

Проф. др Војислав Шешељ: Ја због тога, не зато што сам паметан, свестан сам ја и тога на пример, али то неће бити разлог да не изводим одбрану, разлози да не изводим одбрану биће ових пет, које сам вам овде таксативно навео. Регулисање статуса правних саветника, плаћање одбране, документ о захтеву за непоштовање суда из 2005, отета документа из 2005, и превод ове две књиге “Идеологија српског национализма” и “Римокатолички злочиначки пројекат вештачке хрватске нације” на енглески језик, пошто је то била последња везија била ... секретаријата. То је пет услова без којих нећу изводити одбрану. И све на праву засновано, имам упориште у статуту трибунала, имам упориште у општим правним принципима, морам знати све што се мене тиче. Која су ми то документа отета и зашто су ми отета? Шта мене брига што је тужилаштво погрешило, ја морам знати о чему се ту ради, можда ми нешто то вреди, и морам знати зашто је тужилаштво својевремено подносило захтев за непоштовање суда, а ви га одбили. И то морам знати, дакле, ја нећу подносити одбрану ако се ова моја статусна права не испуне, не реализују. Јер ми се онда одбрана обесмишљава, а знате шта може, колико год да је човек паметан он мора имати сараднике напољу који ће му полагати и налазити сведоке, прелиминарно са њима разговарати, правити са њима прелиминарне изјаве, читав низ послова ту има. Помагати у припремању сведока. Знате ли колико је тужилаштво припремало сведоке, они их доведу у Хаг, неколико дана пре сведочења, па их терају да уче напамет као песмицу све оно што ће да кажу у судници. Па их онда проверавају јесу ли добро ту песмицу научили. Што бих се одрекао тог права и те праксе? И моји ће сведоци овде да певају као песмицу све оно што унапред науче да треба да кажу, али њих тужилаштво неће хватати у лажи као што сам ја успевао да ухватим у лажи скоро сваког сведока оптужбе.

Жан-Клод Антонети: Добро, скоро сам заборавио, имамо један мањи исправак на записник, јучер сте рекли да је био један заштићени сведок Милорад Војиновић, о томе смо били говорили, ја сад имам тај део записника пред собом, онога дана када је дошао он се појавио пред судом као свједок без икакве заштите. Дакле, он није уживао никакве заштитне мјере, можда је дошло до збрке, али тај свједок никада није био заштићен, имам овдје пред собом ту страницу записника. Господине тужитељу имате ли ви што за додати? Видјели сте преводиоци су обавили фантастичан посао, преводили су чак оном брзином којом сам ја говорио, па им се од срца захваљујем, јер захваљујући њима, успјели смо завршити на вријеме, захваљујући њиховој брзини. Господине Маркузен, ви ћете бити брзи као и они, што ви имате за рећи.

Тужилац Матијас Маркузен: Па једна минута након седам сати, бојим се да немам времена да бих пуно тога рекао, но, часни суде, тужитељство може, поднјети вама неки материјал у вези са темама о којима је говорио оптужени, но, оптужени заправо у суштини тражи да ви преиспитате неколико одлука које сте донијели но он ништа није учинио да би испоштовао стандард, то јест за поновно разматрање. Ја бих рекао да ако оптужени жели наставити са својим тврдњама које сада издаје, он свакако то може направити, он може написати то тако да ми можемо одговорити. Што се пак тиче одлуке по правилу 65тер г, коју сте донели он може тражити дозволу за подношење жалбе на ту одлуку, ја мислим да је он рекао да је наиме релеватно то да би се могло опорвћи ваш налог. Он практички пријети да неће изводити одбрану, наравно он је тај који одлучује хоће ли то чинити или неће. Ја сам такође видео да правило 65тер г, налаже од оптуженог да тужитељству обијелодани доказне предмете одбране, према томе ми бисмо тражили да нам се и то да.

Жан-Клод Антонети: Да, свакако имате право. Ето, господине Шешељ хоћете ли поново узети ријеч, па ћемо завршити послије тога.

Проф. др Војислав Шешељ: Господине председавајући, ја вама ништа не претим, ја се борим само за своја права. И ових пет захтева које сам поднео фундаментална су моја права, ништа ја не претим, али ако ових мојих пет захтева не испуните, ја ћу о њима говорити у завршној речи, ја нећу говорити о меритиму, него ћу говорити о свим мојим прекршеним правима од када сам дошао у Хаг, а у уводној речи одбране могу вам то унапред открити највише ћу говорити о овој вашој одлуци, и делимично издвојеном мишљењу. То ће бити у мојој уводној речи одбране, четири сата ми треба, довољно ми је. Мало ћу брже говорити него ви. Ја се вама дивим како можете тако споро да говорите, ја никад нисам могао. Ето да знате то, кад ја завршим са четири сата уводне речи одбране, ако ми онемогућите извођење одбране, онда одмах можете да заказујете завршне речи, а ваљда је тужилаштво завршило свој завршни поднесак, ваљда су радили све ово време, ваљда их нећемо морати дуго да чекамо. Или у противном ако их будемо дуго чекали онда ће се потврдити ова претпоставка која се све чешће држи у јавности, износи да је Хашки трибунал добио задатак ме овде по сваку цену задржи док се не заврши још један изборни ... у Србији.

Жан-Клод Антонети: Господине Шешељ, ја вам могу рећи да мени нико није рекао да вас задржим. Нитко, а ни мојим колегама, наравно могу они казати нешто о томе, али бојим се да се нитко не би усудио мени нешто у том смислу рећи. Ја вам морам рећи да сам ја потпуно самосталан, да ја не овисим ни о коме, ја знам да предстоји изборно вријеме код вас, наравно то је велика национална дебата, али ја наравно могу узети то у обзир али ви сте овдје видели сте нашу одлуку, нисте ослобођени, али нама нитко није рекао задржите Шешеља. Дакле, што се мене тиче то и ви јако добро знате. Господине Маркузен, изволите.

Матијас Маркузен: Укратко часни суде ја мислим да би оптуженом требало казати да случајно не буде у криву, да не може заправо, изнјети уводни говор, а да нам предочава доказе, јер уводни говор заправо представља увод у извођење доказа одбране, према томе ако оптужени не жели поднјети материјале по правилу 65тер ми прелазимо одмах на завршни поднесак и на завршне ријечи.

Проф. др Војислав Шешељ: То једноставно није истина. Ја на уводни говор одбране имам право, мене ништа не обавезује да подносим било који доказ. Ту обавезу ја немам, можда немам никаквог доказа, али имам право на уводну реч одбране, погледајте још ово господо судије, ако имате стрпљења, ја имам право теоријски да поднесем уводну реч одбране и да пријавим себе као јединог сведока одбране, и да се препустим унакрсном испитивању. И то је моје право, а тужилаштво ништа не зна. Шта сад? Измишљају нешто безвезе, не може ми нико оспорити право на уводну реч одбране. И у уводној речи одбране ја ћу говорити о томе које сам доказе хтео да изведем и зашто нисам био у стању да их изведем. Ето и то ћу урадити, да задовољим тужиоца.

Жан-Клод Антонети: Добро ви сте, начели правне проблеме, вијеће ће се бавити тиме, захваљујем свима посебно преводитељима, припадницима службе сигурности, људима из тајништва, свим судским послужитељима, наставићемо када за то дође вријеме. Хвала и довиђења.

 

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер