Početna strana > Debate > Crkva i politika > Vidovdanska beseda
Crkva i politika

Vidovdanska beseda

PDF Štampa El. pošta
Slobodan Antonić   
utorak, 28. jun 2011.

Dragi prijatelji, draga braćo i sestre,

Vidovdanska beseda se obično posvećuje odbrani slobode. Vidovdanska etika i jeste etika muškosti i žrtvovanja za odbranu slobode.

Ali, mi danas ne živimo u vremenima u kojima slobodu treba braniti. Naša sloboda je, nažalost, u mnogo čemu već izgubljena. Mi živimo u vremenima unutrašnje okupacije. Iako su naše države, naizgled, slobodne i nezavisne, svi znamo da je to samo privid. Jer, te države, njihovi upravljači i njihove institucije – i političke, i prosvetne, i kulturne – rade sve suprotno interesima našeg naroda.

Oni uništavaju naš nacionalni identitet, oni krivotvore našu nacionalnu baštinu, oni pustoše našu nacionalnu kulturu, oni pljačkaju naše nacionalno bogatstvo, oni upropašćavaju ne samo nas, već i budućnost naše dece...

Naše države rade protiv nas. One su, nažalost, sve manje države, a sve više obične vazalne teritorije. To je jedan projekat, mnogo širi od naših zemalja, to je jedan opasan projekat, globalnih razmera, koji hoće da uguši narode, koji hoće da smrvi i u zemlju ukopa sve vrednosti hrišćanske civilizacije – i hrabrost i viteštvo i muškost, i porodicu i vernost, i bogobojažljivost, i patriotizam i hristoljublje i čovekoljublje...

Sve se to mrvi i ukopava, da bi se na mestu Svetog hrama izgradio neznabožački žrtvenik za Moloha, tog demona oskrnavljene i pobijene dece. I kako bismo, u svetu jednog novog varvarstva, svi zajedno postali večni robovi demona novca, razvrata, svireposti i bezumlja.

Mi smo, draga braćo i sestre, a toga moramo biti svesni, svi već na neki način porobljeni, svi već okovani nevidljivim lancima i svi kao roblje odvedeni u Novi Vavilon. I sad nam se iz toga ropstva valja spašavati. O tom spašavanju treba misliti, o tom spašavanju treba govoriti.

Nije lako spasti se. Jer, prva pretpostavka spasa jeste uopšte shvatiti da si rob. A to se može jedino ako znaš šta je sloboda.

I upravo to je naš glavni sadašnji zadatak – sačuvati sećanje na slobodu. Kada je Kserks, persijski despot, hteo da porobi Grke, poslao im je glasnike da im traži „zemlju i vodu“ – simboličko priznanje pokornosti. Kada su Kserksovi glasnici došli u Spartu, razljućeni Spartanci su ih „bacili u bunar i preporučili im da iz bunara odnesu kralju zemlju i vodu“[1]. Onda su se Spartanci pokajali, jer su prekršili zavet nepovredivosti glasnika, pa su rešili da zauzvrat Kserksu pošalju dvojicu svojih građana, kako bi na njima iskalio bes zbog spartanske drskosti. „I dobrovoljno se jave“, piše Herodot, „Sperhije, sin Aneristov, i Bulije, sin Nikolajev, najbogatiji i najotmeniji Spartanci“[2]. Idući Kserksu, naiđu njih dvojica na Hidarna, persijskog zapovednika Male Azije. Hidarno ih lepo ugosti, pa im reče: „Ljudi iz Sparte, što se ne pokorite našem despotu, pogledajte ovo moje izobilje, i vi možete imati sve to samo ako se bacite ničice pred despota i obećate mu pokornost“. A dvojica Spartanaca mu ovako odgovoriše: „Hidarno, savet koji nam daješ za nas nije dobar. Jer ti nam savetuješ samo ono što si sam iskusio, a drugo ti je nepoznato. Ti znaš, naime, samo za ropstvo, a slobodu nisi nikada ni okusio i ne znaš da li je ona slatka ili ne. Da si je, naime, okusio ne bi nam savetovao da se za nju borimo samo kopljima, nego i sekirama, i zubima, i noktima...“

E pa, dragi prijatelji, mi koji smo danas na ovom mestu znamo šta je to sloboda. Znamo koliko je slatka, znamo kako ispunjava grudi, koliko nosi uzdanja, prkosa i samopoštovanja. Baš zato, mi koji smo danas na ovom mestu, nećemo nikome padati pred noge, nećemo nikome obećavati pokornost – a pogotovo ne nekom lokalnom despotu, ili njegovim Moloh-vračevima. Učićemo i našu decu da budu nepokorna, učićemo i naše pse da grizu, učićemo i naše ptice da kljuju... I jednoga dana pokidaćemo i vidljive i nevidljive lance i krenuti sa svojim narodom u izbavljenje – iz smrdljivog mraka Vavilona, ka svetlosti nebeskog Jerusalima.

Ali, do tog dana čuvajmo ovu luču slobode, koja je ostala još da gori u našim grudima. Nije uzalud rečeno da je Crna Gora srpska Sparta. Imena onih dvojice velikih Sparatanaca i danas, posle 2,5 hiljade godina, pamtimo. Jer, to su imena ponosnih i hrabrih ljudi. A imena svih onih puzavaca i čankoliza, koji su ljubili papuče Despotu zarad punijeg trbuha, niko se više ne seća.

To je i vaša, i naša sudbina. Da budemo časni, da budemo lučonoše slobode i da, kada dođe vreme, zapalimo vatru slobode, veliku vatru koja će sažeći i u pepeo smrviti, i Molohov hram, i Molohove vračeve i Molohove despote. Koliko je taj dan slobode bilizu, a koliko daleko, to zasada ne možemo znati. Ali, Vidovdan je dan kada se duhovno spremamo i radujemo tom času. Času kada ćemo reći – Vreme je za slobodu. Neka bude sloboda!

I biće sloboda.

Beseda je održana 28. juna 2010. u Baru, na „Vidovdanskoj večeri“ koju je organizovala Pravoslavna crkvena opština barska i Srpsko prosvetno društvo Bar.


[1] Herodot, Istorija, knj. 7, par. 133, srpski prevod: Herodotova istorija, „Matrica srpska“, Novi Sad 1980, knj. 2, str 175.

[2] Isto, par. 134.

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, do kraja 2019. biti postignut sporazum Beograda i Prištine?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner