субота, 05. децембар 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Црква и политика > Велибор Џомић - "Српска Црква и модерна државност"
Црква и политика

Велибор Џомић - "Српска Црква и модерна државност"

PDF Штампа Ел. пошта
Елза Бибић   
четвртак, 19. новембар 2020.

Монографија ”Српска Црква и модерна државност“ протојереја-ставрофора др Велибора Џомића, Институт за српску културу, Никшић, 2020.г

У издању ”Института за српску културу” из Никшића објављена је монографија ”Српска Црква и модерна државност“ протојереја-ставрофора др Велибора Џомића. Рецензенти књиге су универзитетски професор др Саво Марковић, правни историчар, и научни саветник др Недељко Радосављевић, историчар из Историјског института из Београда. Монографија је посвећена је 800. годишњици аутокефалности Српске Православне Цркве (1219-2019.) и 800. годишњици од оснивања Епископије Зетске (1220-2020).

Књига представља један од плодова ауторовог дводеценијског истраживања државно-црквених односа. Аутор у уводном делу констатује да ”однос Цркве и државе у српској историји, па и данас, представља један од најважнијих и најсложенијих друштвених односа који је имао и има свој нормативни израз у различитим правним системима”. Имајући у виду да се у модерној државности темељ државно-црквених односа утврђује уставом, аутор подсећа да је Свети Сава је у Карејском типику први у нашем народу употребио појам “устав” (”уставац”). Такође, веома је важна констатација да, све до наших дана, питању односа државе и цркава и верских заједница није посвећивана одговарајућа пажња у савременој правној науци на нашим просторима. С једне стране, у времену идеолошких тумачења државе, устава и права уопште, разматрање односа државе и верских заједница није била популарна тема и није завређивала посебну научну пажњу и теоријску разраду. Преко овог питања се у правној науци деценијама само овлаш прелазило, а коментари о томе готово да нису дужи од уставног текста који регулише ову значајну област.

Аутор је у овој књизи на 300 страна истражио историјат сложених црквено-државних односа код Срба од средњег до новог века. Детаљно проучавајући системе односе државе и Цркве кроз историју, аутор у првом делу монографије обрађује до сада познате системе односа државе и цркве; систем сагласја цркве и државе, систем хегемоније државе над црквом, систем хегемоније цркве над државом, систем државне цркве, систем признатих цркава и верских заједница и систем одвојености цркве од државе. У другом делу је обрађен правни положај Српске Цркве у средњовековној српској држави. У том делу, незаобилазан је Свети Сава са Законоправилом и његовим свеукупним делом. У том периоду је Жичка Архиепископија добила аутокефалност, а Савин брат је крунисан за српског краља у Манастиру Жичи као тадашњем седишту Архиепископије. Однос Цркве и државе је уређен по источно-ромејском моделу симфоније (сагласја) Цркве и државе.

Осим државно-правног односа, у овом делу књиге је обрађено и питање статуса Цркве у Србији од признања аутономије 1831. године до признања аутокефалности 1879. године са јасним наводом да Митрополија у Црној Гори никада није ни тражила, а ни имала аутокефалност

Централни део књиге је посвећен правном положају Српске Цркве у две нововековне српске државе: Кнежевини и Краљевини Србији, Књажевини и Краљевини Црној Гори, Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, Краљевини Југославији, СФР Југославији, СР Југославији и Државној заједници Србије и Црне Горе. У питању је период од 1804. до 2003. године, а током скоро два века модерне државности на нашим просторима донет је читав низ државних правних аката – устава и закона – од Сретењског устава 1835. године до Уставне повеље Државне заједнице Србија и Црна Гора. У Кнежевини и Краљевини Србији је донето шест устава и четири системска закона о Цркви и примењен је систем државне цркве. У Књажевини и Краљевини Црној Гори је донет један државни устав, а књаз Никола је прогласио два црквена устава и два закона којим је примарно регулисан правни положај Цркве применом система државне цркве. Аутор је посебно посветио пажњу утицају државне власти на унутрашња црквена питања, а однос државе према Цркви је пратио управо линијом поштовања унутрашње аутономије Цркве. Осим правног положаја државне Цркве, обрађено је и питање правног положаја припадника мањинских верских заједница – римокатоличке, јеврејске, протестантске и исламске. Осим државно-правног односа, у овом делу књиге је обрађено и питање статуса Цркве у Србији од признања аутономије 1831. године до признања аутокефалности 1879. године са јасним наводом да Митрополија у Црној Гори никада није ни тражила, а ни имала аутокефалност.

Од стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године примењиван је систем признатих цркава и верских заједница. Овај систем је политички прокламован Крфском декларацијом, а нормативно имплементиран одредбама Видовданског устава од 1921. године. Посебно је указано да државна власт, и поред вишегодишњих настојања, није имала снаге да донесе закон којим би на исти начин уредила правни положај признатих цркава и верских заједница. Из тог разлога, у периоду тзв. шестојануарског режима 1929. године је започет процес доношења појединачних закона за признате цркве и верске заједнице. Иако су донети закони о Српској Православној Цркви, Исламској заједници, Јеврејској заједници и црквама аугсбуршког исповедања, представници Римокатоличке цркве нису прихватили да се њихов правни положај уреди законом већ су инсистирали на закључивању конкордата са Светом Столицом. Конкордат је закључен 1937. године, али није ратификован у Скупштини због огромног незадовољства грађана. За време трајања овог система, државна власт је донела два устава и четири системска закона за четири признате цркве и заједнице.

После Другог светског рата и успостављања комунистичког режима, нормативно је имплементиран систем одвојености цркава и верских заједница од државе. Наступиле су нове неприлике за цркве и верске заједнице, јер је комунистички режим системски спроводио терор над свештеницима и верским службеницима, као и над верницима. Агресивна атеистичка пропаганда је допирала до свих сфера друштва, а посебно у систему образовања. Црквама и верским заједницама је национализована огромна имовина. У том периоду, државна власт је донела 3 устава, један савезни и шест републичких закона о правном положају цркава и верских заједница. Иако је уставима прокламовано и зајемчено право на слободу вероисповести, државна власт га је у пракси грубо нарушавала и кршила.

После разбијања социјалистичке Југославије, донет је један савезни устав и једна уставна повеља заједничке државе Србије и Црне Горе, а државе чланице су донеле и по један републички устав. И даље је примењен систем одвојености цркава и верских заједница од државе, али кроз тзв. кооперативну одвојеност. У Србији је 1993. године стављен ван снаге Закон о правном положају верских заједница од 1977. године, али је у Црној Гори исти социјалистички закон остао на снази.

С правом је истакнуто да свака државна власт, приликом регулисања правног положаја Цркве и верских заједница, мора да има у виду историјску улогу и цивилизацијски значај цркава и верских заједница, а посебно да је и савремени човек, пре свега, слободан и да је он и homo religiosus

На крају, прота Велибор Џомић је закључио да је ”правна држава најбољи оквир за поштовање људских права и регулисање уставно-правног положаја цркава и верских заједница. Уколико су основни циљеви уставотворца и законодавца везани за ту премису онда се пуна слобода остварује кроз сваки систем односа између цркава и верских заједница и државе које међународни стандарди оцењују као адекватни оквир”. С правом је истакнуто да свака државна власт, приликом регулисања правног положаја Цркве и верских заједница, мора да има у виду историјску улогу и цивилизацијски значај цркава и верских заједница, а посебно да је и савремени човек, пре свега, слободан и да је он и homo religiosus. Црква и верске заједнице у правном смислу речи биле су и остају институције sui generis у модерним правним системима и државама. Књига је, иако је у питању научна монографија са обиљем правних извора и литературе, писана тако да је разумљива широј читалачкој публици, а доноси обиље интересантних историјских података.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће у наредних годину дана у Србији бити одржани нови парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер