понедељак, 18. децембар 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Црква и политика > Устав је гарант целовитости Србије, претходна влада "легла на руду" натовске Европе
Црква и политика

Устав је гарант целовитости Србије, претходна влада "легла на руду" натовске Европе

PDF Штампа Ел. пошта
Митрополит Амфилохије   
недеља, 20. април 2014.

Архијеријски сабор прошле године није Његоша прогласио свецем, што нимало не умањује његову светост и што не значи да се и то једног дана неће догодити.

Постати свјестан да Христово Васкрсење дарује човјеку хљеб вјечног живота, и да при том осмишљује и умножава наш хљеб свагдашњи, значи ослободити се и од растрзаности и страха од глади у свакодневној борби за економско преживљавање. Христово Васкрсење даје сигурност и наду у избављење чак од смрти, а камоли од свагдашњих животних тешкоћа и брига, изјавио је у Васкршњем интервјуу за „Политику” митрополит црногорско-приморски Амфилохије.

Празнујући најрадоснији хришћански празник, митрополит Амфилохије, који често износи контроверзне политичке ставове, и овога пута је остао доследан: он говори о искушењима пред којима се налазе народ и Црква, коментарише ток преговора између Београда и Приштине, као и односе Србије и Црне Горе, уз своја очекивања од будуће владе. И, као што сам каже, то чини без длаке на језику…

Васкрс је празник победе живота над смрћу, светлости над тамом и љубави над мржњом. Колико је данашњи човек растрзан у свакодневној борби да економски преживи од првог до првог у месецу, свестан значаја Христовог Васкресења ?

Заиста је Васкрс „празник над празницима”, празник побједе вјечног живота над смрћу, свјетлости над тамом, љубави над мржњом. Није случајно, само њега да поменемо, Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац, у дубинама свеукупног бића назрео „ускрса сјеме”, „бића живоносну клицу”, да би пуноћу те живоносне тајне открио и посвједочио Личношћу вјечног логоса Божјег, васкрслог Богочовјека, који је „васкрсењем смрт поразио” (Луча Микрокозма). Бити свјестан те цјелесеобразности и сврсисходности утканих у свеукупну творевину, од најмањег до најсавршенијег бића, следовања свих бића по неком поретку, нарочито човјековог бића, није једноставно и лако, али је једино достојно човјека, као појединца и као заједнице.

Почетком марта на састанку поглавара православних цркава у Истанбулу заказан је за 2016. годину дугоприпремани Свеправославни сабор. Медији га већ називају „Осмим Васељенским сабором”, док патријарх руски Кирил каже да је реч о Сабору православних цркава. Шта очекујете од једног таквог сабрања? Која питања могу бити решена која оптерећују односе међу помесним православним црквама?

Садашњи Константинопољски Васељенски патријарх Вартоломеј већ пети пут сабира предстојатеље Помјесних православних цркава. Тиме се посвједочује јединство православља у свијету. Овогодишње сабрање је било припрема за Велики сабор цркве, који би требао да се одржи 2016. године у храму Свете Ирине у Цариграду. Сабор никад не проглашава сам себе за Васељенски – следећи сабор је био онај који би претходном давао назив Васељенског. У том смислу је наша Црква предложила да за Осми Васељенски сабор буде потврђен Сабор времена патријарха Фотија (879), он је и прихватан као такав на Истоку. А за Девети да буде проглашен Цариградски исихастички сабор (1341, 1351), који је потврдио учење Светог Григорија Паламе надумног разликовања у Тројичном Богу неизрециве божанске Суштине и вјечних божанских Енергија, којима се Бог јавља и открива свијету и човјеку и у којима је „једина нада” човјекова.

Сама чињеница да ће се одржати овај Велики свеправославни сабор, послије више од хиљаду година, од изузетног је значаја. Његово сабрање је од прворазредног значаја за свједочење и остваривање васељенске мисије Цркве. Међу темама предвиђеним за рјешавање на овом Великом сабору, главно је питање додјељивања аутокефалије и аутономије новим Црквама, као и питање црквене дијаспоре.

Данас је Православна црква раширена, први пут у историји, на такав начин – по читавом свијету. Зато је неопходно њено устројство и остваривање универзалне мисије прилагодити новим историјским условима и потребама. Значајне су и теме екуменског дијалога Цркве са оним Хришћанима који су одвојени од православља, у циљу остваривања Христове заповијести „да сви буду једно”. Значајна је и тема – улога Цркве као квасца за препород и преображај људског друштва уопште миром и богоданом и заданом слободом Царства небеског, која отвара човјечанству, Христовим Васкрсењем – вјечне хоризонте.

Исто је тако важна и тема канонске теме светиње брака, поста, пасхалије, обнове у пракси саборног функционисања Цркве на универзалном плану, уз очување саборности помјесног карактера Цркве. Овим посљедњим ће бити превазиђене и извјесне тензије које оптерећују односе међу помјесним Црквама. Од некадашње четири патријаршије (односно пет – прије одвајања првог Рима 1054), данас се Црква разрасла у 14 (аутокефалних) Цркава, са универзалном дијаспором и мисијом у читавом свијету. То је оно што и намеће регулисање узајамних односа међу помјесним Црквама у свјетлости тог развоја црквеног присуства у свеукупном свијету и њене обавезе и потребе „проповиједања еванђеља сваком створењу”.

Да ли очекујете да ће Свеправославни сабор донети одлуку да се напусти јулијански и пређе на грегоријански календар што унеспокојава многе вернике?

Свеправославни сабор неће доносити одлуке о напуштању никеојулијанског календара ни о његовој замјени григоријанским. Докле не би дошло до евентуалне исправке оба астрономски непотпуна календара, у духу предлога знаменитог Милутина Миланковића изнесеног нашом Српском црквом на Сабору 1923. године у Цариграду, у Цркви ће, до даљег, по икономији, остати у употреби оба календара. Зато нека наши вјерни православни Хришћани буду спокојни у погледу календарског литургијског прослављања Бога, догађаја из Божанског домостроја спасења и светих угодника Божијих.

Својевремено сте изјавили да је Црква данас на територији Косова и Метохије у стању у каквом је била за време Отоманског ропства. Да ли очекујете да ће се бриселским преговорима положај СПЦ и српског народа поправити на Косову? Да ли сте променили ваш критички став према Бриселском споразуму?

Данас је поново актуелна, можда више него икада, пророчка Његошева ријеч: „О Косово грдно судилиште, на сред тебе Содом запушио.”Али и она друга Ловћенског Тајновидца: „Надање се наше закопало, на Косово у једну гробницу.” У наше дане је муратовска отоманска тиранија на Косову повампирена и запечаћена натовским бомбардовањем. Бриселски споразум иде у правцу принудног озваничења од стране Србије тог запечаћења. Било би добро да они који иду на подворење и разговоре у Брисел, при сваком одласку прођу кроз рањену НАТО бомбама Кнез Милошеву улицу и да се присјете макар годишњице 6. априла 1941. године.

У интервјуу за „Политику”, поводом вашег учешћа на митингу због протеста према Бриселском споразуму, у свом метафоричком говору, поручили сте влади да у њој треба да умре оно што је болесно, а да васкрсне оно због чега постоје влада и парламент. Мислите ли да ће нова влада Србије бити здрава, бар према вашој дијагностици?

Претходна Влада Србије је „легла на руду” натовске и ештоновске Европе. Народ и Црква не губе наду да ће нова влада вратити Косово и Метохију из Брисела у Уједињене нације, чија је цјеловита Србија чланица са Косовом и Метохијом, њеном жилом куцавицом, и да ће очувати свој свенародно потврђени Устав, гарант цјеловитости Србије.

Очекујете ли да ће на предстојећем Мајском сабору Светог архијерејског синода, бити изабрани нови епископи на местима упражњених епархија којима управљају администратори?

Ово­го­ди­шњи мај­ски Ар­хи­је­реј­ски са­бор, по иза­зо­ви­ма и про­бле­ми­ма ко­ји сто­је пред њим, по мно­го че­му је сли­чан по­сли­је­рат­ном са­бо­ру из 1947. го­ди­не. Ве­ли­ки број упра­жње­них епар­хи­ја (не­дав­ним упо­ко­је­њем Ми­тро­по­ли­та Јо­ва­на упра­жње­на је и ве­о­ма зна­чај­на За­гре­бач­ко-љу­бљан­ска ми­тро­по­ли­ја), њи­хо­во по­пу­ња­ва­ње, арон­да­ци­ја дво­ми­ли­он­ске Ар­хи­е­пи­ско­пи­је бе­о­град­ско-кар­ло­вач­ке (још је Па­три­јарх Па­вле пред­ло­жио ства­ра­ње у Бе­о­гра­ду дви­је но­ве епар­хи­је) и евен­ту­ал­но не­ких дру­гих епар­хи­ја, освје­тља­ва­ње но­вих усло­ва у ко­ји­ма жи­ви и дје­ла на­ша Цр­ква по­сли­је рас­па­да Ју­го­сла­ви­је и ши­ре у сви­је­ту (у Евро­пи, Аме­ри­ци и Аустра­ли­ји), при­пре­ма­ње за бу­ду­ћи Ве­ли­ки са­бор Цр­кве Хри­сто­ве (2016), и ње­но свје­до­че­ње Хри­ста у са­вре­ме­ном сви­је­ту, уна­пре­ђе­ње цр­кве­не про­свје­те и вје­ро­на­у­ке, ка­ко у шко­ла­ма та­ко и при хра­мо­ви­ма, пи­та­ње рас­пе­тог Ко­со­ва и уоп­ште стра­да­ња Цр­кве и хри­шћа­на на Бли­ском ис­то­ку, у Укра­ји­ни, у сви­је­ту… Све су то жи­вот­не те­ме, као и дру­га ак­ту­ел­на пи­та­ња ко­ја сто­је пред на­шом Цр­квом у овом исто­риј­ском тре­нут­ку.

Да ли ћете поново покренути поступак пред мајским сабором да се Његош прогласи за свеца, јер се прошлогодишњи сабор није одазвао вашем предлогу да Његош постане светитељ? Какав односимају верници митрополије према Његошу који је неоспорни великан наше књижевности. Да ли га верници више доживљавају као светитеља или просветитеља?

Није Црква, још мање њени сабори, она која проглашава свеце. Сами Бог је онај који поједине личности обдари даровима и прослави својом светошћу. Свеци су прије свега и изнад свега – Божији свеци. Од апостолских времена, времена древних мученика Христових и учитеља и просветитеља светих отаца Цркве, поштовање такви Божијих изабраника и свједока, започињало је на мјесту гдје су живјели и Христа посвједочили, а онда је оно преношено и на васељенски план. Тако се код нас ширило, без било какве формалне канонизације, поштовање и прослављавање Светих Ћирила и Методија, Светог Јована Владимира, Симеона Мироточивог и Светог Саве, Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског, само неке од њих да поменемо. Исто то важи и за Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца. Поред тога што је поштован као велики пјесник, богослов, филозоф и државник, од времена његовог упокојења називан је и светим, при преносу његових моштију на Ловћен (1854), десна рука која је писала „Лучу Микрокозму” нађена је нераспаднута. Свети владика Николај га је у „Религији Његошевој” с правом назвао „великомучеником” (шта ли би тек рекао за њега послије седам његових сахрана и рушења његове гробне цркве?).

Као такав, он је поводом 200 година од његовог рођења прослављен у Цетињском манастиру, службом и иконом, па се и даље прославља, нарочито у Митрополији црногорско-приморској, али шире од ње. Архијерејски сабор га није прошле године уписао у календар што нимало не умањује његову величину и светост и што не значи да се и то једног дана неће догодити. У Црној Гори се он доживљава не само као велики пјесник и просветитељ, него и као пророк и светитељ, ништа мање од његовог стрица Светог Петра Првог, кога је он сам (1834) прибројао лику светих, и поред противљења ондашње Карловачке митрополије, а онда га сва Црква прихватила.

Црногорски секретари СКОЈ-а

Власти у Подгорици и Београду се све чешће поручују како су односи две државе све бољи. Да ли се могу поправљати односи Србије и Црне Горе, ако се део монаштва и свештенства Митрополије црногорско-приморске још третира као „непријатељски елемент”, јер не могу да легализују свој боравак?

Прогон Православне цркве српске у Црној Гори и њеног свештенства, посљедица је незнања и предрасуда о томе шта је уствари Црква, наслијеђених некима од црногорских властодржаца од претходне атеистичко-брозовске идеологије. При томе, носиоци тог идеолошког концепта, намјесто да организују данашњу Црну Гору по узору на Краљевину Црну Гору и на савремене европске државе (посебно што се тиче односа Цркве и државе), они је темеље на давно превазиђеном концепту племенско-родовске заједнице.

С обзиром на то да је Митрополија црногорска, брдска и скендеријска Петровићевског времена стварала државу Црну Гору у циљу ослобођења свеукупног српског етноса и Балкана, творци нове авнојевске сужене Црне Горе, хтели би да Цркву ставе у функцију свог трибалног концепта државе и племенско-партијског етатизма и да је подреде својим идеолошким интересима. Надати се да је то транзициона болест плаћања данка марксистичко-титоистичком васпитању и наслеђу црногорских секретара СКОЈ-а и кумровачких ђака, „допингованог” племенским црногорством, јединственим такве врсте у модерној Европи.

Александар Апостоловски

(Политика)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће опозиција на београдске изборе изаћи у
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер