Početna strana > Debate > Crkva i politika > Učesnik i svedok istorije
Crkva i politika

Učesnik i svedok istorije

PDF Štampa El. pošta
Jovan Janjić   
četvrtak, 19. novembar 2009.

(NIN, 18.11.2009)

Crkvena zvona na pravoslavnim hramovima petnaest minuta pre podneva u nedelju 15. novembra obznanila su kraj životnog puta jednog od najvećih duhovnika našeg vremena, čoveka od najvećeg poverenja u srpskom narodu – patrijarha Pavla.

Otišao je onako kako je govorio da bi trebalo da izgleda ljudski život: kada se čovek rodi, dok on plače, drugi da se raduju, a kada dođe kraj života, da se on raduje, dok ostali plaču.

Tiho je odšetao iz ovog života, onako kako je i živeo. Živeo je skromno, ali je ostao snažan glas o njenu.

Usnuo je – i u bukvalnom smislu te reči (preminuo je u snu) – u 10.45 na VMA u Beogradu, gde je bio na lečenju od 10. novembra 2007. godine.

Svenarodna žalost, i dan i noć duge kolone ljudi svih uzrasta koji su satima čekali da bi u beogradskoj Sabornoj crkvi odali poštu preminulom duhovnom poglavaru, pokazali su kakav ugled je uživao patrijarh Pavle.

Doživljavan je on kao svenarodni roditelj: niko, bilo da je verujući ili neverujući, nije imao razloga da se oseti od njega odbačenim. Za njega su svi ljudi – Božja deca. I kao takvima, svakom posebno je prilazio. Svakog čoveka, posebno, doživljavao je kao – neponovljivo biće.

Otuda će gotovo svako reći da je prava Božja blagodet da su Srbi u jednom od najtežih perioda u svojoj istoriji imali takvog duhovnog poglavara. Osim što se molio za mir i dobro svih ljudi, patrijarh je svojom rečju opominjao, upozoravao i ukazivao kako bi valjalo činiti. Njegove reči “Budimo ljudi” urezale su se u kolektivno narodno pamćenje.

Posvećen Bogu i molitvi, prvenstveno, patrijarh Pavle nije zatvarao oči ni pred jednim događajem u društvu. Odlazio je na skupove na kojima se protestovalo zbog agresije spoljnih sila ili kakve nepravde učinjene prema narodu i njegovim svetinjama, na demonstracije studenata i političkih stranaka, probijao je barikade, stajao ispred onih na koje su išli kordoni naoružanih policajaca, posećivao bolesnike i ranjenike po bolnicama, odlazio u zatvore na poziv zatvorenika, pa i po svom osećaju da treba da ih poseti, odlazio je da moli i one koji nisu imali dovoljno milosti...

Napadali su ga mnogi, jer ga nisu razumeli. Oni koji su ratovali protiv Srba, napadali su ga samo zato što je Srbin. Smatrali su da je samom tom činjenicom pristrasan. A on nikad ništa više nije tražio za Srbe, nego što je tražio i smatrao da treba da imaju drugi narodi.

Vlast ga je napadala što je odlazio na demonstracije i druge skupove opozicije, a opozicija zato što je odlazio na državne prijeme...

Ipak, vremenom će shvatiti da je on i za jedne i za druge. I samo on je mogao sve da ih okupi, da ih sabere na istom zadatku: i vlast i opoziciju, i levičare i desničare, i monarhiste i republikance, i mondijaliste i tradicionaliste... Zato su se njemu za pomoć u posredovanju, obraćali i jedni i drugi, kad nisu mogli sami da nađu zajednički jezik.

Pažljivo je osmatrao i procenjivao prilike u kojima se našao. Dobro je promišljao kada je trebalo doneti neku odluku. Jedan od načina da oslušne raspoloženje i da vidi kuda sve ide i stremi srpsko društvo, bilo je da čuje mišljenje nekih od najistaknutijih srpskih intelektualaca, pa je sa njima, u više navrata, organizovao sastanke u Patrijaršiji. „Bili su to ljudi van političkih stranaka, različitih shvatanja i iskustava, koji su svoja mišljenja iznosili otvoreno, ponekad, rekao bih, kao da se ispovedaju… Ljudi bi se u tim susretima otvarali i ponekad iskazivali takva upozorenja da ih je teško bilo slušati, a pokazalo se da su se neka od njih, kasnije, nažalost, i obistinila“, zapisao je patrijarh Pavle u jednom autobiografskom delu.

Mnogi strani državnici i političari koji su dolazili u Beograd želeli su da se sretnu sa srpskim patrijarhom. Često su posle tog susreta umekšavali svoje stavove. Odlazio je patrijarh Pavle i sam u posetu raznim centrima moći u svetu, gde se odlučivalo o sudbini ovih prostora. Tako, kada je u jesen 1992. godine, posle premošćenog raskola u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, otišao u prvu posetu do tada otcepljenim eparhijama Srpske pravoslavne crkve u Americi i Kanadi, srpski prvojerarh iskoristio je priliku da porazgovara i sa nekima od najvećih svetskih zvaničnika, koji su imali uticaja na rat u Jugoslaviji.

U sedištu Ujedinjenih nacija u Njujorku susreo se sa generalnim sekretarom dr Butrosom Galijem, s namerom da ukaže na pogubnost sankcija koje je svetska organizacija uvela („isključivo“) Srbiji i Crnoj Gori, i da zatraži pomoć u „istinski pravednom rešenju jugoslovenske drame“. Tom prilikom prvom čoveku svetske ansambleje, pored ostalog, reći će: „Ono što očekujemo i od vas i od svih ljudi dobre volje u svetu jeste da sagledaju istinu sa svake strane i pravdu odmeravaju jednakom merom za sve.“

Isto to ponoviće i u Vašingtonu, prilikom posete američkom državnom sekretaru Lorensu Iglbergeru. Otpozdravljajući na dobrodošlicu prvog čoveka američke spoljne politike (koji je sedam godina bio ambasador u Jugoslaviji), patrijarh Pavle je rekao: „Molim Vas da istinu sagledaju svi ljudi i Vi sa svake strane. Svesni smo da je u ovim prilikama veoma teško sagledati. Nije lako videti nevolje koje Srbi trpe od Hrvata, a isto tako i Hrvati i muslimani od Srba. Na nesreću, na svakoj strani ima ljudi koji postupaju nečovečno. I to je najstrašnije.

To su ljudi koji zločinom odgovaraju na zločin. Od sviju ljudi očekujemo da svima nama odmeravaju istom merom. Dolazi zima, velika nesreća je na pragu. Stradaće deca, bolesnici i izbeglice. Pred nesrećom smo da nemamo hrane, ogreva, lekova… Sve te ljude, te stradalnike stavljamo na srce Vama i ljudima dobre volje. Šta će biti sa njima, Bog sveti zna! Tih ljudi ima na sve strane: i kod Srba, i kod Hrvata i kod muslimana. Molimo Vas da se tim ljudima pomogne. Tim nemoćnima. Mi kao ljudi svesni smo da stojimo pred sveznajućim Bogom i njegovim pravednim sudom. Ne želimo da naš narod stavimo ispred drugih i boljim od drugih…“

Šef američke diplomatije nazvao je srpskog patrijarha junakom mira. A po završetku razgovora, dok su se rastajali u hodniku, kako svedoči jedan od prisutnih vladika, Iglberger je potapšao po ruci patrijarha Pavla, uz reči: „Vaša svetosti, kad bi na ovom svetu bio još jedan čovek kao što ste vi, na zemlji ne bi bilo rata, vladao bi mir!“

Patrijarh Pavle iznosio je činjenice, predočavao je stanje kakvo jeste. Jedino što je tražio, jeste da se svima meri jednom istom merom. Iako mu je i to pripisivano, nikada nijedan zločin nije opravdavao. Govorio je: „Nije ni ljudski ni hrišćanski braniti zločin, a neoprostiv greh bio bi pravdati nečiji zločin zato što njegov počinilac potiče iz naroda kome pripadamo. Kao ljudi i hrišćani, ali i kao odgovorni predstavnici Crkve pravoslavne, uvek smo imenovali i osuđivali svaki zločin, a zločine i zločince nikad nismo merili različitim merilima, u zavisnosi od toga iz koje su verske i etničke zajednice ponikli.“

Upozoravao je svoju pastvu da na zločin ne odgovara zločinom. Pozivao je na trpljenje, ističući da nikada gola sila nije do kraja trijumfovala. Tako, u poruci prognanima iz Srpske Krajine, 1995. godine, iako i sam pun bola, piše: „Pozivamo svoj napaćeni narod: braćo i sestre, idimo samo putem pravde i poštenja, vere i vrline, čojstva i hrišćanskog viteštva, bez mržnje i osvete ma prema kome, klečeći uvek pred Bogom, a nikad pred ljudima, pa će On, Gospod nad vojskama, Svedržitelj, Gospodar istorije, Bog ljubavi i milosrđa, ali pravedni Sudija vaseljene, biti sa nama.“

Posećivao je Patrijarh i svoju duhovnu decu rasutu po svetu. Posetio je sve eparhije SPC u svetu. Iako je izabran za poglavara SPC u poodmaklim godinama, u 77. godini, proputovao je više nego svi njegovi prethodnici zajedno. Tako, u jesen 2004, u svojoj 91. godini odlučuje da krene u Australiju, da poseti tamošnju pastvu i da osvešta zemljište od 87 hektara koje je Srpska pravoslavna crkva kupila da bi na njemu podigla koledž „Sveti Sava“, u kojem će zajedno sa srpskom, učiti ruska, grčka i druga deca. Neki od vladika pokušavali su da ga odvrate, govoreći da je teško izdržati toliki put. A patrijarh će na to, duhovito:

“ Za mene nije, nego kako će ovi moji…”

Otišao je u Australiju, nastojeći da ovu svoju dvonedeljnu posetu učini misionarski što sadržajnijom. Kada se vratio u Beograd, posle 22 sata provedena u avionu, odmah je otišao na bdenije u Sabornu crkvu. Zatim je oko dva sata ručno popravljao svoju dotrajalu mantiju, da bi već ujutru, oko šest sati, 14. novembra 2004, krenuo na trodnevni put u Moskvu.

Patrijarh moskovski i cele Rusije Aleksij II, goste je dočekivao u svojoj rezidenciji, najčešće u Danilovskom manastiru u Moskvi, a kada je u posetu dolazio patrijarh srpski Pavle, onda je znao da napravi izuzetak: kretao bi mu u susret, da ga sačeka još na aerodromu. Tako je bilo i ovoga puta, dočekao ga je na samoj aerodromskoj pisti.

Kasnije, posle zvaničnog prijema u rezidenciji, kojem su prisustvovali i neki od najviših državnih funkcionera Rusije i Srbije, da bi se malo našalili, ruski patrijarh, znajući da je njegov dragi gost do juče bio na drugom kontinentu, upitao je patrijarha Pavla:

“Vaša svetosti, bili ste na tom dalekom putu, a evo sad ste već ovde. Da niste kojim slučajem bili i na Novom Zelandu, znate, i tamo ima našeg, pravoslavnog sveta?”

“Vaša svetosti, nisam ovoga puta, to ću svakako učiniti u sledećih 90 godina!” – odgovorio je u istom duhu patrijarh srpski.

Zbog svega toga vladika Lavrentije nazvaće ga “živom putujućom ikonom naše Crkve”. I još dodaje da je “doprineo našem ugledu u svetu više nego ijedan savremeni Srbin”.

A akademik Vladeta Jerotić prilikom Pavlovog izbora na najvišu crkvenu dužnost reći će: „U najgorim vremenima, dobili smo najboljeg patrijarha, kakvog Srbi neće imati zadugo“.

Posebna rana patrijarhova bila je Kosovo i Metohija. Saživeo se sa tamošnjim narodom i pravoslavnim svetinjama. Proveo je na ovom “vrućem terenu” više od 33 godine. Uvek je isturao sebe, da bi zaštitio druge od napada. Kao važno svedočanstvo o tom vremenu ostali su njegovi izveštaji koje je pisao crkvenim i državnim vlastima. Izveštavao je o nevoljama drugih ljudi, ali ne i o nevoljama koje je i sam i te kako doživljavao. Ti njegovi izveštaji bili su trn u oku onima koji su to zlo činili ili ga dopuštali. „Dobijao sam upozorenja da pazim na svoje redovne izveštaje Svetom sinodu, jer oni dolaze i do ruku svetovne vlasti, ali je bilo sve jasnije da je Kosovu i Metohiji negde, na nekom mestu, presuđeno da više ne bude srpsko“, posvedočiće o tim svojim mukama tek naknadno, kao patrijarh. Izbacivali su ga iz autobusa, dobacivali na ulici, vređali i maltretirali...

U vreme NATO agresije, i kasnije, kada se povukla srpska vojska i policija, iako već onemoćao, često je odlazio u ovu pokrajinu, da ohrabri one koji su ostali na milost i nemilost tamošnjih secesionista. U brizi za Kosovo i Metohiju, napisao je i posebne molitve, koje je dao da se čitaju u svim srpskim pravoslavnim hramovima, na svim bogosluženjima.

Napisao je patrijarh Pavle i – molitve za neprijatelje.

Govorio je: “Nikada kod hrišćanina ne sme da dođe do sukoba između ljubavi prema svome narodu i gotovosti da se, kao pravoslavni vernik, drži zapovesti Božje, jer zapovesti Božje i jesu date za dobro sviju naroda, pa i svoga naroda. Ali, ako čovek dozvoli sebi da svu dobru volju potroši samo na svome porodu i svome narodu, pa mu ne ostane nimalo dobre volje za druge narode, to je nesreća i za njega i za narod kome pripada.”

Eto, i po tome je bio jedinstvena ličnost u ovom svetu!

Najvišu crkvenu dužnost shvatao je samo kao još veću obavezu služenja. I to je ovako objašnjavao: “Što veći položaj imaš u Crkvi, to više treba da služiš. Samo zemaljski gospodari `vladaju`, a u Crkvi se služi.”

Ceo njegov život je bio molitva. I – služenje Bogu i ljudima. Svakog jutra je služio liturgiju i pričešćivao se. Sa sobom je uvek nosio Sveto pismo i Molitvenik.

Vreme u kojem je patrijarh Pavle bio poglavar Crkve bilo je ispunjeno mnogim krupnim dešavanjima. Ali je on, svojim delom i svojom ličnošću, nadvisio i učesnike i događaje u tom vremenu, pa će ono, sasvim izvesno, ostati da se pamti i kao – vreme patrijarha Pavla.

***

Iz knjige Jovana Janjića „Budimo ljudi – život i reč patrijarha Pavla“:

Polazeći s jednog na drugi kraj Amerike, iz Los Anđelesa u Čikago, u leto 1992. godine, dok je bio u misiji povratka u kanonsko jedinstvo Srpske pravoslavne crkve njenih (američkih) otcepljenih eparhija, Njegova svetost patrijarh srpski Pavle zavrnu mantiju i uđe u vode Pacifika. Postoja tako neko vreme, na momente upirući molitveno pogled i u visinu, a onda se sagnu i iz vode uze dva bela kamenčića, poljubi ih i stavi u džep, potom se prekrsti i krenu prema kolima koja su ga nedaleko odatle čekala. Jedan od agenata američkog FBI-ja, koji su bili u obezbeđenju, zadivljen pobožnošću čoveka krotkog i malog po rastu, a očigledne smernosti i duhovne uzvišenosti, priđe, kleknu na kolena i poljubi ruku srpskom patrijarhu, izustivši naglas: „Ovo je svetac koji hoda!“

Iako duhovni poglavar jednog vaskolikog, srpskog naroda, klonio se da u bilo čemu bude ispred drugih, sem u – služenju. Osim na bogosluženjima, patrijarh Pavle u Beogradu često je viđan u vozilima gradskog prevoza ili dok pešice, s patericom (štapom) u ruci, ide u prodavnicu, na kakav skup, u bolničke posete ili nekim drugim poslom…Dug i težak put prešao je Gojko Stojčević, potom monah i vladika Pavle, do toga da ga još dok je na zemlji nazovu svecem. Oni koji su ga upoznali, takvog su ga prepoznali, a on sam sklanjao se od takvih „počasti“.

Rođen je na „crveno slovo“, na Usekovanje, 11. septembra 1914. godine u slavonskom selu Kućanci, u tadašnjoj Austro-Ugarskoj. U ovaj tada većinski Srbima nastanjen kraj, njegovi preci svojevremeno su se doselili sa juga Srbije. Još kao dete Gojko je ostao bez roditelja, oca Stevana i majke Ane, što je detinjstvo i život njegov dodatno učinilo težim i neizvesnijim.

Otac Stevan radio je u Americi, tamo se razboleo od tuberkuloze, pa se vratio kući da umre. Gojku je tada bila tek treća godina, a brat Dušan se upravo rodio. Majka Ana se koju godinu kasnije preudala za udovca, koji je već imao svojih dvoje dece. U tom, drugom braku, rodila je dve ćerke, na trećem porođaju je umrla, a ubrzo za njom i dete koje je rodila. Gojko i Dušan ostali su kod babe Draginje i tetke Senke, očeve majke i sestre, da o njima, o njihovom odrastanju one brinu. Zato je kasnije Gojko, odnosno patrijarh Pavle često govorio da je za njega pojam majke ostao vezan za tetku, od koje su on i brat osećali bezgraničnu ljubav. Kaže: „Ona je meni nadoknadila majku, tako da ja i sada pomislim: kad umrem, najpre ću da vidim tetku, pa onda sve ostale.“

Tada, kao dete, bio je, kako sam opisuje, „vrlo slabačak“, pa su mu jednom čak i sveću zapalili, misleći da je umro.

U rodnom selu Gojko je završio osnovnu školu. Potom tetka i baka, videvši sa kolikom ljubavlju Gojko uči, ali i da, zbog svoje konstitucije, nije za seoske poslove, odlučuju da nastavi školovanje. Dogovoreno je da ga pošalju kod strica, koji je bio železničar u Tuzli.

Pre nego što će krenuti u gimnaziju, baka i tetka upućuju Gojka da leto provede u manastiru udaljenom pedesetak kilometara od Kućanaca.

„Pred moj odlazak u gimnaziju, poslali su me u manastir Orahovicu, da se tamo malo pripremim…“ nastavio je patrijarh Pavle da priča o počecima svog životnog puta. „Boravio sam tamo mesec dana i nisam mogao baš sve da shvatim u bogosluženju, ali sam imao osećaj prohujalih vekova i predaka koji su se tu molili; za mene su te molitve bile prisutne, kao i njihovi uzdasi i radosti, i to mi se tako urezalo u sećanje, ali nisam ni pomislio da će moja budućnost biti vezana za Crkvu.“

Po završetku niže gimnazije u Tuzli, Gojko se (1930) upisao na šestorazrednu Bogosloviju u Sarajevu. Na Bogosloviju se tada upisivalo sa malom maturom, današnjom osmogodišnjom osnovnom školom. Posle šest godina provedenih u Bogosloviji i njenom internatu u Sarajevu, Gojko se (1936) upisao na Bogoslovski fakultet u Beogradu. U početku, dok se nije snašao, stanovao je u kući očevih rođaka, a potom po raznim iznajmljenim sobama u Beogradu.

Posvećen knjizi, uporedo sa studijama na Bogoslovskom fakultetu završio je i višu gimnaziju (veliku maturu) sa ispitom zrelosti, u VI beogradskoj muškoj gimnaziji.

Po završetku velike mature, Gojko je odlučio da se posveti i studijama medicine. Želja mu je bila da bude i sveštenik i lekar, da leči i dušu i telu. No, rat i prilike koje su nastupile osujetili su te njegove namere.

Gojko se vratio u rodno Kućance. Ali, u fašističkoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj za Srbe je nastupilo vreme strašnog terora. Gojko je sa mnogim svojim zemljacima Srbima pobegao prema Srbiji. Ponovo je bio u Beogradu, sada kao izbeglica.

Da bi imao od čega da živi, morao je da se prihvati teškog posla na građevini. Sećajući se tog vremena, ispričao mi je:

„Kada sam 1941. izbegao, ovde u Beogradu radio sam na građevinama. Međutim, pri istovaranju, jedna greda padne i uštine mi ovaj palac i onda nisam mogao da radim… U proleće 1942. moj školski drug, jeromonah Jelisej (Popović) odvede me u manastir Svete Trojice u Ovčaru. Manastir je imao svoju dobru ekonomiju, pa su mogli da me prehrane. Davali su mi lakše poslove da radim…“

Polovinom 1944. teško se razboleo. Dobio je tuberkulozu. Teška bolest, koja u to vreme nije ostavljala gotovo nikakvu nadu u ozdravljenje. Lekari su Gojku rekli da mu je ostalo još samo tri meseca života!

Prihvatili su ga monasi u manastiru Vujan. Gojko nije klonuo duhom. Uz molitvu, borio se sa bolešću. A onda, nekim čudom, počeli su da se javljaju znaci isceljenja. Posmatrajući izbliza život monaha, poželeo je da se i sam zamonaši. U znak zahvalnosti Bogu za čudesno isceljenje i manastiru u kojem je izlečen, sada već iskušenik Gojko, svojom britvicom izrezbario je krst i na njemu Raspeće Gospodnje. Na poleđini krsta urezao je reči na crkvenoslovenskom: „Manastiru Vujnu, za iscelenija, priloži rab Božji Gojko.“

Ovaj krst docnije će biti jedna od najčešće pominjanih dragocenosti manastirske riznice.

Zamonašio se uoči Blagovesti 1948. godine u manastiru Blagoveštenju. Dobio je monaško ime Pavle. Sledeće godine zajedno sa celim blagoveštenjskim bratstvom, prelazi u manastir Raču ukraj Drine. Pavle se ni po čemu nije odvajao od drugih monaha. Nastojao je da prednjači u radu, ali su ga drugi monasi pošteđivali težih poslova, pošto je bio krhke građe. No, on je uvek iznalazio neki posao: popravljao je struju, vodovod, bio hauzmajstor… Pravio je obuću ostaloj bratiji, ali i nekima drugima u selu kojima je to bilo neophodno…

Za obrazovanog i predanog monaha Pavla iz manastira Rače čulo se i u sedištu Srpske pravoslavne patrijaršije u Beogradu, odakle biva angažovan za suplenta Prizrenske bogoslovije, u školskoj 1950/51. godini. Upravo one godine u kojoj je prva posleratna generacija stigla do bogoslovskog ispita zrelosti.

U čin jeromonaha Pavle rukopoložen je 1954. godine, a u toku iste te godine biva odlikovan i činom protosinđela.

Sveti arhijerejski sinod odlučuje da jeromonaha Pavla, kao perspektivnog teologa, pošalje na postdiplomske studije u Atinu, gde će se na tamošnjem Bogoslovskom fakultetu usavršavati u novozavetnim studijama i studijama liturgike.

Pavle odlazi u Atinu za Božić 1955. godine.

I u Grčkoj brzo se pročulo za srpskog protosinđela Pavla: njegovo u svemu smerno držanje i revnost u ispunjavanju obaveza nisu mogli ostati nezapaženi. Otuda će grčki arhiepiskop Dorotej, prilikom posete Srpskoj patrijaršiji u Beogradu 1956. godine, svojim domaćinima reći: „Za nove episkope ne treba da brinete dok imate kandidata kao što je otac Pavle!“ Početkom 1957. godine Pavle dobija čin arhimandrita, a potom, na zasedanju Svetog arhijerejskog sabora SPC, 29. maja 1957. godine, biva izabran i za vladiku, s poverenom dužnošću episkopa Raško-prizrenske eparhije.

U to vreme Pavle je bio u Svetoj zemlji. Sa grupom poklonika otišao je da Vaskrs proslavi u Jerusalimu. Ovom prilikom desiće se i jedno važno znamenje, koje će, kao su mnogi protumačili, najaviti izbor Svetog arhijerejskog sabora u Beogradu: Čuvajući uspomenu na događaj kada je Gospod Isus Hristos prao noge dvanaestorici apostola, Jerusalimska patrijaršija ustalila je praksu da na Veliki četvrtak njen patrijarh simbolično opere noge dvanaestorici sveštenika i monaha; jedan od dvanaestorice odabranih kojima će jerusalimski patrijarh oprati noge bio je potonji srpski patrijarh Pavle.

Posle nepune 34 godine prelazi iz Prizrena u Beograd. Na vanrednom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve, 1. decembra 1990. izabran je za patrijarha srpskog, a u svetu nedelju, 2. decembra, u Sabornom hramu Svetog arhangela Mihaila u Beogradu, uveden je (ustoličen) u tron srpskog patrijarha.

U njegovom životu ništa se suštinski nije promenilo, osim što je imao više obaveza služenja i odgovornosti. Nastavio je da živi kako je živeo celog života, u svemu strogo monaški.

Mislio je da će da stanuje u patrijaršijskoj kući u beogradskom naselju Senjak, inače, predviđenoj za stanovanje crkvenog poglavara. I sam je želeo da živi u ovoj kući, zbog blizine manastira Vavedenja, gde bi odlazio na bogosluženja. Kada su iz Prizrena dopremljene njegove skromne lične stvari, sestra od tetke Agica (ćerka tetke Senke, koja ga je odgajila) i unuka pokojnog brata Dušana, a samim tim i njegova unuka Snežana, koje su živele u Beogradu, otišle su da mu pomognu da raspakuje stvari i da srede kuću u kojoj će stanovati. Patrijaršijska vila bila je prilično oronula: betonska ograda stepeništa samo što se nije srušila… Ipak, od nameštaja je imala gotovo sve što je potrebno; u spavaćoj sobi bio je prilično očuvan francuski ležaj… Patrijarh je rekao da se od stvari ništa ne dira, neka sve ostane tako kako jeste, ali da se unese njegov krevet, dovezen iz Prizrena. A bio je to najjednostavniji i najskromniji ležaj: preko običnog metalnog rama, na koji su navarene četiri nogare, postavljene su daske, a preko njih u platnenoj vreći šuške od kukuruza. Bez jastuka.

Međutim, odmah se ispostavilo da bi zbog velikih i stalnih obaveza bilo necelishodno da stanuje u ovoj kući, jer bi se dosta vremena potrošilo na odlaske i dolaske. Zato je već prvog dana odlučio da, ipak, živi u Patrijaršiji. U Patrijaršijskom dvoru, kod Saborne crkve, izabrao je najmanju sobu: široka samo dva metra, taman koliko da se krevet uglavi između dva zida, iznad kreveta u obliku ćiriličnog slova P postavljena je daska koja je služila kao polica na kojoj bi se odložile knjiga, naočare, čaša za vodu ili neka druga priručna stvarčica. Tu je još jedan stari orman, jedna stolica i sef. Smatrao je da mu više ništa nije potrebno. Ostali deo velikog patrijaršijskog stana koristio je za prijem gostiju.

U Patrijaršijskom dvoru nastavio je da živi kao da je u bilo kojoj drugoj monaškoj keliji. Sam o sebi u svemu brine. I kao patrijarh ponekad bi uzeo da sam sebi spremi hranu, a hrana njegova je uglavnom biljna: u vreme postova, ponedeljkom, sredom i petkom to je povrće na vodi, a drugim danima sa vrlo malo ulja. Pomalo ribe uzme samo kada je to dopušteno monaškim pravilima posta, a mesa nikad (osim što za Božić i Vaskrs uzme samo po mrvicu, „da bi se razlikovao od jeretika“). Hranu uzima samo onoliko koliko je organizmu potrebno. I to hranu u skladu sa sezonom kojoj pripada. Tako, u letnjim mesecima omiljeno jelo su mu kuvane koprive i povrće kako koje dospeva… U vreme posta česta hrana bile su mu sušene jabuke, ako nema svežih (imao je pune kese sušenih jabuka, sam ih iseče na kriškice i osuši)… A omiljena pića su mu sok od paradajza, raso i boza.

Takođe, i sam sebi odežde šije, krpi i pere. Kad mu, recimo, unuka Snežana ponudi da nešto pomogne, da sašije ili zakrpi, on to odbije: „Zašto ti da mi šiješ, kad ja umem i imam mašinu?“ Takođe, sam sebi i cipele popravlja i održava…

Dosta polaže i na svoje zdravlje. I tu su prevashodni duhovni razlozi. Jer, kako kaže: „Telo moje je hram duše moje, a duša moja je hram Duha Svetoga!“ I za to daje poučno objašnjenje: da bi duša mogla da stremi Bogu, od Koga je i data, ona za to mora da ima uslova, da joj u telu bude komotno; da se ne opterećuje gresima, već oplemenjuje vrlinama!

Otuda i njegova poruka: „Ni telu više nego što mu treba, ni duši manje nego što joj treba!“

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će na referendumu 16. januara biti usvojene izmene Ustava?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner