Početna strana > Debate > Crkva i politika > Najbolji čovek u najgorem vremenu (NIN)
Crkva i politika

Najbolji čovek u najgorem vremenu (NIN)

PDF Štampa El. pošta
Jovan Janjić   
petak, 04. januar 2008.

Prvi put otkad je na tronu Svetog Save, patrijarh Pavle nije pročitao Božićnu poslanicu. Učinio je to u njegovo ime i s njegovim blagoslovom mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije.

Kao jedan od najvećih duhovnika našeg vremena, koji po putokazima sa neba dela na zemlji, patrijarh Pavle uvažavan je širom sveta. A, šta zaista on znači nama?

U vremenu kada je deo ovdašnjih profesionalnih boraca protiv srpskog nacionalizma, srpsku crkvu postavio kao prvu metu svih napada, patrijarh je svojim autoritetom, mirom i duhovnim spokojem uspeo da sve te napade učini besmislenim. U zemlji gde je moguće da se sve napada, a svaka veličina brutalno prizemljuje, jedino Njegova svetost deluje kao neko od koga se i najteži napadi kao bumerang odbijaju.

„U najgorim vremenima, dobili smo najboljeg patrijarha, kakvog Srbi neće imati zadugo”, kaže akademik Vladeta Jerotić.

Pred njegovim molitvama i molbama mnogi su morali da zastanu. Zato će vladika Lavrentije u NIN-u zapisati: „Da nas on nije zaklanjao svojim molitvama pred živim Nebesima... Bog zna šta bi od nas bilo.”

U smutnom vremenu, vrlo teškom i po naciju i po Crkvu, iako to mnogi nisu želeli ni da čuju, ni da vide, nije mogao da ostane neprimećen njegov hrišćanski stav prema ljudima, događajima, svetu, koji je bio daleko iznad svih propagandnih, dnevnopolitičkih i drugih ljudima svojstvenih manipulacija... Svaka njegova propoved, svaka beseda, svaka reč bila je poziv na mir, za ljubav, za uvažavanje drugih, za poštovanje...

Napisao je patrijarh srpski molitve i za neprijatelje.

Gotovo nemoguće je sve sagledati, bar u ovom vremenu, ali je sasvim sigurno izuzetno velika patrijarhova uloga kako u duhovnim, tako i u mnogim svetovnim poslovima. Posle poluvekovnog ateizma, mnogi su Boga spoznali upravo preko njega, kroz njegovu reč i njegovo delo. Hramovi su ponovo uveliko ispunjeni. Njemu se veruje, pa mu je pošlo za rukom da premosti do tada najveći jaz u Srpskoj crkvi – raskol u srpskoj dijaspori. Zahvaljujući ponajviše njemu, Crkva i država više ne nastupaju sa neprijateljskih pozicija, kao u vreme kada su hapšeni i proganjani vladike, sveštenici, a vernici u potaji odlazili u hramove; one sada često nastupaju kao saveznici, u velikoj društvenoj koaliciji. Ta koalicija je često povod da se Crkva napada zbog prevelikog mešanja u politiku ili ocene da je društvo duboko klerikalizovano, ali ljudi iz Crkve u tome vide samo ispravljanje velike, duboke istorijske nepravde. Crkva ne utiče na državu, ali svakako utiče na društvo, kao što to čini u svakoj civilizovanoj zemlji na svetu, smatraju crkveni velikodostojnici.

Patrijarh Pavle je nastojao – i uspeo – da Crkvi povrati mesto koje joj pripada u društvu, ali ne na štetu države.

U mnogo čemu državi je Crkva najpouzdaniji i jedini oslonac. Vidi se to možda ponajbolje na Kosovu i Metohiji. Tamo gde trenutno nema srpske države, ima Srpske crkve. A tamo ni Crkvi nije bilo lako da se održi. Kada su 1999. pod albanskim terorom mnogi napuštali najsvetiju srpsku zemlju, patrijarh Pavle je, u više navrata – samo u toku te jedne godine – odlazio i boravio na Kosovu i Metohiji, da bi ohrabrio uplašene, obespravljene i unesrećene da ostanu, da bi se zauzeo za njihovu zaštitu i za zaštitu srpskih svetinja. I kasnije, u razgovorima sa raznim međunarodnim pregovaračima bio je izričit da su „Kosovo i Metohija srce i duša srpskog naroda” i da nema cene na koju se može pristati da se oni otuđe iz srpske države.

Kada je on lično i Sveti arhijerejski sabor SPC, sa njim na čelu, izašao sa nepopustljivim zahtevom da se proglasi okupacija Kosova i Metohije, ako neko pokuša na silu da ih izdvoji iz Srbije, kod mnogih koji su na tome radili utihnuli su apetiti...

Kroz svoja saopštenja i apele, kao i brojna pisma i poruke najistaknutijim državnicima sveta, patrijarh Pavle uspeo je bar donekle da upozna svetsku javnost sa zločinima koji se „u ime mira” čine nad Srbima i srpskim svetinjama na Kosovu i Metohiji, ali i „krojačima mapa” to da stavi do znanja, da ne bi kasnije svoj zločin mogli da pravdaju tobožnjom neobaveštenošću.

Svet je u prilici da se upozna sa genezom zločina u južnoj srpskoj pokrajini i kroz Pavlove izveštaje, koje je, od 1957. do 1990. godine, dok je bio episkop raško-prizrenski, neumorno slao Svetom arhijerejskom sinodu i tadašnjim državnim vlastima...

Država je uložila veliki trud da se, posle 88 godina provedenih u raznim zajedničkim državnim tvorevinama, 2006. godine donese Ustav Srbije kao samostalne države, u kojem će biti izričito navedeno da su Kosovo i Metohija njen neodvojivi deo. Patrijarh je to podržao i lično se zauzeo da se Ustav donese. Upućuje poruku da „ovog puta niko ne bi smeo da zakasni na Kosovo”, pozivajući tako da se izađe na referendum, predviđen da traje dva dana.

Međutim, i pored toga, odziv prvog dana nije obećavao da će Ustav biti donet. Zato je drugog dana, još izjutra, ostareli srpski patrijarh, pomoću ortopedskih pomagala (pošto je prethodno povredio kuk), prvi put u životu krenuo na biralište. I tek kada se na televiziji pojavila slika kako Njegova svetost glasa, odjednom se povećao odziv širom Srbije.

Referendum je uspeo.

Za vreme građanskog rata u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini patrijarh Pavle je često apelovao na svetske moćnike da se zauzmu za postizanje pravednog mira, ali i na svoje vernike da čine koliko do njih stoji da se ratne strasti stišaju, i da na zločin ne odgovaraju zločinom. Pozivao je i sastajao se sa poglavarima Rimokatoličke crkve i Islamske verske zajednice, da zajednički apeluju i mole za mir. Pri tom morao je da miri u više navrata zavađena rukovodstva Srba s leve strane Drine, a onda među sobom i rukovodstva s obeju strana Drine...

Po otpočinjanju NATO agresije 1999. patrijarh se obraća „vlastima sviju zemalja sveta da deluju da bombardovanje prestane, i da se pregovorima nađe pravedno rešenje za izlazak iz nastale krize”. Istovremeno, od vojnih i građanskih vlasti Srbije i Jugoslavije traži „da se učini sve što je moguće da dođe do mira”. A od eparhijskih arhijereja, u zemlji i svetu, sveštenstva i vernog naroda zahteva „da u nevolji koja nas je snašla umnože svoje molitve Gospodu, caru mira, za stradajući narod naš, i za sve koji pravde radi stradaju i trpe progone i zlostavljanja”.

Često se oglašava molbama i apelima na razne adrese u svetu. Svakodnevno se moli za mir. Sa ruskim patrijarhom Aleksijem bogosluži pred više od sto hiljada ljudi na Vračaru, ispred Hrama Svetog Save...

Rat je formalno završen, ali je tek onda nastupila agonija po srpski narod na Kosovu i Metohiji. Patrijarh je i dalje prinuđen da apeluje i moli za pomoć i zaštitu ugroženog naroda i ugroženih svetinja. Tako, u jednom pismu, koje početkom 2001. godine upućuje generalnom sekretaru Organizacije ujedinjenih nacija Kofiju Ananu i predsednicima Rusije, SAD, Nemačke, Grčke, Francuske, Engleske i Italije, piše: „Od dolaska mirovne misije Ujedinjenih nacija na Kosovo i Metohiju, juna 1999. godine, na ovom području učinjeni su nebrojeni zločini. Uništen je veliki broj neprocenjivo vrednih srpskih pravoslavnih hramova, proterano preko 250.000 ljudi, na hiljade ubijeno, kidnapovano i na druge načine zlostavljano...” Na kraju pisma iznosi uverenje da „izneti događaji ne mogu ostaviti ravnodušnim dobronamerne ljude”, i očekivanje da će oni kojima piše učiniti sve što do njih stoji „da se zlo, koje svakim danom postaje sve veće, zaustavi”.

A kada je 17. marta 2004. došlo do velikog pogroma, kada su napadnute sve svetinje na Kosovu i Metohiji, patrijarh je sa najvišim državnim funkcionerima stao na čelo velike povorke naroda koja je posle protestnog skupa ispred Vlade Srbije krenula ka Hramu Svetog Save na molitvu za mir.

Posle njegovog glasa bolje se čuje i glas predstavnika države.

Pratio je patrijarh sva važnija dešavanja u državi, pa nije propuštao da se oglasi kad god je za to bilo mesta, nekada da istakne nešto što je dobro, a često da upozori na nešto što se kosi sa hrišćanskim načelima i moralom.

Iako ne prati štampu, radio i televiziju, zna šta je za narod, pogotovo za nemoćne najneophodnije, pa apeluje za pomoć u nabavci inkubatora za porodilišta, za opremanje bolnica, za ukidanje poreza na dečju odeću i obuću, za pomoć ugroženima...

Odlazio je patrijarh i na razne skupove vlasti i opozicije. Ali, nikada nije podržao posebno nijednu političku opciju. Podržava samo ono što je dobro, pa bilo koja da je to stranka. Njegov jedini program, kako je i sam na ustoličenju rekao, jeste – Jevanđelje.

Zbog takvog stava, patrijarh Pavle je sasvim izvesno jedina ličnost u srpskom narodu koja je podjednako cenjena i od vlasti i od opozicije, i od republikanaca i od monarhista, i od desničara i od levičara, od ljudi svih poziva...

Ali, i među Srbima ima onih kojima ni sam patrijarh Pavle, kao takav, nije po volji. Za vreme rata, početkom devedesetih, jedne opozicione novine, sa srpskim imenom, objavile su fotomontažu, na kojoj je patrijarh prikazan kao supermen, sa kalašnjikovom o pojasu. Novine su došle do njega, a on je tu beskrupuloznu fotomontažu iskoristio da se našali sa nekima koji su došli kod njega na sastanak, tražeći nekakav ustupak. Patrijarh je bio nepopustljiv. Bilo je onako kako je smatrao da treba da bude, a kada je sastanak završen, da bi se malo našalio, ustao je i sa svog radnog stola doneo te novine. Pokazao je fotografiju i rekao: „Vi ste mislili da sam ja slab i da ćete lako sa mnom, a pogledajte kako me drugi vide!”

Posle donošenja novog ustava Srbije, 2006, nekakva lezbijska i gej grupa napravila je bestidnu fotomontažu patrijarha i to postavila na sajt jedne televizije, što će poslužiti kao ilustracija za tekst s naslovom „Zašto treba pljuvati po naciji?”, u kojem se omalovažavaju svi oni koji su glasali za Ustav. Drugi neki umetnik iz Vršca prikazao je patrijarha Pavla oborenog na pod, okruženog gomilom kamenja... Na sreću, takva dela nisu naišla na odjek kakav su njihovi „provokativni” autori priželjkivali, već su od ogromne većine onih koji su to videli doživeli samo prezir.

Ilustrativna je i jedna situacija iz koje se vidi kako to može da izgleda kada se državna vlast naljuti na poglavara Crkve. Bilo je predviđeno da Međunarodni sajam knjiga u Beogradu 1998. godine otvori patrijarh Pavle. Međutim, kada se za to saznalo, iz nekog razloga počela su negodovanja vlasti. Da ne bi došlo do neželjenih posledica, jedan od organizatora Sajma, istaknuti srpski izdavač iz Lozane, u Švajcarskoj, Vladimir Dimitrijević, piše patrijarhu Pavlu:

„Vaša Svetosti, naša je bila velika radost da Vi otvorite ovogodišnji Sajam knjiga u Beogradu.Niko ne bi bolje od Vas počastio i znanje i knjigu ove godine kada slavimo osamstogodišnjicu našeg svetog Hilandara. Međutim, moji prijatelji, a i g. Ognjen Lakićević, direktor tog Sajma, svedoci su negodovanja i pritisaka, te se boje da se oko svega toga u našoj već tako poganoj štampi ne stvori polemika, štetna i knjizi, i Sajmu, a naročito Vama.

I ja sam uznemiren tim glasinama. Zato Vas molim da za dobro sviju nas odustanete od tog govora i otvaranja Sajma.

Mi svi želimo da budete kao i uvek naš sveti i uzvišeni pastir. Mi moramo da Vas čuvamo jer ste sada naša jedina čista tačka.”

Patrijarh Pavle oseća moralno i duhovno stanje svog naroda, pa često ističe: „Bog će pomoći, ako bude imao kome da pomogne.” Što će reći: ako se pokaje, ispravi i učini ono što do njega stoji.

Za svoj narod ne traži ništa više nego što traži za drugi narod. Opominje: „Ne možemo ni za sebe tražiti mir, pravdu i slobodu koju ne bismo podrazumevali i za druge.”

I traži „da nam reči budu blage, a dokazi jaki”. A tako i sam postupa, svojom skrušenošću, u javnim nastupima. „Niko u bučnije vreme nije govorio tiše a da se čuo dalje, niko nije govorio manje a da je rekao više, niko u bezočnije doba nije duže gledao istini pravo u oči”, kaže pesnik Matija Bećković.

Patrijarh Pavle svojom blagom rečju i celokupnim svojim životom postao je vidljiva savest naroda kojem pripada. Duhovni predvodnik.

Golim okom nevidljivo, ali ipak – na čelu naroda.

PORUKE SRPSKOM DUHOVNOM POGLAVARU

Molitve za Patrijarha

Patrijarh Pavle otišao je 1993. godine vozom u Niš da ispovedi osuđenika na smrt Vučka Manojlovića. Sada se Vučko Manojlović, kao i mnogi drugi širom sveta, moli za patrijarhovo zdravlje

Vesti o patrijarhovom zdravstvenom stanju s velikom pažnjom se iščekuju i prate. Zato je stalni lekarski konzilijum Vojnomedicinske akademije preuzeo na sebe obavezu da svakodnevno, napismeno, podnosi Svetom arhijerejskom sinodu Srpske pravoslavne crkve izveštaj o zdravstvenom stanju srpskog prvojerarha, koji se potom, posredstvom Informativne službe SPC, stavlja na uvid celokupnoj javnosti. Mnogi su i lično krenuli patrijarhu u posetu, u bolnicu. Predsednik i premijer Srbije Boris Tadić i Vojislav Koštunica u nekoliko navrata posetili su Njegovu svetost. U poseti su bili i prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, premijer Republike Srpske Milorad Dodik, ambasadori više zemalja, predstavnici pomesnih pravoslavnih crkava, predstavnici Rimokatoličke crkve i papskog nuncijata u Beogradu, reis-ul-ulema Srbije, najistaknutiji srpski pisci i druge ugledne ličnosti...

Osim učinjenih ličnih poseta, mnogi su uputili telegrame, pisma i poruke sa najboljim željama za brzo ozdravljenje srpskog patrijarha. Ispisuju ih mnogi, od nekih najpoznatijih ličnosti sveta, do dece koja su tek naučila da pišu. Iz njih se vidi šta sve i koliko patrijarh Pavle znači svom vernom narodu, ali i kako veliki ugled uživa u svetu, u drugim narodima.

Čim je saznao da se patrijarh Pavle nalazi u bolnici, patrijarh moskovski i sve Rusije Aleksij šalje telegram, u kojem poručuje:

„Vaša Svetosti, vazljubljeni u Hristu brate i saslužitelju!

Sa osećanjem dubokog žaljenja primili smo vest o Vašoj hospitalizaciji.

Usrdno se molimo za zdravlje Vaše Svetosti i da Vam Gospod daruje da još puno godina vršite visoko predstojateljsko služenje u Svetoj Srpskoj crkvi.

Sa bratskom ljubavlju u Gospodu,

+ ALEKSIJE”

Posebno pismo stiže i od Njegovog visokog preosveštenstva, mitropolita smolenskog i kaljingradskog Kirila, predsednika Odeljenja za spoljne poslove Moskovske patrijaršije, koji poručuje srpskom prvojerarhu da molitveno saučestvuje u njegovoj bolesti i da mu želi brzo ozdravljenje: „Na mnogaja ljeta!”

Patrijarh rumunski Danilo, „u ime članova Svetog sinoda i u ime vernih Rumunske pravoslavne crkve” upućuje „najtoplije želje za dobro zdravlje”.

Takođe, sa istim željama stiže i pismo od patrijarha Etiopije Abune Paulosa, u kojem kaže:

„Vaša Svetosti,

Mnogo nas je pogodila vest da se nalazite u bolnici, pod stalnim tretmanom, zbog zdravstvenih problema koje imate.

Ambasada Republike Srbije u Adis Abebi, u Etiopiji, takođe nas je informisala da Vaše zdravstveno stanje postaje stabilnije.

Želimo Vam brz oporavak i da Vam Svemoćni Bog podari dug život i još više uspeha u vašem duhovnom predvodništvu.”

Papa Benedikt XVI piše: „Obavešten sam o Vašem delikatnom zdravstvenom stanju. Stoga želim da Vam izrazim svoju bratsku i duhovnu blizinu u trenutku iskušenja. Dok Vam izražavam želje za brzo ozdravljenje, osiguravam Vam posebno sećanje u svojim molitvama.”

Ambasador Italije u Beogradu Alesandro Merola šalje pismo: „Vaša Svetosti, sa velikim žaljenjem sam primio vesti o Vašem zdravstvenom stanju. Najiskrenije Vam želim da se što pre oporavite i da se vratite na čelo Srpske pravoslavne crkve, u ovom delikatnom trenutku.”

Ambasador SAD u Srbiji Kameron Manter piše:

„Vaša Svetosti,

Želim ovom prilikom da izrazim svoje najbolje želje za Vaše zdravlje.

Vaš život predstavlja zadivljujući primer dobrog pastira koji istinski brine o svojoj pastvi. Upravo zbog toga sam tokom mog nedavnog susreta sa mitropolitom Amfilohijem, zamolio da Vam, Vaša Svetosti, prenese moje iskrene pozdrave i moje poštovanje za Vašu duboku posvećenost dobroti srpskog naroda.

Moja molitva je da Vaše zdravlje bude sve bolje. Uz nadu da ću biti u prilici da Vas i lično upoznam čim Vi za to budete spremni, srdačno Vas pozdavljam.”

Posle nekog vremena, kada se ukazala prilika, ambasador Manter otišao je i posetio patrijarha Pavla na Vojnomedicinskoj akademiji.

A iz Kanbere javlja se ambasador Srbije u Australiji Milivoje Glišić i prenosi poruku i molbu svog kolege, ambasadora Austrije u ovoj zemlji, a prethodno ambasadora u Srbiji Hansa Porijasa, da patrijarhu Pavlu budu prenete njegove „najbolje želje za brzo ozdravljenje”. Ambasador Porijas saopštava da je za vreme svog službovanja u Beogradu bio „blizak saradnik i prijatelj sa Njegovom Svetošću”.

Iz kabineta predsednika Republike Srpske patrijarhu stiže poruka: „Iskreno se molimo i želimo da se brzo oporavite i što prije napustite bolnicu.

Neka Vam Bog podari duhovnu i fizičku snagu, kako bi još dugo poučavali naš narod hrišćanskim vrlinama i vrijednostima.”

A Udruženje izbeglica i prognanika u Srbiji piše:

„Redovno pratimo izveštaje o zdravstvenom stanju Vaše Svetosti. Raduju nas vesti o bar minimalnom poboljšanju Vašeg ovozemaljskog zdravlja.

Za nas predstavljaju čast, ohrabrenje i zavet reči koje ste nam kazali u susretima sa Vama. Niko nam sa toliko ljubavi, ljudske topline, razumevanja i podrške za delo koje činimo, nije govorio kao Vi, to ističemo u svakoj prilici i na svakom mestu.

Osećamo se privilegovanim što smo imali prilike da slušamo mudre savete, poruke i poduke ljubavi, mira i tolerancije koje ste nam uvek nesebično darivali, a da nikada niste propustili da nam kažete da se to odnosi na sve ljude, uključujući i one koji nisu dobri, da bi bili bolji.

Molimo Vašu Svetost da primi naše iskrene pozdrave, želju za skoro ozdravljenje i nastavak Vašeg svetog puta u besmrtnost.”

Predsednik SANU Nikola Hajdin ispisuje:

„Vaša Svetosti,

Srpska akademija nauka i umetnosti i ja lično sa posebnom pažnjom i brigom pratimo Vaše zdravstveno stanje i delimo iskrenu zabrinutost koju osećaju svi naši građani.

Vaša Svetosti, koristim ovu priliku da Vam uputim izraze najdubljeg poštovanja i divljenja za dela koja činite kao poglavar Srpske pravoslavne crkve, a naročito za uticaj koji širite svojim ličnim primerom.

U ime Akademije i svoje lično ime želim Vam brz oporavak i da Vas dobro zdravlje služi još mnogo godina.”

Bogoljub i Dragomir J. Karić, u ime svoje stranke Pokret snaga Srbije, takođe upućuju želje za brzo ozdravljenje i pri tom saopšavaju: „Ponosni smo na Vaša dela i sve ono što činite za srpsku naciju u ovako odsudnom trenutku za njen opstanak na vekovnoj teritoriji.”

Pišu i mnogi pojedinci, brojni vernici.

Među njima je Vučko Manojlović, osuđenik na smrt, koga je, u iščekivanju da smrtna kazna bude izvršena, patrijarh Pavle ispovedio u zatvoru u Nišu.

Početkom 1993. godine patrijarh je od Vučka dobio pismo, s molbom da ga poseti i ispovedi. Proteklo je bilo već osam godina kako je Manojlović osuđen na smrt. Patrijarh seda na voz i bez ikakve pratnje odlazi u Niš. Po dolasku, u ranim jutarnjim časovima, na železničkoj stanici dočekuje ga episkop niški Irinej, sa saradnicima. Patrijarh prvo posećuje Okružni sud, gde razgovara sa predsednikom suda, a potom odlazi u zatvor da ispovedi Vučka Manojlovića. Ispoveda ga, sat i petnaest minuta, u kancelariji upravnika zatvora.

Vreme je odmicalo, Vučko je čekao i verovao da do izvršenja najstrože kazne neće doći. I nije došlo. Vučko je u međuvremenu dobio olakšan status, dopušteno mu je da za vikend izlazi iz zatvora, a ima i nagoveštaja da bi mogao da dobije pomilovanje...

Pogodila ga je vest da je patrijarh Pavle, čiju očinsku brigu je i te kako osetio na sebi, teško oboleo, pa je poslao telegram, u kojem piše: „Vaše prisustvo za vreme posete učinjene mi 4. marta 1993. godine u niškom zatvoru izazvalo je u meni veliku čežnju i težilo je da postane rađanje jedne intenzivne i strasne potrage za istinom. Sada se ja molim za Vaše zdravlje i brz oporavak.”

Devetogodišnja devojčica Miljana Đorđević, učenica trećeg razreda osnovne škole u selu Prćilovica kod Žitkovca, na jugu Srbije, svojom rukom ispisuje i adresira pismo patrijarhu Pavlu.

Započinje ga stihovima:

„Ko u srcu milost ima, / ko god voli bližnjeg svog, / od Gospoda dobro prima – / sačuvaće njega Bog.”

A onda kaže:

„Pohađam časove veronauke i naučila sam mnoge molitve. Svakog dana se molim za vaše što brže ozdravljenje, Vaša Svetosti. Od srca vam želim da nam još dugo živite. Jer vi hrabro ovim svetom hodate i našem narodu ste dar Božji.

Molim za vaš blagoslov, za mene, mamu i tatu.”

Branko Tomković iz Alibunara šalje telegram: „Vaša Svetosti, srećni smo što imamo takvog patrijarha kao što ste vi. A ponosimo se što je moj otac Tomković Vaso studirao sa vama. Neka Bog usliši naše molitve i podari vam snage da se brzo oporavite i da budete još dugo na svetosavskom tronu, na radost naroda srpskog.”

U telegramu pristiglom iz Banje Koviljače, gde je patrijarh poslednjih godina nekoliko puta odlazio na oporavak, piše: „Vaša Svetosti, da se što pre oporavite želi Vam kolektiv Specijalne bolnice za rehabilitaciju Banja Koviljača i dr Nikola Sremčević.”

A iz Kotora stiže telegram porodice Save Nikolića, u kojem kažu da se Bogu mole „za Vaše zdravlje, na sreću pravoslavlja”.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će na referendumu 16. januara biti usvojene izmene Ustava?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner