Početna strana > Debate > Crkva i politika > Kroz staze i bogaze do Kosova
Crkva i politika

Kroz staze i bogaze do Kosova

PDF Štampa El. pošta
Kosara Gavrilović   
subota, 24. septembar 2011.

U subotu 17. 9. 2011. u 6 sati otac Irinej je došao po mene da me vozi u Rašku. Usput smo pokupili dve iskušenice, jednu još u samom Beogradu, drugu u našem ženskom manastiru u V. Vrbavi nedaleko od manastira Ljuljaci. Još pre nego što smo stigli u Vrbavu, počeli su putnici-hodočasnici da se javljaju ocu Irineju. Prvo smo doznali da je policija u Beogradu poskidala putnike sa 5 autobusa kojima je trebalo da narod (nekih 1000 njih) putuje na Kosovo. Policija je bila vrlo gruba i bahata (nekima su oduzeli mobilne telefone) i rekla im je da ne vredi da traže alternativni prevoz jer niko neće stići ni do Kraljeva a kamoli do Raške. Ja sam odmah obavestila neke prijatelje i zamolila ih da obaveste javnost. Naravno da sam od početka mislila da će nas policija, i to srpska ne albanska, sprečiti da pređemo administrativnu liniju, ali nisam očekivala da će akcija da počne već u Beogradu.

Svratili smo u Ljuljake da se vidimo nakratko s vladikom. Posle tog sastanka, iz Ljuljaka su pošla dvoja kola, jedna s vladikom, jeromonahom Varnavom i jerođakonima Damjanom i Paladijem, druga sa o. Irinejem, iskušenicama Biljom i Milicom i sa mnom. Usput stižu dalje vesti preko mobilnih od kojih je možda najdublji utisak na mene ostavila vest o obustavljanju sveg javnog prevoza u okolini Raške. U svom veoma dugom životu nisam mogla da zamislim da će vlasti obustaviti javni prevoz bez neke veoma velike potrebe kao što se objavljuje vanredno stanje zbog uragana, cunamija, poplava ali ne samo da bi nas sprečili da odemo na Kosovo. Je li neko nekome objavio rat? Ali ko i kome? Vlada narody? Ili narod vladi, daj Bože.

Već u glavi počinjem da pišem zahvalno pismo Borisu Tadiću u kome ga molim za oproštaj za dugogodišnji prezir i mržnju što mene, sa ostalim srpskim narodom, nasilno drži odvojenom od braće i lišava nas Kosova – cele petine naše teritorije – baš onog dela naše otadžbine na kome žive ta naša braća. A sad, odjednom, vidim da nisam u pravu. Ja nisam više odvojena od naroda koji živi na Kosovu i Metohiji. Ja sam s njim. Mi živimo istim životom. I to jedinstvo dugujemo nikom drugom nego Borisu Tadiću i njegovoj družini, jer na Kosovu i Metohiji srpski narod živi pod okupacijom – i mi, kao što smo baš videli, živimo pod okupacijom. Na Kosovu i Metohiji srpskom narodu je uskraćena sloboda kretanja – i nama je ona uskraćena. Na Kosovu i Metohiji srpskom narodu je uskraćena sloboda okupljanja, slobodnog zbora i govora – i nama su baš te slobode uskraćene jer, kako nam javljaju drugi putnici-hodočasnici, policija je zabranila naš sastanak s braćom sa Kosova a da mi jadni nismo ni znali da je potrebna dozvola od državnih vlasti da se brat s bratom sastane i porazgovara u našoj slobodnoj državi koja samo što nije ušla u to savršenstvo slobode i demokratije – Evropsku uniju.

Ali nemamo vremena za pisanje umišljenih pisama koje bismo mogli, ili čak morali, da napišemo g. Tadiću i njegovoj vladi. Javljaju nam da Mrčajevci vrve od policije i da bi trebalo da potražimo druge puteve, tajne staze i bogaze, ako želimo da stignemo do Raške. Mi na to odgovaramo da ne možemo da silazimo s glavnog puta jer nas je vladika blagoslovio da i ne pokušavamo tajno da uđemo u Rašku, kao „tat u noći“, već da to činimo javno i da svima kažemo kuda i zašto idemo. U Mrčajevcima nas zaustavljaju. Traže nam i mi dajemo lična dokumenta, o. Irinej i iskušenice lične karte, a ja pasoš. Policija unosi naše podatke u računar, vraća ih i dozvoljava nam da produžimo put. Nekih desetak kilometara iza nas kola sa vladikom se približavaju Mrčajevcima. Mi i ne slutimo da njih neće pustiti da produže put.

Stižemo do Ibra. Zaustavljaju nas, traže dokumenta, mi ih predajemo i čekamo. Vest od vladike. Njih sprovode nazad. Kuda? Ne znaju. Ja Irineju: „Recite im da odmah obaveste vladikinog advokata“. Irinej možda čuje a možda i ne čuje jer sad govori na dva mobilna istovremeno i ne zna se kad preko kog telefona govori. Ja insistiram: „Vrlo je važno da njegov advokat zna da vladiku sprovode neznano kud“. U tom nam vraćaju naša dokumenta i vrlo ljubazno (ovog puta) kažu da moramo da se okrenemo i vratimo otkud smo došli. Ali nije nam dozvoljeno da se vratimo istim putem. Iz nama nepoznatih razloga moramo odmah da skrenemo desno, uz Ibar i kroz Ušće nađemo sebi put kuda želimo da idemo. Tako smo se vratili u Ljuljake.

Čujemo da ni vladika ni autobus s monasima i monahinjama i drugim vernicima nije tako dobro prošao kao mi. Kao što već sigurno znate, svi oni su sprovedeni i to tek posle dugih i dovoljno mučnih i, s policijske strane, bahatih pregovaranja, dok su naša kola jedina mogla da se vrate nesmetano bez policijske pratnje. Zašto? Ne znamo. Koliko mi znamo, jedina razlika između nas i njih je bila moj američki pasoš.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će na referendumu 16. januara biti usvojene izmene Ustava?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner