четвртак, 04. јун 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Црква и политика > Карловачка митрополија - 300 година касније
Црква и политика

Карловачка митрополија - 300 година касније

PDF Штампа Ел. пошта
Комнен Коља Сератлић   
недеља, 15. децембар 2013.

Ову годину, 2013, требало је прогласити годином Карловачке митрополије. Неки други датуми наших личних и колективних календара често нас приморавају да се зауставимо и размислимо о нашем месту и времену и нашем раду у историји. Ти датуми, затим безнађе у којем се налази српски народ, усамљен, притиснут са свих страна тзв. демократском Јевропом, Империјом, УН, непријатељским понашањем суседа, растурањем целокупног српског националног бића, отимањем Космета, уз свакодневну претњу отимањем Војводине и Рашке области, притиснут непријатељским деловањем својих сународника - Срба, потиснули су овај величанствени датум буквално у запећак, гледано са масмедијског становишта и неприсуствовања највиших садашњих вођа српског народа. Дакле, то је и основни мото овога погледа са стране.

Добронамерни верници, становници Сремских Карловаца и околних места, сведоче да су покровитељ овога јубилеја - његова светост патријарх српски Иринеј, његово преосвештенство владика Василије, епископ сремски, протојереј-ставрофор, секретар Епархије сремске Велизар Живановић (који је непогрешиво држао у рукама реализацију Програма, протокол и церемонијал), као и други свети оци, приредили и спровели програм достојан јубилеју - изложбу посвећену последњем карловачком патријарху свештеномученику Лукијану Богдановићу; свечану акдемију, концерте хорова - српско литургијско појање, научни скуп на коме су говорили еминентни професори и доктори наука, његово преосвештенство владика Василије и други свети оци који се баве науком (да су масмедији пренели макар неке од 40 резимеа поднесених научних радова о три века Карловачке митрополије, то би био уџбеник за младе генерације). Трећег дана обележавања великог јубилеја његова светост патријарх Иринеј служио је свету архијерејску литургију у Саборној цркви, уз саслужење више епископа СПЦ (примећено је одсуство неких епископа, посебно митрополита црногорско-приморског Амфилохија), промовисана је монографија „Портрети српских архијереја у Карловачкој митрополији“, аутора Катарине Васић, изашла је и књига протојереја-ставрофора, професора ректора Карловачке богословије у пензији, „Патријарх Лукијан Богдановић“.

1890. година

Неко ће рећи (тако су проценили и оценили уредници и новионари масмедија) да је 300 година Карловачке митрополије верски јубилеј. То је још једна од савремених српских заблуда и подела. Тај узвишени јубилеј свестрано осветљава све просторе српске историје, од тих чињеница светле прошлости сви смо рођени. Црква је у свим историјским периодима имала најважнију улогу у животу српског народа, била је основа српског идентитета, центар писмености и очувања историјских тековина. Историја Карловачке митрополије остаје најдрагоценији учинак Срба не само у Војводини, већ од Запада до Истока. Она је највиши успон цивилизације и школства, као и историјског остваривања европског духа са стваралачким учешћем оног најкреативнијег у српском историјском постојању: слободарством, поштовањем и неговањем вере, као битним компонентама општенародне самобитности и културе у свим областима живота. Срби и СПЦ су одувек имали у виду два судбоносна својства: бити свој на најбољи начин и бити део Европе и света, тако да се омогући преплитање националних и универзалних вредности.

Лукијан Богдановић

Од патријарха Арсенија Чарнојевића Трећег, затим Арсенија Четвртог, до последњег, једанестог патријарха Лукијана (тројице свештеномученика, њихова смрт није ни до данас разјашњена), као и великог броја других светих отаца, у току тих дугих 300 година одвјила се борба за спас српског народа и православља, од турског зулума, аустроугарског немилосрдног, шовинистичког и фанатичног деловања, до комунистичке тортуре. Сви ти свети оци (посебно 11 патријарха) били су и српски посланици, амбасадори у правом смислу те речи, односно врхунске дипломате. Они су на прави начин представљали српску националну идеју, борили се и водили преговоре са владарима Европе и водећим личностима из науке и културе.

Многи данашње дипломате, како се представљају у кич-издању по целом свету, боље је да се не представљају. Да ли је 300 година Карловачке митрополије обележило макар једно Дипломатско-конзуларно представништво (ДКП), посебно у Хрватској, Словенији, Аустрији, Немачкој, Мађарској, Бугарској Румунији, Словачкој, Чешкој, Пољској, Грчкој, Русији и којекуде, земљама где су свештеници, посебно 11 патријарха, оставили своја дела и животе. Да ли било који дипломата у више од деведест ДКП-а у иностранству заступа интересе СПЦ, а папских нунција има и на неким далеким острвима где је само десетак католика. У недавном разговору са патријархом Иринејом изнео сам (и у писаној форми) план како да се у ДКП оспособе, упуте дипломате које би заступале СПЦ макар у 30 значајних представништава. Његова светост патријарх је обећао да ће разговарати са председником Србије.

Неки водећи надриинтелектуалци, посебно српски, уз подршку Старчевићевих и других потомака, непрестано подмећу српском народу да је „небески народ“, а све у контексту политичких и прљавих партијских борби. Кнез Лазар када је рекао уочи боја на Косову, да ако изгубимо овоземаљско царство, сачувајмо небеско царство, мислио је на Цркву. Дакле небески народ је Црква. И на Западу има „небески народ“. Хегел каже да је то држава, јер се показује као појава самог Бога отелотворење Бога. Зато jе велика разлика у стварању нације. Српску нацију је створила Црква, а на Западу нације је створила држава.

Срби не знају истину ни о једном свом значајном датуму, тако да славе и величанствене и антисрпске датуме. Неке велике датуме су потпуно заборавили или су их се са накнадном памећу сетили. Тако никад нећемо заборавити 15. фебруар 2001. године када смо се окупили у Марићевића јарузи код Орашца, где је почео Први српски устанак. Тај датум је један од најбитнијих историјских, културних и политичких датума у историјском календару Србије. Нико, забележено је и оловком и камером, није био присутан од досманлијских вођа. Још су били у заносу и победоносној еуфорији. Написали смо кратак критички текст, којег су објавили неки листови, међу којима и најстарији лист на Балкану. А онда је досманлијама дошло у главу какав су грех починили, тако да су 10. јула те године сазвали ванредну седницу Скупштине Србије, донели Закон о проглашењу 15. фебруара за Дан државности, Дан уставности. Некако им се све то, како се каже у народу, „помешало у глави“. Последњих година, тако ми се чини, односно нека ми Свевишњи суди ако грешим, све више прослављамо, или се утркујемо да обележимо неки ранији или нови датум, који нам намеће Јевропа и Империја. 

Да ли је тзв. споразум у Бриселу, Србије са Србијом о Космету, српски датум? Да ли су неки датуми о припремама Србије за улазак 3000. године у ЕУ српски датуми, да ли је Милански едикт српски датум, да ли је бој на Косову, онако како су нас учили у школама (уместо истине да су Срби победили, да су га изгубили), српски датум, да ли је атентат на Фердинанда српски датум, да ли је 27. март 1941. српски датум, да ли је 25 мај - Брозов рођендан, српски датум, да ли је дан када је Скупштина донела Декларцију о изједначавању џелата и жртава у Војводини српски датум, да ли је петооктобарска пироманска револуција, српски датум (још лопуже нису вратли украдене уметничке слике - оригинале немерљиве вредности), да ли је Устав из 1974. године српски датум, да ли је 9. март 1991. године и политичко загађивање Народног позоришта, српски датум (извесна госпођа, тадашњи управник Народног позоришта, а сада познати незамењиви амбасадор, режисер, драматург, отворила је врата Народног позоришта да уђу бојовници и да говоре са балкона), да ли ћемо прослављати загађивање Југословенског драмског позоришта, односно датум оснивања приватног Центра бившег досовог минитра спољних послова, коме су присуствовали највиши руководиоци, с председником Србије и Владе на челу (нико се од њих није застидео од Његове Светости патријарха српског, који је такође присуствовао, због неприсутвовања на величанственом јубилеју 300 година Карловачке митрополије само дан раније, на коме је највећи политичар био Мађар Пастор), да ли ће први лет старог авиона (19), који је био данима уадрна вест свих масмедија, бити један од најзначајнијих српских датума. Овде ћу зауставити пут речима, јер набрајању нема краја.

Постављају се питања: зашто живимо у несрећи, ко смо ми Срби, како се зове ова река, како се раније звала ова планина, ко су били наши очеви и наше мајке, препознајемо ли нашу браћу, чега се сећамо, шта желимо. Постављају се затим питања правде: коме законски припада ова земља и њени плодови, чија је Авала, Златибор, Ибар, Морава, чији је Космет, чија је српска Света гора - Фрушка гора. Зашто толико мали број има толико и толико бројни тако мало. Да ли смо разумели Теслу када је рекао: „Срби су посредничко племе међу народима, трговци сунчаном енергијом на Земљи“. Знао је Тесла шта је Свевишњи подарио Србима, али Срби то нису ни схватили ни користили. Убило нас је чекање да ће нам неко донети правду на тацни. Претворили смо се у стуб од соли. Постали смо наши властити савремени џелати. Зашто играмо улогу тужитеља, коју играју српски историјски критичари и непријатељи са савременом хипокризијом, већ столећима. Оптеретили су српска леђа злочином од кога их нико није ослободио осим нашег (српског) мазохизма.

Следећих 300 година почиње данас. Да ли ће тада бити Срба на овим просторима.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће овог лета Вучић и Тачи потписати неки споразум о КиМ у присуству Доналда Трампа?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер