Početna strana > Debate > Crkva i politika > Kako je SPC pojela vojvođanske dabrove
Crkva i politika

Kako je SPC pojela vojvođanske dabrove

PDF Štampa El. pošta
Slobodan Antonić   
petak, 10. jul 2009.
Jedna od najbizarnijih i najopakijih organizacija u staljinističkom sistemu bio je Savez militantnih bezbožnika (Soюz voinstvuющih bezbožnikov). Kao svesavezna sovjetska organizacija, SMB je delovao od 1925. do 1947[1]. Jezgro ove organizacije činio je časopis Bezbožnik (1922), a njen vođa se zvao Jemelijan Jaroslavski (Emelьяn Яroslavskiй). Podržan od strane totalitarne države i NKVD-a, SMB je do 1941. narastao na 96 hiljada ćelija i 3,5 miliona članova. Na Drugom kongresu SMB (1929) upriličen je i podmladak ove zlokobne organizacije, pod nazivom Mladi militantni bezbožnici (Юnыe voinstvuющie bezbožniki). MMB je u svakoj školi obrazovao kružoke mladih bezbožnika (kružki юnыh bezbožnikov), u koje je već za dve godine regrutovano dva miliona dece[2].

Jaroslavski je smatrao da se u propagandnom ratu sa religijom Bezbožnici mogu služiti svim sredstvima. Ne samo naučna kritika religioznih dogmi i objašnjenja, već i laži, klevete, izvrtanja i ismevanja bili su dopušteni, pa i poželjni. Recimo, na jednoj od karikatura iz «Bezbožnika», bilo je nacrtano kako Bog udahnjuje Adamu dušu kroz crevo za klistiranje, pravo u čmar[3]. Propaganda je podrazumevala i zabranu umetničkih dela sa duhovnim sadržajem. Zahvaljujući Jaroslavskom, zabranjeno je izvođenje duhovne muzike Čajkovskog, Rahmanjinova, Mocarta, Baha, Hendla. Jaroslavski je takođe sastavio i spisak nepoželjnih knjiga, na kom su se našla dela Platona, Kanta, Tolstoja, Dostojevskog. Ti spiskovi su bili dostavljeni svim bibliotekama, u kojima su knjige zatim sklonjene u naročite magacine, ili jednostavno uništene[4].

"Propagandisti-bezbožnici" i "agitatori-ateisti" Saveza militantnih bezbožnika naročito su bili regrutovani među prirodnonaučnom inteligencijom. Od njenih pripadnika se očekivalo da "sa naučne tačke gledišta" razbijaju praznoverice, ali i da, sa autoritetom naučnika, ismevaju i na svaki način nipodaštavaju "opslužioce kulta" (služiteli kulьta), tj. sveštenike i monahe, i da ih prikazuju kao najobičnije "vračeve" i "šamane". Propagandno podbadanje brzo je prelazilo u mržnju, a mržnja u akciju. Akcija se sastojala iz zatvaranja i rušenja crkava, skidanja i topljenja zvona, uništavanja ikona, pokrova i knjiga, kao i zatvaranja i ubijanja "opslužilaca kulta"[5]. Dve trećine pravoslavnih hramova bilo je zatvoreno, od čega trećina njih potpuno uništeno[6]. Svi manastiri bili su ugašeni, a monasi i monahinje pobijeni ili poslati u konclogore[7]. Spaljeno je na milione ikona i vrednih rukopisnih knjiga, a oko 400 hiljada zvona skinuto je i poslato u topionice[8]. "Bezbožnici" su svoje "akcije" voleli i da ovekoveče, smatrajući da je to nešto čime treba da se ponose. Tako je, recimo, uništenje sabornog hrama Hrista Spasitelja, u Moskvi, struganje fresaka i lomljenje velikog ikonostasa, snimljeno filmskom kamerom, te se i danas može videti kao neprolazan primer ljudske gluposti i divljaštva[9].

Priče o staljinskim "bezbožnicima", njihovoj ideologiji i metodologiji propagande, čovek se i nehotično mora setiti kada danas čita "drugosrbijansku" štampu. Tu se ne samo javljaju jednako "nadahnuti" karikaturisti, kao u Staljinovo vreme, već i po koji "prirodnonaučni aktivista", koji beskompromisno raskrinkava "religiozne zablude", "klerikalizaciju društva" i "širenje mračnjaštva". Jedna od takvih aktivistkinja je i stalna saradnica "Peščanika" Biljana Stojković. Ako "Peščanik" igra funkciju sovjetskog lista "Bezbožnik", onda ova docentkinja Biološkog fakulteta izgleda da treba da ima funkciju sovjetskog akademika Jaroslavskog. Ona, u biografiji na ovom sajtu, sebe prvenstveno predstavlja kao nekog ko "religiju i misticizam svake vrste smatra najvećim preprekama za razvijanje inteligencije", a "svetliju budućnost vidi u sekularnom humanizmu, (...)borbi protiv klerikalizacije, ksenofobije i nacionalizma"[10].

Stojkovićeva je svoju saradnju sa "Peščanikom" započela početkom 2008, skromno kritikujući Koštunicu, SRS i "opsesivno mumljanje o Kosovu i srpskoj duši"[11]. Ubrzo, međutim, središte njene pažnje biva usmereno na religiju, prvenstveno na SPC. I što je više pisala o SPC, to su njena hrabrost i samopouzdanje sve više rasli. Verovatno je to bilo usled pohvala i tapšanja po ramenu, koji su stizali iz "Peščanikovog" okruženja. Neodmerene pohvale istomišljenika često navode čoveka da misli da zna ono što ne zna, i da smatra da mu je dopušteno ono što nije. I kako je vreme odmicalo, sve je manje u tekstovima Stojkovićeve bivalo nauke, analize i rasprave, a sve više ismevanja, ruženja, izvrtanja i neopravdanih generalizacija...

Ona je o religijskim stvarima počela da piše baš kao Jaroslavski. U njenim tekstovima su se pojavili "mantijaši"[12] i "horde popova"[13], koji "nose krstače"[14] i koji se sa drugim opslužiocima kultova, "na mutnom tržištu religijskih petljancija"[15], "kolju i ubijaju tolike vekove[16]. "Moral i humanizam nemaju nikakve veze sa religijom"[17], tvrdila je ona, a tihovanje je "mistično-religijska petljarija"[18], koja "ima nekakve veze sa klerofašističkim svetonazorom, budući da o njoj nešto više znaju ratni zločinci i ekstremističke vladike (Amfilohije, `Pravoslavlje`)"[19]. Veronauka je, po Stojkovićevoj, "obrazovanje tupavih pravoslavnih fanatika"[20], a čak i ako roditelji svoju decu daju na građansko vaspitanje, "budite sigurni da ih veroučitelji često posećuju, puštaju im verske crtaće, bistre biblijske teme i vode ih u obližnje crkve"[21]. Zbog svega toga, Stojkovićeva je postala veoma besna i zato je umela čak i ime SPC da napiše malim slovima (dakle: "srpska pravoslavna crkva"[22]).

Ovaj koloplet uvreda i ničim potkrepljenih optužbi Stojkovićevoj su služili samo kao dokaz "da nam se pred očima odigrava (...)klerikalizacija Srbije"[23]. "Država je ili sekularna ili teokratska", samouvereno je objašnjavala naša naučnica, "a demonstrirano muljanje i pokušaj brisanja ove granice jasno nas vodi u smeru klerikalizacije"[24]. Kao dokaz da Srbija postaje teokratska država, Stojkovićeva je navodila školsku slavu, Svetog Savu. To je "jasan znak da država kroz obrazovni sistem neguje Postanje"[25], to jest nenaučni i zlotvorni kreacionizam. Ova tvrdnja – da svaka javna manifestacija bilo čega što ima veze s religijom obavezno znači teokratiju i kreacionizam – predstavlja nešto sasvim novo u svetskoj nauci. Od sada će se i Stojkovićkin omiljeni političar, Barak Obama, koji je, po njenim rečima, "oličenje suprotnosti" svemu što postoji "danas u Srbiji"[26], morati smatrati najobičnijim teokratom. Jer on je, zamislite, ne samo, tokom predsedničke kampanje, obrazovao "molitveni tim", ne samo da se i sam uveče molio i čitao Sveto pismo[27], već je prva stvar koju je uradio kao Predsednik bila ta da je otišao u Nacionalnu katedralu na "inauguralno bogosluženje"[28]. Tadića je naša naučnica strogo osudila samo zato što je digao tri prsta na otvaranju Olimpijade. To je "negovanje velikosrpske religiozne simbolike"[29], bila je neumoljiva. Obamino učešće u hrišćanskoj molitvi sigurno je nešto daleko gore - "negovanje mračnjačke i nazadne velikoameričke i velikohrišćanske religiozne simbolike". Samo kad bi se o Obami i SAD na "Peščanikovom" sajtu smelo pisati kao o Tadiću i o Srbiji.

Ipak, vrhunac metodologije sovjetskog akademika Jaroslavskog verovatno je dostignut u poslednjem antireligioznom spisu Biljane Stojković ("Naučni blagoslov", Peščanik, 29. juni[30]). Tu ona pripoveda o izvesnim svojim neimenovanim kolegama, biolozima, koji su se "pre neki dan vratili sa terenskih istraživanja". Oni si izučavali šumske kornjače na nekim neimenovanim ostrvima Skadarskog jezera. "Ali avaj", piše Stojkovićeva, "na tim se ostrvima, skoro na svakom, nalaze se manastiri". E pa, u tom "svetu klerikalnih budalaština" običaj je da se pita za dozvolu. Tako su ti neimenovani prirodnjaci zatražili blagoslov igumanije jednog, takođe, neimenovanog manastira. Ona je odbila čak i da razgovara sa njima, pa se istraživačka ekipa uputila na susedno ostrvo na kome se nalazio, opet, neimenovani muški manastir. Pošto je, je li tako, poznato da je SPC suštinski mizogina organizacija, neimenovani iguman je u inat neimenovanoj igumaniji dao blagoslov neimenovanim istraživačima, uz reči: "Ženama uopšte ne treba verovati“ i "Majka igumanija je u PMS-u“! Zato su na treće ostrvo istraživači otišli krišom, i tako završili posao. "Srećom, ostrvo je bilo dovoljno veliko da ostanu neprimećeni, inače bi strašna anatema bila bačena na njih, kornjače, biologiju i čitavu nauku".

I ne samo da ovu sumnjivu, rekla-kazala priču, Stojkovićeva prenosi kao suštu i nesumnjivu istinu. Ona na osnovu nje donosi još jednu fantastičnu generalizaciju, na kojoj bi joj i sam Jaroslavski pozavideo: "Budite ubeđeni da opisani događaji uopšte nisu usamljena priča. Slične stvari se dešavaju i na drugim mestima gde se nalaze manastiri SPC". Kako sad, pa to, naša naučnica zna? Koliko je svedoka o tome ispitala? Koliko je manastira sama obišla? Koliko je podataka prikupila? Odgovor je jasan – ni jedan. Ali, nećemo se, valjda, u ovoj našoj, svetoj, antireligioznoj borbi baviti detaljima? Taman posla, mi ćemo zaključak da se "slične stvari dešavaju i na drugim mestima gde se nalaze manastiri SPC" izvesti čistom dedukcijom. Jer, pošto mi, naučnici, Peščanikovci, LDP-ovci, itd, znamo da je SPC mizogina, mračnjačka, nazadna i, uopšte, zlotvorna ustanova, mi ćemo iz tog našeg znanja jednostavno dedukovati zaključak da "mora da se slične stvari dešavaju i na drugim mestima gde se nalaze manastiri SPC", iako nikada ni za jedan takav slučaj nismo čuli. Eto šta ti je nauka! Eto šta ti je metoda!

Ali, najbolje tek dolazi. Stojkovićoj ova rekla-kazala budalaština očigledno da nije bila dovoljna, pa je rešila da SPC podvrgne još žešćoj "naučnoj kritici". "Odavno kolaju priče u naučnoj zajednici", samouvereno iznosi Stojkovićeva, "da je jedan od velikih uzroka nestanka dabrova sa teritorije Vojvodine, još pre skoro dva veka, upravo pravoslavlje. Naime, `životinje koje iz vode izlaze`, po nekakvim blesavim tumačenjima, ne mogu biti mrsna hrana, te su dozvoljene u vreme posta. Pored pojedenih dabrova, tu bi svakako spadale i kornjače, makar bile i šumske, a takođe i patke, guske i slična perad". Dakle, početkom 19. veka, zli pravoslavci, kojih u tim krajevima tada nije bilo više od jedne trećine stanovništva, pojeli su jadne, male, dobroćudne dabrove! O kakav užas, kakvo mračnjaštvo! Ma koliko nam takva tvrdnja, kao modernim i emancipovanim ljudima, svesnim značaja ekološkog problema, izgledala neverovatno, "svaki logički misaoni proces", podučava nas Stojkovićeva, "duboko je stran i nepoželjan u okvirima klerikalnog sistema mišljenja i vizije sveta". Tako vam je to sa "mantijašima". Uobraze nešto, ponesu noževe i pokolju sve dabrove po Vojvodini! "Dabrovi su ponovo introdukovani u Vojvodinu pre par godina", teši nas na kraju Stojkovićeva, "i nadam se da ih niko neće ponovo pojesti". O tome će se, naravno, pobrinuti LDP, "Peščanik", Biljana Stojković i ostali naši ponosni čuvari vojvođanskih dabrova.

Svašta sam u svom životu video i čuo. Ali, da neko ko sebe smatra naučnikom kao argument koristi iskaz "odavno kolaju priče u naučnoj zajednici" (kojoj? čijoj), da bi potkrepio jednu čisto ideološku klevetu, e, to stvarno nisam doživeo. To mora da je neki metodološki novitet, za koji mi, provincijalni naučnici, nikada nismo ni čuli. Kakva nam sve otkrića iz ove metode dokazivanja ne slede: "Odavno kolaju priče u naučnoj zajednici da nilski konji lete"! "Odavno kolaju priče u naučnoj zajednici da u Kini žive ljudi sa tri repa"! "Odavno kolaju priče u naučnoj zajednici da je Jaroslavski živ i da piše pod drugim imenom"...

A možda je sve to tačno? Možda je i drug Staljin živ? I Savez militantnih bezbožnika? I junački NKVD? Možda će te popovske istrebljivače vojvođanskih dabrova ubrzo stići zaslužena kazna, u vidu rušenja Fruškogorskih manastira? Ne znam. Ali ono što znam jeste da je ideologija opasna stvar. I te kako ume da pomuti pamet. Naročito biologu kada krene da se bavi "kritikom crkve i religije". Jer, još jednom se pokazalo kao istinito ono što je odavno rečeno: Sutor, ne supra crepidam! Obućaru, ne sudi dalje od cipela!


[4] Isto.

[7] Isto.

[8] Isto.

[14] Isto.

[16] Isto.

[19] isto

[21] Isto.

 

Ostali članci u rubrici

Od istog autora

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, do kraja 2019. biti postignut sporazum Beograda i Prištine?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner