Najveći neuspeh doživeo je u „srpskoj stvari“: zalagao se (najpre kod predsednika SAD Teodora Ruzvelta za vreme Drugog svetskog rata, potom kod Madlen Olbrajt uoči bombardovanja SR Jugoslavije) za otcepljenje Vojvodine od matice Srbije i za stavljanje dunavskih obala Srbije, od Beograda do Đerdapa, pod međunarodnu kontrolu, što je traženo u ultimatumu Srbiji 1914.
Još nije sigurno da se to neće i desiti, i dalje pokušavaju...
Šalu na stranu, - toliko o tome kako je to "završena priča". I dalje u Austriji i Mađarskoj ima onih koji i dalje sanjaju o tome da se restaurira Austrougarska. Slabljenje EU ide u prilog toj opciji, jer su Slovenija, Hrvatska i BIH od uvek gravitirale tok državnom konceptu, manje ili više. No, jedino što taj koncept može učiniti realno održivim je- uključenje Srbije u njega, dobrovoljno ili prisilno.
Treba ga prepoznati i čuvati se njega, jer je, kao i uvek, smrt srpske državnosti, pa i nacije.

Ако је веровати некрологу на ХРТ-у, био је држављанин и Хрватске. У Музиловом "Човеку без својстава", анатомији распада К унд К илити по Музилу, Каканије, "државни мудраци" грозничаво трагају за "великом идејом", која би спасила ствар. Гледано из те перспективе, чини ми се да титулисање покојника са "Велики Европљанин" није резулат неког компромиса већ одраз правог стања ствари. Јер није ли пројекат Европске уније идеалан кандидат за "велику идеју"? Кроз њу се шири католицизам, зауздава немачки национализам - дајући му, мало привидно, мало стварно, да гута више него што може, истовремено га подривајући изнутра - и Русија држи ван игре. Тако се ствара инхеренто нестабилна структура којој је сваки час потребан неко споља као арбитар.