четвртак, 28. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Политика: Одлазак грађанина Хабсбурга
Хроника

Политика: Одлазак грађанина Хабсбурга

PDF Штампа Ел. пошта
недеља, 17. јул 2011.

Последњем званичном претенденту на аустроугарски престо Оту Хабсбургу приређена царска погребна церемонија у Бечу, иако по уставу није имао права на племићке титуле: у духу компромиса, сахрањен је као „велики Европљанин”

Погребна церемонија у бечкој катедрали Светог Стефана и једна од последњих фотографија Ота Хабсбурга

Беч се минулог викенда опростио од последњег Хабсбурга, преминулог у 98. години, који је у једном периоду био претендент на аустроугарски престо. Ото Хабсбург, син цара Карла, последњег владара дуалне монархије, био је престолонаследник до проглашења Прве Републике, у јесен 1918. године.

Сахрањен је у суботу, после осмодневне посмртне церемоније. Саркофаг са посмртним остацима Ота Хабсбурга положен је у зид Капуцинерске гробнице у Бечу у присуству бројних званица из света и највиших представника Републике Аустрије – председника Хајнца Фишера и канцелара Вернера Фајмана.

Премда су медији ову церемонију назвали трећим царским погребом, од последњих дана монархије наовамо (погреб цара Фрање Јосифа 1916. године и краљице-мајке Ците 1989) опроштај од Ота Хабсбурга није имао званични карактер. Беч истиче да су четири стотине полицајаца у свечаним униформама били чланови обезбеђења, а 130 припадника почасне гарде војске били су – добровољци.

У духу закона, у посмртним говорима помињан је „грађанин Ото Хабсбург-Лотринген“. Сахрањен је, такође, као грађанин. У Капуцинерској гробници царева који су шест и по деценија владали Аустријом, а стотинак година краће и Немачким царством нашао је крајње одредиште последњи аустроугарски престолонаследник, грађанин Хабсбург-Лотринген.

По Хабсбуршком закону, усвојеном у парламенту Прве Републике 3. априла 1919. године, обновљеном после Другог светског рата, Хабсбурзи су грађани, без права да у имену истичу племићко порекло. Уосталом, свим племићима са аустријским пасошем забрањено је да истичу племићке титуле. Хабсбурзима је, уз то, онемогућено постављање захтева за повраћај царске имовине која је прешла у власништво Републике. Најбитнија ставка, ипак, односи се на политички живот чланова бивше царске династије: било је и остало им је забрањено мешање у политику. Како се закон у пракси спроводи, показало се уочи председничких избора у Аустрији, пре две године. Далеки рођак Ота Хабсбурга Улрих Хабсбург-Лотринген покушао је да истакне своју кандидатуру као изабраник странке Зелених. Упркос свесрдној „логистичкој“ помоћи из Уједињеног Краљевства, из Холандије и из Шпаније, надлежни аустријски суд одбио је захтев несуђеног председничког кандидата.

За разлику од далеког рођака Улриха, Ото Хабсбург се професионално бавио политиком – до краја живота. Као троструки држављанин, са немачким, аустријским и мађарским пасошем, Ото Хабсбург је радо указивао на своје порекло. Носио је и титулу фон – ван граница Аустрије.

Каже се да је био типични представник Хабсбурга: све у животу постигао је уз помоћ политичке интриге, лукавства... Штавише, пошло му је за руком да се врати у Аустрију, средином шездесетих година прошлог века, после вишедеценијског изгнанства. Да би му се дозволио повратак у Аустрију требало је да се одрекне права на евентуални аустријски престо и да истакне поимање које није ројалистичко. „Провукао“ се тврдећи да није ни ројалиста ни републиканац, већ легалиста. Касније је објаснио шта легалиста у његовом случају значи. Позвао се на речи свог оца, последњег аустријског цара Карла Првог: „Нико нема право, па ни народ... није легално укидати (монархију) оно што је богом дано...“

Политичка мудрост и контакти са светским државницима нису помогли Оту Хабсбургу да оствари свој наум. За живота је покушавао да стане на чело неке државе или владе. У Аустрији је 1938. године тражио од канцелара Шушника да му пренесе опуномоћење шефа владе, не би ли спречио Хитлера да анектира Аустрију. Није постао канцелар, а Хитлер је по уласку у Аустрију лично захтевао да се Ото Хабсбург – ухапси. Мађарима је после пада Берлинског зида предлагао да уђе у њихову владу као министар спољних послова или министар без портфеља. Највећи неуспех доживео је у „српској ствари“: залагао се (најпре код председника САД Теодора Рузвелта за време Другог светског рата, потом код Мадлен Олбрајт уочи бомбардовања СР Југославије) за отцепљење Војводине од матице Србије и за стављање дунавских обала Србије, од Београда до Ђердапа, под међународну контролу, што је тражено у ултиматуму Србији 1914.

(Политика)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер