Очевидац сам егзекуције једне групе усташа!. Као борац Чете за везу 4. Крајишке дивизије, у маршу да се усташама пресјеће одступница у Аустрију, нашој јединици одређено кратко одмориште близу Кршког у Словенији. На тавану једне штале били смјештени ухваћени усташе. Моји другови као и ја, сви до последњег Срби из БиХ где Усташе годинама дивљали.

На поду таванице покривене сијеном, усташе сједили или се излежавали. Не само да нису остављали утисак забринутости за своју судбину, неки од њих били чак дрски или изигравали шаљивђије. Истог дана касно у ноћ добили смо заповјест за марш. Прелазећи преко једног моста недалеко од одморишта, у низини с десне стране моста трзну нас заглушујући пушчани прасак. У кратком бљеску из цијеви стрељачког вода, угледасмо групу једног до другог пореданих сулуета. Удаљеност од моста није могла да буде никако већа од тридесетак метара. У сјећању ми остале још усправне или погнуте силуете лијево од стрељачког вода. На мене то није оставило неки нарочити утисак или било какве емоције, мислим ни код других, који тај ноћни "спектакл" угледали. Могу само властитим мислима да слиједим које ми у истој секунди пролетише кроз главу када у бљеску из цијеви угледао осветљену сцену. Наиме, да је тог тренутка стрељана можда управо она група заробљених усзаша, који нису оставили утисак да се и најмање дистанцирају од учестовања у једној злочиначкој формацији или да су уопште свјесни да би већ само због тога могли да одговарају.

У кратким интервјуима са неколицином, док остатак одобравао климањем глава, те усташе своје повлачење у нацистички "Рајх", нису доживљавали као бјежанију, него маневарски покрет прикључења својим њемачким и другим савезницима у циљу прегруписавања и заузимања нових положаја. Та епизода, иако у живом сјећању, оставила ме равнодушним. Са данашње тачке гледишта, ту епизоду од свега једног дјелића секунде, осјећам као судбине поклон, који "распаковао" када се исто зло опет повратило. Зато ни ја да дођем до мира.