Слажем се ауторовом анализом и његовом проценом последица дипломатске стратегије Србије за 2009. годину. Иако су сви спољнополитички приоритети понаособ смисаони, целина делује готово шизоидно. Наравно, само по себи то што тако делује и није страшно ако они који одлучују о нашој политици имају уистину јасне приоритете, и знају шта ће стварно радити. Но, кад кажем да то није страшно, мислим на техничку страну ствари. Суштински, битно је да дипломатска стратегија буде подређена истинским српским националним стремљењима. А то су заштита територијалног интегритета Србије, као и активна помоћ нашим сународницима на КиМ борба за очување државности Републике Српске, залагање за достизање пуних националних права Срба у Црној Гори и другим суседним земљама, па тек на таквим националним основама залагање за европске интеграције, и све остало.

Враћам се на актуелну дипломатску стратегију. Ако је избор између тога да се одрекнемо виталних националних циљева ради некаквог „пуног укључивања у западни свет“, а значајан део владајућег корпуса би свакако то желео када би смео да сасвим отворено изнесе своје ставове, и одговорне националне политике, онда је и добро што наша спољна политика наизглед делује шизоидно (а можда је и суштински таква). Међутим, ако би се нешто променило, и национално одговорне снаге надвладале (не улазим сада у партијске поделе, већ и унутар разних странака), онда би садашња неконсистентност била уистину мана. Па, ко реално може да тежи посебним односима са САД ако су му српски интереси на срцу, а није блесав? Само можемо да тежимо налажењу неког модела коректне сарадње са том земљом.

На крају, иако се слажем са аутором, чини ми се да тексту фали и његов став о томе како би наведене противуречности могле да се превазиђу и каква би стварно требала да буде наша дубинска спољнополитичка оријентација?