I takva je veći čovek i heroj od Mladića i dr. Dabića...

Основна ствар је следећа: ако говоримо о одговорности, онда је битно не шта је неко говорио, већ какве је последице произвело то што је говорио. Да ли постоје наредбе Биљане Плавшић које су произвеле злочине? Наведене речи су ружне, али, ако је само до тога, нисмо видели да је Изетбеговић одговарао за своје, лист "Данас" за своје, западни политичари за своје ...
Овакво новинарство можда могу да прогутају читаоци таблоида или Данаса, али, кад се објави на сајту где текстове чита нешто образованији и мислећи људи, то је испод нивоа. Просто, брука за аутора.

Е само још да се потписница овог текста потрудила да читаоцима предочи и изјаве муслиманских лидера из тог доба а још боље пре почетка сукоба, онда би ово могла бити полемика. Овако, још један лош текст и ништа више.

Dobro je ovo napisala Mirjana.
Očekujem da mi neke stvari u vezi sa pokojnim Arkanom pojasni kad uskoro pristigne.

Ружна и неадекватна реченица, заиста. Посебно онај део о уживању у плодовима рада и борбе. А и пропорција (шест милиона према шест милиона) је потпуно непримерена. Али вратимо се за тренутак у 1999. годину. Бомбардовање је у пуном јеку, трупе НАТО пакта се гомилају у Македонији, српска војска одолева, све је више прича о копненој интервенцији...

Срба је (у Србији) 7 милиона, Албанаца 1,5 милион, војника НАТО пакта 50.000 (ово је произвољно). Долази до копнене интервенције, Срба војника и цивила гине 100.000, Албанаца и НАТО-ваца 30 до 50.000... Шта мислите какав би резулатат био? Ко би победио, а ко положио оружје? У каквој би држави живели данас и какву би владу имали?

Понекад је потребно донети тешке одлуке, али ако они који о томе одлучују имају пре свега на уму добробит државе и народа, онда се и тешке одлуке и жртве лакше подносе. На нашу несрећу, Србија је у преломним тренуцима имала на свом челу (и још увек има) људе којима је до државног и националног интереса стало као до лањског снега.

U vremenu koje trazi citate Kamova i Artoa, ili Nusica i Popovica, u vremenu opsteg poloma, gdja Miocinovic pise za Danas (za Dana?!) citirajuci e-novine(e-novine?!).

U vremenu kada se u Vojvodini pravi nekakva nakazna drzava, sa akademijom nauka, pekmez-birokratijom i novom felom vojvodjanera-gradjanista, Miocinovic sekcira bunde, 'dzinove' i vizuelnu kompoziciju, analizuje nasiroko fotografije, kao da, poput Voltera Benjamina ili Suzan Zontag ima vremena da dekonstruise dagerotip, da prica o smeni epoha ili umetnosti u vremenu mehanicke reprodukcije. Kakav dosadan, i, sto je daleko vaznije - nepotreban tekst, gdjo Miocinovic.

To je uostalom, luksuz onih koji pisu za Danas i citiraju e-novine; da pored slona u staklarskoj radnji pricaju o nevaznim staricama koje su se u Srbiju vratile da umru. Da, stojeci sa obe noge na okupiranoj zemlji, gube kontakt sa realnoscu citirajuci e-novine. Novine Petra Lukovica??!!

Sve nekakvi dobri ljudi, kao u Harmsovim kratkim pricama. Samo sto nikako da uhvate korena. Kao i drzava u kojoj zive, potpuno su izgubili kontakt sa realnoscu.

Po hiljaditi put na ovim stranicama: Gledajte Bertolucijevog 'Konformistu'. vreme je za pravljenje ovakvih filmova. I drama. Ali, potreba za gledanjem, za upijanjem prica a o kolaborantima je jos urgentnija. Jer u Srbiji nema ko da ih napravi. Srpsko pozoriste kao i akademija za obrazovanje dramskih pisaca odavno su postali regrutni centri za liferovanja propagandista, a ne ljudi koji ce zabaviti, pouciti i oduseviti gledaliste, koji ce izazvati i provocirati, naljutiti zlikovce koji ovu zemlju vode u propast.

Dokle ta ostrvljenost prema Biljani Plavšić? Dokle ta jednostranost u osudama zločina izvršenih za vrijeme građansko-etničko-vjerskog rata u BiH? Proveo sam više od polovine trajanja opsade Sarajeva u tzv muslimanskom dijelu grada. I znam šta se tamo dešavalo, a o čemu Miočinovićeva, Dereta i g-đe iz nekih nevladinih organizacija uporno ćute. A Biljana je stavljala glavu u torbu na početku sukoba i obilazila krajeve Bosne u koje nijedan član Predsjedništva nije ni pomišljao da kroči. I pokušavala je da smiri situaciju, da pomogne. A to što je upala u rđavo društvo od koga se distancirala, pa je bojkotovana, naročito kad je počela da otkriva lopovluke i korupciju i borbu za vlast i karijeru, nije njena krivica. Ona, koja se upustila u sve to ne radi karijere, nego iz želje da pomogne srpskom narodu. A kada su počeli da je šutiraju s jedne strane Drine na drugu, povukla se i odlučila da se dobrovoljno preda haškom Sudu. Da li je izdala R. Srpsku? Ili one koji su je šutirali? Da li je trebalo da pristane da je mrcvare u višegodišnjem procesu u njenim godinama? I da je osuđena na doživotni zatvor, da li bi je iko pominjao kao žrtvu? Uradila je pametno i spasla je ono što joj je ostalo od života. A podmetanje rečenica koje nije izgovorila je podmuklo. Nijemci imaju izraz za sve one ogavne optužbe raznih Dereta, Miočinovićki i njima sličnih: Brechmittel

Не верујем "цитатима" из чланка јер ме одбија злурада мржња "аутора" а не верујем ни листу у којем су објављени јер је пристрасан и злонамеран. Не види се када су и где изречене наводне изјаве, где су објављене, какав је контекст, шта је окривљена/осуђена евентуално рекла поводом ових "цитата".... А подозревам да је, као неко ко је јавно понизио Милошевића, одбијајући да му пружи руку, прошла кроз "топлог зеца" њему верних медија што су подржали, допунили и изменили "Евроунијати" из својих разлога....

У једном ранијем коментару сам рекао за Биљану Плавшић да је својим служењем Западу и такозваним ''признањем'' у Хагу осрамотила српску борбу у Босни.
Но текст Мирјане Миочиновић заиста је више него сраман, као уосталом и сви текстови њеног ултраповлашћеног кружока, интелектуално-новинарског клана који суверено влада медијским и политичким простором Србије. С таквом се пизмом обрушити на старицу, која је провела толике године у затвору, с језуитском злурадошћу је етикетирати као наводну ''злочинитељку'', уз позивање на правду, право, морал, не само да је губитак везе са реалношћу, него и симптом неког необјашњивог психолошког феномена. Мислим да су другосрбијанци и другосрбијанке људи са некаквим жестоким конфликтима унутар себе, при чему им теме којима се баве служе само као повод за њихово неконтролисано и неуздржљиво испољавање. Толика пизма, пакост, злоба, отворено ликовање над сваким злом које сналази сународнике, који просто кипе из њиховог говорења и писања, вероватно су компензација за дубински комплекс ниже вредности у односу на сународнике, којима се свете на тако бизаран начин. ''Џин глупе самоуверености'', како ауторка назива Плавшићкиног пратиоца у очигледној жељи да га понизи. Повика на национализам јесте сублимат мржње према свему за шта осећају да их превазилази. Другосрбијанци и другосрбијанке заправо не могу да поднесу што су тањи део једног лепог, виталног, храброг, интелигентног и поносног народа, зато морају и себе и друге да убеде да је реч о ''народу који се не купа'', који је ''прљав, зао, глуп и заостао''. А и ''злочиначки'' и ''фашистички'' наравно, чак су и старице попут Биљане Плавшић доказ над доказима.