Невероватан мазохизам српског народа је да уопште трпи ово садистичко иживљавање седих глава из замислите СРПСКЕ Академије Наука. Ко би уопште данас, после 20 година од распада Југославије, пожелео да купи и једну свеску "Речника срспкохрватског језика". "Српскохрватски језик" је промашен и накарадан пројекат од самог почетка, а камоли у светлу догађања у претходних 20 година.

Sta je poruka ovog teksta? Da srpski jezik zivi u granicama Socijalističke republike Srbije? A drugde se govori hrvatski, bosanski, crnogorski... Da srpski jezik nije osnov svih tih jezika? Da su jezikotvorci u bivsim repulikama u svojim nastojanjima da stvore svoj jezik drkciji od drugih, kao element nacije i drzave, isli do bizarnog, ali da i mi konja za trku imamo? Sada cemo se odreci onog sto je nase, pa da vide sta mi znamo.

Prof. Ivan Klajn je predavao italijanski jezik i knjizevnost na Filoloskom fakultetu u Beogradu nekih 70-ih godina. Posto je moja sestra studirala taj jezik, ponekad sam isla sa njom da slusam predavanja prof. Klajna. Bila impresionirana.

Bilo bi bolje da je prof. Klajn ostao na lingvistici i nastavio da se bavi italijanskim jezikom umesto "srpsko-hrvatskim". Prihvatam da se srpski govori u krajevima bivse Jugoslavije i van Srbije, ali se taj jezik zove SRPSKI. Zbog cega bi SANU dalje radila na recniku "srpsko-hrvatskog" jezika (jezika kojeg ni Hrvati ni Srbi nece i jezika koji vise ne postoji..)- stvarno ne razumem?
Nadam se da ce se na sledecoj sednici odelenja SANU koji se bavi ovim problemom, pametne glave urazumiti i konacno resiti da nastave rad na recniku SRPSKOG jezika!!!

За Јасну:

Не бих да се правим паметним (нисам лингвиста нити се бавим било чиме сродно лингвистици) али мислим да не траба ниподаштавати туђи рад и вријеме које захтијева да се он обави. Неке ствари морају да дуго трају и нису могуће скратити (не могу да нађем погодну ријеч за "ефективизирање"/"оптимизацију") поготову са ограниченим материјалним и људским ресурсима (молим и овдије за погоднију замјену умјесто ове туђице).

Назив "српскохрватски језик", уведен из политичких разлога у време заједничке државе, нестанком те државе и тих политичких разлога би по аутоматизму требао да буде стављен у историју, и тешко је замислити да би ико добронамеран могао да има било шта против тога, као и било какве аргументе који би подржали супротно мишљење.
Ова дугогодишња бесмислена дискусија је заиста поражавајућа, поготову с обзиром да се води у Академији, институцији чија је најважнија сврха постојања очување српског националног идентитета, језика и културе. "Речник српскохрватског језика" је срамна слика наше садашњице, страховитог суноврата једног народа и његове изрођене елите.

Да све буде још горе, а што овај текст није ни споменуо, речник се у ово доба ради помоћу картица. И кад за неколико деценија буде готов, неће постојати у електронском облику и биће потпуно неуоптребљив. Једино питање је да ли се тако ради због незнања или због злонамерности?

Koliko sam pratio rad prof. Klajna (ponajvise kroz kolumnu u NIN-u), on smatra da je hrvatski jezik iskljucivo politicki projekat izdavajanja jednog dela zajednicke stokavske osnove, zarad stvaranja obelezja nacionalne posebnosti (stara hrvatska bojlka, dokazivanje da nisu Srbi :) premda ih niko niti pita za to niti preterano zali za njima).

Isto tako, Klajn smatra (korektno) da se iz srpskog jezika NE SMEJU odbacivati ijekavska narecja kojima govore Srbi zapadno od Drine, u CG i u nekim delovima Srbije.

Takodje, Klajn je (sto neki srpski lingvisti uporno izbegavaju) stao na rep i bosnjackim sovinistima, sa zdravorazumskim stavom da sopstveni jezik (fakat) mogu da smatraju posebnim, ali da ga onda moraju zvati "bosnjacki" (jer se odnosi na NJIHOVU etnonacionalnu grupu) a nikako "bosanski" (sto je jezicka podlost, podmetacina kojom se negira i Srbima i Hrvatima u BiH pravo na jezicki identitet).

Ovo sa srpskhrvatskim jeste zastarelo, ali, znajuci kako izgleda i deluje SANU, plasim se da tamo neki od uglednika verovatno nisu ni culi da se Jugoslavija raspala u medjuvremenu. I inace je taj SANu (zao mi je sto ovo moram da kazem) relikt pluskvamperfekta, koji je ponajvise stete naneo upravo onome sto je "branio". Njihovo Srpstvo je bilo anahronizam vec onomad, a i njihovo distanciranje od nacionalne politike danas je podjednako mlitavo i neuverljivo. I konacno - koga zanima? Akademija nauka je mesto PROFESIONALNE pocasti za ljude iz nauka i umetnosti a NIKAKO mesto na kojem se resava nacionalna sudbina.

Ti nasi akademici se ponasaju kao da je ovo XVIII vek a oni enciklopedisti koji treba da opismene neuki narod. Ni u Francuskoj (koja je izmislila instituciju Akadmije) ta ustanova vise odavno nema nikakvu ulogu osim pocasne. Sto je sasvim u redu.

Elem, ni ova Mihailoviceva uskosrbijanizacija nacionalne kulture nije dobra. Potpuno suludo je svoditi citavu pojam srpskog jezika na sopstveni atar.

Пошто видим да се већина коментатора "ложе" на Михајловићеве микро-нано-српске ставове да се подсетимо на неке:
"непријатна и надреална ситуација у којој се, иако им је Уставом загарантовано право али и обавеза службене употребе српског језика, грађанима Србије завлачи рука у џеп за финансирање речника бившег, непостојећег језика прокламованог за потребе бивше, непостојеће земље"

непостојећи језик? па још прокламован?

"Он зато примећује да је српска наука „присвојила себи право да такорећи стандардизује један други језик, језик другог народа ,за шта није надлежна“."

значи штокавски "хрватски" је "други" језик?! Која је разллика између штокавског "хрватског и ијекавског српског. На ком језику пишу Иво Ћипико и Владан Десница а на ком Аугуст Шеноа и Крлежа? "Ја разлике"

"С друге стране, аутори српске књижевности пореклом из Србије..Иво Андрић,... Милош Црњански,...Милорад Павић,..Јован Радуловић,..Бора Ћосић.."

Чудно географско одређење Србије .. и аустроугарска Војводина (у доба рођења Црњанског) и Босна и хрватско загорје и Далматинска загора и Славонија..али Црна Гора и фантомски "Динарски предели" никако.. а Босна по потреби

Електронска верзија (допуњена од слова О са РМС) се може наћи на internetu.

http://rapidserbia.com/viewtopic.php?f=26&t=52932

Иако је шумадинствујушчи академик Михаиловић често непријатан у свом србијанизму, има потпуно право у овој ствари, Потпуно је безумно настављати овај пројекат под досадашњим именом. Безумно, али типично српски. Ко смо, шта смо, којим језиком говоримо... Ах.
А то што наши академици у ово доба још увек слажу картице - и то је типично српски, типично академијски. Ни мом деди нико није могао доказати да је боље и јефтиније да се од оних пара што имамо повремено купи нека машина, а не да нам је врхунац швапски круњач из двајес осме.

Михајловић и не спори да ијекавска наречја припадају српском језику. Он тврди да је спорно то што су та наречја претерано заступљена у Речнику у односу на већинско, екавско наречје.

То је сасвим убедљиво документовао и бројкама. А ако бројке ставимо у перспективу значаја наведених писаца (част свакоме), онда је ситуација по мом мишљењу још и гора.

Друге тезе за које се Клајн залаже нису тема ове дискусије. Михајловић се, чини се ипак оправдано, жали само на две ствари - назив речника и заступљеност писаца из екавског говорног подручја.

Крај свих несрећа које нас као народ прате, расправе о језику, кад год налетим на њих, свагда ме највише растуже. Код нас, од Вука наовамо, никада није било разложног, строго на научним основама заснованог разговора о језику. Увек је то била борба на крв и нож, праћена најогавнијим блаћењем неистомишљеника. Научни аргументи су увек уступали личним и политичким разлозима.
Зато се само Србима и могло десити да ни од кога неовлашћени представници језичке "елите" потписују некакве "договоре" о српском језику и тргују њиме са исто тако ни од кога неовлашћеним припадницима других народа, који са српским језиком до тог доба нису имали ама баш никакве везе; или да само пре 15-ак година ондашњи далај-лама српског језика, уз то још и академик САНУ, најозбиљније изађе са суманутом идејом о черечењу српског језика, тако што би у Републици Српској и осталим ијекавским крајевима екавицу признали као српску, еда би остала наречја препустили Хрватима и осталим народићима који су у оно доба ницали као печурке после кише, те да би се, је л те, и по језику од истих боље разликовали...
Тако смо данас сви доведени у ситуацију да расправљамо о нечем што нити постоји, нити је икад у стварности постојало. Српске језикословне далај-ламе су просто решиле да је земља четвртаста, а ако се то коси са чињеницама - тим горе по чињенице.
@jovan
То што се у ту "плодотворну дискусију" укључују и "коментатори" који очито у животу нису отворили ни Вуков Рјечник из 1818. (да о неким другим речницима и не говоримо) са самоувереним тврдњама о томе да ли је нека реч српска или није - још је и најмање зло. Кад су нам овако учени стручњаци - зашто би критичари били ученији?
Само бодро, момци...

У чланку и коментарима није било речи ни о реформи писма ни о "бечким" и "новосадским" "договорима"... Хтео сам укратко, колико простор за коментар дозвољава, да укажем на срж целог проблема: двовековни наопаки рад српских језикослова (оних који су, сваки у своје доба, представљали највиши ауторитет у науци) на пољу српског језика. Који су, слично политичарима, трговали нечим чиме се не тргује,нечим што у целом свету представља неотуђиво добро народа. Иако је српско језикословље у одређеним својим гранама (фонетика, морфологија...) доста напредовало, промашај је направљен у ономе што је основно, мешањем политике и простим преименовањем језика и препуштањем да о правилима истог одлучују представници народа (хрватског) којем тај језик никад није ни био матерњи. То је један од главних (не и једини) узрока комадања и присвајања српског језика, коме смо данас сведоци. Једноставно, наши научници се нису држали науке "као пијан плота".
Крајње упроштено речено, после Вука главне "далај-ламе", неоспорни ауторитети у српском језикословљу, низали су се овим редом: Ђура Даничић-Александар Белић-Павле Ивић и следбеници потоњег у данашњој Академији и Матици српској. Примедбе ставовима ових Вукових "наследника" и њихових следбеника - једноставно нису биле дозвољене, па биле оне утемељене или не. Како некад, тако и данас.
Полемика између Д. Михаиловића и И. Клајна је само ПОСЛЕДИЦА свега напред реченог, и она ми се, сама по себи, не чини вредна било каквог коментара. Кућа се не гради од крова, него од темеља.