Ја се извињавам унапред што ћу бити оштра према овом тексту.
Ако је циљ овог текста паметовање о смрти и њеном доживљају у контексту савремене културе, циљ је бизаран сам по себи! Сваки пут када се говори о смрти ваља бити пристојан и уљудан, а не саркастичан и подао. Наиме, ја сам једна од тих којима је смрт Џексона била најважнија тема неколико дана, и читала сам све о њему што се може наћи. Гледала сам и комеморацију и била ми је веома лепа (мада сам очекивала много патетичнију), пуно соул црначких хришћанских песама, певале су особе са срцем и душом и далеко од тога да је нешто било извештачено. Можда тако изгледа онима којима је Џексон само "особа изложена медијској пажњи", али за мене је он симбол моје младости, мог односа према музици која је мени веома важна у животу, посебно та врста музике, и симбол уметника који је живео многима чудан живот али мени сасвим разумљив, особе која је својим осетљивим чулима тешко се сналазила на овом свету, што је својствено многим генијалцима. То што је њему посвећена толика пажња (не код нас) је само последица чињенице да су га многи волели. Јесте, мас медији могу данас да нам приближе особе за које не знамо као да их знамо, али то је тако, тако је било и са смрћу Ђинђића, када човек умре онда се резимира цео живот и схвати се да није било лепо прћакати само по неким лошим стварима већ је и за живота требало указати подршку и љубав. Све у свему, иронија у вези са "рекреативном тугом" можда само прија онима који мисле да "у недостатку правих хероја" овакви долазе до изражаја! А ко је прави херој?! Јавно испољавање туге није пријатан догађај, али некада веже иначе развезане и отуђене људе, и заиста као хришћанка не видим ништа негативно у томе, осим да су многи људи уистину несрећни и да им је драго када могу некога да воле, макар то био и неко као Џексон. Мени ће он заиста остати у сећању као какав Мали принц, за разлику од многих других јавних личности и политичара потпуно неоригиналних.

Добра тема, добар текст. Једна примедба: да ли сте сигурни да се демонстранти који протестују називају "протестанти"?

Kao dodatak ovom sjajnom tekstu bi se mogla spomenuti cinjenica da je u SAD kult opsesivnosti poznatim licnostima neuporedivo masovniji i intenzivniji nego u drugim zemljama. On prevazilazi puko uzivanje u muzickoj ili glumackoj kreaciji, divljenje sportskim dostignucima i rezultatima poznatih licnosti, prerastajuci u opsjednutost i bolesnu radoznalost usmjerenu ka njihovim privatnim zivotima. Konstantno podsticana i hranjena od strane masovnih medija, patoloska zelja da se zaviri u neciju spavacu sobu, da se sazna nova ljubavna afera, hapsenje zbog voznje u pripitom stanju, za vecinu stanovnistva, mahom lisenog elementarnog obrazovanja, predstavlja jedinu duhovnu rekreaciju. Gotovo da ne postoji iole poznatija licnost u Americi o kojoj nije napisana barem jedna biografija. U pogledu paznje koju posvecuju slavnim licnostima razlika izmedju CNN i NBC sa jedne strane, i tabloida sa druge, jednostavno ne postoji. Populaciji kojoj je upraznjavanje kritickog odnosa prema stvarnosti nepoznata aktivnost i ne treba mnogo da prihvati ponudjeno, bolje reci nametnuto.
Kada se radi, medjutim, o smrti, onda intenzitet svih recenih pojava biva eksponencijalno uvecan. Godinama emotivno vezan za slavnu licnost, vec dobro upucen u sve detanje njenog zivota,prosjecan gradjanin smrt iste dozivljava kao smrt nekog veoma bliskog i kao licnu tragediju.
Smrt Majkla Dzeksona sve receno vjerno potvrdjuje. U kulturi koja je duboko ispunjena religioznoscu i u kojoj postoji duboko vjerovanje da smrt predstavlja samo trenutak tranzicije ka univerzumu besmrtnih dusa, odlazak sa ovog svijeta predstavlja priliku za jos jedan medijski sou u kome je vjerovatno nasmijani otac pokojnika bio jedini koji nije glumio.

Човек је умро са 400 милиона $ дуга. Трошио је годишње 20 до 30 милиона $ више него што је зарађивао.
Али тако живи огромна већина у модерним Сједињеним Државама Америке.

Да ли ће Конгрес изгласати bail out његовим повериоцима :-)?

Машо, Мајкл није ни херој ни геније, или како кажеш генијалац.Неспорно је да је био веома талентован.Ових дана сам видела један снимак из времена кад је био деветогодишњак и већ на сцени. Последњи геније који је корачао земљом је Никола Тесла. Научници се тешко сложе око пет до шест имена генијалних људи за све време познате људске историје: Александар Македонски, Гете, Достојевски, Тесла... Ко зна да ли ће се, и кад, појавити нови геније. Мајкл, кога је мени, такође, веома жао из више разлога, живео је као све жртве шоу-бизнис машинерије, животом трагичара. У коло се ухватиш кад хоћеш а из њега излазиш кад те пусте - каже народна пословица. Можда је хтео да изађе из кола(?!)... хм. Можда смрт није најгоре што човеку може да се деси. Пише Платон у свом делу Одбрана Сократова и смрт: "...ја у смрт (вели Сократ) а ви у живот (обраћајући се тужиоцима, присутним грађанима, судијама). Ко иде бољему то се не зна..."? итд.

Псеудожалост и рекреативна туга је добар чланак.

Гђо/Гђице Машо, разумем сасвим ваш доживљај, али ми се чини да Јована, моја омиљена Социолошка Звер, овде не говори толико о Мајклу Џексону, колико о савременој рецепцији смрти, нарочито о оној која носи медијски карневалски потенцијал. Ово је страшно битна тема: не губимо ли из вида личност "умрлог" у корист сопственог доживљаја? Карневализација смрти је у ствари њено фалсификовање, несвесна одбрана, инфантилизација; као у случају лејди Дајане.
Мајкл Џексон стоји сад го пред Господом; али то није на видику наше оптимистичке цивилизације, која живи само једном.

Deciji biseri
Majkl Dzekson je bio crnac?! - upita me dete...

Maso, idite u crkvu i upalite svecu za Majkla.

Odličan članak...kao i sve što dolazi iz Jovaninog pera! Samo mi je žao što neki ljudi ne mogu ili ne žele da razumeju suštinu članka, jer su se previše vezali za glavnog junaka!!!

Полако, народе, нису ове ствари од јуче. То што су неки почели да се убијају због М. Џ., без обзира на вештачку производњу модерног нарицања, није производ искључиво новог доба, масовне инстант културе. Кад је Гете, у сентименталистичко доба европске културе, нагнао свог Вертера да изврши самоубиство, изазвао је епидемију стварних самоубистава код читалаца, чак и у Кини. Иако Гете и М. Џ. припадају различитим световима, треба приметити да је човек биће склоно сумњивој идентификацији са другим - која искључује стварну онтолошку комуникацију! - можда због извесне испразности сопствене егзистенције. Од краја 18. столећа до почетка 21. само је квалитет узора опао, али је потреба остала иста. Неаутентичност бивствовања мора произвести сурогатне облике истог, пластичну замену за стварност.

Занимљиво је увек читати разне коментаре на текст. Коментари и откривају и скривају. Али ако можемо себи приуштити и неку самоспознају онда је овај сајт заиста користан!

Јасна Симоновић је написала много лепше оно што сам и сама хтела да кажем. Мислим да треба раздвајати истину и чињенице од става према људима. Неоспорно у оригиналном тексту има истинитих мисли, али са друге стране провејава арогантност посматрача који је изнад тих обичних, наивних људи који ето жале не знајући ни сами у какву су машину упали. Једном сам као клинка читала критику мас-медија и савремене поп-културе и на крају сам помислила: па зар ова критика није и сама део тог поретка? Јер, постало је модерно са висине гледати на ту гомилу људи (тзв. медиокритета) која у овом случају жали за неким (та њихова жалост се описује као баш примитивна!). Мени такве критике баш говоре о томе да је бездушност заиста завладала и то као део те исте поп-културе коју сама критикује!

Неко је написао:"Све је само масовна производња". Да, али и такав говор о масовној производњи мени исто изгледа као део ње. Шта је изнад? Па искрено људско срце.

Треба палити свеће за сваког о коме мислимо тих дана.

Тако мислим без обзира што сви коментаришемо овакве текстове, лепо је ипак да у нечему узрастемо. Да ли сте читали Похвалу лудости (Еразма Ротердамског), посебно у делу када описује мудраце?

Каже апостол Павле:
"И ако имам пророштво и знам све тајне и сва знања, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам"
"Љубав никад не престаје, а пророштво ако ће и нестати, језици ако ће умукнути, разума ако ће нестати. Јер нешто знамо и нешто пророкујемо; А кад дође савршено, онда ће престати што је нешто"

Мислим да тексту управо недостаје ова перспектива. Јер, лако је критиковати, запажати и бити заједљив. Теже је разумети и волети. А верујем да се то може применити и у текстовима овог типа.

Наслов јесте језив, али не зато што је неподесан, него зато што је сувише описан и збијен.