Neozbiljna analiza ozbiljnih međudržavnih odnosa. Nadajmo se da je ruska strana ozbiljniji partner koji će razgovore sa SAD podiči na neophodan nivo, jer ako su i oni "spremni" kao što je američka strana po Gvozdevu, bolje i korisnije da svi povedu žene i decu na godišnji odmor.
Preporuke:
0
0
2
četvrtak, 28 maj 2009 12:22
komentator bg
Slažem se sa prvim komentarom da je analiza iz teksta više nego površna. Ali, autor je pre svega iskazao skepsu da će biti bilo kakvih ozbiljnijih pomaka posle sastanka Medvedev - Obama. I taj stav izgleda tačan kad se pogleda zvaničan spisak tema sastanka.
Šta bi mogao da bude nezvaničan spisak tema ovog sastanka? Po mom mišljenju, to bi moglo da izgleda ovako.
- Avganistan. Da li će Rusija (i ostale azijske zemlje bivšeg SSSR-a) i dalje pružati logističku podršku američkim snagama u Avganistanu (i Pakistanu).
- Dolar. Da li će Rusija nastaviti trend prebacivanja svojih deviznih rezervi iz dolara u evre.
- Iran i Koreja. Da li će Rusija u nekom trenutku povući svoju prećutnu podršku režimima u ovim zemljama.
- Energetika. Obamina administracija po svoj prilici namerava da pokrene revoluciju u prelasku na "čiste" energente, uključujući i električne automobile. Nameravaju da uz to uvedu ekološke takse na svetskom nivou za proizvodnju i sagorevanje fosilnih goriva. Rusiji ovo nikako ne odgovara.
- Južna Amerika. Kontinent sve više izmiče iz američke kontrole, a Rusija počinje da uvodi svoj interes. Ovo je vrsta blage protivteže širenju NATO pakta na istok, i moguća je neka "trgovina".
- MMF i Svetska banka. Pitanje je do kad će upravljanje ovim institucijama ostati u američkim rukama.
Preporuke:
0
0
3
četvrtak, 28 maj 2009 17:49
Nikola Turajlić
Pročitavši tekst Gvozdeva i prethodne komentare, dolazim u dilemu da li sam izgubio zdravi razum ili smo pročitali različite tekstove.
Tvrditi da je izuzetna analiza, koja razotkriva suštinu načina odlučivanja američke vlade (ne samo u odnosima s Rusima), neozbiljna o ozbiljnim odnosima, prevazilazi moć mojeg poimanja. Autor ukazuje na činjenicu da o spoljnoj politici USA odlučuje establišment nezavisno od predsednika koji je u biti "lutka na koncu", koja ima manje ili više "lepe manire". Američka vanjska politika vodi se prema projekcijama odlučujućih interesnih grupa i često je suprotna američkim interesima (za što je najbolji primer Irak).
Očekivanje da će Putin nasesti na slatkorečive Obamine priče, koje u suštini su isto što je hteo Buš, u najboljem slučaju nisu u korelaciji s realnošću, da ne upotrebim neki drugi primereniji izraz.
Neosnovano se komentatori nadaju da će Putin biti kooperativan (ozbiljan partner) kao srpski predsednik Tadić, već će strpljivo nastaviti potkopavati temelje američkog oblakodera. Ne verujem da su komentatori toliko naivni da nasedaju na priče kako će Medvedev izbaciti Putina iz "sedla".
.jpg)
Šta bi mogao da bude nezvaničan spisak tema ovog sastanka? Po mom mišljenju, to bi moglo da izgleda ovako.
- Avganistan. Da li će Rusija (i ostale azijske zemlje bivšeg SSSR-a) i dalje pružati logističku podršku američkim snagama u Avganistanu (i Pakistanu).
- Dolar. Da li će Rusija nastaviti trend prebacivanja svojih deviznih rezervi iz dolara u evre.
- Iran i Koreja. Da li će Rusija u nekom trenutku povući svoju prećutnu podršku režimima u ovim zemljama.
- Energetika. Obamina administracija po svoj prilici namerava da pokrene revoluciju u prelasku na "čiste" energente, uključujući i električne automobile. Nameravaju da uz to uvedu ekološke takse na svetskom nivou za proizvodnju i sagorevanje fosilnih goriva. Rusiji ovo nikako ne odgovara.
- Južna Amerika. Kontinent sve više izmiče iz američke kontrole, a Rusija počinje da uvodi svoj interes. Ovo je vrsta blage protivteže širenju NATO pakta na istok, i moguća je neka "trgovina".
- MMF i Svetska banka. Pitanje je do kad će upravljanje ovim institucijama ostati u američkim rukama.
Tvrditi da je izuzetna analiza, koja razotkriva suštinu načina odlučivanja američke vlade (ne samo u odnosima s Rusima), neozbiljna o ozbiljnim odnosima, prevazilazi moć mojeg poimanja. Autor ukazuje na činjenicu da o spoljnoj politici USA odlučuje establišment nezavisno od predsednika koji je u biti "lutka na koncu", koja ima manje ili više "lepe manire". Američka vanjska politika vodi se prema projekcijama odlučujućih interesnih grupa i često je suprotna američkim interesima (za što je najbolji primer Irak).
Očekivanje da će Putin nasesti na slatkorečive Obamine priče, koje u suštini su isto što je hteo Buš, u najboljem slučaju nisu u korelaciji s realnošću, da ne upotrebim neki drugi primereniji izraz.
Neosnovano se komentatori nadaju da će Putin biti kooperativan (ozbiljan partner) kao srpski predsednik Tadić, već će strpljivo nastaviti potkopavati temelje američkog oblakodera. Ne verujem da su komentatori toliko naivni da nasedaju na priče kako će Medvedev izbaciti Putina iz "sedla".