Početna strana > Debate > Sudbina dejtonske BiH i Republika Srpska > „NATO komisija“ koja se predstavlja kao Tribunal presudila Mladiću
Sudbina dejtonske BiH i Republika Srpska

„NATO komisija“ koja se predstavlja kao Tribunal presudila Mladiću

PDF Štampa El. pošta
Stefan Karganović   
ponedeljak, 27. novembar 2017.

Posle neobjašnjenog i bezprecendentnog trodnevnog odlaganja, presuda – kako se general Ratko Madić u sudnici besprekorno tačno izrazio – „NATO komisije“ najzad je postavljena na internet prezentaciju Haškog tribunala. Presude se redovno postavljaju istog ili već sledećeg dana po izricanju. Zašto je ova presuda bila izuzetak? O tome bi se moglo nagađati, ali jedna od uverljivijih hipoteza bilo bi sledeće. Sažetak presude, koji je predsednik Veća Alfons Ori pročitao u sudnici u sredu 22. novembra, bio je izrazito propagandnog karaktera i duboko ispod čak inače niskih profesionalnih standarda koji karakterišu javnu delatnost „komisije,“ odn. Trinunala. Mada je četvorotomna presuda (peti tom nosi oznaku „poverljivosti“ pa je javnosti nedostupan) znatno obimnija od najdužeg Tolstojevog romana, moglo bi se pretpostaviti da su „komesari“ želeli da se barem početne reakcije usmere na nalaz o krivici (uključujući, naravno, genocid) i drakonsku kaznu. Nije bilo zgodno da se javnosti odmah pruži prilika da, čeprkajući po presudi, kritički razmatra i dovodi u pitanje osnovanost dispozitiva.

Najbolji način da počnemo sa takvim razmatranjem, mada za sada nužno nepotpunim pošto se ipak radi o dokumentu koji obuhvata preko 2,500 stranica, je da navedemo sumarnu ocenu nedavno preminulog profesora Edvarda Hermana o stvarnoj pozadini i karakteru ovog „strašnog suda“:

„I SAD i zvaničnici Tribunala koje su SAD imenovale, priznali su značaj političkog faktora u podizanju optužnica od strane MKTBJ-a. Tako je, nakon podizanja prve optužnice za 'genocid' protiv lidera bosanskih Srba Radovana Karadžića i generala Ratka Mladića 24. jula, 1995, sudija Haškog suda, Antonio Kasese, pohvalio optužnice, kao 'dobar politički rezultat' i dodao je da 'ta gospoda neće moći da učestvuju u mirovnim pregovorima' – što se svodi na razloge strogo političke prirode, a da to ipak nije uspelo da diskredituje MKTBJ u očima sveta. 'Shvatio sam da je Tribunal za ratne zločine veoma dragoceno sredstvo', rekao je za Bi-Bi-Si glavni američki pregovarač Ričard Holbruk. 'Mi smo ga koristili kako bi dva najtraženija ratna zločinca u Evropi, Karadžića i Mladića, držali podalje od Dejtonskog mirovnog procesa i mi smo ga koristili kako bi opravdali sve što je sledilo.'“

Presuda generalu Mladiću sastoji se iz četiri toma, od kojih se svaki odnosi na po jedan od „udruženih zločinačkih poduhvata“ u kojima tužilaštvo generalu pripisuje učešće: (1) krovni UZP koji je navodno trajao od 1991. do 1995. godine i koji je imao za cilj korišćenje širokog spektra protivpravnih sredstava za čišćenje od nesrpskog stanovništva teritorija BiH pod kontrolom srpskih snaga; (2) sarajevski UZP, sa ciljem terorisanja civilnog stanovništva; (3) srebrenički UZP, izvršenje genocida sa ciljem eliminisanja bošnjačkog stanovništva sa područja Srebrenice; i (4) UZP za uzimanje osoblja UN kao taoca radi sprečavanja vođenja NATO vojnih operacija protiv srpskih snaga. Pored navedenog, generalu Mladiću se pripisuje i komandna odgovornost za razne zločine, u skladu sa članom 7(3) Statuta.

Pre svega, nekoliko reči o predstavi čitanja sažetka presude 22. novembra. Radi propagandnog efekta, sudija Ori je svoje izlaganje tom prilikom pred kamerama začinio navođenjem nekoliko navodnih incidenata koji bi trebalo da ilustruju zločinačku ličnost optuženog i svih koji su čak na najudaljenijim tačkama ratišta mogli biti identifikovani sa njime. Kao prvo, naveo je bacanje nekoliko desetina muslimana sa mosta Vrhpolje u opštini Sanski Most, čime je 28 bilo usmrćeno. Zatim, naveo je primer 24 Bošnjaka koji su bili prevoženi iz logora Betonirka u logor Manjača u takvim uslovima da su se tokom prevoza ugušili. Najzad, pomenuo je i navodni incident na teritoriji opštine Foča, u „Karamanovoj kući,“ gde se sa osloncem na izjavu jednog navodnog svedoka, u objektu gde su se vršila masovna silovanja pojavio sam optuženi i napravio nepriličan komentar.

Pred ozbiljnim sudom, pozivanje prilikom izricanja presude na tvrdnje pretežno emotivnog karaktera iznesene tokom pretresa, čak i da su u dispozitivu stvarno potkrepljene materijalnim dokazima, praktično je nezamislivo, a u svakom slučaju – vrlo neuobičajeno. Međutim, to možda posredno doprinosi rešavanju misterije odloženog objavljivanja punog teksta presude. Tribunal je mogao da pretpostavi da će interesovanje medija i široke javnosti trajati ne više od nekoliko dana. Bilo je važno da se u tom kritičnom periodu uvidom u presudu ne razotkrije jevtina demagogija predsednika raspravnog veća. Iz uvida u presudu postalo bi jasno da se navodni incident koji se odigrao na mostu Vrhpolje temelji na „presuđenim činjenicama“ i izjavama nekoliko bošnjačkih svedoka koji su, u skladu sa dugogodišnjom praksom, najverovatnije bili pripremljeni u Sarajevu (par. 1589. i dalje). Što se tiče incidenta sa zarobljenicima koji su se ugušili tokom prevoza, izvori navedeni u dokaznoj građi potpuno su iste prirode (par. 360). Najzad, navodna poseta generala Mladića bordelu u Foči (što ga je vidljivo indigniralo tokom izricanja presude i doprinelo da mu pozli) – o tome ni u jednom od četiri toma presude nema ni jedne reči. Ukoliko greškom, ni pomoću pretraživača, nismo uspeli da pronađemo relevantne pasuse, bićemo zahvalni onome ko nas bude ispravio i ukazao gde se ta dokazna građa nalazi.

Prelazimo sada na neke od glavnih elemenata iz presude. Što se tiče Srebrenice, izdvajaju se tri najvažnija momenta. Prvo, što se tiče broja žrtava, Mladićevo veće se vraća na prvobitan stav Krstićevog veća da je stradalo „između 7,000 do 8.000“ (par. 3042). Do sada, u prebrojavanju žrtava vladao je potpuni voluntarizam: kod Popovića i ostalih – 5,336, kod Tolimira – 4,970, kod Karadžića – 5,115. Cifre u predmetima Krstić, Popović i Tolimir su pravosnažne, kod Karadžića i Mladića nisu.

Međutim, u odnosu na drugo važno pitanje vezano za Srebrenicu, začeće „genocidnog plana,“ Mladićevo veće bira unekoliko različit put. Do presude Mladiću, standardni narativ je bio da se začetak srebreničkog genocidnog plana locira na sastanku srpskog vojnog i političkog rukovodstva u hotelu „Fontana“ u Bratuncu u prepodnevnim časovima 12. jula 1995, mada Krstićevo veće priznaje da za to nema čvrstih dokaza.[1]

Mladićevo veće je međutim stalo na stanovište da je Ratko Mladić učestvovao u UZP koji je imao za cilj da uništi bosanske muslimane u Srebrenici „u periodu koji počinje nekoliko dana pre 11. jula 1995 i trajao barem do 1. novembra 1995“ (par. 3556). Krajnja granica trajanja ovog UZP u novembru potrebna je veću da bi se pokrilo navodno prekopavanje žrtava u sekundarne grobnice, što čini posezanje za tim datumom jasnim ali suštinski nebitnim. Po novoj hronologiji događaja, izbačen je dogovor srpskog vojnog i političkog rukovodstva, koji je donedavno važio kao „presuđena činjenica,“ da se u Srebrenici izvrši genocid, i unose se novi i ne tako jasni elementi. Po UZP za izvršenje genocida kako je modifikovan u presudi Mladiću, sve što se dogodilo u Bratuncu (ne više u nego ispred hotela Fontana) je to da su oficiri Popović, Kosorić i Nikolić razgovarali na tu temu i da je Popović saopštio Nikoliću, koji je o tome i posvedočio (uzgred svedoku-saradniku tužilaštva, zgodna okolnost, zar ne?), da je za sve zarobljene „balije“ predviđeno da se – pobiju (par. 4956). Malo kasnije istog dana, svedok-saradnik Nikolić je pomenuo i oficiru Jankoviću da je doneto rešenje takve vrste, ali ubrzo je shvatio da je Janković već bio upoznat sa genocidnim planom (par. 4978). Kasnije 12-og i izjutra 13-og jula, Nikolić je o pripremljenom genocidu poveo razgovor sa svojim komandantom Blagojevićem i – pogodili ste – i Blagojević je već sve znao o tome pošto je i sam bio član genocidne zavere (par. 4978). I, dok je 13. jula operacija ubijanja bila u punom jeku, u dokaznom postupku protiv generala Mladića opet se javlja sveprisutni svedok-saradnik Nikolić da pomogne veću da nemile događaje sada i lično i uzročnoposledično poveže sa optuženim Mladićem. Naime, Nikolić izjavljuje da je prilikom zajedničke posete okupljenim zarobljenicima u Koljević Polju upitao Mladića šta će biti sa njima. Optuženi je znakovito odgovorio pokretom ruke koji je savesni Nikolić protumačio „da znači da će svi zarobljenici biti pobijeni“ (par. 2611). Da nije kooperativnih svedoka-saradnika kao Momir Nikolić koji imaju savest koja ih intenzivno muči, teško da bi se pred Tribunalom išta dalo dokazati![2]

Međutim, ako se smišljanje genocidnog plana sada pomera unazad do „pre 11 jula,“ komisija će imati ozbiljnih problema. Razumljivo je zašto Orijevom veću više odgovara da se začetak plana utvrdi što je moguće više pre 11. jula, radi kredibiliteta konstrukcije da je plan takve vrste uopšte postojao. Međutim, ako ovo veće ima toliko poštovanja prema „presuđenim činjenicama“ kao što tvrdi, oslanjajući se na njih kada kao što smo videli prilikom izricanja presude navodi niz sumnjivo potkrepljenih incidenata čija je jedina svrha demagoška kompromitacija optuženog, ono nije dosledno jer previđa dokaze uporedive jačine koji ne idu u prilog tezi da je genocid koncipiran od pre 11. jula.[3] Ukratko, sve do presude generalu Mladiću haški konsenzus je bio da nema materijalnih dokaza da je bilo koja instanca na srpskoj strani planirala istrebljenje srebreničkih muslimana pre 11. jula. To znači da planiranja nije bilo ni 48 časova pre nego što je pogubljenje zarobljenika otpočelo,[4] što pokreće pitanje izvodljivosti genocida u tako kratkom roku. Takva hronologija nije povoljna za pobornike srebreničkog genocida, međutim presuda Orijevog veća ne sadrži nikakve do sada nepoznate dokaze na osnovu kojih bi se novi, po tužilaštvo i tribunal nesumnjivo pogodniji redosled događaja, mogao verifikovati.

Treća novina u vezi sa Srebrenicom u presudi ovoga veća tiče se izuzetno važnog pitanja kolone koja se posle pada enklave preko teritorije pod srpskom kontrolom probijala u pravcu Tuzle. Da osvežimo pamćenje čitalaca. Kolona je po sastavu bila mešana, pošto se sastojala iz naoružanih vojnika i civila. Kao takva predstavljala je legitimni vojni cilj i zato niko, ni u Hagu ni u Sarajevu, nije odgovarao za gađanje i nanošenje ljudskih gubitaka koloni. Tokom nekoliko dana između 11. i 16. jula kolona je u proboju iz enklave, povlačeći se po nepristupačnom terenu, upadala u brojne zasede Vojske Republike Srpske i opšte je prihvaćeno da je tokom otstupanja pretrpela ogromne gubitke. Količina tih gubitaka je sporna ali ima autoritativnih procena da iznosi i do 5,000. U svim presudama MKTBJ do Mladićeve, mada se gubici kolone ne poriču ipak se prikazuju u minimalnom obimu, da bi se cifra streljanih što više istakla.

Način kako se Orijevo veće bavi kolonom vrlo je zanimljiv. Pre svega, za kolonu čiji je vojnocivilni karakter bio nesporan za sva prethodna srebrenička veća, u ovoj presudi se obazrivo kaže da se sastojala iz „ljudi koji su pokušali da napuste“ enklavu (par. 2572). Ni reči o činjenici da je kolona faktički bila naoružana 28. divizija Armije BiH u begstvu iz Srebrenice; umesto toga, njeni pripadnici se benigno karakterišu kao „mladi ljudi uplašeni da bi mogli biti ubijeni ako bi pali u ruke Srbima“ [The young men were afraid they would be killed if they fell into Bosnian Serb hands…] (par. 2573). Već tu počinju da se roje sumnje u integritet prikaza ovog izuzetno važnog predmeta – kolone u proboju – u presudi Orijevog veća.

Te sumnje se umnožavaju kada se uzme u obzir da se u par. 2583 otvoreno priznaje da je kolona tokom proboja bila izložena punom dijapazonu artiljerijskih i drugih vrsta napada, koji su logički morali da proizvedu masovne gubitke. U par. 2625 navodi se da je kolona nailazila na brojne zasede na putu prema Tuzli i da su ti borbeni kontakti sa snagama VRS bili uzrok masovne pogibije. U fusnoti 11074 navode se izjave mnogih svedoka koji potvrđuju da je u tim napadima na kolonu bilo mnogo mrtvih. Međutim, iako se u presudi prihvata da je kolona bila meta ozbiljnih vojnih dejstava (par. 2641 i dalje), u tekstu dispozitiva nema ni pravne ocene statusa pretrpljenih gubitaka niti se veće upušta u bilo kakvu konkretnu procenu o tome koliko su oni mogli iznositi.[5]

Za ovako krupan metodološki propust u situaciji gde su se vremenski i geografski uporedo dogodili masovni ljudski gubici, ali svaki sa pravnog stanovišta potpuno različite prirode, ne postoji dobronamerno objašnjenje.

[1] Vidi prvostepenu presudu Krstiću, par. 126 – 134, i drugostepenu u istom predmetu, par. 84, 85 i 91.

[2] Zapravo, pretresno veće je ovde pribeglo jednom lukavstvu čija je svrha teško razumljiva. Naime, Nikolić je o navodnom Mladićevom gestu svedočio u Mladićevom predmetu, ali u zatvorenoj sednici. Da ne bi moralo da obelodani transkript te sednice, veće je pribeglo navođenju Nikolićeve izjave istražitelju tužilaštva Bursiku 2002. Samo što je u zatvorenoj sednici Nikolić bio slikovitiji pa je reprodukovao Mladićev navodni gest prelaženjem prstom preko grkljana.

[3] Videti, „Ima li dokaza o postojanju genocidnog umišljaja?“

[4] To je tvrdnja vojnog veštaka Tužilaštva, Ričarda Batlera, koji redovno svedoči na svim srebreničkim predmetima i čiji stav po ovom pitanju su usvajala sva prethodna srebrenička veća. Mladićevo veće je svesno Batlerove analize zato što relevantni dokumenat pominje u fusnoti 15370 presude

[5] Mladićevo veće priznaje gubitne kolone još u par. 2649 i 2651 i dalje.

(fSK)

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će u narednih godinu dana u Srbiji biti održani novi parlamentarni izbori?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner