Bahati diletantizam - ustavnopravni aspekti Deklaracije Vlade AP Vojvodine

Politički aspekti Deklaracije koju je nedavno usvojila Vlada AP Vojvodine, kao predlog za Skupštinu APV, o zaštiti ustavnih i zakonskih prava APV, očigledno imaju ozbiljne i značajne posledice. Međutim, znatno manji deo, po obimu, ove Deklaracije – ali zato ništa manje važan – jeste onaj koji pretenduje da bude stručna podloga za te stavove. Taj deo deklaracije je, kao i do sada u sličnim prilikama (Statut i Zakon o APV), naivan i diletantski, ali baš zbog toga bezobziran i bahat prema struci i znanju, pa ćemo ih zbog toga posebno komentarisati.

Pri tome, ostavićemo po strani i bez komentara one delove Deklaracije koji ukazuju na četiri konkretna primera ugroženosti ustavnih i zakonskih prava APV, zbog toga što ti navodi, iako tačni, predstavljaju pojedinačne slučajeve neustavnosti i nezakonitosti za koje postoje pravna, a ne ovakva – politička sredstva. U vezi sa tim je zanimljivo da Vlada AP Vojvodine tek na sopstvenom primeru primećuje „neažurnost Ustavnog suda Srbije“, dok joj ta ista neažurnost uopšte nije smetala u vezi sa Statutom i Zakonom o nadležnosti APV.

Prvo, o tvrdnji da je autonomija Vojvodine prirodno pravo i da je voljom građana u sastavu Srbije (stav 3.). Kad bi pisci Deklaracije više znali o pojmu prirodnog prava, znali bi da kad ono postoji, ono je imanentno i postoji oduvek i zauvek, što je očigledna besmislica u slučaju teritorijalne autonomije Vojvodine. Dakle, AP Vojvodina je tvorevina sada važećeg Ustava, kao što je bila i SAP Vojvodina tvorevina ustava od 1946. do 2006. godine, a od 1918. do 1946. godine nije. Podsetimo samo da su i sve ostale autonomije u svetu (retka pojava, u dvadesetak država) uvek bile kreacija ustava, ređe međunarodnih ugovora. Tvrdnja u Deklaraciji o volji građana koji su izabrali Srbiju, a koja se pominje u istoj rečenici Deklaracije, jeste očigledna manipulacija istorijskim činjenicama da bi se pojačao položaj Vojvodine u odnosu na Srbiju. Da li i ovde treba podsećati da je ta tzv. volja i izbor iskazan posle de facto uspostavljene vlasti na tim teritorijama.

Drugo, u Deklaraciji piše da važeći ustav Srbije utvrđuje da raspodela nadležnosti između centralne vlasti i Autonomne pokrajine počiva na principima subsidijernosti, harmonizacije i solidarnosti. Ustav Srbije iz 2006. godine ima mnogo nedostataka, ali ovakve stručne promašaje ne sadrži i u prilog toga se ne može navesti nijedna njegova odredba. Kad bi postojala subsidijernost između Srbije i Vojvodine onda bi one bile jednakopravne, obe izvorne, a država bi bila jednaka pokrajini, međutim uvek i svuda i oduvek je drugačije. Pokrajina je tvorevina države i izraz državotvorne volje, a obim i vrsta ovlašćenja pokrajine prvenstveno se utvrđuju ustavom i zakonom. Zbog toga se odnosi između, kako to u Deklaraciji piše, centralne vlasti i autonomije ne mogu zasnivati na harmonizaciji i solidarnosti, jer iz jasne kategorijalne razlike proizlazi i jedino mogući tip odnosa, zasnovan na ovlašćenjima utvrđenim ustavom i zakonom. Izgleda da je zabunu ili u gorem slučaju pokušaj manipulacije izazvala odredba člana 177. st.1. Ustava Srbije koji utvrđuje princip svrsishodnosti u razgraničenju nadležnosti, ali ni svrsishodnost predviđena ovim članom ustava nije pravo pokrajine, već uputstvo i princip koja pitanja će država da prenosi lokalnim samoupravama i Pokrajini. Na kraju, zahtev iz Deklaracije da se „uspostavi poverenje između organa AP i centralne vlasti“ (stav 9. red 2), kao i da se „jača međusobna saradnja“ (stav 22. red 2.), ne zaslužuju stručni komentar, već ih kao neozbiljne treba ignorisati.

Sve u svemu, kao i do sada, u vezi sa autonomijom Vojvodine još jedan, stručno rečeno, nepodoban pokušaj da se jedna teritorijalna jedinica, koja je izvedena i kreirana, stvaralačkim naporom njegovih pisaca pretvori u izvornu, ravnopravnu i partnersku vlast samoj državi. Toj nameri služiće i terminologija, jer su republički organi nazivani centralni, što je inače u struci uobičajeno za federalne države.

Dakle, kad god Srbija ili ko god u Srbiji, sa potrebnim svojstvima, bude menjao ili donosio novi ustav uvek će moći da odluči da li AP Vojvodina postoji i u kom obliku i obimu. Jednako kao što će tom prilikom odlučiti i koja joj je zastava, grb, himna, glavni grad itd. A odluke o tome su se menjale i pre i nedavno, a menjaće se i ubuduće. Ako Srbija ne bude mogla o tome da odluči svojim ustavom, to će značiti da više nije suverena na delu teritorije o kome ne može da odlučuje.

Autor je stručnjak za ustavno pravo i profesor na Univerzitetu Megatrend