Početna strana > Debate > Srbija i NATO > Zašto moramo da zapamtimo?
Srbija i NATO

Zašto moramo da zapamtimo?

PDF Štampa El. pošta
Slobodan Antonić   
četvrtak, 22. januar 2009.

Uskoro će biti deset godina kako su NATO snage napale Srbiju. Jedan deo naše javnosti, a naročito onaj koji se hvali time da je "druga Srbija", nastojaće da zabašuri ovu sramnu godišnjicu (sramnu po njihove vašingtonske i briselske prijatelje, naravno). Drugom delu javnosti, onom "proevropskom, ali patriotskom", biće pomalo neprijatno. Nešto će morati da se kaže, ali oni neće tačno znati šta. Kod njih će na kraju prevladati faktografija i zaključak da ćemo "svi zajedno, čim Srbija postane član EU, da zaboravimo ove ružne događaje" (ali ćemo zato večno pamtiti Srebrenicu i Vukovar, naravno). Ali, onaj treći deo srpske javnosti, koji je navikao da misli svojom glavom i koji se ne boji da voli svoju zemlju, trebalo bi da zapamti bar tri stvari: dobro držanje naše vojske, teroristički karakter NATO bombardovanja i sramno ponašanje zapadnih medija.

Dobro držanje naše vojske

Srbija je, te 1999. godine, ratovala sa najmoćnijom državom sveta i njenim brojnim saveznicima. Srbiju su napale: SAD, Britanija, Francuska, Nemačka, Kanada, Italija, Španija, Belgija, Holandija, Danska, Turska, Norveška, Portugal, Island, Grčka, Luksemburg, Poljska, Češka i Mađarska. Ovim zemljama-napadačima, pomagale su i pridružene zemlje NATO-a, zemlje-saučesnice: Rumunija, Bugarska, Makedonija, Albanija, Hrvatska, Slovenija, Bosna i Hercegovina i Slovačka. Zemlje koje su nas neposredno napale bile su 228 puta veće od Srbije, imale su 67 puta brojnije stanovništvo i bile 518 puta bogatije (tj. sa većim nacionalnim dohotkom). Bio je to, od napada Persijanaca na Heladu, verovatno najneravnopravniji oružani sukob ikada viđen u istoriji!

Amerikanci su, piše poluzvaničan NATO istoriograf, Majkl Ignjatijev, mislili “da će pauza u bombardovanju biti napravljena već posle dva dana”1, tj. da će Srbija već posle dva dana istaći belu zastavu. Madlen Olbrajt, tadašnji državni sekretar, tvrdila je da će se Srbija “predati kao i svaki drugi siledžija u školskom dvorištu, posle dva-tri šamara”2. Ovakvo uverenje u brzu pobedu dolazilo je, najpre, od izrazite vojne nadmoćnosti NATO-a. U akciju bombardovanja Srbije krenuo je 371 avion (210 iz SAD), od kojih su neki bili poslednja reč tehnike (poput bomabardera B-2, koji je bio nevidljiv za radare). Zbog višestruke nadmoći napadača, Srbija je svoje avione morala da ostavi u podzemnim skloništima, a branila se jedino protivavionskim raketama (Neva i Vojin). One su bile proizvod sovjetske vojne tehnologije još iz sedamdesetih, a njima su rukovali neprofesionalci – golobradi regruti ili rezervisti. Šta su oni mogli da urade u borbi sa “najsavremenijim američkim sistemom preciznog navođenja?”, pitali su se, kako svedoči Ignjatijev, čelnici NATO-a3.

Kao drugo, NATO je imao praktično sve obaveštajne podatke o srpskoj vojsci. Od bivših oficira JNA, a sada vojnika savezničkih država – Hrvatske, Slovenije ili Bosne, NATO je saznao tačan raspored ukopanih raketnih i radarskih postrojenja, skladišta raketno-tehničkog goriva, aerodromskih hangara, vojnih zdanja i skloništa. Osim toga, Dejtonskim mirom (1995) i Regionalnim sporazumom o ograničenju i nadzoru naoružanja (Firenca, 1997), NATO je dobio pravo da ima neposredni uvid u naoružanje i oficirski sastav svih srpskih jedinica. Ako tome dodamo i iscrpno, dugogodišnje, satelitsko i vazdušno izviđanje, može se slobodno reći da je NATO gotovo savršeno znao celokupan raspored i sastav naše vojske4.

Ipak, odmah na početku rata videlo se koliko je tvrd orah bila tadašnja vojska Srbije. Pogođena su mnoga skladišta goriva i municije. Ali, sasvim dovoljno toga je ostalo sakriveno na drugim mestima. Pogođene su mnoge vojne zgrade i kasarne. Ali, one su bile odavno ispražnjene od vojske. Gađani su mnogi podzemni “komandni i radarski centri”. Ali, oni su bili isuviše dobro ukopani da bi bili uništeni. Vojna skloništa, rađena još u Titovo vreme, pokazala su se kao dobra zaštita, jednako kao što se dobrom pokazala i stara titovska strategija izbegavanja i zavaravanja nadmoćnijeg napadača. “Klarkovi piloti (Wesley Clark, vojni zapovednik napada na Srbiju – A. S.) bili su frustrirani svojom nesposobnošću da pogode srpske snage na terenu. Srbi su se pokazali kao stručnjaci za kamuflažu, zavaravanje i korišćenje mamaca. Gradili su lažne mostove i preko pravih boja nanosili kamuflažne koje isijavaju toplotu da varaju radare za akviziciju cilja. Piloti nešto gađaju misleći da je tenk, pa vide gumeni mamac na naduvavanje kako se smežurao kao probušen balon”, piše o tome Majkl Ignjatijev5.

Opšte uzev, Vojska Jugoslavije sjajno se držala u ovom ratu. Pred kraj rata (2. juna), NATO se hvalio da je pobio “više od 10.000 srpskih vojnika”. Njihov broj je, međutim, bio daleko manji i iznosio je tačno 546 vojnika i 138 policajaca6. NATO je posebno želeo da uništi oklopne jedinice, pogotovo na Kosovu. Klark se dičio da je uništio 93 tenka i 153 oklopna transportera, kao i da je eliminisao nekoliko oklopnih jedinica. Ismevane su srpske tvrdnje da je na Kosovu izgubljeno svega 13 tenkova i 6 transportera (i to većinom zbog gerilskih napada OVK, a ne zbog uspešnosti američkih aviona). Međutim, kada je rat stao i započelo povlačenje srpske vojske sa Kosova, izronilo je “najmanje 220 tenkova i više od 300 oklopnih transportera” (AFP, 2 juli 19997). Na celom Kosovu, prema izveštaju samog NATO-a, nađeni su uništeni ostaci samo “26 tenka ili samohodna artiljerijska oruđa”8. A na Paštriku gde je, navodno, u makazama između avijacije NATO-a i pešadije OVK uništena cela Prizrenska brigada, nije otkriveno baš ništa!9 “Gorka je istina”, vajkao se kasnije Ignjatijev u svojoj knjizi prepunoj hvalospeva Klarku i Holbruku, “da najmoćnija vazdušna sila na svetu nije mogla da uništi Miloševićevu vojsku na terenu”10.

I vazdušna odbrana Srbije odlično se nosila sa čudovišno jakim napadačem. Već trećeg dana bombardovanja, iznad sremskog sela Buđanovci, oboren je jedan od “nevidljivih” aviona, lovac stelt tehnologije F-117A. To je veoma obodrilo srpske protivavionce, koji su mnogo toga izvlačili iz svojih zastarelih oružja. Držeći se iskustva Iraka, oni su neprestano premeštali raketne lansere, pazeći da radare ne uključuju duže od par sekundi, a gustom paljbom topčića kalibra 20-40 mm i protivavionskim raketama ispaljivanim sa ramena, sprečavali su vazduhoplove NATO-a da se spuste mnogo ispod visine od 4,5 km. Tako je oboren i F-16CG, za koga se ispostavilo da je bio komandni avion 555. eskadrile iz Avijana11.

Ove uspehe naših protivavionaca NATO glavešine su objašnjavale pričama o nekakvim “srpskim doušnicima” i "izdajicama". “Na obroncima nadomak Avijana", prenosi te priče Ignjatijev, "jugoslovenski radio-izviđači su preko radio-stanica prisluškivali poletanje aviona i mobilnim telefonima javljali Beogradu koje su putanje predstojećih napada”12. Takođe su, prema tim tvrdnjama, iz briselskog zapovedništva NATO-a curili obaveštajni podaci prema Beogradu13. Pet meseci pre napada na Srbiju uhapšen je major Bjer Binel, ađutant francuskog predstavnika u Glavnom stanu NATO-a (Brisel). Major Binel je optužen da je iz “prosrpskih osećanja” dostavljao Beogradu podatke o mogućim ciljevima NATO bombardovanja u Srbiji. Ali, ti pojedinačni obaveštajni uspesi srpskih službi kasnije su višestruko naduvavani kako bi NATO generali opravdali svoje vojne neuspehe.

Teroristički karakter NATO bombardovanja

Vesli Klark i druge glavešine NATO-a morali su da priznaju da čisto vojno bombardovanje nije nanelo ozbiljniju štetu srpskoj vojsci. Stoga su odlučili da sa vojnog bombardovanja pređu na terorističko uništavanje civila i mirnodopskih objekata. Klark je neprestano tražio nove avione i nove ciljeve koje sme da tuče. Broj aviona je utrostručen (na 1.200), pa je Srbiju, u drugom delu vazdušne kampanje, bombardovalo čak 44% raspoloživih aviona NATO-a – više nego Irak tokom Zalivskog rata. Lista ciljeva takođe je proširena. Gađani su mostovi, kako drumski tako i železnički, pa je srušeno (ili oštećeno) njih 37. Žak Širak izjavio je za BBC da Beograd “njemu treba da zahvali što još ima ijednog mosta na Dunavu”14. Bezobzirno su gađane čak i škole i bolnice, pod optužbama da se u njima kriju srpski vojnici. To je bilo najgrublje kršenje Ženevske konvencije (Protokol 1. st. 1, čl. 51)15. Bombe su bacane svuda i bez mnogo obaziranja na žrtve među građanstvom. Tako su pogođene 7.643 kuće, 300 škola, 53 bolnice, i 50 crkava ili spomenika.

Naročito su pogubni po civilno stanovništvo bili pogoci tzv. kasetnih bombi (cluster bomb units)16. Njima je, recimo, 7. maja 1999, bilo zasuto središte Niša, čitav prostor između dva nišavska mosta, pijace i međugradske autobuske stanice. Na licu mesta je poginulo 15 građana, a bar 70 njih je povređeno. Rane su bile brojne i teške, kao u slučaju jedanaestogodišnje Slađane Anđelković, na čijem telu je izbrojano više od dvadeset teških povreda17. Tako se, umesto sa “hirurški tačnim” bombardovanjem, Srbija suočila sa napadima koji su se završavali hirurški tačnim odsecanjima udova žena i dece. Samo na Kosovo bačeno je, prema priznanju NATO-a, 1.100 kasetnih bombi. Smrt je pokosila po Srbiji mnogo nedužnog sveta. Ubijeno je 504 civila, a svaki šesti ubijeni bio je dete (njih 88 na broju18).

“Ako nemamo stomaka za kolateralnu štetu" govorio je general Majkl Šort, zapovednik vazduhoplovnih snaga NATO-a, "i nemamo stomaka za nenamerni gubitak civila, onda ćemo prestati da postojimo kao Savez"19. Zato se na kraju počelo sa terorističkim bombardovanjem postrojenja za proizvodnju struje i vode. Prvi put je “Srbiji isključena struja” 2. maja. Tada su bombe, punjene naročitim staklenim vlaknima, bačene na razvodna postrojenja termoelektrana Obrenovac i Drmno, kao i na strujna postrojenja u Nišu, Kragujevcu i Novom Sadu. Sutradan, 3. maja, napadnuta je hidroelektrana Bajina Bašta, a 7. maja ponovo Obrenovac i Beograd. Ukupno je, tokom maja, Srbiji osam puta “isključivana struja”20. Gađane su i toplane i crpne stanice. Sremskomitrovačko postrojenje za proizvodnju pitke vode gađano je 22. i 23. maja. Koncem rata, samo trećina Beograđana imala je vodu u svojim česmama, a gradske zalihe pijaće vode spale su na manje od desetinu potrebne količine.

General Majkl Šort otvoreno je govorio o nameri proizvođenja patnji građana Srbije. “Ljudi u Beogradu takođe moraju da pate”, bio je naslov njegovog intervjua New York Times-u (14. maj 1999). "Nema struje za vaše frižidere, nema gasa za vaše šporete, ne možete da idete da radite, jer je most srušen"21. To je bio pravi vojni program NATO generala – uništiti srpske frižidere, uništiti srpske šporete, ukinuti Srbima struju i vodu... Junački, nema šta!

Satanizacija Srba u zapadnim medijima

Šort je mogao biti ovako ledeno otvoren samo zato što su Srbi u zapadnoj javnosti već toliko bili sataniziovani da više nisu ni smatrani ljudskim bićima. Srbija je već toliko bila oklevetana, da su Vesli Klark i Majkl Šort mogli do mile volje da je razaraju a da im zbog toga niko ništa ne prebaci. U tom žalosnom poslu ratnog huškanja učestvovali su gotovo svi delovi zapadnih elita. Najpre političari, koji su Srbiju predstavljali, poput Klintona, kao “srce evropskog mraka, region bombardovanih džamija, ubijenih muškaraca i dece, silovanih devojaka, tragova grupne i individualne, ponovno ispisane ili izbrisane istorije”22. Stejt dipartment je, 19. aprila, dao zvaničnu procenu o 500.000 nestalih Albanaca na Kosovu, “za koje se strahuje da su mrtvi”. Mesec dana kasnije, američki ministar odbrane Vilijem Koen izjavio je TV mreži CBS da je "nestalo" oko 100.000 vojno sposobnih muškaraca, i da je “moguće da su ubijeni”! A generalni sekretar NATO-a, Havijer Solana rekao je, za BBC, kako se na Kosovu više “ne mogu videti muškarci od 30 do 60 godina. To će biti razjašnjeno kad uđemo na Kosovo, i verovatno ćemo videti dramatične činjenice u koje čak ni ne verujemo”23. Kakve laži, otvorene, gnusne, bezočne...!

U toj sramnoj propagandi mržnje učestvovali su, zatim, i obični novinari. Njima je bilo malo zločina koje su izmišljali propagandisti NATO-a, već su smišljali i svoje, originalne laži. Tako su Rebeka Čemberlen (Rebecca Chamberlain) i Dejvid Pauel (David E. Powell), novinari Philadelphia Inquirer-a, 25. maja objavili članak pod nazivom “Srpski sistem silovanja”. U tom članku američki čitaoci se obaveštavaju da su Srbi, kako bi što više zaplašili Albance, počeli sa “masovnim silovanjima na gradskim trgovima”. Albanski stanovnici varošica, vele ovi novinari, nasilno su “sakupljani da prate ovaj jezivi događaj”, kako bi se “podstakli da dobrovoljno beže”24! Urednici popularnih listova, poput engleskog dnevnika The Sun, stavljali su svojim novinama naslove poput “Gađajte ih kao pse!”25. Ti "psi" su, naravno, bili Srbi.

Ozbiljniji kolumnisti iz uglednih dnevnika, poput Vilijema Pfafa (William Pfaff) iz International Herald Tribun-a (31. maj 1999), pisali su takođe da Srbi kao narod moraju da budu kažnjeni, da čitav narod mora da pati: “Srpski glasači su održali Slobodana Miloševića na vlasti u protekloj deceniji. Nije jasno zašto bi oni trebalo da budu pošteđeni da okuse patnju koju je on (Milošević – A. S) nanosio svojim susedima”26. Kolumnista Tomas Fridman (Thomas L. Friedman), “vodeći intelektualac Tajmsa”27, takođe je pisao: “Mi smo u ratu sa srpskom nacijom i svako ko se šeta (hanging around) po Beogradu treba to da shvati. (…)Dajte šansu ratu! (…)Želite u pedesete? Mi ćemo vam dati pedesete. Želite 1389? Možemo da stvorimo 1389, takođe”28.

Tu su, naravno, bili i brojni “liberalni” intelektualci. Tim zanetiji za rat i ubijanje što su se više osećali “liberalnim”. Zajedničko svim njihovim napisima bilo je – kao kod Suzan Sontag – zadovoljstvo što su Srbi “najzad doživeli mali deo patnji koje je Milošević naneo drugim narodima” (The New York Times, 3. maj 1999)29. Na početku rata, Madlen Olbrajt se obratila Srbima da bi ih uverila kako NATO ratuje sa Miloševićem a da “nema ništa protiv srpskog naroda”. Ali ne, ciktao je Slavoj Žižek, Zapad jeste i treba da bude u ratu sa Srbima! “Bolna je činjenica da agresivni srpski nacionalizam uživa podršku većine populacije", pisao je on, a Srbi “sa opscenim zadovoljstvom dozvoljavaju da se sa njima manipuliše". I zato, veli Žižek, "upravo kao levičar, ja na pitanje ‘bombe ili ne?’ odgovaram: još nema dovoljno bombi, i one su zakasnele”!30

“Ogromna većina Srba”, davao je svoje stručno mišljenje i Daniel Goldhagen, pisac znamenite knjige o saučesništvu nemačkog naroda u nacističkim zločinima, “pod uticajem je naročito zloćudne vrste nacionalizma”. “Većina srpskog naroda, koja se ne protivi Miloševićevoj eliminacionističkoj politici ili je čak podržava, učinila je sebe zakonski i moralno nekompetentnom da upravlja svojim poslovima”. Zbog toga, predlaže Goldhagen, “njihova zemlja se mora staviti pod nadzor” (tj. mora biti okupirana), a “one koji su podržavali zločince, što je visok procenat srpskog stanovništva, treba naterati da shvate svoje greške”31 (tj. većini građana Srbije nove okupacione vlasti treba da isperu mozak).

Goldhagenov poziv na totalni rat sa Srbijom i njenu okupaciju izuzetno je dobro primljen u zapadnoj javnosti. To se vidi po članku Blejna Hardena (Blaine Harden) “Šta treba preduzeti da se očisti Srbija” (The New York Times, 9. maja 1999). Harden je kao najboljeg svedoka nepopravljivosti Srbije naveo Sonju Biserko, koja je baš tih dana posetila Medlin Olbrajt i “urgirala kod nje da razmotri mogućnost okupacije"32. Zatim je Harden široko preneo stanovište Sonje Biserko o Srbiji, izloženo 22. aprila u IWPR's Balkan Crisis Report-u: "Podstaknuta divljačkom propagandom i sve većim kriminalnim banditizmom", kaže tu Sonja Biserko, "Srbija je krenula putem sa kojeg nema povratka. (…)Posle čitave decenije neuspešne politike na Balkanu, od ogromne je važnosti da Amerika i evropske demokratije artikulišu dugoročnu viziju za čitav region. Ovo mora početi denacifikacijom Srbije (…)Zapad možda raspravlja o kopnenim snagama na Kosovu. Ali, realnost je da će, dugoročno gledano, međunarodne snage biti potrebne i u Srbiji”33. To je bio direktan poziv Sonje Biserko za vojnu okupaciju i potčinjavanje Srbije.

Naravoučenije

Da, te tri stvari – dobro držanje naše vojske, teroristički karakter NATO bombardovanja i sramno ponašanje zapadnih medija – svaki misleći građanin ove zemlje trebalo bi da zapamti. Skretaće nam pažnju, ovih dana, kada se navršava tih deset godina od njihovog zločina, na druge stvari. Kao dvogodišnjem detetu, zamajavaće nas šarenim lažama, kako se ne bismo setili njihovog pravog, neiskrenog i izobličenog lica. Pričaće nam o "novoj eri koja počinje sa Obamom", pričaće nam o "naporima svetske zajednice da se savlada globalna ekonomska kriza", držaće nam, čak, i lekcije o logoru na Starom sajmištu i o tome kako je taj logor "Srbija svesno zaboravila", jer "ne želi da se podseća da je bila druga zemlja koja je istrebila sve Jevreje sa svoje teritorije" (kao da Srbija i tada nije bila okupirana, kao da Srbijom i tada nisu vladali gaulajteri novog svetskog poretka i ujedinjene Evrope!). Pričaće nam o svemu. Samo nam neće pričati o tom martu, pre deset godina, o tom aprilu i maju 1999, kada su nas, "za naše dobro" i "kao naši iskreni prijatelji" zasipali tonama bombi sa osiromašenim uranijumom (zbog koga se danas u Srbiji 40% ljudi više razboljeva od raka, nego pre 1999).

Ali, koliko oni budu želeli da nešto zaboravimo, toliko mi moramo nastojati da to zapamtimo. Zapamtimo ime pilota Milenka Pavlovića, komandanta 204. lovačkog avijacijskog puka, kome je dosadilo da gleda orgijanja NATO aviona iznad Valjeva, pa je, 4. maja, seo u svoj „mig 29” i krenuo sam protiv četiri NATO bombardera. Zapamtimo imena dvogodišnjeg Marka Simića, jedanaestomesečne Bojane Tošović, trogodišnje Milice Rakić, šestogodišnjeg Branimira Stanijanovića, petogodišnje Dejane Pavlović, ili bilo koje ime od sve one dece postradale pod NATO bombarderima34. Zapamtimo i imena Vesli Klarka, Majkla Šorta i ostalih generala-ubica, koji su nas, tog proleća, "milosrdno" oslobađali od života naše dece i od naših domova. Zapamtimo imena i svih onih koji su, tih istih dana, histerično tražili okupaciju Srbije i pranje naših mozgova od svake slobodne misli, i od svakog poimanja istine i pravde.

Moramo zapamtiti. Jer, naši "prijatelji" su još ovde. Sa jednako žarkom željom da nastave da nas "oslobađaju" i "usrećuju". Oni imaju više i novaca i oružja. Ali, mi treba da imamo više pameti. Treba bolje od njih da mislimo i više da pamtimo. U borbi sa oružjem i novcem oni su pobedili. Ali, u borbi sa pamćenjem, pobeda mora biti naša!

(Kraća verzija ovog teksta objavljena je u Pečatu, br. 47)


1. Ignatieff, Michael (2001): Virtuelni rat, Beograd: FreeB92, str. 66.[^]
2. Washington Post, 7. april 1999; prema: Kovačević, Živorad (2000): SAD i jugoslovenska kriza. Beograd: Centar za antiratnu akciju, str, 30-31.[^]
3. Ignatieff,2001:76.[^]
4. Dimitrijević, Bojan B. (1999): “Rat NATO-a protiv Srbije 1999: vojni aspekti i posledice”, Srbija i NATO, str.161-174. Posebno izdanje časopisa Nova srpska politička misao. Sveska 1: “Srpski diskurs rata”. Beograd: Vreme, str. 162.[^]
5. Ignatieff, 2001:73.[^]
6. “Presuda u krivičnom postupku protiv optuženih Vilijem Klintona, Medlin Olbrajt, Entoni Blera, Robina Kuka, DŽordža Robertsona, Žaka Širaka, Ibera Vedrina, Alena Rišara, Gerharda Šredera, Jozefa Fišera, Rudolfa Šarpinga, Havijera Solane i Veslija Klarka”, koju je donelo veće Okružnog suda u Beogradu, 21. septembra 2000. godine. Srpska slobodarska misao, god I, br. 5, str. 657-663; str. 662.[^]
7. Mijatović, Boško (1999): “Zašto je Milošević kapitulirao”, Posebno izdanje časopisa Nova srpska politička misao. Sveska 1: “Srpski diskurs rata”. Beograd: Vreme, str. 191-197; str. 192; procena britanskih vojnih izvora bila je čak 250 tenkova i 450 oklopnih transportera! (Vreme, 25. septembar 1999, str. 8)[^]
8. navedeno u: Vreme, isto, str. 9.[^]
9. Mijatović, isto.[^]
10.Ignatieff, 2001:74.[^]
11. Par dana po obaranju “nevidljivog” lovca, Srbi su zarobili i trojicu američkih vojnika koji su iz Makedonije zalutali na Kosovo. Državna televizija je, 1. aprila, prikazala trojicu zarobljenih Amerikanaca, što je bilo još jedno simboličko poniženje za NATO generale.[^]
12. Ignatieff, 2001:67.[^]
13. Isto.[^]
14. Preneto u listu Vreme, 28. avgust 1999, str. 9.[^]
15. Ovaj Protokol propisuje da napadač ne sme dejstvovati ne samo po civilnim ciljevima, nego ni kada se vojska umeša među građane. “Napadač mora biti potpuno siguran da je u pitanju vojni cilj, a u slučaju bilo kakve nedoumice morao bi se uzdržati od napada” (navedeno u: Obradović, Konstantin (1999): “Međunarodno humanitarno pravo i kosovska kriza”, Međunarodni problemi, god. 51, br. 3-4, str. 256-294; str. 283). Takođe je stav 5, člana 51 Protokola, izričito zabranjivao napade na vojne ciljeve ukoliko bi oni i najmanje bili skopčani sa žrtvama među civilnim stanovništvom (isto, 285)[^]
16. Reč je o grozdu malih eksplozivnih naprava koje su tokom rasprskavanja zahvatale površinu 200 puta 400 metara. Zbog nekontrolisanog dejstva i osobine da ubijaju godinama po okončanju rata, slično nagaznim minama (10-20% punjenja ostajalo je neeksplodirano), ove su bombe bile zabranjene sporazumom iz Otave (koji, inače, SAD nisu primile; Ramone, Ignatio (1999): “Novi globalni poredak”, Srbija i NATO. Posebno izdanje časopisa Nova srpska politička misao. Sveska 2: “Svetska debata” i “Dosije”. Beograd: Vreme, str. 95-101. Prevedeno iz Le Monde diplomatique, No. 543, jun 1999; str. 97.[^]
17. Ranđelović, Novica (1999): Niš u ratnom plamenu. Niš: Zavod za urbanizam, str. 146.[^]
18. Presuda, 2000:662[^]
19. BBC2; navedeno prema: Vreme, 25. mart 2000, str. 10.[^]
20. Na kraju su na strujna postrojenja počele da padaju i prave bombe. Posle tri napada staklenim bombama na trafostanicu Niš 2, usledilo je, 23. maja, i dejstvovanje razornim projektilima. Tako je Niš ostao bez struje u narednih nekoliko dana, a sa ograničenim snabdevanjem i mesecima posle rata. Slično je bilo i sa trafostanicom Beograd 5. Ona je spržena u dva naleta, 27. i 31. maja.[^]
21. Navedeno prema: Johnstone, Diana (1999): “Kolektivna krivica i kolektivna nevinost”, Nato agresija na SR Jugoslaviju ’99, Zbornik radova sa međunarodnog simpozijuma, Novi Sad, 15-16 oktobar 1999. Novi Sad: Udruženje za pravnu teoriju i praksu, str. 387-406; str. 388.[^]
22. U članku napisanom za The New York Times (23. maj 1999); prevedeno u Srbija i NATO, sveska 2, str. 24.[^]
23. Navedeno prema: Vreme, 20 novembar 1999, str. 10.[^]
24. Navedeno u: Johnstone, 1999:400. DŽonstonova, koja izveštava o ovoj sramnoj novinarskoj fantaziji, veli kako laž Čemberlenove i Pauela čak nije ni originalna. Istu izmišljotinu nalazimo i u tzv. izveštaju lorda Brajsa (Bryce), koji je podstakao ulazak Britanije u Prvi svetski rat. Tamo se, takođe bez ikakvih stvarnih osnova, pripovedalo o tome kako su nemački oficiri i vojnici javno silovali 20 belgijskih devojaka na pijačnom trgu u Liježu (isto)[^]
25. Navedeno prema: Kosik, Karel (1999): “Kad ludilo naređuje razumu”, Srbija i NATO, sveska 2, str. 144-148; str. 145.[^]
26. Navedeno u: Johnstone, 1999:393.[^]
27. Chomsky, Noam (2000): Novi militaristički humanizam: lekcije Kosova. Beograd: Filip Višnjić, str. 113.[^]
28. Friedman, L. Thomas (1999, April, 23): “More Sticks”, New York Times, [WWW document]. URL http://www.nytimes.com[^]
29. Sontag, Suzan (1999): “Zašto smo na Kosovu”, Srbija i NATO, sveska 2, str. 25-29. Prevedeno iz The New York Times, 3. maj 1999.[^]
30. Žižek, Slavoj (1999): “Protiv dvostruke ucene”, Srbija i NATO, sveska 2, str. 138-143. Prevod članka “Springtime for NATO” iz New Left Review, 234 (mart-april), str. 141;142; podvukao Žižek.[^]
31. The Guardian, 29. april 1999. i The New Republic, 17. maj; srpski prevod: Goldhagen, Daniel (1999): “Nemačka lekcija”, R.E.Č, 55/1:105-107. Prevedeno iz The Guardian, 29. april 1999; str. 105; 106.[^]
32. "and urged her to consider occupation”[^]
33. Biserko, Sonja (1999): “The Balkan Endgame”, IWPR's Balkan Crisis Report, No. 23, 22 April 1999. http://www.iwpr.net[^]
34. Slučajeve pomenute dece opisao sam u: http://starisajt.nspm.rs/debate_2007/2008_antonic1nato.htm [^]
 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će se Srbija pridružiti sankcijma EU protiv Rusije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner