Sledeća faza ruskog preporoda: Ukrajina, Belorusija i Moldavija

Istočnoevropske države, bivše članice Sovjetskog Saveza – Ukrajina, Belorusija i Moldavija su važne za Rusiju iz različitih razloga, uključujući geografski položaj i ekonomske odnose. Generalno, sve ove države sarađuju sa Moskvom, ali stepen te saradnje varira. Ukrajina shvata neophodnost čvrstih veza sa Rusijom, ali koketira i sa Rusijom i sa Zapadom kako bi zadobila moguće koncesije. Belorusija, koja je uglavnom izolovana od Zapada iz političkih razloga, umnogome zavisi od Rusije i ona je već član moskovske trgovinske unije sa Kazahstanom, tako da će ona pružiti najmanje otpora prilikom integracije u Evroazijsku uniju. Moldavija je zemlja koja je podeljena iznutra, između zapadnih sila i Moskve i verovatno je da će ostati politički paralizovana za dogledno vreme.

Ukrajina

Nekoliko faktora čini da Ukrajina ima ključni značaj za Rusiju. Njen položaj na severnoevropskom platou i njen izlaz na Crno more načinili su da Ukrajina bude na tradicionalnom putu invazije sa Zapada. Ukrajina je takođe druga zemlja po broju stanovnika u bivšem Sovjetskom Savezu. Osim toga, ona poseduje treću ekonomiju po snazi u bivšem SSSR-u i njeni industrijski, agrikulturni i energetski potencijali su integrisani sa ruskim.

Ruske uzdanice

• Političke: ukrajinski predsednik Viktor Janukovič i njegova partija Regiona uživaju podršku Moskve. Rusija takođe ima veze sa ukrajinskim opozicionim liderima kao što su bivša premijerka Julija Timošenko i eminentna politička figura Arsenije Jaščenjiko. Osim toga, ukrajinski oligarsi poput Dmitrija Firtaša i Rinata Ahmetova održavaju poslovne veze sa Rusijom.  

• Socijalne: etnički Rusi čine 17 procenata ukrajinske populacije, dok se 30 procenata Ukrajinaca služi ruskim jezikom kao maternjim. Osim toga, Ukrajinci potiču iz iste istočnoslovenske etničke i jezičke grupe kao i Rusi (i Belorusi). Većinski deo zemlje je pravoslavne veroispovesti i više od 10 procenata stanovništva Ukrajine nalazi se pod Moskovskom patrijaršijom.  

• Bezbednost: Rusija održava vojno prisustvo u Ukrajini stacioniranjem svoje crnomorske flote na Krimu. Ruska federalna služba bezbednosti i njen ukrajinski partner sarađuju u obaveštajnoj delatnosti i obuci. Iako Ukrajina nije članica Ugovora o kolektivnoj bezbednosti koga predvodi Rusija ona takođe nije ni članica NATO pakta.

•  Ekonomija: Ukrajina dobija više od 60 procenata prirodnog gasa od Rusije što može Rusiji garantovati manipulaciju ukrajinskom gasovodnom infrastrukturom jednostavnim prekidom snabdevanja. Rusija kontroliše ili poseduje većinu industrije metala u Ukrajini i snabdeva njenu industriju sa energentima (osim održavanja poslovnih odnosa sa industrijskim oligarsima). Rusija Ukrajini takođe isporučuje finansijsku pomoć i kredite putem Sberbanke i drugih finansijskih institucija.

Ruski uspesi, prepreke i ambicije

• Između 2010. i 2012. Rusija je postigla mnoge od svojih ciljeva u Ukrajini. Moskva je produžila boravak svoje crnomorske flote u Sevastopolju do 2042. Ukrajinski zakon koji članstvo u NATO paktu čini ilegalnim ograničio je veze Kijeva sa blokom i prozapadne frakcije u ukrajinskoj vladi predvođene bivšim premijerom Viktorom Juščenkom i njegovom partijom Naša Ukrajina-narodna samoodbrana su marginalizovane. Velika pretnja po ruske planove – brzi pregovori koji se odvijaju između Kijeva i Evropske unije – nisu završeni tokom 2011. kako je planirano što je ostavilo Ukrajinu bez sporazuma o slobodnoj trgovini i pridruživanju uniji i bez jasnih izgleda za članstvo u EU.  

• U 2012. Moskva se nada da će zadobiti određeni stepen kontrole nad ukrajinskom energetskom infrastrukturom i sistemom za skladištenje tako što će održavati visoke cene prirodnog gasa što će prisiliti Ukrajinu da trguje energetskim dobitom u zamenu za jevtiniji prirodni gas. Rusija takođe želi da spreči da se Ukrajina približu Evropskoj uniji tako što će stvarati i manipulisati trzavicama na domaćoj političkoj sceni koje će preokupirati Janukoviča i učiniti da Ukrajina bude manje poželjna za Evropljane. Šta više, planovi Moskve su da određene članove EU (naročito Švedsku i Poljsku i inicijative njihovih istočnih partnera) drže podalje od fokusiranja na Ukrajinu tako što će te zemlje držati podeljene i preokupirane drugim problemima.  

Ipak, ovo ne znači da Moskva može u Ukrajini da čini šta joj je volja. Najveći izazov ruskim ambicijama u Ukrajini dolazi od ukrajinske vlade uprkos njenim tesnim vezama sa Moskvom. Nije u Janukovičevom interesu- ili u interesu oligarha koji čine osnovu njegove moći- da preda Rusiji kontrolu nad tranzitnim sistemom prirodnog gasa zemlje što nije samo vitalni ekonomski dobit već i simbol ukrajinskog suvereniteta. Ovo predstavlja razlog zašto Ukrajina nastavlja da se odupire prodaji sistema Rusiji i pridruživanju institucija koje vodi Rusija kao što je trgovinska unija, koja će još više podrivati ekonomski suverenitet Kijeva.

Nakon 2012, Moskva želi da pripremi Ukrajinu za bliže integracije putem članstva u Evroazijskoj uniji kako se ona bude razvijala od trgovinske unije i zajedničkog ekonomskog prostora.

Ukrajinska pozicija i strategija

Usled toga što je u istorijskom pogledu bila pod vlašću mnogih stranih sila- Rusije, Poljske, Austrougarske i Otomanskog carstva među njima – teritorija koja čini današnju modernu Ukrajinu naseljena je ljudima iz različitih kultura sa drugačijim pogledima na svet. Najveća podela u Ukrajini je između istoka zemlje, koji je ekonomski i kulturno mnogo više povezan sa Rusijom, i zapadnog dela zemlje koji je u većoj meri nacionalistički, bliži Zapadu i više se zalaže za članstvo u zapadnim institucijama kao što je Evropska unija. Glavni imperativ za bilo kog ukrajinskog državnika je da spreči podelu zemlje i da balansira između stranih sila kako bi očuvao suverenitet.

Tako, Janukovič, uprkos tome što je zahvalan istočnoj Ukrajini i održava kampanju na mnogo prisnijim odnosima sa Moskvom od svog prethodnika, nije prosto siguran saveznik Moskve tokom svog predsedovanja. Iako je on učinio brojne gestove u korist Rusije na početku svog mandata tako što je doneo zakon koji zabranjuje članstvo u NATO paktu i potpisao sporazum o produžetku stacioniranja crnomorske flote za protok prirodnog gasa, Janukovič je učinio protivtežu ovome tako što je ubrzao pregovore sa Evropskom unijom oko potpisivanja pridruživanja i sporazuma o slobodnoj trgovini (za šta se Kijev nada da će uključiti odredbu za eventualno članstvo u EU).     

U Janukovičevom interesu nije, niti je to u interesu oligarha koji čine osnovu njegove moći da Rusiji preda kontrolu nad državnim tranzitnim sistemom prirodnog gasa koja nije samo vitalni ekonomski dobit već i simbol ukrajinskog suvereniteta. To je razlog zašto Ukrajina nastavlja da odbija da proda sistem Rusiji ili da se pridruži institucijama koje vodi Rusija, kao što je trgovinska unija, što će podrivati ekonomski suverenitet Kijeva.

Međutim, neuspeh pregovora Ukrajine sa Evropskom unijom usled lišavanja slobode Timošenkove narušio je ukrajinski balans sa Rusijom i doveo je Kijev u tešku poziciju. Ukrajina može da priušti da plati samo 400 dolara po hiljadu kubnih metara prirodnog gasa pre nego što više cene dovedu do finansijske krize, tako da je pravo pitanje kada će- a ne da li će- Ukrajina morati da Rusiji ustupi makar određeni deo kontrole nad svojim energetskim sistemom ili pristup istom u zamenu za niže cene. Ovo će još više umanjiti sposobnost Kijeva da manevriše protiv Moskve i osiguraće da će, bilo da to ona želi ili ne, Ukrajina morati na kraju da uzme ruske interese u obzir.

Belorusija

Geografija ima veliku ulogu kada je u pitanju značaj Belorusije za Rusiju. Zemlja se nalazi na severnoevropskom platou koji je važio za tradicionalan pravac invazije sa zapada, i ne postoje značajne geografske barijere koje stoje pred invazionim snagama usled ravne konfiguracije terena u ovoj zemlji. Belorusija služi kao teritorijalna predstraža samom srcu Rusije. Belorusija takođe poseduje jednu od najjačih ekonomija u bivšem Sovjetskom Savezu i njena industrija, energija i bezbednosni mehanizmi su integrisani sa ruskim. 

Ruske uzdanice

• Političke: Belorusija i Rusija su partneri u državnoj uniji i beloruski predsednik Aleksandar Lukašenko uživa podršku Moskve. Rusija je povezana sa liderima beloruskih bezbednosnih službi a beloruska finansijska elita ima razvijene poslovne odnose sa Rusijom.

• Socijalne: etnički Rusi čine 11 procenata beloruske populacije. Većina beloruskog stanovništva govori ruski kao maternji jezik, a ruski i beloruski jezik su zvanični jezici u zemlji. Većina beloruskog stanovništva su pravoslavci sa otprilike oko 60 procenata vernika koji pripadaju Moskovskoj patrijaršiji. Belorusi i Rusi imaju korene u istoj istočno slovenskoj etničkoj i jezičkoj grupi i shodno tome njihove kulture su slične.  

• Bezbednosne: beloruski vojno-industrijski kompleks je integrisan sa ruskim i zemlje poseduju jedinstveni sistem protivvazdušne odbrane. Belorusija je član Ugovora o kolektivnoj bezbednosti koga predvodi Rusija (CSTO)[1] i na njenoj teritoriji su smešteni ruski vojni kapaciteti kao što je S-300, sistem protivvazdušne odbrane. Takođe beloruske i ruske obaveštajne službe imaju razvijenu saradnju koja uključuje i obuku.

• Ekonomija: Rusija obezbeđuje 99 procenata beloruskog prirodnog gasa i većinu njene nafte. Rusija takođe poseduje 100 odsto udela u Beltransgasu, što joj omogućava puno vlasništvo nad energetskom infrastrukturom zemlje. Trgovina između dve zemlje je važna za belorusku ekonomiju, pošto polovina beloruskog izvoza ide ka Rusiji. Osim toga, Rusija Belorusiji obezbeđuje finansijsku pomoć  uključujući 3 milijarde dolara vredan zajam putem Euraseka i milijardu dolara zajma putem Sberbanke.

Ruski uspesi, prepreke i ambicije

Ruski uticaj u Belorusiji nije bez izazova u proteklih dve godine. Početkom 2010. Lukašenko je kritikovao Moskvu zbog visokih cena energenata i počeo je da razmatra alternativne snabdevače (naročito Venecuelu i Azarbejdžan) kao način pritiska na Rusiju da spusti cene. Ali je Rusija sačuvala visoke cene i prekinula dovod prirodnog gasa u Belorusiju sve dok Minsk nije pristao da ustupi potpunu kontrolu nad svojom energetskom infrastrukturom i Beltransgasom Moskvi.   

Rusija je sprovela nekoliko strategija kako bi uvećala svoj uticaj u Belorusiji. Počevši od 2010. Rusija i Belorusija su se ekonomski integrisale pošto se Belorusija pridružila trgovinskoj uniji, koju predvodi Rusija, telu koje će postati zajednički ekonomski prostor 2012. Rusija je bila u mogućnosti da ograniči beloruske veze sa Zapadom i EU koju je predvodila Poljska pred izbore u Belorusiji. Nakon izbora Zapad je odlučio da izoluje Belorusiju dajući Rusiji priliku da poveća svoju ekonomsku i političku podršku Lukašenku. Moskva je takođe ojačala svoju bezbednosnu integraciju sa Minskom kada se Belorusija pridružila snagama za brza dejstva članica Ugovora o kolektivnoj bezbednosti i dozvolila razmeštaj sistema S-300s.    

U 2012. Rusija želi da nastavi svoje napore ka daljoj integraciji Belorusije. Zajednička ekonomska sfera će poslužiti ruskim ekonomskim interesima, ali Moskva želi da ima veći pristup beloruskoj strateškoj ekonomskoj sferi kao što su rafinerije i nalazišta kalijum karbonata kompanije Belaruskali. Politički gledano Moskva želi da Minsk ostane izolovan od Evropske unije i Zapada. S vojničkog aspekta Rusija želi da iskoristi prodaju naoružanja i učešće u snagama za brza dejstva kako bi Belorusiju privukla bliže sebi. Nakon 2012. Rusija želi potpunu stratešku integraciju Belorusije putem Evroazijske unije.    

Beloruska pozicija i strategija

Za razliku od Rusije ili Ukrajine, Belorusija poseduje relativno homogeno društvo kako u kulturnom pogledu tako i u političkom. Ovo je ustanovilo centralizaciju vlasti pod Lukašenkom koji u političkom smislu dominira Belorusijom još od 1994. Takođe, za razliku od Rusije ili Ukrajine, Belorusija nikada nije razvila klasu moćnih oligarha; Lukašenko je održao socijalni i ekonomski model koji umnogome nalikuje starom sovjetskom modelu još od početka beloruske nezavisnosti. On zemljom vlada zajedno sa čvrsto povezanom elitom, od kojih mnogi imaju veze sa bezbednosnim i obaveštajnim aparatom. 

Dok je pomenuta dinamika omogućila lakše uspostavljanje vlasti, ona komplikuje drugi imperativ: ravnotežu između spoljnih sila koja omogućava ekonomski, vojni i politički suverenitet. Belorusija se nikada nije udaljavala od Rusije kada je u pitanju bezbednost ili ekonomija uzimajući u obzir demokratske i ekonomske reforme koje su neophodne za razmatranje za članstvo u NATO ili EU. Međutim, beloruski politički odnosi sa Rusijom nisu uvek bili tako stabilni. Dve države su formirale uniju 1997, ali ova bliskost nije sprečila nesuglasice povodom ekonomskih pitanja koje su navele Lukašenka da periodično gleda na Zapad radi saradnje kako bi zadobio uzdanicu u odnosu na Rusiju. Na osnovu integracije beloruske infrastrukture sa Ruskom i političkim konotacijama vezanim za ekonomske odnose ovo je lakše reći nego učiniti. Testiranje Moskve u vezi sa stvarima kao što je cena energenata obično su se loše završavale po Minsk, kao što je nedavno preuzimanje Beltransgasa od strane Gasproma pokazalo.    

Zemlje poput Poljske i Litvanije imaju geopolitički interes u pokušajima da se dodvore Belorusiji kao što je želja za uspostavljanjem iste vrste teritorijalnog branika ka Istoku kao što Rusija želi isti taj branik prema Zapadu. Ali ove zemlje ne mogu da se takmiče sa ruskim uticajem u Belorusiji tako da one pribegavaju “tihim” manevrima poput uspostavljanja veza sa beloruskom opozicijom i predvođenja sankcija EU protiv Lukašenkove vlade. Uspeh prve strategije je ograničen s obzirom na to da se opozicione grupe suočavaju sa brojnim zabranama. Druga strategija je daleko ozbiljnija pretnja beloruskoj vladi s obzirom na to da Lukašenkova vladavina zavisi od nacionalnog ekonomskog modela a takav model slabi u siromašnom ekonomskom i finansijskom okruženju. Međutim, ekonomska izolacija je pružila priliku Rusiji da obezbedi finansijsku pomoć i da posluži kao beloruski čamac za spasavanje- uloga koju će Moskva nastaviti da igra sve dok Lukašenko bude držao konce u svojim rukama.     

Gledajući u budućnost, Belorusija neće imati izbora već da nastavi putem ruske strategije i šireg preporoda što Minsku omogućava ograničene opcije za dobijanje podrške od ostalih sila. Rusija će stoga nastaviti da integriše Belorusiju kako se kreće ka stvaranju Evroazijske unije 2015.

Moldavija

Položaj Moldavije čini je važnom za Rusiju. Ona se nalazi u Besarabijskoj kotlini[2] između Karpata i Crnog mora tradicionalnog puta za osvajače sa jugozapada i balkanskih država. Ona se nalazi blizu strateške luke Odese i krimskog poluostrva gde je Rusija stacionirala svoju crnomorsku flotu, i služi kao deo energetske transportne mreže koja povezuje Rusiju sa Evropom i Turskom.

Ruske uzdanice

• Političke: bivši predsednik Moldavije Vladimir Voronin i njegova komunistička partija su u partnerstvu sa Rusijom. Moskva takođe ima veze sa liderima Alijanse za evropske integracije (AEI)[3] uključujući premijera Moldavije Vlada Filata i aktuelnog vršioca dužnosti predsednika Mariana Lupua. Najznačajnije, Rusija subvencioniše otcepljene lidere u regionu Pridnjestrovlja[4]. 

• Socijalne: samo oko 6 procenata Moldavaca jesu etnički Rusi, iako je u regionu Dnjestra 30 procenata populacije ruskog porekla (ostalih 30 procenata su Ukrajinci). Otprilike oko 11 procenata Moldavaca govori ruski kao maternji jezik, a ruski je glavni jezik za približno oko 16 procenata stanovništva. Većinski deo zemlje je pravoslavne veroispovesti ali su podeljeni između rumunske i ruske pravoslavne crkve.  

• Bezbednost: Rusija ima približno oko 1 100 vojnika u regionu Pridnjestrovlja (zajedno sa manjim kontigentom ukrajinskih vojnika). Iako Moldavija nije deo CSTO-a sa Rusijom na čelu ona takođe nije ni članica NATO pakta.

• Ekonomija: Moldavija stoprocentno zavisi od Rusije u pogledu prirodnog gasa i 20 procenata njenog izvoza namenjeno je Rusiji. (od posebnog značaja je vino, proizvod od koga je Rusija odsečena iz političkih razloga). Rusija kontroliše većinu ekonomije u Pridnjestrovljskoj oblasti (koja, uprkos tome što je otcepljeni deo, predstavlja srce industrijske zone Moldavije) i obezbeđuje finansijsku pomoć i subvencije Pridnjestrovlju.   

Ruski uspesi, prepreke i ambicije

Rusija je odbacila pokušaje da se demilitarizuje Pridnjestrovlje ili da dozvoli prisustvo Zapada u toj oblasti. Međutim, Moskva se suočila sa određenim preprekama kada je u pitanju Moldavija. Komunisti nisu bili na vlasti još od kada je AEI, koja se oslanja na Zapad, preuzela rukovođenje zemljom 2009. što je pratila “Tviter revolucija”. Uprkos svojoj poziciji AEI nije bila dovoljno snažna da izabere predsednika, tako da je Moldavija bila u političkom ćorsokaku gotovo tri godine.       

Ruski ciljevi za 2012. jesu da se pojača pozicija Moskve u Moldaviji, što bi odgovaralo jačanju komunističke partije i formiranje nezavisnih odnosa sa članovima i liderima AEI. Ukoliko Rusija ne bude mogla da pomogne da komunisti preuzmu vlast, ona makar želi da bude sigurna u to da će Moldavija ostati podeljena i da će AEI ostati nemoćna da izabere prozapadno orijentisanog predsednika. Moskva bi ovo mogla da postigne tako što će iskomplikovati politički proces i opstruirati pregovore između Moldavije i Pridnjestrovlja. Rusija takođe želi da sačuva svoje vojno prisustvo i politički uticaj u Pridnjestrovskoj oblasti i da započne postavljanje osnova za moguće uključenje Moldavije u Evroazijsku uniju.   

Pozicija Moldavije i njena strategija

Poput Ukrajine, Moldavija je slaba i podeljena. Za razliku od Ukrajine Moldavija nema tradicionalne ili etničke veze sa Rusijom; ona etnički i jezički pripada Rumuniji. Ovo zajedno sa malom teritorijom Moldavije i njenom strateškom lokacijom jeste glavni faktor slabosti države i njene sposobnosti balansiranja između spoljnih sila.

Moldavija je podeljena kako teritorijalno, tako i politički. Vlada Moldavije nema teritorijalni suverenitet nad teritorijom Pridnjestrovlja na čijoj teritoriji se nalazi ruska vojna baza i koja je naseljena uglavnom Rusima i Ukrajincima. Podela unutar Moldavije jeste politička i njom dominiraju dve grupe: komunisti koji su orijentisani prema Rusiji,  i AEI, koja predstavlja skup partija koje žele da se Moldavija okrene ka Zapadu. AEI je takođe podeljena sa pojedinim elementima koji žele bližu vezu sa Rumunijom i NATO paktom dok su drugi elementi fleksibilniji u svojoj odanosti, ali uopšteno sve partije u AEI podržavaju članstvo Moldavije u EU. Od 2009. ni komunistička partija niti AEI nisu u stanju da dobiju dovoljno glasova u parlamentu (61 od 101) kako bi se izabrao predsednik. Tako da je zemlja paralizovana i nije u stanju da sprovodi bilo kakvu ozbiljnu spoljnu politiku već gotovo tri godine. Ova podela znači da stav i strategija Moldavije nisu jedinstveni. Bilo koji lider Moldavije moraće da prevaziđe ove podele kako bi ujedinio zemlju. Jedino tada će pitanje Pridnjestrovlja i pitanja koja se tiču šire spoljne politike moći da se postave u Kišinjevu.  

I druge spoljne sile osim Rusije imaju interes u Moldaviji. Glavna među njima je Rumunija. Ne samo da Moldavija i Rumunija dele zajedničke etničke i jezičke veze, već i teritorija koja sačinjava Moldaviju i Pridnjestrovlje (kao i zapadni delovi Ukrajine) pripadali su rumunskoj provinciji Moldaviji pre nego što je Rusija anektirala teritoriju kao odbrambeni bedem. Međutim, Rumunija nije dovoljno jaka kako bi vojno izazvala Rusiju u zemlji i s obzirom na to da je Moldavija najsiromašnija zemlja u Evropi i suštinski je ograničena ruskim prisustvom i uticajem, izgledi za članstvo u EU u doglednom vremenskom roku nisu izgledni (iako pružanje rumunskih pasoša građanima Moldavije koje im dozvoljava da putuju Evropskom unijom predstavlja jedan primer rumunskog blagog uticaja u zemlji). Ostale zemlje EU poput Poljske i Švedske žele da Moldaviju približe Zapadu putem Istočno partnerskog programa, ali ovo je dugoročni proces sa ograničenim efektima.

Očekuje se da politička, teritorijalna i geopolitička paraliza Moldavije potraje sve dok spoljna sila ne bude u stanju da izazove Rusiju u regionu u vidu snažnog umesto slabog pritiska. Ali nije verovatno da će se ovo dogoditi u kratkoročnom ili srednjoročnom periodu.

Sa engleskog preveo: Vladimir Jevtić

[4] Nezavisnost Pridnjestrovlja do danas nije priznala ni jedna država. Ova oblast faktički ne priznaje centralnu vlast u Moldaviji. U vreme raspada SSSR-a 91-92. god. vođen je sukob između moldavskih snaga i pobunjenika koji su imali podršku 14. ruske divizije koja je bila stacionirana na tom područiju u vreme Sovjetskog Saveza. Operacijama 14. divizije je rukovodio pokojni general Lebedev koji je poginuo u helikopterskoj nesreći. Moldavske snage nisu imale dovoljno snage da bitnije izmene situaciju na terenu. Prim.prev.