Severnoatlantske integracije između iluzije i stvarnosti

Zašto je osnovan NATO pakt?

Severnoatlantski pakt poznat kao NATO predstavlja međuvladinu organizaciju formiranu aprila 1949. godine uz saglasnost sa članom 51. UN-a, koja potvrđuje neotuđivo pravo na pojedinačnu i kolektivnu odbranu.

Osnovni cilj NATO-a je da obezbedi slobodu i bezbednost svojih članica političkim i vojnim sredstvima u skladu sa načelima povelje UN. NATO je formalno zasnovan na zajedničkim vrednostima demokratije, ljudskih prava i vladavine prava. NATO od svog osnivanja, kako tvrde njegovi čelnici, radio je na uspostavljanju pravilnog i trajnog mira u Evropi[1].

Sa druge tačke gledišta, osnivanje NATO-a usledilo je nakon razvoja događaja između 1947-1948. godine koji su izazivali zabrinutost od proširenja uticaja tadašnjeg Sovjetskog Saveza i vrednosti koje je njegov sistem propagirao: socijalna pravda, progres i otvorena borba protiv eksploatacije čoveka od strane imperijalističkih ''zemalja''.

Osnivanje NATO-a označavao je početak Hladnog rata. Osnovni motiv zapadnih zemalja, koje su objavile taj rat, bio je osujećenje mogućnosti osvajanja vlasti od strane ideoloških pristalica socijalističkih zemalja (komunističke partije), ugledajući se na tadašnji ekspanzivni razvoj Sovjetskog Saveza, naročito u pogledu socijalne politike. Takav razvoj događaja narušio bi sporazum postignut u Jalti o podeli sfera interesa.

Osnivanje NATO-a počelo je marta 1948. godine potpisivanjem Bruksalskog sporazuma koji je obuhvatio: Belgiju, Francusku, Luksemburg, Holandiju i Veliku Britaniju. Zemlje članice Bruksalskog ugovora pozvale su Dansku, Island, Italija, Norvešku i Portugaliju da se priključe radi daljeg razvoja sistema zajedničke odbrane i pojačanja međusobnih veza, kako bi se oduprli ideološkim, političkim i vojnim pretnjama sopstvenoj bezbednosti.

Istovremeno, potpisnice Bruksalskog sporazuma pozvale su SAD i Kanadu da pristupe osnivanju Severnoatlantskog pakta, radi garancije zajedničkih bezbednosnih zadataka Evrope i Severne Amerike. Aprila 1949. godine, između ovih dvanaest zemalja potpisan je Severnoatlantski sporazum u Vašingtonu. Grčka i Turska su 1952. godine pristupile paktu, a 9. maja 1955. godine Savezna Republika Nemačka. Sa tim činom, Hladni rat dobio je svoj vruć instrument, kome je Španija pristupila 1982. godine i postala petnaesta članica.

Odgovor na narušavanje vojne neutralnosti Savezne Republike Nemačke nije se dugo čekao. U Varšavi, 14. maja 1955. godine, formiran je pakt kome su pored Sovjetskog Saveza, pristupile NR Albanija (koja je povukla svoju podršku 1962. zbog ideoloških razlika koje su se pojavile između Sovjetskog Saveza i Kine, a zvanično je napustila Varšavski pakt 1968. godine), Bugarska, Čehoslovačka, Mađarska, Poljska i Rumunija. Istočna Nemačka, pridružila se Varšavskom paktu 1956, a napustila ga oktobra 1990. godine. Tako je i drugi blok osnovao svoj vruć instrument Hladnog rata. Doduše, jedino se Jugoslavija (kao socijalistička zemlja) nije priključila ovom paktu, jer je tako indirektno predvideo sporazum u Jalti, iako se u nekim kasnijim fazama Titova manevarska politika približavala više NATO-u, nego Varšavskom paktu. Međutim, tadašnja Jugoslavija uglavnom je čuvala jednaku distancu između dva bloka, koji joj je kasnije omogućio da igra svoju igru u skaldu sa njenim interesa. Ovakva uloga, omogućila joj je da sa Indijom, Egiptom i Indonezijom formira jezgro nesvrstanih, koje je privlačilo mnoge zemlje, na različitim kontinentima. Posledice ovakve uloge Jugoslavije pozitivno se osećaju do današnjih dana, kao što je i sadašnji predsednik Srbije stekao utisak, prilikom posete nekoj od tih zemalja.

Krajem pedesetih godina, u socijalističkom bloku propagandna borba zamenjena je ideološkom. To se manifestovalo kroz masovno obrazovanje studenata iz zemalja u razvoju i ideoloških radova intelektualaca. Ovakva propagandna politika nije bila profitabilna, već je koštala ekonomiju Sovjetskog Saveza i drugih socijalističkih zemalja, manje motivisala i nije bila zabavna.

Osnivanje NATO-a, kao i Varšavskog pakta, imalo je ulogu vojnog instrumenta jednog ideološkog, političkog i ekonomskog sistema.

Zanimljivo je da se u vreme Hladnog rata ovi vrući instrumenti nisu koristili van svog bloka, što bi značilo da je svako od njih brinuo u vojnom smislu, da interveniše na njemu odgovarajući način u sferi svojih interesa. Ovo nije važilo samo za evropski kontinent, već za ceo svet. Sovjetski Savez tada nije želeo da udara na sfere interesa velikih zapadnih sila, niti je silom sprečio krvavi vojni udar u Indoneziji ili dozvolio komunistima u Iraku da preuzmu vlast za vreme Kasima, nakon revolucije 1958. godine, iako su imali većinu u ''revolucionom savetu'' i slično.

Sa druge strane, zapadne sile nisu nasilno narušile sfere interesa Sovjetskog Saveza, iako su se žestoko protivile događajima u Mađarskoj 1958, Čehoslovačkoj 1968. godine i drugim.

Postojanje takvih vojnih blokova u tadašnjem međunarodno-političkom sistemu bilo je izraz ravnoteže straha, jer su oba bloka posedovala ogromne količine ljudstva i arsenala oružja, uključujući i oružje za masovno uništenje, kao što je atomska bomba, čija bi upotreba u blokovskom konfliktu značila uništavanje čitavog sveta.

Pad Berlinskog zida

Dolazak Gorbačova na čelo Sovjetskog Saveza i kontradiktorne Perestrojke, prema mnogim analitičarima, bio je direktan uzrok pada Berlinskog zida i rušenja socijalističkog bloka. Sa sadašnje istorijske distance, usled nedostatka dokumenata iz tajnih arhiva, teško se sa naučne tačke gledišta mogu analizirati ovi događaji. Međutim, mogu se uočiti dva faktora koji su u tome imali važnu ulogu, odnosno vojna ekonomija i propaganda.

Sa ekonomske tačke gledišta, što se tiče vojnih saveza, Varšavski pakt i trka za naoružanjem, kao i snabdevanje oružjem oslobodilačkih pokreta i njihovih zemalja, nisu bile profitabilne za Sovjetski Savez. Trka za naoružanjem je još više iscrpela budžet Sovjetskog Saveza, naročito u raketnoj trci kratkog i srednjeg dometa i projekta ''Rat zvezda''. Sa druge strane, naoružanje članica Varšavskog pakta, prisustvo sovjetskih vojnika na njihovim teritorijama i ostali troškovi pakta, uglavnom je finansirao Sovjetski Savez. Štaviše, masovno obrazovanje kadrova različitog profila, snabdevanje energentima i industrijskim proizvodima, uključujući i teške mašine, nisu imale ekonomsku, već dogovorenu cenu. Ovo delimično važi i za zemlje u razvoju koje su imale bliski odnos sa ''socijalističkim blokom''. Sve ovo je imalo dramatičan pritisak na ekonomiju Sovjetskog Saveza i pad standarda njegovih građana, što dovodi do zaključka da je Varšavski pakt bio ekonomski teret građanima Sovjetskog Saveza, naročito građanima Rusije.

Što se tiče NATO-a, u kome je Amerika imala vodeću ulogu, stvari su se drugačije odvijale. Svaka zemlja članica NATO-a morala je da se prilagodi tzv. NATO standardima od oblačenja, načina vežbanja, pa do snabdevanja najsavremenijim oružjem. Sjedinjene Američke Države, kao najjače u paktu, prilagođavale su standarde njenim interesima i proizvodima njene vojne industrije. Članice NATO-a morale su da prihvate ove standarde, što je podrazumevalo obavezu kupovine američkih vojnih proizvoda i proizvoda nekih drugih članica u dogovoru sa Amerikom, ali prema ekonomskoj ceni vojne industrije na tržištu. Razume se, da je ekonomska cena oružja, naročito savremenijeg, pod monopolom proizvođača, koji određuju odgovarajući profit.

Svaka zemlja članica NATO-a je sama snosila troškove učešća u paktu, uključujući i obrazovanje kadrova različitog profila. Ostale potrebe, kao što je snabdevanje energentima i industrijskim proizvodima, uključujući i teške mašine, bile su u skladu sa tržišnom cenom, koja je podrazumevala dobar profit za proizvođače u Americi i za proizvođače uticajnih evropskih zemalja, članica NATO-a.

Sadam Husein i iračko rukovodstvo upalo je u dobro osmišljenu američku zamku i izvršilo invaziju na Kuvajt 2. 8. 1990. godine. SAD su sazvale Međunarodnu vojnu koaliciju za oslobođenje Kuvajta, čije je jezgro činila većina članica NATO-a. Odmah su počele vojne pripreme na tadašnjem najvećem mogućem tehnološkom nivou. Najvažniji deo tih priprema bilo je javno paradiranje sofisticiranih američkih vojnih i tehničkih sila.

Iz svega navedenog, možemo zaključiti da je NATO profitabilna organizacija, naročito za SAD.

Sa propagandne tačke gledišta, pad Berlinskog zida bio je logičan ishod. Nakon, završetka Drugog svetskog rata, Sovjetski Savez je uložio dosta sredstava i truda u propagandu, naročito u filmskoj industriji i širenje književnosti otadžbinskog rata, koje je prevedeno na mnogo jezika širom sveta. Ovakva propagandna politika, prezentovala je, u prvom planu, hrabrost sovjetskih boraca i njihovu odlučujuću ulogu u padu fašizma. Isto tako, istakla je udarnu ulogu sovjetskih radnika u izgradnji njihove zemlje iz ratnog pepela, koja je dostigla zadivljujući nivo. Ovo je rezultiralo velikim talasom širenja socijalističkih, tj. komunističkih ideja u svetu. Manifestovalo se u porastu komunističkog, odnosno socijalističkog pokreta u nekim evropskim zemljama, na Bliskom i Dalekom istoku, koje su postale pretnja preuzimanja vlasti od pristalica drugog bloka.

Krajem pedesetih godina, u socijalističkom bloku propagandna borba zamenjena je ideološkom. To se manifestovalo kroz masovno obrazovanje studenata iz zemalja u razvoju i ideoloških radova intelektualaca. Ovakva propagandna politika nije bila profitabilna, već je koštala ekonomiju Sovjetskog Saveza i drugih socijalističkih zemalja, manje motivisala i nije bila zabavna.

Zapadne zemlje, naročito Sjedinjene Američke Države, nakon završetka Drugog svetskog rata, uložile su ogromna sredstva i napor u razvijanju propagandne politike, na račun ideološke, koja je bila izražena samo u kratkom periodu (u vreme makartizma). Amerika i njeni saveznici dosta su uložili u filmsku industriju i medije. Najuspešniji projekat je bio Holivud, koji je proizvodio ''američki san'', ''američki stil života'', kao i ostale priče o blagostanju, slobodi i demokratiji.

Istovremeno, zapadne zemlje, naročito SAD, nisu praktikovale masovno obrazovanje studenata iz zemalja u razvoju. Oni su stipendirali najtalentovanije iz tih zemalja, od njih stvarali tzv. ''mlade lidere'' ili stručnjake za upotrebu njihove ekonomije, koji su docnije i postajali njihovi građani i sa tim dobili obostranu korist.

Ovakva propagandna politika, preko filmske industrije, politike obrazovanja, koje su koristile zapadne zemlje, pored namenjene uloge imala je i profit.

NATO nakon pada Berlinskog zida

Pad Berlinskog zida označio je početak raspada socijalističkog bloka i Sovjetskog Saveza, a paralelno sa tim raspao se i Varšavski pakt u julu 1991. godine. Ovde čovek ne može, a da ne zapazi aktivnu ulogu KGB-a u rušenju Čaušeskove vladavine u Rumuniji, rušenje komunističke vlasti u Čehoslovačkoj, u tzv. ''Plišanoj revoluciji'' krajem 1989. godine, koji su prethodili nestanku Varšavskog pakta.

Socijalistički političko-ekonomsko-društveni sistem raspao se nestankom Sovjetskog Saveza. Paralelno sa tim, raspao se i njegov vojni instrument. Neokonzervativci na zapadu, posebno u SAD, slavili su pad konkurentnog sistema. Njihovi ideolozi propagirali su rađanje novog sistema, koji je u skupštini bio ekstreman kapitalistički sistem, poznatiji kao neoliberalistički. Zbog toga, nisu hteli da se odreknu NATO-a, već su išli na njegovo proširenje. Njihova zamisao bila je da ponovo ujedinjena Nemačka bude početak procesa proširenja NATO-a. Tome se suprotstavljalo sovjetsko rukovodstvo, sa Gorbačovom na čelu. Njihovi argumenti proizilazili su iz činjenice da ukoliko NATO nije uperen protiv Sovjetskog Saveza, zašto NATO i dalje postoji? Ukoliko je NATO čuvar mira nove Evrope, onda ''zašto mi ne ulazimo u NATO'', kako je navodio Gorbačov.[2] Međutim, kod stvaraoca novog poretka nije postojala namera da se NATO raspadne, niti da okupi sve evropske države radi očuvanja mira u njoj. Njihove namere bile su drugačije, tj. da NATO ostane vojni instrument novog ideološko-političko-ekonomskog sistema, koji je nazvan novi svetski poredak.

NATO kao vojni instrument novog svetskog poretka

Uloga NATO-a kao vrućeg instrumenta zapadnog kapitalističkog sistema bila je završena okončanjem Hladnog rata. Ambicija SAD, kao glavnog pobednika Hladnog rata, bila je da NATO preuzme ulogu vojnog stožera novog neoliberalnog političkog i ekonomskog sistema.

Scenario tragičnog građanskog rata i njenih posledica je poznat. Ovaj rat, nije mogao da dostigne takve efekte, da nije praćen strahovitim medijskim ratom, koji je satanizovao Srbe. NATO snage imale su svoje jako učešće u oba rata.

Pravni okvir i praksa koju je do tada NATO primenjivao, ograničavao je njegovu ulogu van zemalja članica. U novonastaloj situaciji,NATO je nastojao da proširi svoje članstvo, internacionalizuje svoje ciljeve i dejstva, kako bi njegovo jezgro pokrivalo sve zemlje koje neoliberalistički sistem teži da stavi pod svojom kontrolom. Na periferiji, NATO je stvorio namenske organizacije, kao što su Partnerstvo za mir i Mediteranski dijalog (osnovane 1994. godine), koje omogućavaju korišćenje usluga drugih zemalja van NATO-a.

Projekat Partnerstvo za mir obuhvatio je bivše sovjetske, bivše jugoslovenske republike, zemlje EU koje nisu članice NATO-a : Austriju, Finsku, Irsku, Maltu i Švedsku. U taj projekat uključila se i Švajcarska, kao neutralna evropska zemlja. Zanimljivo je da je Kipar, koji je član EU, do danas kandidat Partnerstva za mir, jer Turska odbija njegov prijem, zbog nerešenog grčko-turskog odnosa na Kipru.

NATO je počeo da se širi u tri talasa od zemalja potpisnica Partnerstva za mir. Češka, Mađarska i Poljska uključile su se u NATO 1999. godine. Ovom paktu su se 2004. godine priključile: Bugarska, Estonija, Letonija, Litvanija, Rumunija, Slovačka i Slovenija. Dok su Albanija i Hrvatska postale članice 2009. godine. Severnoatlantski pakt sada broji 28 zemalja.

Partnerstvo za mir trenutno ima 23 članice, pored neutralne Švajcarske i članica EU. Od bivših jugoslovenskih republika članice su: BiH, Crna Gora, Makedonija i Srbija. Članice partnerstva od država bivšeg Sovjetskog Saveza su: Azerbejdžan, Gruzija, Jermenija, Kazahstan, Kirgistan, Tadžikistan, Turkmenistan, Uzbekistan, Ukrajina, Rusija, Moldavija i Belorusija.

Što se tiče Mediteranskog dijaloga, on je na čudan način okupio: Egipat, Izrael, Jordan, Mauritaniju, Maroko i Alžir. Takođe, zanimljivo je da među učesnicima ima i onih koji su u višedecenijskom formalnom sukobu.

Čelnici NATO-a 1997. godine hteli su na neki način da smire zabrinutost Ruske Federacije od proširenja NATO-a prema njenim granicama, naročito u Kavkazu. Pojavila se ideja o koordinacionom telu između NATO-a i Ruske Federacije. Realizacija ove ideje bila je 2002. godine u obliku formiranja ''Saveta NATO-Rusija'', koji ima zadatak usvajanja neophodne zajedničke politike u borbi protiv terorizma, sprečavanja trke za naoružanjem i upravljanjem krizom.

Aprila 1999. godine, Samit NATO-a povodom 50. godina postojanja, obradio je novu doktrinu, ulogu i zadatke NATO-a. Potvrdio je nova strateška shvatanja (u skladu sa interesima novog svetskog poretka) za očuvanje mira i stabilnosti.

Istambulska inicijativa za saradnju, koju je usvojio Samit NATO-a 2004. godine, proširila je vojna dejstva na Bliski istok radi preuzimanja bezbednosne uloge u tom području, kroz podršku i saradnju sa tim zemljama u bezbednosnoj i vojnoj sferi. Ova inicijativa, kako je proklamovano, pokrenuta je u cilju sprečavanja proširenja oružja za masovno uništenje, borbe protiv terorizma i zaustavljanja svih vrsta krijumčarenja.

Suština svih ovih promena u doktrini i strategiji NATO bila je u službi Sjedinjenih Američkih Država.. Ona je kao jedina supersila, idejni tvorac tzv. novog svetskog poretka, težila za vladavinom njegove ideologije, poznatog kao globalizam. Takođe, sprovodila je neoliberalizam kao društveno-ekonomski sistem. Istovremeno, SAD su težile da ostanu neprikosnoveni vladar NATO-a i da to postanu u UN, kako bi NATO uzeo ulogu kontrolisanja i upravljanja međunarodnih snaga UN u svetu.

Takve težnje novog svetskog poretka iziskuju stvaranje novog sistema vrednosti, koji treba da bude prihvaćen uglavnom od strane celog sveta. Za njegovo prihvatanje potrebno je naći adekvatna sredstva koja se primenjuju na određenim slučajevima, kao bauk za one koji se suprotstavljaju njegovom prihvatanju. Naravno, treba smisliti i odgovarajuće izgovore u skladu sa plemenitim vrednostima kojima teži čovečanstvo, kao što su: ''okončanje okupacije'', ''uvođenje demokratije'', ''poštovanje ljudska prava'', ''sprečavanje humanitarne katastrofe'', ''zaustavljanje prekomerne upotrebe sile protiv civilnog stanovništva'', ''borba protiv terorizma'', ''sprečavanje upotrebe oružja za masovno uništenje'' itd.

Mediji u novom dobu razvoja telekomunikacije, bili bi prethodnica svake vojne akcije koju vođa novog svetskog poretka, sa svojim saveznicima, želi da primeni radi ostvarivanja svog interesa. Nakon ''medijskog rata'' sledi vojna akcija u vidu ''intervencija'', ''vojne pomoći'', ''vojne obuke'', pa čak i otvorena agresija i okupacija koja zahvaljujući medijskom ratu uvek nađe izgovor.

Lider novog svetskog poretka, SAD, poučene svojim ranijim iskustvom u ratovima kao što su: Korejski, Vijetnamski itd, težile su da pronađu veći broj učesnika u njihovim ratovima, kako bi smanjile njihove ljudske gubitke i materijalne troškove. Tamo gde se ne može dobiti saglasnost SB za formiranje međunarodnih snaga UN, SAD su smislile formiranje ''međunarodne koalicije'', ''snage alijanse''. Snage NATO-a kasnije preuzimaju njihovu komandu, čak i sa odobrenjem Saveta bezbednosti kao realne činjenice na terenu.

Sa pravne tačke gledišta, izgovori koji su primenjivani za određene vojne akcije izlaze iz okvira klasičnog shvatanja međunarodnog prava, kao što su: poštovanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta svake članice UN, nemešanje u unutrašnje poslove suverene države, zabrana upotrebe sile i vojnih napada na druge države, bez odobrenja Saveta bezbednosti UN itd. Novi svetski poredak, koristeći snagu propagande i argument sile, pokušava da nametne novo shvatanje međunarodnog prava. Zanimljivo sa te tačke gledišta je da međunarodno pravo nije do današnjih dana uspelo da postigne saglasnost oko definicije ''terorizma''. Pod tim pojmom namerno se mešaju terorističke akcije i akcije narodno-oslobodilačkih pokreta. Povelja UN, ističe pravo da oslobodilački pokreti koriste sva raspoloživa sredstva u borbi protiv okupatora, odnosno agresora.

Najupečatljiviju vojnu ulogu SAD, kao neprikosnovenog lidera NATO-a, koji se direktno ili indirektno stavlja u službu njegovih geopolitičkih ciljeva u međunarodnim sukobima predstavljali su: Zalivski rat, agresija na Jugoslaviju, napad na Avganistan, okupacija Iraka i vazdušni udari na Libiju.

Sve ove akcije imale su zajednički cilj: ''uspostavljanje mira i stabilnosti''. Njihovi izgovori bili su različiti: u Iraku 1991. godine ''okončanje okupacije''; u SRJ 1999. godine ''zaustavljanje prekomerne upotrebe sile protiv civilnog stanovništva'' i ''sprečavanje humanitarne katastrofe''; u Avganistanu 2001. ''borba protiv terorizma''; u Iraku 2003. ''sprečavanje upotrebe oružja za masovno uništenje'', ''uvođenje demokratija''; u Libiji 2011. godine ''zaštita civilnog stanovništva'' i ''sprečavanje prekomerne upotrebe sile protiv civilnog stanovništva''.

Zalivski rat ''Pustinjska oluja''

Krajem osamdesetih godina prošlog veka Sjedinjene Američke Države vodile su dvostruku politiku prema Kuvajtu i Iraku, koje su imale sukob oko granice bogate naftom, nakon završetka Iransko-iračkog rata. Sa jedne strane, SAD su ohrabrile kuvajtski tvrd stav u neprihvatanju zaravnjenja dugova Iraka prema Kuvajtu, za vreme tog rata. Sa druge strane, SAD su ohrabrile Irak da reši taj problem na bilo koji način koji je on smatrao efikasnim, jer je to ''unutrašnja stvar Iraka'', kako je istakla tadašnja ambasadorka u Iraku,April Catherine Glaspie prema objavljenom audio stenogramu razgovora.

Sadam Husein i iračko rukovodstvo upalo je u dobro osmišljenu američku zamku i izvršilo invaziju na Kuvajt 2. 8. 1990. godine. SAD su sazvale Međunarodnu vojnu koaliciju za oslobođenje Kuvajta, čije je jezgro činila većina članica NATO-a. Odmah su počele vojne pripreme na tadašnjem najvećem mogućem tehnološkom nivou. Najvažniji deo tih priprema bilo je javno paradiranje sofisticiranih američkih vojnih i tehničkih sila. Paralelno sa tim, vođen je do tada neviđeni medijski rat[3]. Sovjetski Savez i neke druge zemlje trudile su se da ovaj konflikt reše mirnim putem koji je svoj konačni epilog imao u pristanku iračke vlade da bezuslovno povuče svoje trupe iz Kuvajta.

Predsednik Buš uputio je ultimatum Iraku da povuče svoje snage u roku od nedelju dana, a iz grada Kuvajta u roku od 48 sati, počevši u podne 23. februara 1991. godine. Kako navodi Primakov[4], Tarik Aziz je 23. februara objavio u pres-centru ministarstva inostranih poslova Sovjetskog Saveza, da je iračko rukovodstvo bezuslovno pristalo da odmah povuče svoje snage. Na kraju je naveo da je to odgovor na zahtev predsednika Buša. Međutim, 24. 2. 1991. godine, predsednik Buš je naredio da se započnu vojne operacije protiv Iraka.

Zašto je Amerika htela taj rat? Očigledno je da je rukovodstvo SAD želelo da pokaže superiornost svoje vojne sile, kako bi potvrdilo svoju dominaciju u najavljenom ''novom svetskom poretku'', koji je već počeo da se formira. Tako bi zastrašilo sve ostale zemlje koje ne žele da prihvate njegov svetski poredak. Isto tako, Amerika je htela da promoviše novu vojno-pravnu doktrinu tog sistema, gde je dozvoljeno ubijanje civila kao ''koleteralne štete'', a drastičan primer je sklonište ''Amerije'', nepoštovanje do tada postignutih pravila ratovanja, kao što je uništavanje glavnog dela iračkih snaga prilikom dogovorenog povlačenja, trpanje više hiljada vojnika u živi pesak (kako ne bi otežali napredovanje koalicionih snaga), korišćenje do tada zabranjenog oružja, naročito oružja sa osiromašenim uranijumom,[5] koji su u tom ratu imali široku primenu sa nesagledivim posledicama na čoveka i njegovu sredinu, itd. U zavisnosti od procene vojnog rukovodstva i njegovih terenskih potreba, svaki objekat postao je legitiman cilj. Kasnije se pokazalo da je ovakva vojna doktina postala uobičajna praksa.

Paralelno sa tim, Amerika je kroz takvu operaciju htela da demonstrira novu doktrinu propagandog rata, u kome telekomunikaciona revolucija preuzima svoju ulogu u pripremanju i manipulaciji javnog mnjenja.[6] U isto vreme, ona uzima ulogu u službi vojnih akcija, kroz naizgled naivne vesti i komentare pojedinih događaja. Sa takvom doktrinom, prenos strahota ratova izjednačio se sa gladanjem utakmice. Ovo je drastično smanjilo efekat javnog mnjenja i njegovo masovno organizovano delovanje.

Pustinjska oluja, prvi rat u istoriji ratova je, sa ekonomske tačke gledišta, bio profitabilan. Prema objavljenim ocenama analitičara, Zalivski rat je SAD koštao između 40 do 60 milijardi dolara. SAD su dobile od Kuvajta, drugih zalivskih država, kao i nekih koje nisu učestvovale u koaliciji ukupno oko 90 milijardi dolara. U to, ne ulaze ugovori koji su potpisani u vreme i nakon rata za obnovu Kuvajta, izgradnju vojne infrastrukture u nekim zalivskim zemljama, saniranje štete na naftnom polju i otvaranja novih, kao i ugovora o novom naoružanju zemalja tog regiona.

Ovaj rat je za SAD faktički imao dvostruki profit. Pored materijalnog, SAD su ispraznile svoj arsenal oružja korsteći jedan deo u ratnoj operaciji, dok su drugi deo prodavale prema pomenutim ugovorima. Istovremeno, SAD su našle pogodan teren za testiranje novog oružja radi serijske proizvodnje.

Amerika je želela da Zalivski rat bude eksperiment za sve buduće vojne akcije koje učvršćuju njenu vodeću geopolitičku ulogu. Ovaj rat vodio je njene dalje korake u proširenje NATO-a i stvaranju periferijalnih organizacija, kao i novih koalicija. Zvaničan motiv Pustinjske oluje kao ''okončanje okupacije'' bio je i tada kontradiktoran, jer je invazija Iraka na Kuvajt trajala od avgusta 1990. do februara 1991. godine.U neposrednoj blizini postojao je veći problem, a to je okupacija Izraela nad jednim delom palestinske države, na osnovu Rezolucije Generalne skupštine UN, kojom je osnovan Izrael 1948. godine.Isto tako, Rezolucija 242 doneta 1967. godine zahtevala je od Izraela da se odmah povuče iz svih arapskih okupiranih teritorija, nakon junskog rata. Izrael to nije učinio, štaviše izraelsko-arapski sukob bio je i ostao generator svih sukoba i nestabilnosti u regionu!

Agresija na SRJ

Od 1991-1999. godine Amerika je izgradila njen projekat, učvrstila svoju vodeću ulogu u UN, kao i u NATO-u. U sukobima na tlu bivše SFRJ Amerika se trudila da pokaže da međunarodne snage, kasnije NATO zemlje, bez odlučujuće uloge Amerike ne mogu da reše bilo koji konflikt. Suviše je rano govoriti o njenoj ulozi u raspadu Jugoslavije, odnosa sa liderima bivših republika i instrukcija koje su im date. Iako postoje različite indicije, one nisu zvanični dokumenti koji još uvek leže u arhivi i čekaju da se otvore za koju deceniju. Međutim, nesporna je činjenica da suameričke snage imale određenu ulogu u obuci, dostavljanju oružja i zaštiti nekih od zaraćenih strana. Pored njih, vodeće evropske zemlje imale su svoju ulogu u tome, srazmerno njihovoj snazi u NATO-u i savezništvu sa Amerikom.

Neke obavaveštajne strukture, čije su države članice NATO-a, nedvosmisleno su optužile američke snage da štite islamske ekstremiste ''mudžahedine'' u BiH i njihove iranske saveznike koji su tamo boravili. Najotvorenije o tome je govorio Pjer Anri Binel, bivši oficir francuske obaveštajne službe.[7] On nedvosmisleno optužuje pripadnike CIA da su u BiH sabotirali akcije savezničke obaveštajne službe za neutralisanje ''mudžahedina'' i njihovih iranskih instruktora.

Prema tvrdnjama nekih analitičara, raspad SRJ trebao je da počne sa otcepljenjem KiM. Međutim, Milošević je uspeo da osujeti taj projekat, promenivši njegovu prvobitnu verziju. Raspad SFRJ počeo je sa Slovenijom. Istovremeno, zapadne zemlje su insistirale na priznanju administrativnih granica kao međunarodnih, ubeđujući Miloševića da ta granica važi i za Srbiju sa KiM, unutar nje.

SAD i Velika Britanija se na to nisu obazirale, već su ponovo formirale koaliciju od 48 članica. Opet su zemlje NATO-a bile jezgro koalicije, naročito nove i potencijalne članice, kojima je to bio test lojalnosti vođi koalicije.

Scenario tragičnog građanskog rata i njenih posledica je poznat. Ovaj rat, nije mogao da dostigne takve efekte, da nije praćen strahovitim medijskim ratom[8], koji je satanizovao Srbe. NATO snage imale su svoje jako učešće u oba rata.[9]

Kada je konačno okončan građanski rat, a SRJ počela da sanira njegove posledice i traži svoj put ka oporavaku, ponovo je otvoreno pitanje KiM. Više decenija KiM je bio problematičan čvor Srbiji i Jugoslaviji. Na području KiM pojavile su se terorističke aktivnosti praćene nekom vrstom građanske neposlušnosti i stvaranja paralelnih institucija. Tadašnja vlast nije imala drugog izbora, nego da se suprotstavi terorističkim akcijama i otvori dijalog. Dijalozi nisu dali rezultate, a suprotstavljanje terorističkoj organizaciji, poznatoj kao OVK, dalo je svoj efekat koji nije bio po meri zapadnih sila.

Prema zvaničnim izveštajima Stejt departmenta, OVK je bila na listi terorističkih organizacija. Međutim, nakon ''iznenadnog'' Holbrukovog susreta sa čelnicima OVK, sredinom 1998. godine, ona postaje oslobodilački pokret. Sledio je niz događaja kao što je Račak, koji je ponovo otvorio medijski rat protiv Srbije[10], pripremajući teren za planiranu NATO akciju. Izgovor za akciju bila je ''prekomerna upotreba sile'' i ''sprečavanje humanitarne katastrofe'', koja se još nije dogodila.

Ovde je zanimljivo istaći tvrdnju Momira Bulatovića bivšeg visokog funkcionera SRJ, da je njegova država, predložila u Rambujeu, tadašnjoj državnoj sekretarki Medlin Olbrajt da sukob stavi pod kontrolu, tako što bi SRJ pristupila u NATO-u, što bi značilo da NATO kontroliše i upravlja konfliktom. Medlin Olbrajt, nakon savladanog faktora iznenađenja, kategorično je to odbacila.[11]

Pre agresije Amerika i njeni saveznici pokušali su da dobiju saglasnost Saveta bezbednosti UN za vojnu operaciju protiv SRJ. Obzirom da je nisu dobili, NATO vrši agresiju na SRJ. Takva vojna akcija bila je neophodna za usvajanje nove strategije NATO-a. Ovim činom, SAD su potvrdile svoju nameru da ukoliko UN nisu u službi njenih interesa, ona je spremna da sa svojim saveznicima sprovodi doktrinu novog svetskog poretka, oslanjajući se na NATO.

Agresija na SRJ je prvi put nakon završetka Hladnog rata pokazala znake pukotine između saveznika, čak i u NATO-u. Neprimetno, ali sigurno agresija na SRJ je uticala na apsolutno liderstvo Amerike u novom svetskom poretku. Sa druge strane, prvi put nakon završetka Hladnog rata, dolazi do otvorenih nesuglasica sa Rusijom, a naročito sa njenom vojnom strukurom, bez obzira na pomagačku ulogu koju je igrao Černomirdin, tadašnji izaslanik predsednika Rusije.

NATO agresija koja je bila pod izgovorom ''zaustavljanje prekomerne upotrebe sile'' i ''sprečavanje humanitarne katastrofe'' je demantovala samu sebe početkom ulaska NATO snaga na KiM. Tada je zabeležena nova humanitarna katastrofa, nakon bega desetina hiljada nealbanskih izbeglica, čije su kuće zapaljene ili opljačkane. Posle toga, uz prisustvo NATO snaga, zabeležena je 17. marta 2004. godine, nova humanitarna i kulturna katastrofa, na teritoriji KiM. Žrtve su bile nealbansko stanovništvo, pogotovo Srbi i njihova imovina, kao i njihova kulturno-istorijska baština. Ovakva katastrofa nije izazvala nikakve ozbiljne reakcije.

Napad na Avganistan

Liderstvo Amerike u novom svetskom poretku nije moglo da se učvrsti na osnovu vrednosti novouspostavljenog sistema. Agresija na SRJ uzdrmala je iluziju o tim vrednostima. Postalo je neophodno pronaći globalnog neprijatelja, kojim bi se ponovo homogenisale savezničke snage, a sa tim opet došla do izražaja njena apsolutno vodeća uloga.

Tragično, kontradiktorni događaji 11. septembra bili su pogodan povod

za objavu rata, koji je predsednik Buš označio kao ''krstaški rat'', ''sveti rat'' i na kraju ga definisao kao svetsku borbu protiv terorizma.

Najpogodnija meta za taj rat bili su talibani u Avganistanu i njihov ''duhovni'' vođa Bin Laden, sa svojom čudnom i labavo organizovanom mrežom Al-Kaidom. Zanimljivo je da su baš Amerikanci pomagali talibanima da preuzmu vast od tamošnjeg komunističkog režima, podržanog od strane sovjetske vojne intervenicije. Osama Bin Laden, inače je bio član partnerske porodice sa porodicom Buš, koga je CIA stvorila, kao svetskog vođu (tada dobrih momaka) ''mudžahedina'' u borbi protiv komunističke sovjetske okupacije (loših momaka).

Odmah nakon nemilih događaja 11. septembra, za krivca je proglašena Al-Kaida koja ima svoje uporište u Avganistanu. Predsednik Buš je odmah pozvao sve zemlje sveta da učestvuju u borbi protiv Al-Kaide, naglašavajući ''ko nije sa nama je protiv nas''. SAD su okupile ''Međunarodnu koaliciju'' kojoj su NATO snage bile jezgro. Vojna akcija je počela 7. oktobra, bombardovanjem Avganistana, kojoj je usledila kopnena invazija i rušenje talibanskog režima. Talibani sa Bin-Ladenovom Al-Kaidom povukli su se u ilegalu, počeli otvoren i dugotrajan rat protiv ''Međunarodne koalicije''.

Savet bezbednosti UN nije ovlastio SAD da započne ''operaciju trajne slobode'' u Avganistanu. Međutim, SAD su iskoristile član 51. povelje UN, o aktu kolektivne samoodbrane, za svoju operciju. Savet bezbednosti je 20. 12. prihvatio formiranje snaga International Security Assistance Force (ISAF) sa ovlašćenjima da preduzmu sve potrebne mere čime bi ispunio svoj mandat, pomažući privremenim avganistanskim vlastima u održanju bezbednosti. Komandu nadISAF-om je 11. 8. 2003. preuzeo NATO.

Rat u Avganistanu, koji do danas traje, umesto da učvrsti liderstvo SAD i pojača ulogu NATO-a, kao trajnu zamenu za međunarodne snage UN, iscrpele su vojni potencijal SAD i NATO, sa trajnim gubicima u ljudstvu i vojnoj opremi. Štaviše, ovaj rat je proširio uticaj Talibana i Al-Kaide na susedni deo Pakistana,koji je destabilizovan i postao uporište za stvaranje ''terorista''.

Prema zvaničnim podacima UN zabeležen je procvat trgovine drogom iz Avganistana prema celom svetu, kao nikad ranije. Analitičari su zabeležili uzajamne optužbe, sa jedne strane SAD optužuje talibane da trgovinom droge pokrivaju troškove rata[12]. Sa druge strane, optužba se prebacuje na DIA da kontroliše tu trgovinu, radi pokrivanja vanbudžetskih troškova rata u Avganistanu!

Primećuje se da su učešće NATO zemalja i njegovih ostalih perifernih organizacija toliko oslabljeni da svaka zemlja traži izgovor za izlazak iz avganistanskog blata, što pre.

Okupacija Iraka

Bušova administracija podržana vladom Tonija Blera, nakon Zalivskog rata, sankcija UN-a protiv Iraka, zone zabranjenih letova i nekoliko vazdušnih kampanja, odlučila je da raščisti račune sa režimom Sadama Huseina u Iraku. Niz godinavođeni su različiti sofisticirani ratovi u kojima je javno mnjenje počelo polako ali sigurno da prevaže u korist iračkog naroda.

Izlaz iz ovako nastale situacije i visokih troškova rata u Avganistanu, čiji je najveći deo snosila Amerika, pa Velika Britanija, viđen je u okončanju iračke ''oluje'' okupacijom, pod izgovorom ''sprečavanja upotrebe oružja za masovno uništenje'' i ''uvođenja demokratije''.

Neistinitost zapadne podrške libijskog naroda za ''demokratske'' promene, kao jednog od sistema vrednosti novog svetskog poretka, potvđuje izjava ministra unutrašnjih poslova Francuske data 22. 3, inače bliskog Sarkoziju: ''srećna je okolnost, što je predsednik Sarkozi vodio Krstaški rat, kako bi mobilisao SB, zatim arapsku ligu i afričku uniju''.

Američka i britanska pozicija u NATO-u i međunarodnoj zajednici, nakon neuspeha u Avganistanu, nije bila toliko superiorna, kao što je bila američka pozicija u vreme Zalivskog rata. Iz tih razloga, takva akcija nije mogla da dobije saglasnost Saveta bezbednosti UN, već je naišla na priličan otpor u domaćem i svetskom javnom mnjenju.

SAD i Velika Britanija se na to nisu obazirale, već su ponovo formirale koaliciju od 48 članica. Opet su zemlje NATO-a bile jezgro koalicije, naročito nove i potencijalne članice, kojima je to bio test lojalnosti vođi koalicije.

Prvobitna misao, koju je lojalna iračka opozicija predstavila vođama koalicije bila je da irački narod jedva čeka intervenciju, kako bi je oslobodila od diktatorskog režima. To bi značilo za SAD povratak poljuljanog autoriteta svetskog lidera, koji se nije adekvatno pokazao u ratu u Avganistanu, kroz spašavanje napaćenog iračkog naroda! Naravno, zvanični dokumenti kasnije su potvrdili da je iračko bogatstvo naftom bio jedan od glavnih, ako ne i glavni razlog te akcije.[13]

Napad na Irak počeo je 20. marta 2003, a čitava vojna akcija pod nazivom ''Oslobođenje Iraka'' trajala je do 1. maja. 2003. godine. Rat u Iraku nije se baš pokazao kao dobrodošla akcija, već je izazvala jak otpor u Iraku i velike pobune u svetskom javnom mnjenju, naročito arapskom i islamskom.

Američki i saveznički gubici u ljudstvu i naoružanju rasli su iz dana u dan, pokret otpora okuplja sve više pristalica. Rešenje ovog problema Amerikanci su našli u stvaranju paralelnog otpora sa sumnjivim oružanim akcijama. Istovremeno, Amerika je stvorila neku vrstu saveza sa Iranom kako bi smanjila šiitski deo otpora, podržanog od Irana.

Amerika i Velika Britanija uglavnom pokušavaju da izvuku što veću materijalnu korist kroz razne legalne i nelegalne radnje, kako bi zatvorile troškove tog rata.Razvoj događaja nije išao u tom pravcu, niti je mogao da umanji troškove u Avganistanu, jer je profit u najvećem delu otišao u privatne džepove. Ovakva nova praksa je sastavni deo neoliberalne ekonomske politike[14], koja se u krajnjem ishodu negativno odrazila na budžet SAD i bila takođe jedan od razloga izazivanja ekonomske krize u Americi, koja je proizvela svetsku ekonomsku krizu, kao lančanu reakciju.

Događaji u Iraku su kod svetskog javnog mnjenja, naročito Arapa i Muslimana, do temelja srušili sistem vrednosti koji je propagirao novi svetski poredak. Umesto oslobođenja dobili su sirovu okupaciju, neviđene talase ubijanja, ranjavanja, rušenje imovine, zatvore, maltretiranja itd. Irak, kao država urušena je na etničke i verske osnove, kao nikad ranije. Infrastruktura, koja je decenijama izgrađivana, ubrzo je uništena. Iračka demokratija postala je sinonim za nemire i nerede, destabilizaciju države i društva, korupciju i sve negativne pojave. Štaviše, ove činjenice konstatovale su različite međunarodne organizacije.

U međuvremenu, sa nekoliko otkrivenih afera, uglavnom SAD i delimično Velike Britanije, umesto izlaska iz avganistanskog blata, SAD su uvukle sebe i svoje saveznike u iračku močvaru,koja do današnjih dana traži najbezbolniji način za izlazak, čuvajući svoj obraz. Takva praksa nije ojačala ugled SAD kao stožera novog svetskog poretka, niti učvrstila ulogu NATO-a koji je imao svoju ulogu u Iraku, kao zadivljujući i zastrašujući vojni instrument. Šta više, taj rat je diskreditovao novi svetski poredak, njegovu ideologiju ''globalizma'' i njegov ekonomski sistem (neoliberalizam).

Napad na Libiju

Svetska ekonomska kriza, koja je uzdrmala novi svetski poredak i dokazala neefikasnost neoliberalnog ekonomskog sistema, najoštrije se manifestovala u društvu nekih od arapskih zemalja, na Bliskom istoku. Paradoksalna pojava nekolicine prebogatih, naspram ogromnog broja siromašnih je simptom neoliberalizma. Paralelno sa tim, nametanje globalizma kao ideologije i načina života, naišlo je na veliki otpor u arapskim zemljama koje imaju, pored svoje zapažene uloge u svetskoj civilizaciji, i značajan geopolitički položaj, uključujići i zemlje bogate naftom. Odatle su poizašli razni talasi ekstremizma, koji su, pored ostalog, težili povratku ravnoteže unutar zemlje, povratka dostojanstva i odgovarajuće uloge njihove države.

SAD i zapadne zemlje nameravale su otvaranje određenih kriza u tom društvu. Ova kriza bi bila rešena vršenjem ''demokratskog reza'', koji bi ublažio situaciju unutar društva i dozvolio ublažavanje svetske ekonomske krize, korišćenjem otetog kapitala[15] i upravljanjem nad prirodnim bogatvima tih zemalja.

Iako su takve taktike bile samo kupovina vremena, događaji u Egiptu (koji još traju) izašli su van kontorole,[16] tražeći sistemsko rešenje, za društvenu situaciju, položaj i ulogu Egipta u regionu, kao lidera arapskog sveta i odgovarajuće uloge u međunarodnoj zajednici.

Nekonzervativci, strahujući da egipatski primer postane instrument rušenja novog svetskog poretka, intenzivirali su više žarišta, kako bi privukli pažnju javnog mnjenja sa Egipta na druga žarišta. Takođe, dobili bi na vremenu, kako bi na neki način mogli da kontrolišu i upravljaju egipatskom ''revolucijom''. Toliko je američka administracija dala globalni značaj egipatskim događajima, da je potpredsednik SAD Bajden, komentarišući ulogu SAD-a u libijskim događajima, nedvosmisleno rekao da ''Vašington ima važnije interese na drugim područjima, naročito u Egiptu''.[17]

Najpogodniji primer za to, pored ostalih bila je Libija, jer sama predstavlja skup kontradiktornosti. Od otvaranje krize u Libiji do odluke Saveta bezbednosti o zabrani letova radi ''zaštite civilnog stanovništva'' i ''sprečavanja prekomerne upotrebe sile'', desilo se niz nerazumnih događaja koji se ne mogu tumačiti drugačije sem kao izazivanje građanskog rata, nalik onom u Iraku.

Rezolucija SB ''Operacija sprečavanje leta'' nikom nije dala mandat za vazdušni napad na različite ciljeve u Libiji. Pojedine zapadne zemlje, kao što je Francuska, u tome su našle prigodnu priliku za poravnanje starih računa. Amerika nije želela da dozvoli Francuskoj da u tome igra najveću ulogu i uzme veliki deo kolača, pa je zato stavila vojnu operaciju protiv Libije pod komandu NATO-a. Stvaranje takve komande nije imalo odobrenje SB, niti je dobilo njegovu zvaničnu saglasnost.

Suvišno je diskutovati o ličnosti i vladavini Gadafija. On je prema potrebi, kako je primetio Vladimir Putin prilikom svoje posete u Beogradu, bio veliki neprijatelj zapada, a onda postao i veliki prijatelj nekih od tih zemalja, pa čak i lični prijatelj nekih od njihovih lidera, kao što je Belruskoni. Na njegov novac nisu bile gadljive evropske institucije, kao što je pokazalo rešavanje kontraverznih događaja u aferi ''Lokerbi''[18], niti evropski lideri, kao što je Sarkozi. Interesantno je da Musa Kusa, Gadafijeva desna ruka, bivši šef obaveštajne službe i dotadašnji ministar inostranih poslova, navodno je angažovan od strane MI6.[19] Ne zaboravimo, da je sam Gadafi, britanski vojni đak, a njegov sin Sajf Al-Islam britanski doktor nauka![20]

Zapadne kampanje nisu bile gadljive na libijske pozamašne finansijske ugovore. Štaviše, jedan od razloga Sarkozijevog besa je otkazivanje ugovora o kupovini francuskih aviona. Činjenica da je Gadafi za svoje partnere ponekad bio zgodan, a ponekad nezgodan, jer je bio svojeglav i proizvodio kontradiktorne poteze.

Još uvek nije jasno, zašto je baš NATO preuzeo rukovodeću ulogu u napadu na Libiju. Da li je to osveta za Gadafijev stav o osudi agresije NATO-a na SRJ? Da li je to novo upozorenje Rusiji i bivšim sovjetskim republikama za ovakav scenario, kao što je upozorio predsednik Čečenije Ramadan Kadirov.[21]

Ovo objašnjava stav predsednika ruske vlade Putina o rezoluciji SB 1973 oko događaja u Libiji, smatrajući da je rezoluicija ''nekompletna i sramna..... ona dozvoljava sve. To liči na srednjovekovne pozive na Krstaški rat''. Putin dodaje da je ''mešanje u unutrašnje stvari drugih zemalja postalo uobičajena praksa američke spoljne politike''. On je uporedio intervenciju u Libiji sa američkom okupacijom Iraka, dodajući ''libijski događaji, opravdavaju potrebu Rusije za pojačanjem njenih odbrambenih potencijala''.

Napad na Libiju ne može da nađe logično objašnjenje, osim da novi svetski poredak ponovo pokaže svoju moć[22] i navodnu podršku ''civilnog stanovništva'' u svojoj borbi protiv ''diktatora'', ali u lošem izdanju. Tamošnje civilno stanovništvo ima svoje avione, tenkove, topove i drugo oružje. Razvojem događaja oni su postali ''pobunjenici'' koji vode rat protiv ''Gadafijevih snaga'', preciznije rečeno protiv drugog dela njihovog naroda. Pri tome, ''pobunjenici'' traže da se izvrši žešće bombardovanje teritorije koja nije pod njihovom kontrolom. Neki od lidera pobunjenika, koji su do juče bili bliski Gadafijevi saadnici, traže direktnu kopnenu NATO intervenciju, ili prosto rečeno ''okupaciju''![23]

Neistinitost zapadne podrške libijskog naroda za ''demokratske'' promene, kao jednog od sistema vrednosti novog svetskog poretka, potvđuje izjava ministra unutrašnjih poslova Francuske data 22. 3, inače bliskog Sarkoziju: ''srećna je okolnost, što je predsednik Sarkozi vodio Krstaški rat, kako bi mobilisao SB, zatim arapsku ligu i afričku uniju''. Nemoralnost njihovog sistema vrednosti pokazuje stav prema sličnoj situaciji u Bahreinu. Bahrein je, inače, sedište američke pete flote, ima ozbiljne društvene i političke probleme u samom sistemu. Većina stanovnika su mirno tražili promene, a na to su silom dobili odgovor i snage zalivskih zemalja su ušle u Bahrein da vladaju nad situacijom. Najupečatljivija pojava u svemu tome jeste da je sud doneo smrtnu kaznu protiv četvorice učesnika demonstracija.

Napad na Libiju ne može biti ništa drugo sem kupovine vremena, podržavanje egzistiranja novog svetskog poretka i njegovog ekonomskog sistema. Za to služi rasturanje bogate države, stvaranje novih malih država,[24] manipulacije njenim narodom u ime slobode, demokratije i boljeg sutra koje, navodno, donosi novi svetski poredak, koji je duboko ušao u svoju krizu.

U tom kontekstu, treba spomenuti da od početka izbijanja libijske krize, pripadnici Al-Kaide bili su u prvim redovima pobune, naročito oni koji imaju libijsko poreklo, kako je izjavio i sam admiral DŽejms Stavridis, krajem marta pred američkim Kongresom. Pripadnici Al-Kaide su do tada bili na udaru Gadafijeve vlasti, uz insistiranje zapada, u zajedničkoj ''borbi protiv terizma''. Zvanično je potvrđeno da među vođama pobunjenika je i Libijac, koji je oslobođen iz čuvenog zatvora Gvantanama.