Početna strana > Rubrike > Savremeni svet > Savremeni ruski konzervatizam: ideologija „Jedinstvene Rusije“
Savremeni svet

Savremeni ruski konzervatizam: ideologija „Jedinstvene Rusije“

PDF Štampa El. pošta
Andrej Mitić   
sreda, 31. decembar 2008.

Deseti kongres „Sveruske političke partije Jedinstvena Rusija“ održan 20.11.2008. godine, doneo je eksplicitno ideološko pozicioniranje noseće partije ruskog političkog sistema. Predsednik višeg saveta partije B.V. Grizlov objavio je : „Mi svoju ideologiju nazivamo ruskim konzervatizmom“.

Krunišući Putinov „zlatni vek“ učitavanjem vrednosne trajektorije za rusku državu HHI veka, partija „Jedinstvena Rusija“ pretenduje da okonča gotovo stogodišnju „odiseju“ ruskog duha, povratkom zdravom idejnom jezgru koje sabira temeljne vrednosti ruske političke kulture.

Posredovan ogromnim istorijskim iskustvom dvadesetog veka, savremeni ruski konzervatizam ne teži povratku u prošlost, već naprotiv „povratku u budućnost“. On je savremen, što znači da ga ne treba poistovećivati sa ruskim konzervatizmom „dorevolucionarnog“ i „emigrantskog“ perioda. On je ruski, što znači da nije identičan konzervatizmu zapadnog tipa, a isticanje konzervatizma u kontekstu ruskog HHI veka znači otklon od ideoloških „sablazni“ komunizma i liberalizma, koje su u svojim ekstremnim varijantama rastakale ruski etos, a rusku državu odvodile u istorijski ćorsokak.

1. Uvod

Nova (geo)politička, ekonomska i vojna moć Rusije nije se pojavila „sama od sebe“. Jednostrani, monokauzalni, (mada dominantan u antiruskim krugovima) pristup, koji teži da postignuti bazični konsenzus u ruskom narodu svede na vulgarnu „energetsku“ interpretaciju, slučajno ili namerno, promašen je.

Pored materijalnog uspona, postignuto jedinstvo u ruskom društvu jeste daleko više rezultat obnovljenih duhovno-moralnih svojstava naroda, revitalizovane „duhovne infrastrukture“, odnosno, rezultat uspešno realizovanog ideološko-vrednosnog algoritma Kremlja.

Sklop strateških, taktičkih i operacionalnih ciljeva, artikulisan kroz formulu „suverene demokratije“, mobilizovao je politički instinkt ogromne većine Rusa i kao refleks izvornog političkog senzibiliteta ovog naroda na prošlim parlamentarnim i predsedničkim izborima konvertovan je u gotovo plebiscitarnu podršku partiji „Jedinstvena Rusija“ , odnosno njenim liderima Putinu i Medvedevu.

„Jedinstvena Rusija“ dočekala je, naime, izborni ciklus 2007/08. u ideološkom formatu koji je, prešavši za nepune tri godine etapu od koceptualizacije do operacionalizacije danas već pošao putem svoje univerzalizacije.

Nastala u samom jezgru Putinove administracije, oblikovana kroz javni diskurs (skoro potpuno zanemaren u našoj javnosti!), postavljena u centar izborne platforme, ideologija „suverene demokratije“ prepoznata je na prošlim izborima kao „nova nacionalna ideologija“ i počela da dobija obrise „ruske ideje“ za HHI vek.

Na svom fundamentalnom nivou ideologija „Jedinstvene Rusije“ reprodukuje vrednosne konstante ruske političke kulture. Prevladavanjem ideoloških kocepata „moderne“, nova ideologija teži da bude svojevrstan, ruski, odgovor na izazove postmoderne. Teorijski kompleks njene legitimacije postavljen je široko i predstavlja sintezu vitalnih elemenata „ruskog pogleda na svet“, radi imunizacije države od invazivnih, pre svega zapadnih metoda modelovanja ruske budućnosti.

Na operativnom nivou, ideologija je počela da živi ne samo kroz partiju, već i kroz stvaranje mreže nacionalno odgovornih nevladinih organizacija, „think-thank“-ova, pokreta mladih, javnih debata, izdavačkih kuća i medija koji podižu „ruski diskurs“, odnosno, reflektuje novi vrednosni sistem Putinove Rusije.

Ideologija „JR“ nema pretenziju da bude prihvaćena samo na unutrašnjem planu, već teži da bude „ruska meka moć“ koja bi bila konkurentna na regionalnom, ali i globalnom planu. Cilj Rusije je da stvori „soft power“ („meka moć“) kao ideološku alternativu zapadnom globalizmu, a svim državama i narodima koji dele sličan pogled na svet omogućila bi ulaz u rusku orbitu.

2. Istorijski kontekst nastanka nove ideologije: od smrti do Vaskrsnuća

Krajem HH veka Rusija se našla u „ideološkom vakuumu“. Stari, komunistički sistem vrednosti je odbačen, a novi još nije bio zaživeo. Pokazalo se da ruska kriza ima „duplo dno“ i da je post-sovjetska Rusija ušla u svojevrsnu krizu identiteta koja se projavljivala na političkoj, ekonomskoj, kulturnoj i svakoj drugoj ravni društvenog života. Brutalna stvarnost post-sovjetske Rusije počela je, ne samo da je ispunjava Iljinovu projekciju od nekih pola veka ranije, već i da je u nekim aspektima i prevazilazi. Otklon od komunističke ideologije u devedesetim godinama HH veka počeo je da se pretvara u otklon od ideologije „kao takve“. Međutim, odustajanjem od traganja za sopstvenim idejno-vrednosnim okvirom, stvorilo je prazninu koju je požurila da ispuni zapadna (neo)liberalna ideologija. Ovo „ubrizgavanje smisla“ sa strane, duboko je frustriralo ionako već namučeno i dezorijentisano rusko društvo. Sterilni ekonomski „identitet“ koji kvalitet pretvara u kvantitet, „vino u vodu“ – samo je pogoršao efekte „mamurluka sivog jutra“ postkomunizma i povredio dostojanstvo ruskog čoveka.

Teturajući se između ekstrema levih i desnih ideja, ruski narod je budućnost očekivao sa mnogo straha, a malo nade. „Kraj istorije“ se polako pretvarao u „kraj Rusije“, u istorijsku „eutanaziju“ jednog naroda naviknutog da učestvoje u oblikovanju svoje, ali i „svetske“ istorije. Ipak, ovaj momenat anesteziranja ruske (samo)svesti nije dugo potrajao. Ruski duh je osetio potrebu za redefinisanjem svog identiteta u novom, postmodernom dobu. Izlazak iz „samoskrivljene nezrelosti“ ruskog naroda obeležava dolazak Putina na vlast. To je početak kraja geopolitičke „kliničke smrti“ Rusije, buđenje iz „dogmatskog drmeža“ i hibernacije ruskog duha. Na razmeđi milenijuma, otpočelo je prevrednovanje svih zapadnih vrednosti i povratak najpre na putanju stabilizacije, a potom i razvoja Rusije.

3. Struktura nove istorijske situacije: od Beslana do Minhena

Partija „Jedinstvena Rusija“ stvorena je početkom HHI veka kao snaga koja bi trebalo da idejno i operativno prati Putinovu viziju. Međutim, iako je vrlo brzo postala stožerna sila u centru političkog spektra, ona je na paradoksalan način dosta dugo delovala bez „zvanične“ ideologije. Kako je ruskim ustavom zabranjeno stvaranje bilo kakve obavezne „državne“ ideologije – kao da je „JR“ kao ključna, vladajuća partija dugo oklevala da eksplicitno predstavi svoje ideološke poglede. Međutim, istorijski kontekst u kome se Rusija našla 2004. godine, kao i približavanje izbornog ciklusa 2007/08, prosto su „naterali“ „Jedinstvenu Rusiju“ da se ideološki otvori i ozvaniči svoju ideologiju.

Svest o potrebi ozvaničavanja nove nacionalne ideologije stvorena je jednom naročitom strukturom istorijske situacije koju je sačinio niz unutarpolitičkih i spoljno političkih događaja, koji su pripremili teren za rekonfiguraciju i resistematizaciju državnih ciljeva.

Najpre su teroristički napadi u Beslanu 2004. pokazali ranjivost ruske države, a „oranž“ revolucija u Ukrajini shvaćena je kao pokazna vežba za scenario koji bi brzo mogao da bude viđen i u Rusiji. To je prelomna tačka novije ruske istorije, tačka konačnog „preumljenja“ ruske političke elite, crvena linija, „ruski 11.septembar“, posle koga više ništa neće biti isto.

Promocija zapadne demokratije u susedstvu (pored Ukrajine, tu su bili i Gruzija, Kirgistan, ali i pokušaji u Belorusiji) bila je znak na uzbunu. Znak da je nužno imunizovati Rusiju od „oranž“ tehnologija .

Problem je brzo detektovan: Rusija nema „soft power“. Shvaćeno je da izbledelog identiteta, Rusija ne samo da nije privlačna ostalim narodima koji jedan po jedan padaju u zagrljaj Brisela, već i da ideološka inertnost čini Rusiju opasno ranjivom. Zato je trebalo stvoriti novu rusku ideju, bazični konsenzus koji će postati bedem protiv još jednog nasrtaja zapada da „civilizuje“, a zapravo disciplinuje Rusiju.

Zato je Kremlj još jednom u ruskoj istoriji otvorio „prokleta“ pitanja ruskog identiteta i uloge Rusije u svetsko-istorijskom procesu. Tako je počela „preventivna kontrarevolucija“ u Rusiji. Ekonomska konjunktura i politička konstelacija u svetu olakšavale su novi izlazak Rusije na istorijsku scenu. Visoka cena energenata kojima Rusija obiluje, unutrašnji problemi EU, rast globalnog nezadovoljstva američkom politikom, uvodili su Rusiju u ideološku kontraofanzivu koja se slavodobitno pretstavila u Minhenu 2007, gde je Putin svetu objavio da je Rusija ponovo moćna, a da je unipolarnom svetu odzvonilo.

Prva formula ideologije „JR“ u obliku „suverene demokratije“ pojavila se u trenutku približavanja drugog Putinovog mandata kraju. Zato je bilo potrebno stvoriti nasleđe koje će olakšati Putinov (privremeni?) odlazak sa mesta predsednika.

Povratak Rusije otpočeo je kroz brižljiv odabir ciljeva i metoda opstanka, koje ćemo predstaviti jednom grubom skicom ideološkog algoritma koji se već nekoliko godina uspešno ostvaruje.

4. Suverena demokratija: „od ideje do doktrine“

Iako su koordinate koncepta postavljene još Putinovim „milenijumskim“ govorom koji je objavio da „nova ruska ideja treba da bude organsko jedinstvo opštečovečanskih i tradicionalno ruskih vrednosti“, ključna figura odgovorna za stvaranje, operacionalizaciju i transponovanje ideje suverene demokratije u dejstvujuću doktrinu, jeste Vladislav Surkov. Nedovoljno poznat srpskoj javnosti, ali zato već „klasik“ novog ruskog političko-filozofskog mejnstrima, Surkov je nezaobilazna ličnost u bilo kakvom govoru o ideologiji nove Rusije.

Formalno, dugogodišnji zamenik rukovoditelja administracije, pomoćnik predsednika, neformalno, za mnoge poznavaoce prilika u Kremlju označen kao „broj 2“, a za neprijatelje „siva eminencija“ Kremlja, Surkov se i u najširoj javnosti percipira kao ideološki „mastermind“ iz najužeg Putinovog serkla. Radi se, zapravo, o mladom čoveku izuzetnih sposobnosti, koji je jedan od nosećih stubova Putinove administracije.

Njegova diskusija o nacionalnim prioritetima s proleća 2005, označila je početak teorijskog i praktičnog odgovora na novonastale okolnosti u Ukrajini. Svoju konkretizaciju, taj odgovor dobija kroz „ideju Rusije kao suverene demokratije“, predstavljene aktivu „Jedinstvene Rusije“ februara 2006, (sad već čuvene „februarske teze“). Ubrzo nakon toga, ideja prerasta u oficijelni diskurs. Otvorena je šira politička, ali i akademska debata koja je uključila sve najznačajnije političare, analitičare, „think-thank“-ove i medije kako bi se koncept prečistio, odredio njegov obim i sadržaj i legitimizovala njegova upotreba.

Koncept je poprimio doktrinarni karakter u leto 2006, kada ga je podržao i Vladimir Putin, upoznavajući svetske lidere na samitu G8 sa novom političkom formulom ruskog identiteta. U jesen 2006. „Jedinstvena Rusija“ prihvata ovaj koncept kao osnovu svoje političke platforme za predstojeće izbore, kada se značenjskom valeru koncepta dodaje još jedan tekst (provokativnog naslova) Surkova: „Nacionalizacija budućnosti“.

Tako je za godinu dana intenzivne debate Rusija dobila ponudu za novu ideju koja treba da je ponovo izbaci u sam vrh supersila, a narodu vrati poljuljani ponos i veru u otadžbinu.

5. Operativni nivo ideologije: ideološki algoritam Kremlja

5.1 Strateški ciljevi

Prvi i osnovni cilj za nosioce vlasti u Rusiji jeste „očuvanje“ ruskog naroda. Ovo Solženjicinovo zaveštanje, moguće je ostvariti samo stvaranjem jake i moćne države, koja će „čuvati“ ruski narod u doba surovih globalizacijskih procesa. Da bi u tome uspela, Rusija mora da ponudi svoj odgovor na globalizaciju. I praktično i teorijski. Praktično, Rusija mora da postane ekonomski, politički i vojno istinski snažna, a teorijski – Rusija mora da stvara svoj „diskurs“, oponirajući monopolu zapada na globalni dikurs.

Ovi ciljevi nas vode prvoj ideološkoj formulaciji Rusije kao „suverene demokratije“. Rusija je, u dvadesetom veku, iskusila suverenost bez demokratije (sovjetski period), ali i demokratiju bez suverenosti (neoliberalna, Jeljcinova epoha). Imperativni nalog vremena jeste dijalektičko jedinstvo ova dva „suštinski sporna pojma“. Da bi se Rusija „očuvala“, ona mora biti i suverena i demokratska. To je naravoučenije ruskog HH veka. Demokratija će omogućiti Rusiji da postane zajednica slobodnih i ravnopravnih ljudi, efikasno i konkurentno društvo, spremno za dovršetak modernizacije. Suverenost je za Rusiju važna zbog opasnosti globalizacije. Svet jeste „umrežen“, „ali nije svejedno da li ćemo u toj mreži biti pauci ili muve!“ bez kompleksa objavljuje Surkov. Zato je suverenost po njemu „politički sinonim konkurentnosposobnosti“. Da bi Rusija bila suverena, ona treba da razvija svoje komparativne prednosti, da postane i ostane energetska super-sila. Dalje, nužno je imunizovati rusko duštvo od „oranž tehnologija“ koje raslabljuju tradicionalne vrednosti, provociraju unutrašnje sukobe i „čiste“ teren za duhovnu kolonizaciju od strane zapada. To se može sprečiti (a ovo je omiljena teza Surkova) stvaranjem „nacionalno orijentisanog vodećeg sloja društva“. Ruska elita mora da napusti pogubnu „offshore psihologiju“ devedesetih. Zato se mora ulagati u vrednosni sistem ljudi, u obrazovanje koje će stvarati nacionalno odgovornu elitu i „vraćati draž otečestvenoj kulturi“. Stvarati „ruski diskurs“ na regionalnom i globalnom planu, koji će biti alternativa zapadnoj filozofskoj i socio-političkoj dominaciji.

5.2 Taktički ciljevi

Strateške ciljeve će biti moguće ostvariti ukoliko „Jedinstvena Rusija“, ne samo ostane vodeća sila u tekućem političkom ciklusu, već ukoliko izvrši uspešnu negativnu mobilizaciju elektorata – marginalizacijom partija „oligarhijskog revanša“, ultraliberala – koji bi da vrate Rusiju korak unazad, kao i „izolacionista“, komunista i ekstremnih nacionalista, koji bi da vrate Rusiju dva koraka unazad. Prvi su pogubni po rusku suverenost, a drugi po demokratiju, a time „Jedinstvena Rusija“ postaje njihov arhineprijatelj.

Da bi „JR“ omogućila dugoročniju legitimaciju svoje vlasti, nužno je da njena ideologija bude opšteprihvaćena u narodu, da postane nova „nacionalna ideja“ koja odgovara njegovim istorijskim potrebama i interesima. Pozitivnu mobilizaciju elektorata može da izvrši samo ideologija koja sažima vrednosti ruske političke kulture.

6. Fundamentalni nivo ideologije: konstante ruske političke kulture

Odricanje od tradicionalnih vrednosti odvelo je Rusiju krajem dvadesetog veka na rub propasti. Zato je polazni princip nove ideologije da svaki potez vlasti mora da se kreće zadatim „aksiomima ruske političke kulture“. Ruska politička kultura za „Jedinstvenu Rusiju“ predstavlja „matričnu strukturu“ i „kod“ za dešifrovanje budućnosti. Zato nova nacionalna ideologija mora da bude rezultanta vektora ruske političke kulture. Osnovna teza je da Rusija u XXI veku može opstati samo ako reprodukuje ove vrednosti.

Savremeni ruski konzervatizam mora da brine o „konstantama ruske političke kulture“, o ontološkom jezgru ruskog bića koje mora da ostane neizmenjeno, ali i o „promenljivima“, o onome što treba da se saobražava duhu vremena.

Andrej Isajev, još jedan u plejadi „mladih lavova“ partije „JR“ smatra da su i evropeizam i izolacionizam ruskom narodu strani. Među ključne konstante Isajev ubraja sledeće:

1) Država

„Volja za suverenošću“, jak paternalistički sentiment, patriotizam kao ljubav prema otadžbini, unikalno državno milenijumsko iskustvo koje je stvorilo svojevrsnu naviknutost ruskog čoveka na jaku državu, istorijski aktivnu i uticajnu.

2) Idealizam

Sklonost ka „ideokratiji“, tradicija žrtve zarad „ideje“ u srcu je ruskog naroda. „Sunce“ među ruskim idejama jeste pravoslavlje, koje prožimajući i oblikujući ruski nacionalni karakter, utiskuje u njega već vekovima pečat „mesijanstva“ bez koga je nacionalni život Rusa nezamisliv.

3) Nacionalni lider

Personifikacija vlasti u liku prepoznatljivog lidera koji objedinjuje narod i otelovljuje njegove vrednosti i nade. Sve ruske epohe prepoznatljive su po ličnostima koje ih personifikuju.

4) Sabornost

Bogoslovski pojam koji prenet na društveno-političku ravan očitava skolonost ka konsenzualnom donošenju odluka. Zato je „jedinstvo“ ključna reč ruske političke kulture.

5) Pravda i sloboda

Pravda ima prednost nad slobodom, koja se shvata kao funkcija pravde. Pravda koja nosi dimenziju solidarnosti i socijalne odgovornosti.

Sloboda koja se kreće u koordinatama moralne odgovornosti, po pravoslavnom principu „da je čoveku sve dato na slobodu, ali nije sve i na korist“.

Partija „Jedinstvena Rusija“ formirala se u ovim koordinatama. Samo ime partije ukazuje na „sabornu“ dimenziju njenog političkog programa. Moralne i duhovne vrednosti ruskog naroda vide se u partijskom programu kao „komparativna prednost u odnosu na ostale narode i zalog uspešnog razvoja države“. Simfoničan odnos sa ruskom pravoslavnom crkvom i revitalizovanje svetske misije nove ruske države nose „idealističku“ crtu ruske političke kulture. Isticanje suverenosti kao apsolutne vrednosti u svojoj ideološkoj formuli pokazuje tradicionalan odnos prema očuvanju države. Vladimir Putin, kao partijski lider i ujedno, skoro plebiscitarno podržavan nacionalni lider personifikuje početak „ruskog XXI veka“. Traganje za civilizacijskim balansom između pravde i slobode kroz razvoj demokratskih institucija jeste aktuelni istorijski proces koji ima svoju dinamiku i tempo razvoja i koji ne sme da bude replikacija zapadnih shema, već u skladu sa realijama ruskog identiteta.

Uglavnom uspešna realizacija navedenih konstanti jeste ključni razlog za kolosalni uspeh partije „Jedinstvena Rusija“.

Da bi se stvorila šira legitimaciona osnova za produžetak ovog uspeha biće potrebno realizovati i sledeće „promenljive“: razvoj nauke, novih tehnologija, obrazovanja, uvećanje kvaliteta života.

Savremeni ruski konzervatizam

Ideologija „Jedinstvene Rusije“ proklamovana kao savremeni ruski konzervatizam ima svoju situaciono-funkcionalnu dimenziju, ali i teorijsko-idejno jezgro koje od početka XIX veka – sve do danas – pokazuje svoj duhovni i praktični potencijal.

U situaciono-funkcionalnom, „hantingtonovskom“ smislu, nova ideologija ima za cilj „konzerviranje“, očuvanje Putinovog kursa. Dominacija ruskim političkim sistemom mora da se nastavi u narednih dvadesetak godina, kako bi Rusija izašla na magistralu istorije i postala stabilan globalni subjekt.

U teorijsko-idejnom smislu, savremeni ruski konzervatizam oslanja se na moćnu intelektualnu tradiciju, na idejno nasleđe ruskih mislilaca konzervativnog usmerenja koje već dugo „bubri“ ispod zapadnog omotača.

Situiranje ideologije „JR“ na mapi ruske intelektualne kulture uvodi nas u vrednosni koordinatni sistem koji, počev od istoričara N.M. Karamzina (koji je među prvima eksplicitno govorio da je oslanjanje na sopstvenu istorijsku tradiciju i duhovne vrednosti nužno za konkurentnost Rusije), preko slovenofilsko-zapadnjačke kontroverze, ide ka „dijalektičkom jedinstvu“ ova dva pola ruskog identiteta, rekontekstualizujuću „treću“, pomalo zaboravljenu tradiciju liberalnog konzervatizma, koja, idući linijom Čičerin-Stoljpin-Struve, zapravo otkriva ključnu vrednosnu komponentu Putinove Rusije, duhovni habitus novih ideologa i nerealizovanu mogućnost ruske istorije. Duh političke filozofije Ivana Iljina, vodećeg mislioca ruskog „emigrantskog“ konzervatizma predstavlja, pak, vezivno tkivo svih ideoloških postulata novog ruskog konzervatizma.

„Osnovi socijalne koncepcije ruske pravoslavne crkve“ objavljeni 2000. godine predstavljaju „konzervativni“ odgovor na (post)moderne izazove savremenog sveta, dok „Osnove učenja ruske pravoslavne crkve o dostojanstvu, slobodi i pravima čoveka“ iz 2008. predstavljaju alternativni koncept ljudskih prava koji treba da zameni zapadni model koji se kreće „s one strane dobra i zla“. Ovi dokumenti stvaraju vrednosni temelj izgradnje nove Rusije, koji uz filozofsko i istorijsko nasleđe formiraju potencijal dovoljan za izlazak Rusije iz stogodišnje duhovne i socio-političke krize.

Novi programski dokument partije „Jedinstvena Rusija“ ima za zadatak da se kreće u krugu ovih ideja i da ih u dnevno-političkoj praksi uspešno realizuje.

Kao što je „dorevolucionarni“ konzervatizam bio reakcija na Petrove reforme, a „emigrantski“ na komunističke, tako je i savremeni ruski konzervatizam reakcija na duhovnu krizu izazvanu neoliberalnim reformama. Od prethodne dve etape razlikuje se odustajanjem od monarhijskog načela, samodržavlja i narodnosti transponovanih u sekularizovane koncepte „suverene demokratije“, a od zapadnog (neo)konzervatizma pre svega, odbacivanjem dogme o liberalnom tržištu.

Zaključak

Suočavanje sa prošlošću i otvorena debata o identitetu, porodili su strateške ciljeve u Rusiji koji se ostvaruju jedan za drugim, sa istorijskom voljom, suverenitetom duha i države koja imponuje većini ruskih građana.

Ojačana duhovno i materijalno iznutra, nova ruska „nacionalna“ ideologija stiže na prag svoje univerzalizacije. Učvršćivanje veza sa Belorusijom, izgledni „reverzibilni“ procesi u Ukrajini i Gruziji, lagano vraćanje postsovjetskog prostora u svoju sferu uticaja stvaraju od Rusije „drugu Evropu“, alternativni model koji može biti atraktivan za sve države kojima je dosta unipolarnog sveta i koje žele preuređenje međunarodnih odnosa na pravednijim principima. Poboljšani odnosi sa muslimanskim svetom, kao i skorašnji prodor u latinsku Ameriku, dokaz su da se Rusija ne šali, da želi ulogu medijatora svetske krize koji otklanja zamke liberalnog globalizma i islamskog fundamentalizma. Ruski „soft power“, u obliku kulturnog solidarizma, demokratizacije međunarodnih odnosa, moralno odgovorne koncepcije ljudskih prava, neovestfalskog pogleda na državu može biti atraktivan za sve narode koji traže odgovor na izazove globalizacije. Između dve svetske krize 1998-2008. Rusija je izronila kao istorijski subjekt koji želi podelu odgovornosti za budućnost sveta.

Nastupio je „kopernikanski obrt“ u postavljanju ključnog pitanja ruskog identiteta. Tako se od „metafizičkog“ pitanja: „Da li je Rusija moguća kao evropska država?“ možda krećemo ka pitanju: „ Da li je Evropa moguća kao ruska država?“.

Ruski medved uspravlja se u „suton zapada“.