Sarkozi i Peten - o okupaciji i otporu

Svi koji su, kao ja, preživeli mračan period nemačke okupacije za vreme Drugog svetskog rata, od 1940. do 1944, imaju zloslutan utisak da ponovo doživljavaju isti košmar.

Uzimajući u obzir sve razlike – ili, kako bi se to reklo, mutatis mutandis – sadašnje stanje po mnogim parametrima uporedivo je sa onim tada. 

Mi smo okupirani. Naravno, ne vojnički, nego „mentalno“. Naša tela nisu predmet oružane invazije, ali naš duh jeste prožet stranom dresurom. Anglosaksonska hegemonija dominira politikom, privredom i kulturom, nameće svoj atlantizam i svoju neokolonijalističku strategiju, svoja neoliberalna pravila ekonomskog života, i svoj merkantilistički koncept društva sateranog u jednoumni kalup. Ograničenja pod kojima živimo očigledno je da po svojoj prirodi nisu nacistička, ali na svoj način podjednako su totalitarna.

Kao i tada, i sada imamo svoje „kolaboratore“ koji se prilagođavaju zahtevima zapadnog saveza i propagiraju kapitalističku ideologiju iz Vašingtona, isto kao što su nam političari i novinari one prethodne epohe prenosili tendenciozne informacije koje su poticale iz Berlina.

Jučerašnji okupatori su formirali STO (Service du travail obligatoire) koji je naše ljude obavezivao da se stave na raspolaganje industrijskim postrojenjima Rajha. Ovi današnji su napravili NATO, koji našu vojsku obavezuje da učestvuje u ratovima američke imperije.

Tada je zvaničan stav glasio da se Evropa i njeni narodi moraju ujediniti; taj isti stav važi i danas. I koga, ponovo, nalazimo na čelu te Evrope, koja je podjednako veštačka kao što je bila ona tadašnja? Nemačku. Naravno, to nije ona ista, ali je i dalje jaka i svuda prisutna.

Vanredne mere pogoršavaju uslove našeg života. Tada, to su bila ograničenja karakteristična za ratna vremena, a danas to su stroge mere štednje u periodu krize. Više se hrana ne deli na tačkice, ali naša ishrana je postala neprirodna zahvaljujući bezbrojnim modifikacijama koje transnacionalnim korporacijama donose profit. Potrošnja nije ograničena, ali gorivo je sve skuplje. Nemamo nestašicu gasa i struje, ali njihova cena se neumitno povećava. Normalan život nije onemogućen na isti način kao u vreme nestašica vezanih za oružani sukob, ali nam se steže kaiš kao posledica teškoća što proističu iz finansijskog kraha.

Pod Petenom demokratije nije bilo; Skupština je bila raspuštena, nije se glasalo. Pod Sarkozijem, ona je sputana; kada se glasa, kao prilikom referenduma o ustavu Evrope, rezultat biva poništen. Ratovi se objavljuju i vode potpuno samovoljno. Prilikom izbora, neiskorišćeni glasački listići (les bulletins blancs) ne računaju se. Ogroman broj neophodnih potpisa i troškovi izborne kampanje u praksi znači da jedino kandidati koji pripadaju bogatim slojevima društva mogu da se kvalifikuju. Prosek starosti u Skupštini i Senatu je 60 godina, a sastav tih tela u potpunosti je lišen prisustva predstavnika širih društvenih slojeva.

Zvanično, nema rasizma. Rasizam je čak kao pojava proivzakonit. Ali isto kao što je ranije predstavljalo dužnost biti rasista, sada je obavezno ne biti. I ne nalazimo li, u zakonskim sankcijama koje su za to vezane, istu vrstu represije? Zakoni Gaysott i „sećanja na žrtve“, opšte uzev, pandan su, samo u suprotnom smislu, antisemitskih zakona iz prošlosti: manje su strašni u svojoj primeni, ali počivaju na podjednako pogrešnim osnovama, zato što su nepravedno prisilni i po slobodu opasno pogubni. A šta da kažemo za emigracionu politiku i za mere proterivanja uperene protiv Roma i stranaca, čiji diskriminatorski karakter tužno podseća na racije i deportacije onih vremena? Neki slojevi stanovništva su opet proganjani zbog svoga izgleda ili načina razmišljanja.

Kao demokratija, i laičko načelo teško je oštećeno. Nacistički režim nije bio posebno religiozan, pa je čak protežirao neku vrstu mitološkog paganizma. Istovremeno, suzbio je opoziciju i nametnuo je red putem državne kontrole. Katolicizam – zvanični kult Višija, koji se održavao uz blagonaklonost Berlina i koji je ujedno bio i nepresušni izvor antisemitskog rasizma – nadahnjivao je grozni režim Ante Pavelića u Hrvatskoj, kao i veliki broj nagorih dželata u koncentracionim logorima širom Evrope. To poricanje laičkog načela produžava se sve do naših dana u obliku stalnog narušavanja odvojenosti Crkve i Države, što se odražava u neprekidnom odstupanju pred muslimanskim prozelitizmom. 

Da bi se ova fascinantna poređenja mogla konstatovati, treba takođe pomenuti i pojedinosti koje im ne idu u prilog. Današnja cenzura se ne pojavljuje u obliku jedne tvrde diktature; to je „meka“ verzija lažne demokratije. To se postiže nametanjem diskretnih tabua, usaglašavanjem i pritiscima; gušenjem istine pomoću sistema zvanične komunikacije i ućutkivanjem opasnih kritičara. Veliki mediji nalaze se pod kontrolom Sarkozijevih ortaka, a svaki iskorak kažnjava se tužbom za klevetu, dok se satira proglašava za uvredu religije ili prekršaj pravila uljudnog ponašanja. Jedini preostali kanal koji omogućava slobodu izražavanja širokih razmera, internet, već se nalazi na nišanu pripremljenih ograničenja. Borbena opozicija nema dostupa sredstvima preko kojih bi mogla da objavi svoje stavove.

Konačno, upravo kao pod nemačkom okupacijom, Francuska je lišena svoga suvereniteta. Briselska birokratija i solidarnost sa Zapadom koštali su je nezavisnosti. Ona se srozala na ulogu satelita kao što je to bila Viši država ranijih dana. Njena vojska je postala milicija na usluzi petrolejskim preduzećima, sastavni deo kolonijalnih ekspedicija koje preduzima Vašington; njena spoljna politika je nepostojeća; njen svetli lik savremenosti i napretka, koji je nadahnjivao svet, danas je samo maglovito sećanje koje više nikoga ne inspiriše.

Dresiranje javnog mnjenja, obavezno služenje, nametnute odluke, proevropska propaganda, nemačka dominacija, ograničenja koja pogađaju ceo narod, gušenje demokratije, prerušeni rasizam, narušavanje laičkog načela, prikrivena cenzura, špijuniranje protivnika, gubitak prestiža i odustajanje od suvereniteta: kao što je primetio Marks, istorija se ponavlja u obliku farse. Sve vam je tu. Mi ponovo preživljavamo period 1940–1945, ali u ušuškanoj letargiji umesto da se patimo u paklu.

Kakav se zaključak nameće? On je jasan. Pokret otpora je ustao protiv nekadašnje okupacije; mi moramo u sebi pronaći otpornost da ustanemo protiv ove nove. Onaj raniji pokret okupio je Francuze svih staleža i stavova u jednu opštu borbu. Na čelu sa Nacionalnim savetom otpora (CNR) taj pokret je odredio pet ciljeva ključnih za ponovno uspostavljanje demokratije: nacionalna nezavisnost, ekonomska i društvena pravda, pluralizam, laički princip i sloboda govora. Današnje stanje je specifično i koraci koji će se preduzimati moraju biti u skladu sa time, a to isključuje svaku vrstu oružane ili vojne akcije. Međutim, suština problema ostaje ista. Iznad svega, neophodno je da oživimo duh onih vremena. Pred nama se nalaze slični ciljevi koje moramo ostvariti, i slični protivnici koje moramo poraziti. Tada smo ustali da se borimo za oslobođenje od jarma koji se više nije mogao trpeti, za reformisanje našega društva i za vaspostavljanje našeg ugleda. Taj isti zadatak nalazi se pred nama danas. Na isti način, zajedno, bez ikakve razlike. Borba se vodi protiv sličnih snaga i opasnosti. Ona se mora otelotvoriti u jednom novom Pokretu otpora naroda koji ponovo osvaja ono što mu pripada, i to hrabro, odbacujući novu okupaciju, ističući svoje dostojanstvo, svoje vrednosti i svoje uvaženo mesto u svetu. 

To će biti obnova jednog naroda koji će povratiti – ali ovog puta bez farse – jedan od najslavnijih trenutaka svoje istorije.

(Luj Dalmas je francuski novinar i intelektualac prve lige. Pored toga, on je markiz d’Polinjak, izdanak jedne od najstarijih francuskih plemićkih porodica. On je francuski rodoljub, levičar, humanista i oštar kritičar stanja u kome se njegova zemlja danas nalazi, koje je – po njegovom mišljenju – opasno i pogubno. Pasionirani posmatrač prilika na Balkanu, direktor je specijalizovanog časopisa Balkan Infos. Neposredno posle sukoba sa Informbiroom, tada vrlo mladi Dalmas bio je prvi novinar sa Zapada kome je Josip Broz Tito dao opsežan intervju, koji se pod dramatičnim naslovom „Tito parle“ zatim našao na naslovnoj strani France Soir, a uskoro posle toga i drugih vodećih francuskih listova. Čitaoci će primetiti suštinske sličnosti između stanja koje se opisuje u ovom cri de coeur francuskog rodoljuba Luj Dalmasa, i situacije u kojoj se nalazi zemlja koja je Dalmasu izuzetno moralno bliska i koja se zove – Srbija. Autor otrežnjujuće analize koja sledi, a koja sa neznatnim izmenama nije primenljiva samo na Francusku, Luj Dalmas, upravo na francuski jezik prevodi našu monografiju, „Srebrenica: dekonstrukcija jednog  virtuelnog genocida“.)

(Prevod: Stefan Karganović)