Predvidljivi kolaps Evrope

(The Wall Street Journal, 01.6.2010)

Kriza evra je samo prvi vesnik

Sovjetski blok propao je pre 20 godina, ne usled vojnog napada kapitalističkih imperijalista, već pod pritiskom unutrašnjih ekonomskih protivrečnosti, kao što bi sam Karl Marks možda rekao.

Ovu imploziju, neizbežnu nakon smene par generacija, nije predvideo niko sem šake ekonomista, gonjenih nepokolebljivom verom u zakone slobodnog tržišta. Danas, isti zakoni nam omogućavaju da predvidimo raspad Evrope, sa krizom evra kao prvim vesnikom istog.

Tržišta su često kritikovana zbog nedostatka vizije, zbog svog "kratkoročnog pristupa", da upotrebimo preferirani berzanski žargon. Ali takvo tumačenje podrazumeva ozbiljno nerazumevanje toga šta je tržišna cena, čak i spekulativna – posebno, zapravo, spekulativna cena. Jedna cena na slobodnom tržištu uključuje sve moguće i raspoložive informacije, ne samo o sadašnjosti već i o prošlosti i budućnosti.

Manje sofisticiranim rečima, možemo reći da oni koji imaju novac - "bogati", bilo dobri ili loši - vode računa o mnogo daljoj budućnost nego političari koji samo brinu o svom ponovnom izboru. Čuveni "zid para" je zid na kome je zapisana budućnost, baš kako je to bilo i kod Valtazara (Danilo 5:25).

Danas, tržišta anticipiraju ne samo katastrofalne svakodnevne posledice navodnih "lekova" koji je trebalo da ubrzaju kraj finansijske krize koja je otpočela u SAD pre dve godine, već, a takođe i iznad svega, nesposobnost Evrope da se nadmeće na svetskom tržištu, u sadašnjem stanju stvari sputana teretom javnog duga, koji je drastično porastao, i to upravo zbog primene gorepomenutih lekova.

"Grozni špekulanti" su u svoje kompjuterske programe ubacili i dugove koji su generisani finansiranjem penzionih sistema iz tekućih priliva (pay-as-you-go). Ove obaveze rastu svakim danom pošto je njihovo finansiranje sve skuplje jer je reforma odocnela ili je bila nestručno sprovedena. Samodestrukcija države blagostanja – koja sa sobom nosi sve manje dece, a sve više nezaposlenih, sve manje štednje, a sve više poreza – u roku od par generacija, ništa se manje lako ne da predvideti nego pad sovjetskog sistema. I poricali to političari ili ne, tržišta to vrlo dobro znaju i uzimaju sve u obzir.

Zapravo, političari su sada svesni da se bliži dan svođenja računa.

Francuski predsednik Nikola Sarkozi hita da pomogne Grčkoj, zalažući se za uspostavljanje malo izvesne Evropske ekonomske vlade, i žureći da dovrši najnoviju penzionu reformu, bez obzira na političku cenu pre izbora, kako bi pokušao da spreči ponižavajući pad rejtinga Francuske na finansijskim tržištima, što bi za posledicu imalo dodatno povećanje tereta duga i veliki politički šamar, i politički i lični.

Naknadna pamet i naknadna borba, leđima uza zid, bilo bi prikladniji opis svega toga.

Sem ukoliko se ne desi nekakvo čudo na "socijalnom planu" (penzije, tržište rada, zdravstveno osiguranje), što nije osnovano za očekivati, i ukoliko se "termometar" rejtinga nekim čudom ne polomi, degradiranje rejtinga francuske države je neizbežno. Trenutni javni dug jednostavno nije održiv. Ono što važi za Francusku može se reći da važi za većinu evropskih zemalja, ogrezlih u istu kolotečinu.

Velike istorijske prekretnice obično nastaju iz kombinacije prilike i nužde: jedna varnica zapali bure baruta. Iskra je doletela iz američke sab-prajm krize (još jedan plod države blagostanja).

Burad s barutom su deficiti nagomilavani preko 30 godina. Mi upravo doživljavamo njihovu eksploziju, i ona će staru Evropu izbaciti iz globalne konkurencije zadugo.

Filip Simono (Philippe Simonnot) je direktor pariskog Udruženja za uporednu ekonomiju (Paris's Atelier de l'economie contemporaine) i direktor Monetarnog seminara na liberalnom Institutu Turgot.

(Prevod: Vasilije D. Mišković)