Početna strana > Rubrike > Savremeni svet > Poprečni presek tri krize
Savremeni svet

Poprečni presek tri krize

PDF Štampa El. pošta
Stratfor   
utorak, 03. mart 2015.

(Stratfor, 24. februar 2015)

Tokom protekle dve nedelje u Briselu je postignut privremeni dogovor koji će sačuvati Grčku u evrozoni, mapa ka postizanju primirja je dogovorena u Minsku i iranski pregovarači su napredovali u postizanju potencijalnog nuklearnog sporazuma u Ženevi. Eskadroni diplomata su sputavali jednu geopolitičku krizu za drugom. Ipak, bilo bi preuranjeno, čak neoprezno, pretpostaviti da su linije koje definišu ova pitanja stabilne. Prvi korak ka proceni kako i gde su moguća sledeća razbuktavanja je razumevanje načina na koji su ove krize neraskidivo povezane.

Nemačka i kriza evrozone

Nemačka je ponovo postala žrtva sopstvene snage. Kao evropski najveći kreditor s najvećim poveriocima, ona ima značajan politički uticaj nad dužničkim narodima, kao što je Grčka, čija cela egzistencija zavisi od toga da li je sada nemačka kancelarka Angela Merkel spremna da potpiše još jedan ček za otpis duga. Da ne zaboravimo, Nemačka izvozi ekvivalent od oko pola svog BDP, a većina tog izvoza se konzumira u Evropi. Tako institucije na koje se Nemačka oslanja radi zaštite njenih izvoznih tržišta su upravo institucije za koje Berlin mora da se bori radi zaštite nemačkog nacionalnog bogatstva.

Mnogi su okarakterisali nedavni briselski dogovor kao pobedu Berlina nad Atinom, ministri finansija evrozone, uključujući portugalske, španske i francuske, stali su iza Nemačke u odbijanju prava Grčke da zaobiđe svoje dužničke obaveze. Ali Merkelova takođe neće da se kocka sa neograničenim brojem nemačkih poreskih obveznika, i sredstvima zarad oronulih grčkih obećanja da će smanjiti troškove i nametnuti strukturne reforme na populaciju koja, za sada, još uvek gleda vladajuću stranku Sirizu kao svog spasioca iz štednje.

U roku od četiri meseca, Grčka i Nemačka će biti u zavadi opet, i Grčkoj će verovatno i dalje nedostajati štednih akreditiva koje su Berlinu potrebne da ubedi svoje evroskeptike da ima institucionalnu sigurnost i kredibilitet da nametne nemačku ekonomičnost na ostatak Evrope. Što više vremena Nemačka kupuje, više su nefleksibilne pozicije nemačkih i grčkih pregovarača, a teže se nalaze trgovci, biznismeni i političari koji će podjednako morati da preuzmu pretnju tzv. grekita, prvog u lancu događaja koji bi mogao da uzdrma evrozonu.

Uloga krize u Ukrajini

Da bi upravljala Nemačkom kroz eskalaciju krize evrozone, Merkelova treba da smiri svoj istočni front. Nije ni čudo onda da se ona zalaže za više neprospavanih noći i raspored putovanja da stavi drugi sporazum iz Minska sa Rusijom na papir. Dogovor je pogrešan od samog početka, jer izbegava prepoznavanje tekućih pokušaja separatista podržanih od Rusije da izglade demarkacione linije, uzimajući džep Debaljceva pod svoju kontrolu.

Nakon još nekoliko dana pregovaranja, Nemci (opet oslanjajući se na status dužnika Ukrajine) tiho su gurali ukrajinskog predsednika Petra Porošenka da prihvati realnost na bojnom polju i pomiri se sa sporazumom o prekidu vatre. Ali čak iako su Nemačka na jednoj strani, a Rusija na drugoj mogli da dovedu do relativnog mira u istočnoj Ukrajini, to će učiniti malo na kraju za zastoj između Sjedinjenih Država i Rusije.

Veza između Ukrajine i Irana

Suprotno popularnom mišljenju na Zapadu, ruski predsednik Vladimir Putin nije vođen besomučnim teritorijalnim ambicijama. On gleda u mape, baš kao njegovi prethodnici vekovima i bori se sa zadatkom obezbeđenja ruskog „trbuha“ od pograničnih država, koje su pod okriljem impresivne vojne moći Zapada. SAD su podsetile Moskvu više puta u poslednjih nekoliko dana da Bela kuća zadržava opciju za slanje oružane pomoći u Ukrajinu. Sa težom opremom dolaze instruktori, a instruktori dolaze sa čizmama na zemlji.

Iz njegove perspektive, Putin već vidi SAD kako se istežu van granica NATO da bi regrutovale i podržale saveznike duž ruske periferije. Čak i uprkos kratkoročnom primirju u istočnoj Ukrajini, ne postoji ništa što isključuje mnogo dublju umešanost SAD u regionu. To je pretpostavka koja će voditi ruske akcije u narednim mesecima. Putin je preispitao svoje vojne opcije, koje uključuju uspostavljanje kopnenog mosta do Krima (što je potez koji bi i dalje, u stvari, ostavio rusku granicu sa Ukrajinom izloženom), ambiciozniji prodor na zapad da bi se učvrstio na reci Dnjepar i akcije u baltičkim državama radi testiranja kredibiliteta NATO.

SAD nemaju taj luksuz da isključe bilo koju od ovih mogućnosti, tako da moraju da se shodno tome pripreme. Ali fokus na evroazijsko pozorište podrazumeva prvo vezivanje labavih krajeva na Bliskom istoku, počevši sa Iranom. I tako dolazimo do Ženeve, gde su se američki državni sekretar DŽon Keri i iranski ministar inostranih poslova DŽavad Zarif ponovo sreli 22. februara da razrade preostale tačke nuklearnog dogovora pre 31. marta, datuma do kada američkom predsedniku Baraku Obami treba da pokažu dovoljan napredak u pregovorima da bi zadržao Kongres od uvođenja dodatnih sankcija Iranu. Ako SAD realno igraju igru iz scenarija u kojem se američke vojne snage suočavaju s Rusijom u Evropi, one moraju biti u stanju da brzo razmeste snage koje su provele poslednjih desetak godina u cilju gašenja požara koji su zapalili pripadnici džihad Emirata, i da odvoje snage koje se pripremaju za potencijalni sukob u Persijskom zalivu. Da bi olakšale svoju poziciju na Bliskom istoku, Sjedinjene Države će na regionalne sile preneti veći deo tereta.

SAD-iransko razumevanje daleko prevazilazi dogovor o tome koliko je uranijuma Iranu dozvoljeno da obogati i koliko olakšanje sankcija Iran dobija za ograničavanje svog nuklearnog programa. To će izvući regionalne konture iranske sfere uticaja i omogućiti da Vašington i Teheran sarađuju u oblastima u kojima su njihovi interesi zajednički. Ovo već možemo videti na snazi u Iraku i Siriji, gde je opasnost od "Islamske države" primorala SAD i Iran da koordiniraju napore da bi zadržali džihadističke ambicije.

Iako će SAD da budu opreznije u svojim javnim izjavama dok pokušavaju da ograniče izraelsku anksioznost, američki zvaničnici su navodno izdali pozitivne komentare o Hezbolahu i njegovoj ulozi u borbi protiv terorizma, kada su govorili sa svojim sagovornicima u Libanu. To može izgledati kao mali detalj na površini, ali Iran vidi zbližavanje sa Sjedinjenim Državama kao priliku da traži priznanje za Hezbolah kao legitimnog političkog aktera.

SAD-iransko približavanje neće biti završeno do marta, juna ili bilo kog drugog roka koga Vašington postavlja za ovu godinu. Okvirni sporazumi o nuklearnom pitanju i sankcijama će nužno biti realizovani u fazama da bi efikasno produžili pregovore i u 2016. godini, kada Kongres može dozvoliti da osnovne sankcije deluju protiv Irana posle parlamentarnih izbora, dok ne istekne period od nekoliko meseci testiranja iranskog poštovanja sporazuma. Prepreke mogu nastati usput, kao što je smrt iranskog vrhovnog vođe ajatolaha Ali Hamnei, ali oni neće odvratiti Belu kuću od postavljanja kursa ka normalizaciji odnosa sa Iranom. SAD, bez obzira na to koja stranka kontroliše Belu kuću, će rangirati pretnju rastućeg evroazijskog sukoba daleko ispred deeskalacije konflikta sa Iranom. Čak iako nuklearni sporazum uspostavlja temelje za SAD-iranski dogovor, Vašington će se osloniti na regionalne sile poput Turske i Saudijske Arabije da ograniče iransku sferu uticaja i da podstiču prirodna rivalstva u regionu radi oblikovanja relativne ravnoteže moći tokom vremena.

Za krug nazad

Nemačkoj treba dogovor sa Rusijom da bi mogla da upravlja egzistencijalnom krizom u evrozoni; Rusiji treba dogovor sa SAD da bi ograničila zadiranje Sjedinjenih Država u svoje sfere uticaja; i SAD treba dogovor sa Iranom da bi preusmerile svoju pažnju na Rusiju. Nema sukoba koji je nezavisan od drugog, mada svaki može biti različitog obima. Nemačka i Rusija mogu pronaći načine da izmire svoje razlike, kao i Iran i Sjedinjene Države. Ali produžena kriza evrozone se ne može izbeći, niti može duboko rusko nepoverenje u američke namere na njenoj periferiji.

Oba pitanja dovode SAD nazad u Evroaziju. Rasejana Nemačka će primorati Sjedinjene Države da idu dalje od NATO granica da bi okružile Rusiju. Budite sigurni, Rusija - čak i pod teškim ekonomskim stresom – naći će sredstva da odgovori.

Sa engleskog preveo: Vladimir Jevtić

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će se Srbija pridružiti sankcijma EU protiv Rusije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner