Nuklearni pi-ar

(Fond strateške kulture, 9.4.2010)

Uoči potpisivanja američko-ruskog sporazuma o strateškom ofanzivnom naoružanju u Pragu, od saveznika je jedino Mahmud Ahmadinežad bio disonantan u horu hvalospeva Baraku Obami, s obzirom da je podvrgnuo kritici «kaubojsku» politiku Amerikanaca «koji se hvataju za kolt kada ih gađaš logikom». Ako bi najnoviji praški siže bio ugrađen u osnovu holivudskog vesterna nominovanog za «Oskara», Rusija bi najverovatnije mogla pretendovati jedino na nominaciju za neku od sporednih uloga. Veoma široka pi-ar-kampanja u cilju heroizacije uloge predsednika SAD u angažovanju u vezi neširenja nuklearnog oružja počela je pre godinu dana, u aprilu, i to upravo u Pragu. Treba li se čuditi što su američke službe pablik-rilejšn upriličile potpisivanje novog Sporazuma o strateškom ofanzivnom naoružanju povodom godišnjice nenuklearnih inicijativa laureata Nobelove nagrade za mir?

To što je odlučeno da se događaj odigra u Pragu, a ne u Moskvi ili Vašingtonu, dalo je povoda američkim ekspertima da proćaskaju o ispraznim šatl-letovima predsednika. Dejvid Krejmer iz vašingtonskog ekspertskog portala «Foreign Policy» zajedljivo se pitao: zašto je, kao, američkom predsedniku trebalo da ide u Prag na susret sa Medvedevom ako će taj isti Medvedev kroz tri dana doći Obami u Vašington na samit o nuklearnoj bezbednosti. Tamo bi izjutra potpisali Sporazum o strateškom ofanzivnom naoružanju, u podne otišli na forum, i ne bi bilo nikakvih suvišnih putovanja. Ako je Obamin izbor Praga za potpisivanje rusko-američkog sporazuma o strateškom ofanzivnom naoružanju ekspert pripisao želji američke administracije da ne propusti povod za samoreklamiranje i da otkloni sumnje u podršku SAD okupljenim - povodom „godišnjice“ - rukovodiocima Istočne Evrope, za ruskog predsednika je taj ceremonijal potpisivanja bilateralnog sporazuma više ličio na anti-pi ar. Dekorateri sporazumnog performansa, „meblirani“ u dekoracije bivših saveznika u Varšavkom bloku, koji su popunili antiruski stroj partnera i pasa čuvara SAD u Evroaziji, menjali su značaj onog „jasnog signala“ koji su Obama i Medvedev uputili međunarodnoj zajednici pre godinu dana.

Uoči potpisivanja sporazuma u SAD je široko tiražirana sveža verzija američke nuklearne doktrine. „Njujork tajms“ je objavio kraći izvod iz „doktrine“ , a vodeći mediji su zagrejali publiku parom citata iz fragmenta strategije i razmišljanjima samog Baraka Obame o značaju nove inicijative. Fokus razmatranja doktrine prezentiran je kao težnja administracije SAD da ograniči sebe u određivanju uslova pri kojima Amerika može pribeći upotrebi nuklearnog oružja. „Programski“ članak „Njujork tajmsa“ je ideju „samoograničenja“ smestio u naslov: „Obama ograničava slučajeve u kojima će SAD koristiti nuklearno oružje“. U stvari, u „doktrini“ je reč ne toliko o „ograničenju“, koliko o prioritetnim metama SAD, što je i izazvalo resku eksploziju iritacije iranskog lidera. U televizijskom obraćanju Ahmadinežad je Obamu nazvao „novajlijom u politici“ i posavetovao predsedniku SAD da ne čita svaki papir koji mu stave na sto i da ne ponavlja „doktrine“ koje mu preporučuju“. Sličan savet svom predsedniku dao je i istaknuti američki ekspert, profesor „Belfer-centra“ pri Harvardskom univerzitetu Stiven Volt (Stephen Walt), koji je Foreign Policy darovao leporečivi komentar pod naslovom “Revidiranje nuklearne doktrine (ili nuklearni pi-ar?)“.

„Administracija Obame, - piše Stiven Volt, - obelodanila je rezultate svog „preispitivanja nuklearne doktrine“ i prezentovala ih kao nešto značajno, da ne kažemo revolucionarno, u nuklearnoj strategiji. Ja nisam video celovit tekst dokumenta, već sam pogledao samo izvode i saopštenja za štampu, ali osnovna ideja mi se čini ovakvom: neophodno je suziti set scenarija u kojima bi Sjedinjene Države mogle da prete nuklearnim odgovorom“. Podsetivši da doktrina proklamuje „fundamentalnom ulogu arsenala SAD za zadržavanje od nuklearnog napada na Sjedinjene Države, njene saveznike i partnere“ i tako obećava da „SAD neće koristiti nuklearno oružje protiv nenuklearnih država, koje su potpisale Sporazum o neširenju nuklearnog oružja i koje izvršavaju svoje obaveze o njegovom neširenju“, ekspert nudi i „prevod“ deklarisanog „revidiranja doktrine“: SAD i dalje razmatra mogućnost preventivnog nuklearnog udara protiv Irana i Severne Koreje.

„Spreman sam da se složim, - piše Stiven Volt, - da nove izjave mogu značiti nekakvu vrednost sa aspekta „pablik-rilejšn“, umanjujući prioritetnost nuklearnog naoružanja u američkom strateškom mišljenju, ali sa aspekta čisto strateške perspektive nova doktrina je besmislena i kontraproduktivna“.

Kakva je razlika, razmišlja ekspert, ko je i šta rekao ranije povodom svoje odbrambene doktrine, kada opasnost za zemlju postane realna? Zar će se SAD zaustaviti pred time da promeni, ako zatreba, ono što je napisano u „revidiranoj doktrini“ ili rečeno u intervjuu šačici novinara? Čak štaviše, kaže stručnjak u oblasti međunarodne bezbednosti, sama odluka da se izbrišu nuklearne zemlje koje ne potpadaju pod preventivni udar i koje nisu potpisale Sporazum o neširenju, kao i države koje, po američkim ocenama, krše režim neširenja, jeste kontraproduktivno, mada i lukavo. Indija, Pakistan i Izrael – to su zemlje koje nisu potpisale sporazum o neširenju, piše Volt, ali teško da će se one ozbiljno zabrinuti zbog mogućnosti da će SAD njima naneti „preventivni udar“ i da će promeniti bilo šta u svojim nuklearnim namerama. Realni cilj „doktrinarnih isključenja“ - to je Iran (a dalje Severna Koreja i Sirija). „Ako SAD smatraju da je njihova „fundamentalna uloga – zadržavanje nuklearnog napada na Ameriku i saveznike“, i ako zadržava za sebe pravo da prva upotrebni nuklearno oružje protiv nenuklearnog Irana, neće li osetljivi iranski lider zaključiti da je i njemu neophodan nuklearni arsenal, čija će „fundamentalna uloga“ biti u zadržavanju pokušaja Amerike da tako postupi sa njegovom zemljom?“, - završava svoj komentar Stiven Volt.

U svom komentaru harvardski profesor ne govori o Rusiji – u izvodima iz doktrine, koje je objavio „Njujork tajms“, o strategiji u odnosu na Rusiju uoči potpisivanja bilateralnog američko-ruskog sporazuma se iz opreza ne govori. U samom 50-straničnom dokumentu, koji prati 20 dopunskih stranica opšteg karaktera (1) govori se takođe ne toliko o Rusiji, koliko o planovima povećanja odbrambenog potencijala SAD u oblasti ultrasavremenog konvencionalnog naoružanja i kvalitativnoj modernizaciji „sve izraubovanije nuklearne infrastrukture“ . Za „nuklearno podmlađivanje“ planirane su dodatne investicije reda 5 milijardi dolara. Uoči potpisivanja Sporazuma o strateškom ofanzivnom naoružanju u doktrini je propisan i način koji eliminiše različito tumačenje uvezivanja Sporazuma o strateškom ofanzivnom naoružanju sa problemom razmeštanja PRO u Evropi. „Učešće nenuklearnih sistema u kompleksu regionalnog zadržavanja SAD i garancija ciljeva biće sačuvani ako se odstupi od ograničenja koja se odnose na protivraketne sisteme i ako se zadrže opcije za korišćenje teških bombardera i raketa dalekog dometa konvencionalnog naoružanja“, - dvosmisleno se navodi u „revidiranoj doktrini“.

Nije isključeno da će i američki senat „odstupiti“ od ratifikacije novog sporazuma o strateškom ofanzivnom naoružanju, mada se odsustvo u tekstu sporazuma jasnog određenja koje ukazuje na neprihvatljivost za Rusiju razmeštanja sistema PRO u Evropi, prezentuje kao nekakav „diplomatski“ marifetluk, kako američki senatori ne bi odmah upropastili „resetovanje“. Pri tom pitanje o ratifikaciji sporazuma u ruskom parlamentu se i uopšte ne razmatra – smatra se da će u Rusiji naslepo prihvatiti dokument. Šteta što se ozbiljni američki eksperti nisu zamislili nad time, nije li to prezrelo „resetovanje“ i njen prvi plod – novi sporazum o strateškom ofanzivnom naoružanju – onaj isti „nuklearni pi-ar“ sa ciljem da se uništi i poslednje rusko sećanje na negdašnju moć evroazijske supersile, a pod bukom obećanja o saradnji i rešavanju „zajedničkih“ problema bezbednosti da se uvuče Rusija u režim oštrih sankcija protiv Irana, da se aktivnije gurne zemlja u avanturu u Avganistanu, na svoju štetu.

Još nedavno su u Nacionalnoj obaveštajnoj strategiji SAD u države koje predstavljaju izazov za Ameriku, ubrajani, uporedo sa Iranom i Severnom Korejom, Rusija i Kina. Danas, u drugoj „doktrini“, ovim dvema poslednjim daje se dvostruka uloga, pa se svrstavaju i, kao, u partnere, ali i predstavljaju „izazov“. „Imajući u vidu da Rusija i Kina danas modernizuju svoje nuklearne kapacitete i da obe zemlje tretiraju američke protivraketne sisteme i programe konvencionalnog naoružanja kao destabilizujuće“, navodi se u „revidiranoj doktrini“, „Održavati stratešku stabilnost sa te dve države je značajan izazov za godine unapred“. Izgleda da i sa tim „izazovom“ SAD izlaze na kraj. Ne zna se kako će odreagovati senatori koji su s mukom sastavili sporazum o strateškom ofanzivnom naoružanju, ali su za sada ruski oligarhijski krugovi sve više skloni sankcijama protiv Irana – vašingtonski „Fond za zaštitu demokratije“ svečano je saopštio 7. aprila da „pozdravlja odluku ruskog Lukojla da se priključi spisku energetskih kompanija koje obustavljaju isporuke benzina Iranu“. Izgleda da na analogni potez podstiču i Kinu, koja je još nedavno tvrdo stajala protiv pooštravanja sankcija Iranu. U američkim medijima su se pojavila saopštenja o tome, da je već na samitu o nuklearnoj bezbednosti (the Nuclear Security Summit), koji će se održati 12-13. aprila u Vašingtonu, Kina „spremna da razmotri pitranje o sankcijama protiv Irana“.

Pi-ar je ispao jezgrovit – nuklearni.

(1) Nuclear Posture Review Report. April 2010. United States of America. Department of defense.

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2911