Karikatura pobune

Jučerašnji antikapitalistički protest u Londonu bio je neubedljivi ritual simuliranog besa i pseudo-zabrinutosti. „Zabrinuti iz Tanbridž Velsa“ stajali su rame uz rame sa „Ljutitima iz Brajtona“ u ovoj jeftinoj predstavi ratobornosti iz druge ruke.

Ono što je zaista upadalo u oči kada su bile u pitanju demonstracije ispred "Banke Engleske" i širom Londona povodom samita G20, jeste u kojoj meri su protestanti iz oportunističke koalicije moralnih krstaša predstavljali salonski aktivizam; protestanti nisu toliko zastupali neki cilj, koliko su zapravo tragali za istim.

Kako se moglo i predvideti, vlasti su verno odigrale svoju rolu u ovoj melodrami. Izazivajući duboki osećaj nesigurnosti, one su odgovorile na izazov u vidu relativno male grupe demonstranata, kao da su u pitanju protesti koji dovode u pitanje integritet britanske države. Što se medija tiče, oni su bili posvećeni pružanju foto usluga neustrašivim demonstrantima raspoloženim da poziraju kamerama kako bi reklamirali svoj doživljaj nepravde povodom svih ružnih stvari na ovom svetu.

Ovo je bio jedan od onih događaja koji protestante dovode na loš glas; svedočanstvo osećaja besciljnosti koji dominira takozvanim antikapitalističkim pokretom. Pravi radikalizam još uvek čeka svoju temu u dvadeset prvom veku.

Neprestano sam iznenađen time koliko često me pitaju za mišljenje o pretnji od nereda i nemira koji bi mogli da se prošire Evropom. Ovakva pitanja rezultat su snažnog osećaja neizvesnosti u pogledu mogućeg rastakanja i propasti društva u post-recesionom svetu.

Bučni protesti i pobune u Atini i Parizu često se tumače kao uvod u još zlokobnije opasnosti koje slede. Zvaničnici i njihovi stručni savetnici pokazuju sklonost da uvek daju samo najcrnje prognoze. Vlasti malo čine da sakriju od očiju javnosti svoj gubitak nerava, čime neminovno šire ideju da je nasilje prirodan odgovor ljudi u vremenima nesigurnosti.

Zbog toga je prava velika priča u vezi sa samitom G20 koji počinje danas – gotovo opipljiv osećaj nesigurnosti koji ga okružuje. Policija i političari neprestano insistiraju da neće ništa "prepustiti slučaju", a njihove izjave za štampu i nezvanična komunikacija liče na neku novu vrstu širenja tračeva s vrha o mogućnosti masovnih nemira na ulicama Engleske.

Kao što se moglo očekivati, strahovi elita od rastućih nereda brzo su pretvoreni u upozoravajuće naslove u senzacionalističkoj štampi. "Strah od anarhista na "Put People First" maršu" – uzbunjivale su jedne novine povodom londonskih protesta od prošle subote. Predviđanja masovnih demonstracija prekaljenih protestanata bila su preterana: subotnji marš bio je krajnje skromnih razmera i procenjeno je da je na njemu bilo od 10.000 do 35.000 ljudi.

Tačno je da je jedan čovek bio uhapšen zbog pijanstva i izazivanja nereda – ali izuzev toga, ovaj uvod u jučerašnje proteste bio je u svakom drugom pogledu beznačajan, mlak i besciljan događaj.

Bez obzira na to, zastrašujuće priče nastavljaju da kruže, pa su bankari juče savetovani da se obuku u neupadljivu uličnu garderobu, ili, još bolje, da rade od kuće, kako ne bi postali žrtve "anarhističke rulje". Ništa slično nije se desilo. Čak ni uporno "prizivanje" opsade Londona nije moglo da motiviše mnogo njih za učešće u rijaliti TV protestu protiv kapitalizma – "rijaliti pobuni", takoreći.

Jednog dana, mahanje strahovima zvaničnika i tretiranje nasilja kao normalne reakcije na recesiju – zapravo poziv s vrha na pobunu – verovatno će se i pretvoriti u samoispunjavajuće proročanstvo, samo ne još.

Za sada, protest protiv kapitalizma veoma liči na imitaciju životnog stila. On je veoma nestabilne prirode, koja jednog dana može biti usmerena na bogate bankare sa vrha, a sledeće nedelje na izgradnju elektrane. U mnogo čemu, ova vrsta protesta kao stila života predstavlja ogledalo konzumerizma koji toliko prezire. Antikapitalizam je postao puki brend, sa isto onoliko sadržine koliko i lanac brze hrane ili marka garderobe.

Protestanti nisu samo protestovali, oni su i pozirali kamerama, i to često svojim sopstvenim. Gledanje svih tih aktivista kako fotografišu jedni druge mobilnim telefonima ukazalo mi je da je linija između voajerizma i protesta postala nejasna. "Bio sam tamo, radio sam to, razbio sam prozor i slikao se" – to je stav protestanta voajera. Posle jučerašnjih protesta, jasno vam je zašto u današnje vreme, umesto da ponude pomoć kada se desi sukob ispred nekog bara, ljudi odmah žure da to snime svojim mobilnim telefonom.

Naravno, postoji mnogo razloga za protest danas. Ali, pre nego što časna tradicija direktne akcije bude rehabilitovana, neophodno je razjasniti prirodu današnje globalne krize. To zahteva razmišljanje i debatu, a ne rituale gluposti koji se skrivaju pod imenom "protesta".

(Tekst je originalno objavljen 2. aprila 2009. u magazinu Spajkd, http://www.spiked-online.com/index.php?/site/article/6422/)