Još jedna iranska revolucija? Nije baš verovatno

(Njujork tajms, 05.01.2010)

Islamska revolucija Irana nije na putu da se uruši i propadne. Pa ipak, pogrešna ideja da se to može dogoditi ukorenila se u Vašingtonu kao opšteprihvaćena mudrost.

Ova pogrešna koncepcija ipak pruža neki zaklon predsedniku Obami; od pomoći je za prikrivanje njegovog neuspeha da ispuni svoja obećanja iz predizborne kampanje o tome da će prići Iranu sa nekim ozbiljnim, strateški zasnovanim predlozima. U međuvremenu, oni koji nikada nisu bili pristalice diplomatskog pristupa Iranu, sada propagiraju ideju da bi vlada Teherana mogla da se uruši, kako bi podržali svoje argumente za vojne udare na iranske nuklearne ciljeve i prihvatanje “promene režima“ kao konačnog cilja američke politike prema Iranu.

Počnimo od najnovijih događaja. Velike mase ljudi su se 27. decembra izlile na gradske ulice širom Irana da obeleže sveti dan šiita – Ašuru [1]; ovo se podudarilo sa posmrtnim ceremonijama za voljenog duhovnika, Velikog ajatolaha Hosein Ali Montazerija (Hossein Ali Montazeri), koji je umro nedelju dana pre toga. Oni koji su protestovali, iskoristili su tu priliku da se, započinjući sukobe sa snagama bezbednosti, okupe u Teheranu i drugde.

Nema sumnje, to su značajni događaji. Ali, tvrdnja da se Islamska Republika sada urušava na način na koji se urušio šahov režim 1979. ne može izdržati ni najpovršnije razmatranje. Antivladini iranski sajtovi tvrde da je bilo „na desetine hiljada“ protestujućih na Ašuri; neki drugi iz Irana kažu da ih je bilo između 2.000 i 4.000. Ma čija procena bila ispravnija, ono što znamo jeste da je veliki deo iranskog društva bio neprijatno pogođen time što su oni koji su protestovali baš taj sveti dan iskoristili za iznošenje političkih stanovišta.

Daleko više Iranaca je izašlo na ulice 30. decembra u demonstracijama koje je zbog podrške Islamskoj Republici organizovala vlada (jedan veb sajt koji se protivio ponovnom izboru predsednika Mahmuda Ahmadinedžada procenio je njihov broj na milion ljudi). Fotografije i video-klipovi daju prilično verovatnoće ovoj proceni – što znači da je ovo bilo možda najveće okupljanje na ulicama Teherana od onog na sahrani ajatolaha Ruholaha Homeinija (Ayatollah Ruhollah Khomeini) 1989. godine. Neposredno zatim, čak je i glavni suparnik predsednika Ahmadinedžada na izborima u junu, Mir Hosein Musavi (Mir Hossein Mousavi), osetio obavezu da izjavi o “neprihvatljivom radikalizmu“ nekih od onih koji su protestovali za vreme Ašure.

Usredsređivanje Zapada na protivvladine demonstracije je zaslepila mnoge, pa nisu mogli da uvide jednu neprijatnu, ali neizbežnu istinu: oni Iranci koji su iskoristili Ašuru za svoj politički protest nisu ni izbliza većina. One koji sa tolikim pouzdanjem govore o “opoziciji“ u Iranu, kao avangardi neke nove revolucije, trebalo bi naterati da odgovore na tri teška pitanja: prvo, šta ta opozicija želi? Drugo: ko je predvodi? Treće: na koji način želi ta opozicija da ukloni ovu vladu u Teheranu?

U slučaju revolucionara iz 1989. odgovori na ta pitanja su bili jasni. Oni su želeli da oteraju režim šaha Muhameda Reze Pahlavija (Shah Mohammed Reza Pahlavi), koga je podržavala Amerika, i da ga zamene Islamskom Republikom. Svi su znali ko vodi tu revoluciju: ajatolah Ruholah Homeini (Ayatollah Ruhollah Khomeini), koji je – uprkos tome što je živeo u egzilu u Parizu – uspeo da mobiliše ogromne mase u Iranu jednostavno time što je u zemlju slao snimljene audio-kasete. Mada se pristalice ne slažu o dugoročnim planovima revolucije, Homeinijeve ideje su bile dobro poznate iz njegovih napisa i javnih izjava. Po šahovom napuštanju zemlje, Homeini se vratio u Iran noseći u svojim rukama nacrt ustava za budući politički sistem u zemlji. Usled toga, osnovna struktura Islamske Republike uređena je sa upadljivom brzinom.

Šta, osim izražavanja nedovoljno definisanog nezadovoljstva, želi sadašnja “opozicija“? Ona više ne podržava predsedničku kandidaturu g. Musavija; i sam g. Musavi je je sada redefinisao svoj program kao “nacionalno pomirenje“. Neki od protestujućih izgleda da žele veće lične slobode i interakcije sa ostalim svetom, ali nemaju jasno definisan i kompletan program. Drugi – koji su dobili prilično veliki publicitet u zapadnoj štampi – počeli su da traže da se Islamska Republika zameni nekom (navodno nevezanom za religiju) “Iranskom Republikom“. Međutim, istraživanje javnog mnjenja koje je posle izbora izvršio Merilendski univerzitet, kao i opštenarodna reakcija na “Ašura proteste“, ukazuju na to da je većina Iranaca nezainteresovana, pa čak i odbojna prema pozivima za uklanjanje Islamske republike.

Kako g. Musavi biva sve više potiskivan u stranu, ko bi još mogao da vodi tu navodnu revoluciju? Sigurno ne Ali Akbar Hašemi Rafsanđani (Ali Akbar Hashemi Rafsanjani), raniji predsednik, koji je bio vodeća ličnost u protestima posle letošnjih izbora. Jeste, on je uspešna politička ličnost; smatraju ga jednim od “otaca osnivača“ države, i stoji na čelu “Skupštine mudraca“ (Assembly of Experts), tela koje može da smeni vrhovnog vođu Islamske Republike. Ali, g. Rafsanđani je 2005. ubedljivo izgubio od g. Ahmadinedžada u pokušaju da ponovo dobije položaj predsednika, i nije ispoljio sklonost da podstakne mase na rušenje sistema čijem je stvaranju i sam pomogao.

Ni Mohamad Hatami (Mohammad Khatami), reformista koji je za predsednika bio izabran 1997, neće predvoditi juriš. On se javno odrekao širokih studentskih demonstracija dok su protestovale protiv zatvaranja jednih novina koje su podržavale njegovu administraciju.

Mnogi zapadnjaci koji vide mogućnost da opozicija obori Islamsku Republiku podvlače potencijal za izazivanje nemira koje imaju šiitski rituali žaljenja za pokojnicima. Ovi se održavaju svakog trećeg, sedmog i 40-og dana po smrti. Tokom poslednjih meseci šahove vlasti, njegovi protivnici su, kako bi izazvali i jačali dalje proteste, koristili te rituale u slučajevima demonstranata koje su ubile snage bezbednosti. Ali, da li to znači da bi i danas neprekidna održavanja takvih rituala za poginule demonstrante izazvala sve veću spiralu protesta koji bi na kraju zbrisali iranski politički sistem?

To nije vrlo verovatno. Prvo, ajatolah Montazeri je imao izuzetni status u istoriji Islamske Republike. Nije ni malo čudno što je podudaranje rituala sedmog dana od njegove smrti sa ritualom Ašure privuklo tolike mase. Ritual 40-og dana, koji će pasti 29-og januara, kao i komemoracija revolucije iz 1979. početkom februara takođe mogu izazvati javne aktivnosti. Ali, u istoriji Islamske Republike nema ničega što bi dalo podršku predviđanjima da bi sledeći rituali žalosti za onima koji su poginuli tokom Ašure mogli izazvati sličnu pažnju.

Na primer, četiri istaknuta intelektualca su ubijena krajem 1998. – ubili su ih, navodno, funkcioneri državne bezbednosti, i to je izazvalo veliko javno gnušanje. Pa ipak, rituali žaljenja za tim žrtvama nisu izazvali velike proteste. Opštenarodni studentski protest je 1999. nasilno ugušen, poginulo je najmanje petoro ljudi, a 1.200 zatvoreno. Pa ipak, rituali žaljenja za poginulima nisu izazvali nikakve značajne nove demonstracije. Isto tako, nijedna od pogibija posle akcije snaga bezbednosti u vezi sa predsedničkim izborima u junu – pa čak ni slučaj Nede Agha-Soltan (Neda Agha-Soltan), mlade žene čije je ubistvo postalo događaj od najvećeg interesa (cause célèbre) ere JuTjuba (YouTube age) – nije dovelo do daljih nemira.

U skladu sa tim, rituali 7-og dana po smrti onih koji su ubijeni u “Ašura protestima“ nisu u Iranu izazvali značajnije demonstracije. Potpuno je jasno, poređenja tih protesta sa padom Berlinskog zida 1989. i zamišljanje čitave skale monumentalnih posledica koje slede predstavljaju fantaziju. Islamska Republika će nastaviti da vlada u Iranu. A, čak i ako dođe do nekih promena u položajima na vrhu – kao zamena g. Ahmadinedžada kao predesednika Alijem Laridžanijem (Ali Larijani), predsedavajućim Parlamenta – kako neki zapadnjaci pretpostavljaju, to ne bi značajno promenilo pristup Irana regionalnoj politici, njegovom nuklearnom programu, niti drugim stvarima vrednim pažnje.

Nevoljni, mlitavi napori Obamine administracije oko diplomatije prema Teheranu, doprineli su lošem glasu za taj pristup. Posledica je da se širom američkog političkog spektra povećava podrška nešto prinudnijim akcijama. Predsednik će zaista učiniti vrlo lošu uslugu američkim interesima ako i dalje nastavi sa uzaludnim iščekivanjem da politička dinamika u samom Iranu “reši“ probleme njegove sopstvene politike prema toj zemlji.

Kao model, bilo bi dobro da predsednik pogleda na Kinu. Još od prvih poteza predsednika Ričarda Niksona tamo (usred “Kulturne revolucije“), svaka uzastopna američka administracija je bila toliko mudra da ne dozvoli da neki politički konflikt – bilo u samoj političkoj eliti, ili između države i javnosti, kao npr. u slučaju protesta na Trgu Tijanmen, ili etnički separatizam Sinkjanga – skrene Vašington od stabilne, strateške saradnje sa Pekingom. Predsednik Obama treba da ispolji slični državnički pristup u odnosu na Iran.

Flint Leveret je direktor “Nove američke fondacije inicijative za Iran“ (New America Foundation’s Iran Initiative) i profesor je međunarodnih odnosa na Pennsylvania State University. Hilari Man Leveretstoji na čelu jedne konsutantske firme za politički rizik. Oni stoje iza veb-sajta The Race for Iran.

http://www.nytimes.com/2010/01/06/opinion/06leverett.html?ref=opinion

(Prevod sa engleskog: Vasilije Kleftakis)