Када је у питању Авганистан, запад се суочава са једноставном стратегијском рачуницом: сувише је скупо остати тамо, сувише је опасно отићи. Византијски одговор био би да се за почетак повуку оскудне и скупе западне трупе, а да се уместо тога наоружају локалци.

Резултати Томсон Ројтерса показују не само “ужасавајућу“ експанзију кинеске науке, него и снажну продукцију Бразила, знатно спорији раст Индије и релативни пад Русије. Кина је увелико надмашила све друге државе, са 64-струким повећањем научних радова.

Oно што су судија Робертс и његова већина у Врховном суду САД учинили јесте да су оборили вековну демократску традицију САД тиме што су дали уставно право корпорацијама да користе своје огромне изворе да се бирају кандидати које су оне саме већ одабрале.

Израелске власти обуставиле су издавање радних дозвола сарадницима НВО попут Save the Children, Oxfam или Лекари без граница. Али нису само стране НВО пред растућим проблемима. Сличан притисак трпе и неке израелске асоцијације.

Хаити је права жртва западне хегемоније. Земља која пати више од двеста година и представља прави пример америчких игара око економских интереса. Чак се и природа уротила против становника Хаитија који нису склопили пакт са ђаволом.

Од окончања хладног рата односи Запада са Русијом личе на сретање две тектонске плоче, при чему је једна под све већим притиском друге. Конфликт у Грузији 2008. представљао је „тремор“ који је наговестио снажан отпор кретању „западне плоче“ ка истоку.

Америци тренутна изборна криза у Ирану апсолутно одговара јер Иран као политички стабилна земља представља озбиљну претњу америчким као и израелским интересима у региону. ЦИА и МОСАД наставиће са праксом подривања политичких система у неподобним земљама.

Бомбашки напади на воз у Мадриду 2004.  често се узимају као прототип деловања једне аутономне локалне ћелије. Такве претпоставке су погрешне. Нове информације стављају у везу најрелевантније чланове мадридског бомбашког напада са руководством Ал Каиде.

Претпоставка да ће светске демократије по природи ствари стати једне уз друге показала се неоснованом. Последњи пример за то је Климатски самит у Копенхагену. Бразил, Јужна Африка и Индија су у Копенхагену одлучили да им је статус земаља у развоју важнији него статус демократија.

У политичко-пословној кампањи тврди се да је за климатске промене одговоран (крив) човек и зато треба одредити правила понашања људи. Проблем је што то није тачно.