Kandidatura

„Kandidovati se ili ne ponižavati se, pitanje je sad. Je li bolje u duši trpeti, strele i žaoke Litvanije obesne, ili na Poljsku, protiv mora bede, dići se i Rumuniji učiniti kraj?”, pitao se u sebi Boris Tadić*, koji je zatim ispao kroz prozor. Dok su mu pritrčavali i pitali ga je li mu dobro, uspeo je samo da krikne:

– Đilasa, Đilasa mi dajte. Dajem državu za kandidaturu... Ah, lupetam! Dajem kraljevstvo za Đilasa!

Kako se ispostavilo, Tadić* je tog kritičnog momenta, pošto se nagnuo kroz prozor zgrade Predsedništva, pogledao levo i na terasi Skupštine grada Beograda ugledao duh dede Kristine Galjak. Sama pojava duha uplašila ga je tako da je prebledeo, naročito zbog dedine nenormalne sličnosti s Kristinom, ali ono što mu je duh saopštio oborilo ga je s nogu.

– Nećete dobiti ni pedalj kandidature dok još jednom ne probam jagode iz Begaljice, pre nego što izgubite pravo da ih proizvodite – rekao je bezočni posetilac usred februara.

U najkraćem roku Đilas je obavešten o dešavanjima. Odmah je stupio u akciju: pozvao je direktora JKP „Pogrebne usluge” i uputio poruku Tomi Nikoliću da dođe lično i ponese svoju lopatu. Nije to bio prvi put da vođe Demokratske stranke okupljaju eksperte, pa ni prvi put da okupljaju grobare, ali pronicljivom posmatraču neće promaći da je jedna stvar sahraniti nacionalnu ekonomiju, a druga sahraniti duha.

– Šefe, gde da kopamo? – pitali su Đilasa komunalci (Toma još nije bio stigao, a neki glasovi šaputali su Đilasu na uvo da taj neće ni doći).

– Kopajte dole ispod Andrića, taman ćete završiti dok DŽenifer Lav Hjuit ne stigne. Eto kako valja gledati televiziju. Informacija je kiseonik biznisa.

Za to vreme, što bi rekao Lunov Magnus Strip, telefon je zvrjao u Tadićevoj* kancelariji. I da se Vuk Jeremić nije tu našao, prvi čovek Litvanije pomislio bi da je Tadić* postao „taf-gaj”.

– Dobro, povući ću kandidaturu za predsedavajućeg Generalnoj skupštini UN – započeo je proklamaciju Vuk Jeremić, ali ga s druge strane žice predsednik Litvanije prekide i reče mu da za tim nema potrebe, da su čuli šta se dešava na Andrićevom vencu te da Litvanija povlači svaku reč protiv Srbije. Na drugoj liniji, Borko Stefanović je pokušao da uveri predsednika Rumunije da će Vlasima dodeliti zvanje naj-Rumuna, no naišao je na mekšinu: predsednik ove dobrosusedske republike cvileo je da ne traži ništa. Slično je bilo i s Poljskom, s kojom je pregovarala dežurna tetkica, koja je konverzaciju završila rečima „E ako je tako, onda harašo. Asta vam lavista”!

U Briselu i van njega svi su bili van sebe. Pronela se vest da duh dede Ota fon Bizmarka u potpunosti podržava zahteve duha dede Kristine Galjak, tako da ni sama Kristi Misti, kako je zovu fanovi, ni država Nemačka, bog i batina – ništa nisu mogli da učine. Čekalo se da šaptačica DŽenifer dođe i pokuša da ubedi gospodina duha da se upokoji na polzu kandidaturi Srbije, ili da se jagode iz Begaljice makar zamene kruškama iz Latinske Amerike, koje su takođe viđene za iskop.

Ne znamo šta se dalje odigravalo, ni da li je Kristinin deda poželeo kruške ili večni mir. Ali onog dana kad je trebalo da nam se desi kandidatura, iz javnih sirena za uzbunjivanje, prilagođenih novoj svrsi a istim strancima, začula se pesma: „Ustajte, prezreni na svetu, vi Srbi koje mori glad. Dok EU hvata bes i jad, vi pređoste iz sela u grad.” I posle toga svaki nam je dan bio – Bajaga.