Очигледан пример за то је недавна изјава председника Републике да се он “ и даље залаже за Косово у оквиру Србије“. То може да значи све и ништа. У ствари, та изјава је само израз личне политичке амбиције, која у тежњи да удовољи обема странама, и својим менторима и свом народу.

Амбасадор Велике Британије у Србији Стивен Вордсворт изјавио је да ће Велика Британија имати "одређени основни ниво сарадње" са сваком легитимно изабраном владом у Србији, али је указао да ће степен сарадње зависити од "усаглашености заједничких циљева". 

Често цитирана, оспоравана и брањена, одредба члана 102 став 2 Устава од 2006. године гласи: "Народни посланик је слободан да, под условима одређеним законом, неопозиво стави свој мандат на располагање политичкој странци на чији предлог је изабран за народног посланика".

Међутим, важнији од те политичке блискости са СРС-ом и ДСС-ом је агресиван и нетрпељив тон који је од 5. октобра долазио од актера „проевропског блока“. Треба се само присетити шта су о социјалистима говорили Динкић, Драшковић и људи из врха ДС-а.

Тадић је на крају изборне вечери поручио да испуњава изборно обећање да Коштуница више неће бити премијер, да ће предложити кандидата из Демократске странке, која је морални победник избора. Поручивао је тим партијама да се не играју народном вољом.

У Србији се настављају преговори о формирању нове владе. Ни проевропска опција председника Бориса Тадића ни "народњачки" блок Војислава Коштунице и Томислава Николића још увек немају већину потребну за формирање владе.

Парламентарни избори у Србији представљају глас и опредељење за Европу, Демократску странку и њене савезнике и јасан неуспех Радикалне странке. Још увек се, међутим, поставља питање формирања нове владе мада су бирачи изразили јасно проевропско опредељење.

Знајући „психологију“ и очекивања нашег народа – Тадићев тим је исфорсирао потписивање „Споразума о стабилизацији и придруживању“. Све је помало деловало комично, али испало је да је у питању био „пун погодак“. 

Онолико колико је еврореформска Србија бојила ССП позитивним тоновима, толико је конзервативно-десна то чинила у супротном смеру. ССП је и метафорично (Јудин печат) или дословно схваћен као чин издаје.

И ова изборна кампања заснивала се на страху. То траје одувек, а свака наредна већих је обриса од претходне. Безмало, све време живимо у референдумској атмосфери и сваки пут изјашњавамо се о „мањем злу“.