Sada antidržavna alijansa Tadić - Pastor mora da žuri. Što brže stupanje na snagu novog Statuta Vojvodine zajedno sa odugovlačenjem realizacije sporazuma sa Rusijom u suštini su segmenti iste politike. Cena te „operacije“ će biti srpski gubitak Vojvodine.

„Preostale oranice i strateški važne teritorije menjamo za obećanja“, pisaće posle iznudice stranog mešanja u budućem najkraćem ustavu skraćene Srbije. To bi bio logičan poslednji stadijum ozbiljnog oboljenja elite u krugu dvojke.

Možda je vreme i poslednja prilika da srpska desnica otvori pitanje evropske ideje u Srbiji. Šta za Srbiju danas predstavlja evropska ideja? Da li je reč o nerazumnoj potrebi da se uvek nekom pripada, ili je to iskaz pripadnosti jednom internacionalnom projektu?

Svetska ekonomska kriza ujedinila je bogate: odmah su otpustili radnike, teško da će otpustiti i telohranitelje. Za to vreme partije će ćutati, više u strahu da bogataši ne otpuste i njih nego od tihog roptanja sirotinje, i povremeno će ih kao Tadić moliti da budu solidarni.

Predložak ideologije Male Srbije jeste srbofobija, lagano učvršćivana u vreme komunističkih skorojevića, posle oktobra 1944. Nakon Oktobarske revolucije 2000. srbofobija je, bez zazora i drsko, na velika vrata uvedena u državne institucije i javni život kao nova vera.

Ključni pojam ovih izbora, pa samim tim i aktuelnog političkog trenutka izražen je mračnom, pretećom sintagmom „povratak u devedesete“. Ovo nije bio slogan, to nije bio ni zatvoren političko-ideološki argument, već magijska, ritualna mantra.

Medijska propaganda jeste doprinela padu radikala, ali i da nema takvih medija, reč je o ideologiji koju je pregazilo vreme. To je bila politika celog prošlog veka, ali Srbiji nije donela ništa, a odnela je mnoge živote.

Đelić nam je svima ostavio samo jednu mogućnost – vezivanje za mrtvaca, za postojeći odnos snaga u društvu, nemogućnost promene koliko god stanje bilo teško, zarobljeništvo u matriksu beznađa. To nije samo uzurpacija, to nije samo bezobrazluk. To je zločin u nastajanju.

U razgovorima o smeni glavnog urednika Politike u više navrata je izraženo opredeljenje da će mišljenje redakcije biti od gotovo presudnog značaja. Ništa od toga nije se desilo. Zašto se onda organizuje ta „demokratska“ farsa?

Ovdašnji političari, koji u balkanskoj kasabi obavljaju prljave poslove, stalno dobijaju pohvale od raznih Havijera Solana, Olija Renova i sličnih mutanata postmoderne politike Zapada, i opijaju se, uz svest o ličnoj koristi, vizijama Evrope.