Штошта проистиче из овакве Динкићеве оптужбе. Пошто Ивица Дачић сигурно није политички авантуриста који стратешке одлуке доноси на основу гатања тарот картама, може се са сигурношћу претпоставити да је, док је обмањивао радикале и народњаке, увелико имао договор са Борисом Тадићем.

Одбрана права на долазак Томпсона, преко мреже кабловских оператера, у српске домове, само је первертирани израз становишта које је одавно изгубило везу са стварношћу. Оно и нас хоће да увуче у свој надреални свет, у коме је нормално оно што није нормално, а ненормално оно што је нормално.

Праведно би било да се бирачи бар у једном изборном циклусу одморе од Млађана Динкића, његових акција од хиљаду евра, колоса у виду „Фиата“ и другог празноречја, спасавања банкарског сектора, приватизације, Националне штедионице, Народне банке...

Присетите се безбројних позива декама, бакама мамама и татама да гласају како им деца кажу. Све за бољу будућност деце, јер деца боље разумеју и схватају време у коме живе и на који начин да достигну европски сан у сопственој земљи. И поче притисак старије и баш старе да слушају своју голобраду децу.

„Реформа медија“ коју је председник Борис Тадић у победничкој ноћи отворено промовисао речима да су  кампању сви пратили фер сем оних „дивних“ штампаних медија „блиских неонацизму“, показује онеспокојавајуће резултате. У најутицајнијим медијима све је мање простора за критичку реч.

Када је, пре неколико година, почео рат Курира и неких других штампаних медија са министром Млађаном Динкићем, али и неким другим највишим функционерима у Србији, сасвим је било јасно да ће жртава бити на све стране. Тако смо дошли до данашњег Дана Д. Од исхода гласања страхују сви.

Када дође време да се обавесте гледаоци РТ Војводине о сутрашњем времену, на екрану се прикаже карта Војводине са називима већих градова и анимираном кишом или сунцем. Киша пада само до Саве и Дунава а сунце сија само изнад Фрушке горе.

Оно што се ових дана дешава могло би, такође, да се доведе и у везу са скретањем пажње са процеса децентрализације на Косову, у чему су многи Срби са Косова видели своју једину шансу за останак.

Предлог закона о информисању представља корак више по својим репресивним одредницама. Шта ако се испостави да је попут Вучићевог закона информисању, за који многи сматрају да је био „закон о Дневном телеграфу“, овај нови буде „закон о Куриру“?

Ствар је тако постављена да се Србија док „граби“ ка ЕУ, а пошто се зна да неће тек тако признати нову државу, константно суочава са наметнутом и „неизбежном стварношћу“. Сваки нови уговор који државу приближава Европи потписује се са Србијом без Косова и Метохије.