Рат је био прљав јер се није могао наставити никако друкчије осим против цивила, иначе би био изгубљен. Перспектива је била катастрофална: не могу се употребити трупе на земљи да се рат брзо заврши, не може се никоме објаснити зашто се води.

Већина америчких војних партнера више је заинтересована за симболичну безбедност, него за то да играју значајнију улогу у рату. Владе тих земаља желе да покажу како су оне добри савезници и “вољни“ учесници у мисијама које воде САД, а да се притом излажу врло малим ризицима на бојном пољу.

Панарин очигледно верује да оно што се десило Совјетском Савезу и што може да се деси Руској Федерацији, једнако може да се деси и Сједињеним Државама, уколико се узме да Сједињене Државе и Русија функционишу по упоредивим системима.

„Тешко да је Вашингтон заинтересован за јачање Европске уније”, пише Јевгениј Примаков, руски државник, ветеран совјетске и руске дипломатије и обавештајне службе, у књизи „Свет без Русије?”.

Називати данас руску војску „тигром од папира“, у ситуацију када та армија тренутно има више нуклеарних бојевих глава од САД, па чак и више тенкова од САД, више је него чудно. Осим, ако у елементе поређења нису ушле и плате војника и официра.

Земља, која је једном представљала сигурно уточиште за људе попут Спинозе, какве ни једна друга држава не би трпела, сада суди онима који имају спорне ставове.Слобода говора више не постоји у земљи једном познатој по својој толеранцији и слободи.

Обама нема ни знање ни образовање, ни руководеће искуство, ни у спољној ни у унутрашњој политици, ни сараднике. Такав човек није у стању да руководи Америком у кризи. Симболично је што се труди да иде путем Линколна кога су убили!

Клопка коју нови председник мора да избегне је да унапред претпостави да ће Иран или Русија изаћи у сусрет Вашингтону по питању Авганистана због тога што га наши експерти убеђују да је „то и у њиховом интересу“.

За председника Обаму, користан почетак за размишљања о томе шта треба учинити у југоисточној Европи биће његови ставови о Ираку. Приметне су контрадикције између интервенционистичког става Вашингтона по питању Балкана и става о Ираку тадашњег сенатора Обаме.

Но, без обзира на Обаму, његове намере, па чак и без обзира на понашање тренутне власти у Србији, све то још увек не значи да ће под новом администрацијом све према Србији остати исто – упркос жељама и/или инерцији једне или обе стране.