Početna strana > Prikazi > Srbija na EU nizbrdici
Prikazi

Srbija na EU nizbrdici

PDF Štampa El. pošta
Slobodan Antonić   
subota, 08. novembar 2008.

(Dragomir Anđelković, Srpski nacionalni mazohizam: od jugoslovenstva do evroatlantizma. Altera, Beograd 2008, str. 291)

Naslov knjige «Srpski nacionalni mazohizam» odnosi se na fenomen koji nam je svima poznat. «Deo Srba (bar po rođenju)», kaže Anđelković, «kao da nalazi zadovoljstvo u ponižavanju sopstvenog naroda» (10). «Retko gde se sretne toliko ljudi, kao u Srbiji – koji izražavaju prezir prema sopstvenom narodu, ili su bar ravnodušni prema njegovoj sudbini» (114). I kod drugih naroda je bilo takvih pojedinaca, ali oni su bili nekako usamljeni. Anđelković navodi slučaj Oto Kusinina (1881-1964), finskog boljševika. On je bio razočaran što njegov pokušaj ustanka (1918) nisu prihvatili čak ni finski radnici. Prebegao je u SSSR i zamrzeo sopstveni narod. Prema rečima njegove supruge, sve do smrti je bio opsednut željom da na tenkovima uđe u Helsinki i Fincima pokaže «ko je pobednik». Toliko je radio protiv sopstvene zemlje da ga je Lenjin nazvao «proždiračem Finske». Staljin mu je dao upravu nad Karelofinskom republikom, koja je stvorena samo zato da bi joj mogla biti pripojena Finska. Kusinen je, međutim, toliko mrzeo Finsku da je u Kareliji sistematski potiskivao finski jezik. «Nije propuštao priliku da potceni finsku kultzuru, da kaže nešto zlobno na račun nacionalnog karaktera svojih sunarodnika... Sve u svemu, bar u pogledu mržnje prema sunarodnicima, izgleda da je Oto bio finski pandan Sonje Biserko» (54).

Taj mazohizam nije slučajan. On je posledica upornog nastojanja da se izmeni srpski nacionalni identitet. Prvi korak ka uspešnom ispiranju mozga, upozorava Anđelković, jeste potkopavanje nečijeg identiteta (51). Da biste od normalnog čoveka napravili poslušnog roba, on mora prethodno da zaboravi da je ikada bio slobodan, da je ikada bio svoj na svome. Zato se u Srbiji podstiče negatorstvo svega dobrog što je postojalo u prošlosti i brisanje celokupnog klulturnog nasleđa. Srbija treba da se seća samo «zle» Miloševićeve epohe, kako bi se večno stidela, večno kajala i – večno služila.

A u onim tenucima kada se ne stidi, Srbija treba da bude «racionalna», i smerno prihvati svoju sudbinu – recimo, otrgnuće Kosova. Anđelković, naravno, nema ništa protiv racionalnosti. Ali, on upozorava da «mora da postoji neka `crvena linija` do koje se pravi takav izbor. Ko normalan, u psihološkom i socijalnom smislu, može i da razmotri ponudu da proda dete kako bi kupio bolja kola?» (39). A upravo je tog ranga ideja da će Srbija, odričući se Kosova, lakše ući u EU. Neće. Kao što ni onaj koji proda dete, kako bi kupio kola, neće na kraju imati niti dete, ni kola.

Anđelković koji je inače istoričar po obrazovanju, podseća nas da su nam slične šećerleme obećavane i ranije. Ali, teško da smo ikada nešto dobili. «Sećate se kako su nam (pre 5. oktobra – A. S) nagoveštavali milijarde i milijarde dolara donacija, čim se vratimo u `evropsku porodicu naroda`. Sećate se priča da će Srbija biti podeljena na 5-6 zona ekonomske pomoći, pa će za svaku od njih biti odgovorna Francuska, Nemačka, SAD… A onda će se te zemlje `takmičiti` ko će našem napaćenom narodu da donese više dobrobiti» (123-4). I šta je bilo od svega toga? Kao što je posle 5. oktobra ka Srbiji potekla reka dolara, tako će, pošto se odrekne Kosova, glasa za evroreformske stranke, izabere evroreformsku vladu itd, u Srbiju poteći med i mleko iz EU. Teško.

Jer, upozorava Anđelković koji poznaje ruske prilike (rođen je u Moskvi i, docnije, desetak godina radio u Kazahstanu), i sami Rusi su imali slično iskustvo. «Njima su svašta obećavali, a ništa im nisu dali. Rusima su decenijama pokazivali sve ono što su želeli da imaju, a kada su se opredelili za `potrošački sistem` – to su u stvarnosti dobili malobrojni. Tek kada je Rusija ustala, kada je počela da se bori za sebe – većina njenih građana je počeo da oseća blagodeti potrošačkog društva, a država se konsolidovala. Bolji život uvek ide uz jaku državu» (125)

Zato, Srbija nema druge do da se uspravi i počne da misli sopstvenom pameću. A mi smo prestali da mislimo svojom glavom, jer smo poverovali da samo treba da sledimo uputstva naših zapadnih prijatelja i da ćemo brzo stići u Eden. Mi danas možemo da izbacujemo Nedićevu sliku po sto puta iz Vlade. Ali, čak i u Nedićevo vreme u ministarstvima je bilo manje stranih «nadzornika», nego u vreme DOS-a (76). Tada je Srbija krenula putem kojim, po inerciji, ide i danas. «Na nizbrdici se teško pravi zaokret« (76). Mi smo na EU nizbrdici i krajnje je vreme da uključimo mozak i shvatimo šta nam se dešava.

Srbija je stvorila infantilni strah da bez Evrope nema modernizacije, kaže Anđelković. Mi smo pri tom zaboravili svoja sopstvena iskustva. I 1906. godine Srbiji su govorili da izvoz u Austrougarsku «nema alternativu» i da nema druge do da pognemo glavu. Ali, tadašnja srpska elita hrabro je ušla u „carinski rat“, pronašla nova tržišta i – pobedila (178). Takođe, podseća Anđelković, neki od najvažnijih podsticaja modernizacije nisu došli sa zapada, već sa istoka. Mi smo danas potpuno zaboravili izuzetnu ulogu ruskih izbeglica u podizanju naše države, nauke i kulture posle 1918. Nekih 12,5 posto tada pristiglih Rusa imalo je univerzitetsko obrazovanje, a čak 61,5 posto je imalo tada još uvek veoma retko srednje obrazovanje. Poređenja radi, manje od 1 posto stanovnika Srbije je u to vreme imalo završen fakultet i srednju školu! Gotovo 70 posto Rusa je govorilo bar jedan strani jezik, a njih 7 posto je znalo čak 3-4 strana jezika (pored ruskog). Stotine ruskih profesora počelo je da predaje na Beogradskom univerzitetu, osnivajući nove fakultete i institute. Ruski arhitekti su projektovali oko 10 posto zgrada podignutih u Beogradu između Prvog i Drugog svetskog rata: današnju zgradu Vlade, Centralnu poštu, današnje Ministarstvo spoljnih poslova, Ministarstvo poljoprivrede, Patrijaršiju, Studentski dom kod Vukovog spomenika... Dolazak Rusa imao je presudan značaj za popularizaciju opere u Srbiji, unapređenje pozorišta, a Rusi su u Srbiji utemeljili balet u institucionalnom smislu (103-4). «Evropa je (u Srbiju – A. S) u znatnoj meri ponovo stigla sa Istoka, iz bratske Rusije». (104). Pošto je «sa te strane već dolazilo sve ono što vezujemo za progres» (104), nema razloga da se bojimo da ćemo, ostankom izvan EU, ostati i bez modernizacije.

Taj strah, upozorava Anđelković, ne širi se prvi put namerno Srbijom. Tako su, svojevremeno, i «austrofili širili iracionalni strah kod naših malograđana, fasciniranih Zapadom, da će intenzivne veze sa Rusijom ometati da se ono čemu su se divili uobičaji i kod nas. Inače, kada su Srbijom zavladali proruski nastrojeni političari, u njoj je bilo mnogo više slobode nego dok su je predvodili austrofili, koji su sebe voleli da predstavljaju kao prozapadnjake. I intenzivirala se, odnosno postala je obuhvatnija, evropeizacija zemlje» (250). Zato je smešno Rusiju doživljavati kao središte nekog antizapadnog sveta. «Uostalom, ta zemlja je u mnogo čemu više Zapad od Srbije», upozorava nas Anđelković (253).

Anćelković naročito pobija propagandne teze «da nam Rusija nikada nije ozbiljnije pomogla». On podseća da je Rusija samo zbog Srbije, iako još uvek nespremna za sukob, ušla u Prvi svetski rat. «Ruski državni vrh je dobro znao u kakvom stanju je armija, i da su privreda i društvo nepripremljeni za istrajne ratne napore. Na osnovu iskustva sa deceniju ranije završenim ratom sa Japanom, znao je i kakvu mogućnost veliki rat pruža revolucionarnim grupama. No, Nikolaj II, uprkos zalaganju nemalog broja ljudi iz njegovog okruženja, ni po koju cenu nije hteo da ostavi Srbe u nevolji. To ni drugima nije dozvolio tokom naše `albanske golgote`. Samo zahvaljujući energičnom stavu Rusije, pa i pretnji da će izaći iz rata, zapadni saveznici su evakuisali izmučene srpske snage!» (247).

Anđelković kritikuje i istoričare koji prebacuju Rusiji da je na Balkanu često pretpostavljala bugarske interse srpskim. On kaže da mi previđamo da je Rusija samo preko Bugarske mogla da se dočepa Bosfora i veze sa Mediteranom (248). Mi pokazujemo «sindrom mlađeg razmaženog brata» (248), kaže Anđelković, i olako zaboravljamo, samo ako nam se jednom uskrati zahtevana pomoć, sve što je stariji brat ikad učinio za nas. «Zar je bilo razumno pomisliti da je B. Jeljcinu i A. Kozirjevu stalo do srpskih nacionalnih interesa, kada ih se nisu ticali ni vitalni ruski?», pita se Anđelković (249). Nasuprot tih naših preteranih očekivanja, ni mi se nismo baš uvek pokazivali kao lojalni saveznici. «Malo Srba, pa i istoričara, hoće da se seti da srbijanskim vlastima nije palo na pamet da kneževina uđe u Krimski rat na strani Rusije (a apelovano je na nas)» (248).

Kada je reč o savremenom političkom trenutku, Anđelković upozorava da Rusija ima jasne ekonomske interese u Srbiji. «Kada se odvijao proces privatizacije u zemljama nekadašnjeg sovjetskog bloka, Rusija je bila u problemima i propustila je da u njih značajnije uđe sa kapitalom tj. da se tamo dobro smeste `kompanije – ćerke` vodećih ruskih firmi. Zato, bar u nekim privrednim oblastima (npr. JAT i mogućnost slobodnog poslovanja te kompanije unutar EU), Rusija sada želi da preko Srbije ublaži barijere koje EU nameće njenom `biznisu`. Od toga mi možemo da imamo samo korist» (253).

Naša politička i medijska evroreformska elita koja u svakoj tački širi antirusko raspoloženje, zapravo Rusiju optužuje za ono što nam SAD i EU sve vreme rade. Naime, evroatlantski koncept saradnje sa Srbijom je «model hijerarhije među postojećim zemljama» kao «asimetrične atrofije suvereniteta» (255). Takav lestvični poredak «ograničenog suvereniteta», u kakav se i Srbija gura, postojao je svojevremeno u komunističkom bloku, podseća Anđelković, kao i u predhrišćanskoj Evropi. U takvom poretku na vrhu hijerarhije nalazi se «država - svetski stožer», kakav je svojevremeno bio SSSR, ili još ranije grad Rim. Ispod države-stožera, zatim, stoje njeni saveznici, recimo, zemlje «narodne demokratije» kao saveznice SSSR, ili Federati i Latini, kao saveznici Rima. Treći rang pripada zavisnim ili polu-okupiranim teritorijama – kao što je Avganistan, u vreme SSSR-a, ili zavisne municipalne provincije, u doba Rima. Četvrti rang imaju nezavisne zemlje, na koje se deluje uglavnom novcem, agentima i kulturnom propagandom (116).

Nasuprot tome, Rusija zastupa princip tzv. suverene demokratije. To znači da se Rusija zalaže da svaka zemlja treba da suvereno određuje svoje interese i da je svaka zemlja u međunarodnim odnosima jednakog pravnog ranga. Državama treba da upravljaju domaće političke i ekonomske elite, a ne svetska, nadnacionalna birokratija i transnacionalne kompanije (255). Rusija će, u tom smislu, svakako podržavati suverenu Srbiju i prava srpskog naroda, onoliko koliko su ona u skladu sa međunarodnim pravom («osim ako se naša vlast bude ponašala kao da joj do srpskih interesa nije stalo», dodaje oprezno Anđelković). «Rusija će podržati dejtonski status R. Srpske, celovitost R. Srbije, manjinska prava Srba u Hrvatskoj, pravo prognanika iz te republike ali i sa Kosova i Metohije, da se vrate i dobiju uzurpiranu imovinu». Uprvo zbog svog generalnog opredeljenja, ali i uzajamne kulturne bliskosti, «dugoročno nijedna velika sila neće prema nama biti tako prijateljski nastrojena kao Rusija», zaključuje Anđelković (254; 258).

Ovo je jedna mirna i pristojna knjiga. Ogledi iz kojih je sastavljena ukazuju na pisca koji nije pretenciozan, ali je istovremeno i dovoljno upućen u stvari o kojima piše. Njegovo društveno i istraživačko iskustvo je specifično za našu sredinu i više okrenuto istoku, nego zapadu. Otuda, verovatno, dolazi i njegovo veće razumevanje ruske pozicije u svetu, i naklonost ka Rusiji. Anđelković, razume se, nije neprijatelj Zapada. Ipak, on jasno uviđa koliko idolopoklonstva prema SAD i EU postoji u našoj političkoj i medijskoj eliti i koliko to može biti opasno za srpske nacionalne interese. Anđelković nam skreće pažnju na pojedinosti koje ili nismo znali, ili smo ih smetnuli suma, on nam iznosi argumentaciju koju ne srećemo u velikim medijima, on misli drugačije i pomaže da se vidi i druga strana medalje. Stoga ova knjiga doprinosi uspostavljanju toliko potrebne ravnoteže, u argumentaciji i shvatanjima, u našoj javnosti. Uravnoteženost mišljenja i pristupa, to je pokazatelj zrele javnosti i zrele elite. Sa ovom knjigom i mi smo bliži cilju da to postanemo.

(Tekst je objavljen u časopisu „Pečat“, od 24.oktobra, br.35, str.18-20)

 

Od istog autora

Anketa

Da li podržavate formiranje „malog Šengena“ između Srbije, Makedonije i Albanije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner