Revolucija u Evropi

U poslednjih nekoliko godina, došlo je do prave poplave knjiga koje se bave posledicama masovne imigracije po Evropu. Notorna knjiga Orijane Falači “Bes i ponos” je u Italiji postavila nove rekorde čitanosti, a knjiga Marka Stajna, “America alone” (na čijim koricama je ponosno istaknuto “uskoro zabranjeno u Kanadi!”) je bila bestseler Njujork Tajmsa. Knjiga Kristofera Kaldvela predstavlja temeljnije i manje ostrašćeno delo na ovu temu, koje je kao takvo doživelo pozitivne kritike ne samo u tradicionalističkim krugovima na Zapadu već i u značajnom broju progresivnih medija, poput Njujork Tajmsa i Gardijena.

Već na samom početku knjige Kaldvel prihvata kao u osnovi tačnu demografsku tezu da se, kao rezultat ogromne razlike u natalitetu između evropskih starosedelaca i novodošlih imigranata, evropski kontinent pretvara u mesto na kojem će muslimanska populacija u ne tako dalekoj budućnosti postati većinska. Kaldvel ponavlja poznate primere o tome da je 57% novorođenih beba u Briselu muslimanske veroispovesti[1] a ‘Muhamed’ najpopularnije ime i osporava popularnu procenu da će se, pod uticajem infantilizacije do koje dovodi komforni život u današnjoj Evropi, natalitet novodošle populacije vremenom smanjiti u meri u kojoj se svojevremeno smanjio natalitet starosedelaca.

Međutim, Kaldvel demografskim projekcijama posvećuje relativno mali prostor. On se daleko više bavi istorijom i razlozima imigracije u Evropi a ponajviše pitanjem zašto se ta imigracija i posle nekoliko decenija nije asimilovala u evropske države. Kaldvel smatra da postoji realna opasnost da su potomci imigranata na Zapadu manje – a ne više – asimilovani od njihovih roditelja i dedova. Suprotno nekim optimističkim predviđanjima da će nove generacije svesrdno prihvatiti evropski identitet, na delu je problem de-asimilacije – gde se nove generacije, često rođene u Evropi, poistovećuju sa kulturnim i religioznim institucijama sa kojima su njihovi roditelji odavno izgubili neposredni kontakt.

Jedan od razloga za proces deasimilacije je ekonomska globalizacija, jer potomci današnjih imigranata obnavljaju kontakte sa matičnim državama i njihovim kulturnim dešavanjima na način na koji to ranije nije bilo moguće. Tehnološki napredak i slobodno tržište su omogućili fragmentaciju masovnih medija i pružanje veoma različitih, pa i kontradiktornih sadržaja ljudima koji su nominalno deo iste zajednice. Mediji koji su nekad, smatra Kaldvel, bili mehanizam stvaranja zajedničkog identiteta, sada taj kolektivni identitet razaraju, jer omogućavaju potpunu kulturnu izolaciju ljudi koji žive na istovetnom prostoru.

Međutim, glavni uzrok deasimilacije, smatra Kaldvel, je sama evropska kultura, koja je, u paničnom strahu od svakog nacionalizma posle drugog svetskog rata, svedena na mali broj univerzalističkih načela i isprana od svih konkretnih, tradicionalnih sadržaja. Ovakva kultura, smatra Kaldvel, ne može da zadovolji potrebe čoveka za smislom i ograničenjima koja su mu u svakodnevnom životu neophodna. U toj vrsti kulturnog vakuma, imigrantske zajednice se okreću jasnim i beskompromisnim zahtevima islama, stvarajući sve veće enklave ljudi koji, iako nominalno evropski državljani, prema evropskim državama ne osećaju ni minimum lojalnosti.  

Primera radi, dok je u Srbiji nastala prava afera zato što su Srbi zviždali Marseljezi, toj istoj Marseljezi se zviždalo u sred Francuske, na utakmici Alžir-Francuska[2]. Holandski barmen je napadnut zato što je u kafani želeo da gleda holandsku a ne marokansku fudbalsku reprezentaciju[3]. Kad je britanski političar Tebit postavio pitanje “da li imigranti navijaju za svoju matičnu zemlju ili za onu u koju su došli” izvrgnut je sveopštem ismevanju zato što bi vrlo mali broj evropskih imigranata taj test položio, tvrdi Kaldvel.

Trend deasimilacije se ne zadržava na pojavama poput izbora futbalskog kluba, maternjeg jezika ili bračnog partnera, već podriva najfundamentalnije elemente lojalnosti bez kojeg suverene države jednostavno nisu moguće. Prema jednoj anketi, trećina britanskih muslimana priznaje da se oseća bližim muslimanima u drugim državama nego svojim sugrađanima Britancima[4], dok se u Iraku protiv Velike Britanije borila i bar jedna brigada britanskih muslimana[5].

Kaldvel se ne bavi proračunavanjem trenutka kada će populacija muslimana u Evropi da prebaci polovinu između ostalog i zato što smatra da evropske institucije i multikulturalna politika stvaraju prostor u kojem agresivna manjina de fakto određuje društvene norme. Pod pritiskom muslimanskih grupa, u Velikoj Britaniji je delimično dozvoljena poligamija a elementi šerijatskog prava su uvedeni i u Švedskoj i Nemačkoj. Sloboda govora na Zapadu više nije ograničena samo formalnim zakonima već, u sve većoj meri, neformalnim strahom od osvete islamista. Na taj način, po Kaldvelu, i ekstremna manjina može da diktira obrasce ponašanja većini.

Britanskog umetnik Grejsona Peri, poznat po vulgarnoj satiri hrišćanske religije, to otvoreno priznaje: “Glavni razlog zašto moja umetnička dela ne ismevaju islam je što se plašim da mi neko ne prereže grkljan”[6]. Viševekovni španski običaji koji slave oslobađanje Španije od islama su radikalno izmenjeni zato što vređaju osećanja španskih Muslimana[7] a, čak i u Americi, institucije poput univerziteta Jejl i muzeja Metropoliten, se ne usuđuju da prikazu crteže Muhameda, što je posledica ubistava i nereda izazvanih danskim karikaturama. 

Vrhunac ove politke je rastući antisemitizam koji je preimenovan i legitimizovan kao “anti-cionizam”, smatra Kaldvel. Dok se s jedne strane temeljno kažnjava antisemitizam koji proizilazi iz eksplicitno neonacističke perspektive, u masovnim “anti-cionističkim” demonstracijama, rame uz rame sa radikalnim islamistima, sa entuzijazmom učestvuje i  “anti-ratna” evropska inteligencija. Bizarnom istorijskom ironijom, zaštita manjina i njihovih prava, univerzalno prihvaćena upravo zbog iskustva Holokausta, je, povlačenjem sumnjivih analogija i opsesivnim pronalaženjem “novih Jevreja” u čiju bi se zaštitu priskočilo, na kraju dovela do novog ciklusa satanizacije jednog te istog naroda. Stoga nije slučajno da iz Evrope emigrira sve veći broj ljudi, pre svega u Izrael, Kanadu, Australiju i Novi Zeland, tvrdi Kaldvel.

Pod sve većim pritiskom javnosti, evropske države očajnički pokušavaju da formulišu zakone koji će zvučati neutralno a istovremeno selektivno zaustaviti prodiranje islamskog načina života. Na primer, u Francuskoj se pored nošenja burki paralelno zabranjuje i nošenje “velikih krstova”, a u Švedskoj se razmatralo uvođenje opšteg ginekološkog pregleda za sve devojčice, ne bi li se posredno stalo na put polnom sakaćenju karakterističnom za imigrantske zajednice. Istovremeno, u Evropi već duže vreme raste popularnost antiimigrantskih, a u nekim slučajevima i militantnih rasističkih stranaka.

Ne postoji čarobna formula kako da se reše ovi problemi, koje evropske političke integracije čine još težim. Kaldvel navodi da je jedan od glavnih razloga velikog otpora raznim varijantama evropskog ustava bio rezultat činjenice da bi ulazak u bilo koju zemlju značio ulazak u sve ostale. Na primer, unilateralna legalizacija sedamsto hiljada imigranata od strane Španije je istovremeno značila pravo tih imigranata da žive bilo gde u Evropi, uključujući zemlje čiji narod ni u ludilu ne bi pristao na njihovo društvo. Ovakvom interpretacijom evropskim integracija, Kaldvel se pridružuje drugim autorima, poput Brusa Bovera, koji takođe smatraju da su najpodložnije islamizaciji nadnacionalne političke strukture, poput Evropske unije i Ujedinjenih nacija.

Kaldvel na više mesta pokazuje da je svestan najčešćeg prigovora apokaliptičnim prognozama poput njegove, a to je postojanje raznovrsnosti u interpretaciji islama, uključujući i brojne varijante koje su kompatibilne sa evropskim načinom zivota. Kaldvel naširoko osporava umerenost nekih popularnih autora, poput Tarika Ramadana, dok priznaje da različite evropske zemlje imaju imigrantske populacije iz poreklom različitih država i na njih primenjuju vrlo različite politike, pa su njihovi problemi donekle drugačiji. Ali, iako u nekim elementima specifični, njihovi problemi su u osnovi svuda isti, jer proističu iz istovetnog razloga: bezsadržajne, popustljive evropske kulture s jedne, i agresivne i zavodljivo konkretne islamske kulture sa druge. Kao rezultat, Kaldvel smatra da latinoamerička imigracija u SAD ni izbliza ne predstavlja toliki problem za Ameriku, ne toliko zbog neke briljantne koncepcije asimilacije, koliko zbog mnogo veće kulturološke bliskosti anglo-saksonske i latino-američke kulture.

Takav zaključak Kaldvela u najvećoj meri stavlja u ravan kanadskog autora Marka Stajna. Ono što je takođe zajedničko ovim autorima je da razlog relativne vitalnosti američkog društva vide upravo u njegovim često kritikovanim aspektima, počev od izrazite religioznosti i masovnog negiranja evolucije, preko popularnosti oružja, vojske, i smrtne kazne, do energičnog otpora evropskim vrednostima poput univerzalnog zdravstvenog osiguranja i homoseksualnih brakova. Oba autora se po tome razlikuju od liberalnih autora poput Brusa Bovera koji se sa njima slažu u sumornoj dijagnozi evropske budućnosti, ali kao osnovni problem vide nedovoljno – a ne preterano - robustnu sekularizaciju[8].

Uprkos sporadičnim i uglavnom cepidlačkim kritikama, Kaldvelova knjiga je doživela u u dobroj meri univerzalno poštovanje, što je u najvećoj meri rezultat kako njenog visokog intelektualnog nivoa tako i tolerantnog tona. Na sočan a opet sistematičan način, Kaldvel niže statistike i anegdote šetajući čitaoca kroz živopisna predgrađa, sela i parlamente širom Evrope, sve vreme setan zbog odumiranja jedne velike tradicije, a bez reči omalovažavanja bilo imigranata bilo islama.

Međutim, bolji prijem koji je njegova knjiga doživela u odnosu na slične knjige na istu temu je delimično rezultat toga što ne nudi nikakva rešenja niti do kraja izvlači zaključke iz svojih opservacija. Na mnogo mesta, Kaldvel sugeriše da su osnovni uzroci evropskog problema erozije suvereniteta kako univerzalistička načela, tako i davanje punih prava u suštini nelojalnim građanima. Međutim, Kaldvel nikad eksplicitno ne izvlači moralno uznemirujući zaključak da je apstraktan stav o jednakosti svih ljudi nekompatibilan sa posebnom lojalnošću prema grupi ljudi koja je osnova suverenih država.

Stojan Cerović je svojevremeno primetio da, poput atletičara koji je zaostao ceo jedan krug pa se tako ponovo našao u društvu vodećih, Srbija u nekim stvarima toliko kasni za Zapadom da se pojavljuje na čelu njegove istorije. U slučaju imigracije, Srbija istovremeno i prednjači i kasni u svim ovim problemima. Najveći deo problema Kosova, na primer, je posledica što demografskih procesa što problema asimiliacije koje opisuje Kaldvel.

S druge strane, i ne bez osnova, malo koga u Srbiji danas brine problem imigracije. Naprotiv, kao problem se postavlja emigracija, odlazak “najboljih” – a, ko je lud da se seli u Srbiju? Međutim, slobodno kretanje, koje se praktično isključivo doživljava kao mogućnost izlaza, takođe otvara i mogućnost ulaza, a to može da stvori nove i neočekivane probleme koje Srbija sada uglavnom nema.

Građanima Srbije često deluje da su njihove muke posebne i najveće ali mnogi procesi, kao što je npr. kompromitacija suvereniteta, se u velikoj meri dešavaju svuda u svetu, uključujući države za koje se smatra da njima upravljaju. S druge strane, tzv. kašnjenje za svetom ima i svojih prednosti - Srbija je, na primer, bila prva zemlja u kojoj je, uz, stekao se utisak, široku podršku javnosti, objavljen kontroverzni “Dragulj Medine”. Takođe, u najvećem delu Srbije, za sada nema gradskih geta – delova grada gde se priča strani jezik, gde se slučajni prolaznici zlostavljaju a gde ponekad ni policija ne sme da uđe, a koji postaju opšte mesto većine evropskih metropola. Kaldvelova knjiga u tom smislu predstavlja važno upozorenje i otrežnjujući pogled na budućnost.